Sedma umetnost

Прчварница звана Холивуд
_{Или, зашто је амерички филм, уз малобројне изузетке, једна од највећих и најпогубнијих заблуда нашег времена}

Распрострањена фама да су амерички холивудски филмови добри, чак и најбољи, није доказ да је то заиста тако. Напротив. Много је више доказа да су то у деведесет девет одсто случајева лоши филмови. Такав поражавајући проценат лоших у односу на добре, нема ниједна велика, па ни многе мале кинематографије. Наравно, то не би било страшно, да иза тако мизерног квалитета не стоји мастодонска продукција и када баснословна средства, несразмерна квалитету, не би била улагана у невероватну количину глупости, која остварења америчке кинематографије чини не само лошим, већ и дегутантним. За филм неке друге продукције може да се каже да је лош, наиван, па и глуп, али епитети 'дегутантан' и 'одвратан', везују се готово само за америчке холивудске филмове.

Мит који те филмове прати, нису створила вредна остварења, већ убитачна холивудска пропаганда која рачуна, у првом реду, са необразованим, масовним конзументом, неспособним да разликује праве од лажних вредности. Тако је, највише посредством телевизије дистрибутерских загађивача биоскопа, тај немилосрдни терор америчких филмова на глобалном плану достигