Смедеревски град

[Dreadnought]

Smederevski Mali Grad, 1950. godina.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

EU za smederevsku Tvrđavu

Smederevska Tvrđava imaće do kraja godine savremeni Turistički informacioni centar u kome će gosti moći da dobiju informacije o celokupnoj turističkoj ponudi Smedereva, ali i Donjeg Podunavlja. Projekat je vredan oko 83 i po hiljade evra, a najveći deo finansira Evropska unija kroz projekat “EU za kulturno nasleđe i turizam”, koji sprovodi GIZ.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ове се (1930) године навршује пет стотина година како поносно стоји ова велика и чисто српска средњевековна грађевина. Њеном величином и дивним витким кулама поносили су се оснивачи и градитељи њени, и од онда па за пуних пет стотина година дивили су се сви који су видели овај Град.
Грађен у највећој могућној хитњи, он ипак претставља ремек-дело архитектонско и стратегиско које је одољевало не само нападима првих топова у Средњем Веку, него и бомбардовању највећим обусима у Светскоме Рату.

ОГРОМНИ ГРАД ОД 170 ХИЉАДА КУБНИХ МЕТАРА ЗИДИНА ПОДИГНУТ ЈЕ ЗА ЦИГЛО ДВЕ ГОДИНЕ

Подигнут као сигурна нада за спас средњевековне српске државе - он није оправдао ту наду, јер није дуго служио свом оснивачу Деспоту Ђурђу и његовом потомству, али је зато остао као општи доказ наше културе у Средњем веку, као и организације и брзине у грађењу. Јер саградити овај Град од око 170 хиљада кубних метара само грубог зидања, не рачунајући ту све архитектонске и друге делове његове и то само за две године, - то је одиста рекорд и за садашње време! Колико је ту морало бити организације, администрације и реда, поред стручнога знања,- колико је морала бити вештина набављања материјала и људи и њиховог издржавања да би се могао свршити овако велики објекат а за тако кратко време! Све то говори о великој култури у нашој средњевековној држави.
Напор је морао бити велики и мучан, и он је имао одјека и у народним песмама, које су сву кривицу бациле на Деспотицу Јерину, као на странкињу, јер народ није могао појмити да би његов добри господин Деспот Ђурађ могао навалити толике терете на свој народ.
Прва и велика тешкоћа за овај посао била је та, што око Смедерева, ни на 50 клометара даљине, нема камена. Али избор места морао је остати на Смедереву, као месту далеком од турске границе а близу Запада одакле се очекивала помоћ за протеривање Турака из Европе, јер је Београд - дотадања престоница Деспота Стевана, био уговором, изгубљен.
Главни материјал за ово зидање, камен и креч, морао се доносити из даљине, што сведочи обрађено камење узидано у ове дивне зидове, јер је, поред обичног ломљеног камена и облутака, употребљено и римско обрађено камење с натписима, архитектурним фрагментима и скулптуром, по којима се констатује да је камен довлачен из старих римских вароши: Костолца - Viminacium-а, Кулича – Маrgum-а, Брестовика –Mons Aureus-a, Ритопека и других околних римских насеља. Опека, у колико се могла употребити, такође је узимана римска, а и сами градитељи су је, вероватно, израђивали. За остали грађевински материјал није било много тешкоће, нарочито за дрво, јер га је изобилно било у српским шумама. Вероватно да је даровити и несрећни Ђурђе још с јесени 1428. организовао припремање материјала и смишљење плана за ову лепу и велику грађевину.

ГРАД ЈЕ КОПИЈА ОНДАШЊЕ НАЈМОДЕРНИЈЕ ЦАРИГРАДСКЕ ТВРЂАВЕ И ЗАХВАТА ПОВРШИНУ 0Д 10 ХЕКТАРА

Основа Смедеревскога града је неправилан троугао са импозантном површином од десет хектара и јако подсећа на цариградско утврђење, чак и по одвојеном свом делу - Маломе Граду - који одговара Серају или Hebdomon-у византиском. То није никакво чудо, јер је Деспот Ђурђе већ био зидао неке куле на царигрдским зидним платнима, као пријатељски доказ византиским царевима, и зато што је хтео да има најмодерније утврђење онога доба, какво је било цариградско. План тога цариградског утврђења могао је лако имати као зет византискога цара. У томе су му помагали и његови шураци - Јеринина браћа, о којима и историја говори да су управљали грађењем а доцније и одбраном Смедеревског града.
Чак и у погледу ситуације Град потпуно одговара цариградскоме утврђењу, јер је место изабрано на утоку Језаве (Моравине отоке) у Дунав, тако да је овај град био са две стране окружен водом као цариградски Златним Рогом и Мраморним морем. Трећа страна и једном и другом граду била је сувим: смедеревски према вароши, а цариградски према Тракији - Једрену. Сувоземна страна Смедеревског града имала је озбиљну препреку за нападача: дубок јарак пун воде, преко кога су били - према капијама - мостови за дизање, да се њиховим дизањем може прекинути комуникација за време напада.

КОМПО3ИЦИЈА УТВРЂЕЊА

Само утврђење састављено је из два зидна платна: спољње ниже, завршено зупцима, које је на сваком углу имало по једну октогоналну кулу, као и једну код главног улаза према вароши. Унутрашње високо зидно платно је са дивним хармоничним озупченим кулама, које и даје онај историјски и љубак и живописни изглед Смедереву. Угао између Дунава и Језаве одвојен је зидним платном са кулама, какве су и у главном високом платну и испред себе имају и ров са водом и покретан мост преко њега, тако да се овај одвојени део града, који се зове Мали град, могао и даље држати и бранити и кад Велики град буде освојен. У њему као да су били и двори Деспота Ђурђа што сведоче многе рупе у зидовима од спратних греда као и једини прозори у зидним платнима према Дунаву. То су, можда били прозори од чувене сале за аудијенције старога Ђурђа, са погледом на Дунав. Ту су још остатци и од неких балкона, чије се конзоле од храстових греда још и данас виде, као и камене клупе у дивним и великим бифорама.

ЗИДАЊЕ

Овако замишљен Град са двадесет и четири куле најраније је могао бити почет у пролеће 1428. да би био завршен у јесен идуће 1430. године, како каже натпис од опека узидан у 'Крстату' - Ђурђеву кулу која се налази у преградном платну Малога града, а зове се и Крстата што је изнад натписа изведен и један трокраки импозантан крст такође од опека.
Журба је морала бити невероватна јер је требало - према времену које је било на раслоложељу - савлађивати по 500 кубних метара зидања дневно, без обраде и остале припреме. Одиста нечувен напор и успех!
У пролеће 1428. већ је морало бити све организовано: материјал превучен, креч испечен, опека спремљена, грађа исечена и мобилисани сви мајстори. Има података у Дубровачком архиву (г. Ћоровић) да је уговорена нека погодба за мајсторе Далматинце, који су стручни нарочито за зидање каменом. Но и шураци Ђурђеви морали су довести и мајсторе из Цариграда, који су били вични извођењу усвојеног цариградског плана за Смедеревскн град. Њихов је утицај пресудан и несумњив на свима архитектонским деловима ове грађевине, јер је све у стилу византинском, што само може бити од мајстора наших, рашких, који су нас прославили са грађењем наших давних задужбина и од мајстора, вероватно, доведених из Византије.
И поред овакве брзине у раду зидање је тако добро, што се види по трајању овог славног града и по одолевању и последињем бомбардовању у Светском рату. Његове куле, око једанаест метара у квадрату и око двадесет метара високе, засведене при врху за стратегијске терасе, још и данас показују велику мајсторску вештину у зидању.

АРХИТЕКТУРА ГРАДА

Осим дивних и многобројних шара у зидовима изведених од опека и поменутих бифора - прозора у платну дунавском Малога града и неколико очуваних капија - нема сада других чисто архитектонских делова. Но то не значи да их није било, пошто је оволико велики етаблисман морао имати и архитектонски обрађене грађевине за друге потребе, као што је двор, касарна за одбрану и црква, која се нарочито спомиње при преносу тела светог апостола и еванђелиста Луке, које је пре уношења у цркву обношено и око целог овог града да би светац учинио његове зидове непобедиме. Зидови су његови одиста непобедими у погледу стратегије и архитектуре: но су други узроци учинили да град није испунио наде...
Сада нема видних остатака од грађевина у граду и чудно је како бар црква није очувана, кад се зна да је била, по освојењу од Турака, претворена у џамију. Неколики камени фрагменти с колонетама и орнаментима, узидани у осмоугаону кулу спољњег зидног платна на утоку Језаве, сведоче као да је она озидана од рушевина ове цркве, јер фрагменти имају све одлике китњастог стила епохе Кнеза Лазара. На самоме граду све је упрошћено због журбе; али сама концепција и величина очуваних двојних прозора и капија, сведочи о стилском укусу и знању неимара овог архитектонског споменика.
И ако много оштћене, још и данас поносно стоје његове дивне куле унутрашњег зидног платна, док је спољње скоро цело порушено или затрпано за потребу железничке станице, а с дунавске стране заклоњено обалским осигурањем.

ГРАД ЈЕ ТРАЈАН СПОМЕНИК НАШЕ ВЕЛИКЕ СРЕДЊЕВЕКОВНЕ КУЛТУРЕ

Деспот Ђурађ, зидајући овај Смедеревски град у нади да њиме спасе своју државу, сазидао је себи споменик чију петстогодишњицу славимо данас. Државу спасао није и поред свег заузимања, дипломатскога дара, дуге своје владавине и зидања ове тврђаве, - али је зато, подижући овај град, оставио трајан споменик наше велике средњевековне културе. Овај град претставља највећу и чисто српску архитектонско - стратегиску грађевину из Средњег века.
С тога се мора одати хвала Деспоту Ђурђу Бранковићу, његовим сарадницима и његовом времену. Јер почевши са брзином, с којом је овај колос од грађевине свршен, па прелазећи на солидност, која се и данас документује, и констатујућн његову најмодерннју - за оно време - стратегијску вредност и завршујући са чисто архитектонским елементима овога града, - свуда видимо високи степен културе, свуда видимо велики труд и напор, свуда видимо - и у тим тешким временима - осећај за стил, осећај за лепо.
Овај велики архитектонски споменик Деспота Ђурђа завршује импозантан број наших средњевековних архитектонских споменика, који су нас толико прославили да смо могли ући и у ред културних народа и у велики салон светске уметности... Горд и леп, овај град стоји на обали плавога Дунава ево већ пет стотина година, преживљујући судбину народа, који га је подитао под мудрим Ђурђем. Данашњи његови остаци не представљају више фортификацију, већ колосални подвиг за спас државе једног несрећног владаоца и његовог народа, а осим тога уметничко-архитектонски објект на славу свога оснивача Деспота Ђурђа Бранковића, његових сарадника и српскога народа. Слава им!

Пера Ј. Поповић, архитект.
Време, 3150/1930.

[JASON]

Деспот Ђурађ Бранковић

Живот необично буран, разноврсних перипетија, у коме се дизало и падало, губило све и опет изнова почињало, живот пун енергије и несаломљиве воље за борбом до краја, свагда с надом да ће се ипак нешто моћи спасти у општем лому и пропадању.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Рођен у Приштини око 1375. године, млади Ђурађ осетио је већ у 14 години сву несрећу тешке косовске катастрофе. Ни пуну годину дана после Косова, спрема се он да са родитељима и браћом Гргуром и Лазарем испред Турака тражи уточиште у Дубровнику. Предаја Скопља Турцима 1392. од стране његова оца Вука, пад Бугарске 1393, погибија хришћана код Никопоља (1396), бежање оца из земље и његова насилна смрт у туђини зарезали су се дубоко у душу младога Бранковића. У најлепшим годинама, пун успомена на стару српску славу и величину, млади Бранковић, са ујаком Стеваном Лазаревићем, и султаном Бајазитом, својим течом, одлази у Малу Азију, да се бори у корист султанову са силним татарским каном Тимурленком.
На пољанама Анкаре, данашње турске престонице, Срби се јуначки боре. Ту је Ђурађ доживео друту тешу породичну жалост, ропство брата Гргура.
У Цариграду, где га је као бегунца после катастрофе Бајазитове примио са ујаком Стеваном цар Јован, није имао Ђурађ времена да се диви још увек сјајном и импозантном изгледу византиске престонице. Сукобивши се с ујаком, бежи султану Сулејману. Од тога времена, па за пуних десет година, Бранковић је у непријатељству са деспотом Стеваном. У место да искористе борбе између Бајазитових синова, две српске династије воде тешке међусобне борбе. И док се деспот Стеван наслања на тада мођну Угарску, Ђурађ Бранковић, држи са султаном Сулејманом, а после са братом му Мусом. Требало је да протекну пуних десет година па да Ђурађ увиди да је његово наслањање на Турке некорисно и за њега и за општу ствар. Напуштање султана Мусе и бегство Ђурђево у византијску Силиврију 1411. значе прелом у његову животу. Од 1412. он је у пуној хармонији са ујаком Стеваном наслонивши се, као и овај раније, на Угарску и Запад. Пред Ђурђем се сада отворили нови видици. У место византијског углађеног друштва и турских паша и бегова на Истоку гледао је он у Будиму краља Жигмунда, и угарску властелу. Дошао је ближе Западу и његовој култури. Добро верзиран у православним догмама, долазио је он радо у додир и са католичким клером, према коме је ипак остао вазда неповерљив. Ту у Угарској, на пространим добрима његовог ујака, у тадашњој Бачкој и Банату, почео је он, одмакао у годинама, да учи латински. Уговором у Тати 1426. признао га је краљ Жигмунд за наследника деспота Стевана и  прогласио га бароном угарске краљевине.
Напуштање Београда Угрима, подизање смедеревског града, турско освојење Солуна 1430, бројна грчка емиграција из Солуна у Србију први су знатнији моменти на почетку владе деспота Ђурђа Бранковића. Они су већ наговештавали да ће његова влада бити много бурнија од владавине његовог ујака. Док је овај с времена на време, деспот Ђурађ лавирао је стално између Запада и Истока, између Турске и Угарске, Своју ћерку Мару удао је он за султата Мурата II, а другу, Катарину, за моћног словеначког великаша Улриха Цељског, рођака краља и цара Жигмунда по жени му Варвари.
Али катастрофа, ипак, није се дала избећи. Угарска, после смрти цара Жигмунда, слаба, није могла помоћи. Престоница Смедерево 1439, пада у турске руке, два сина ослепљена од Турака, деспот, сломљена срца, са породицом склања се у Приморје, а после на своја огромна добра у Угарској.
Грађански рат у Угарској још је више ослабио њену отпорну снагу. Деспот Ђурађ покушава да се стави на чело Угарске женидбом свога сина Лазара са удовом краљицом, ћерком цара Жигмунда. Али од тога не би ништа. И ако је млади Лазар био необично леп, краљица добра католичкиња, са сузама у очима преклињала је да је не удају за шизматичког принца. На место краљице, Лазар је нешто доцније довео на свој двор префињену Јелену, кћер деспота Томе Палеолога, господара у Ахаји, а синовицу последњега византијског цара Константина.
Дуга војна и Сегедински мир 1444. вратили су Ђурђу Србију. После слома дошла је пуна ресторација. С тихом радошћу у души стари деспот улазио је свечано у Смедерево, праћен клицањем благодарне властеле, духовне и световне, као и народа  који се враћао из збегова.
Међутим, радост и задовољство брзо одлетеше. Нестални и колебљиви угарски краљ Владислав, под утицајем Римске  курије. прекрши Сегедински  мир, те вероломство плати главом на Варни. Удар за ударом је долазио. Пораз Хуњадија, војсковође и гувернера мађарског на Косову 1448, његово хапшење у Смедереву довело је до страховите мржње између деспотове куће и гувернера Хуњадија. Деспотова имања у Мађарској беху конфискована, па ни мир између деспота и Хуњадија 1451. није могао искоренити старо непријатељство између ове две куће. Поред тога, ступање на престо младога Мехмеда Другог испунило је бригом измучену душу Ђурђеву.
Стегнута са свих страна, стара престоница византијских царева, Цариград, издахнула је у мају 1453, а у општем лому и крхању јуначки је погинуо последњи цар Константин. Пад Цариграда одјекнуо је по целој Европи, а највише у Риму, Млецима и Србији. Деспот Ђурађ, и ако у дубокој старости, осетио је младалачком снагом сву јачину ове катастрофе. Пуна три дана седео је он затворен у својој соби, не примајући никога, не узевши ни капа воде, ни трунке хране. Осећао је добро да несрећа иде на Србију. Већ идуће године Острвица беше заузета и добар део Србије опустошен. Убрзо по том паде и Ново Брдо, чувено у Европи са својих богатах сребрних рудника.
Глас о паду Новога Брда затекао је Ђурђа на мађарском сабору у Ђуру, где је деспот, и ако у 80 години, свом снагом радио да покрене Угре на акцију против Турака. Стари деспот отишао је из Ђура у Беч цару Фридриху Трећем да и њега крене против Османлија. Тада, када је укупном хришћанству претила опасност од Турака, Јован Капистран, одушевљени проповедник против Ислама, покушао је ипак да бедног и изможденог деспота преведе на католичку веру. 'Ја сам, говорио је деспот тихим али сигурним гласом, до сада вазда био веран вери својих дедова и отаца. Због тога су мене моји поданици, и ако несрећна и тешко искушана, увек волели и поштовали. Када бих сада, стојећи пред отвореним гробом, преварио и напустио веру својих предака, они би рекли да ме је памет оставила, да сам полудео'.
После тога убрзо имао је деспот прилике да се још једном увери колико се мало може поуздати у своје угарске пријатеље. Једне децембарске ноћи, заповедник Београда, Михаило Свилојевић, нападе с једним одредом коњаника на деспота у његову двору Купинику на Сави. Осамдесетогодишњи старац, с мачем у руци, бранио је своје огњиште од мађарских насилника. У тој борби изгуби три прста на десној руци. Њега савладаше и као сужња поведоше у Београд. И тек када је деспотица Јерина отишла да као талац замени свога мужа у Београдској тврђави и када је деспот, у име откупа, предао Угрима своје градове Бечеј и Шомљо у Банату, пуштен је био на слободу. Али, рана на руци није могла да зарасте. Деспот се полако губио, али вазда оштре и свеже памети.
Сјајно одбијање Турака од Београда 1456. био је последњи светао моменат у животу тешко искушаног старца. Такорећи полумртав, он се до последњег часа заваравао надом да још није све изгубљено.
Погибија његова зета, грофа Улриха Цељског, у београдској тврђави, био је последњи ударац. Трошно тело није било више кадро да даље одолева. Породични и политички ударци долазили су последњих година и сувише брзо, а отпорна снага тела толико слаба и јадна.
На Бадњи Дан 1456. преминуо је тихо стари деспот Ђурађ, оплакан много од породице, властеле и народа. Сахрањен је у својој задужбини испод Рудника, на који се летњих дана често пењао, погледајући доле на југ који су Турци снажно држали у својој власти. Са њиме је преминуо један од најзнатнијих владалаца. Велик као дипломата, државник и војсковођа, деспот Ђурађ достојно затвара серију наших средњевековних владара. - Др. Јов. Радонић.

[Duki]

Pogleda sa broda na smederevsku tvrđavu 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]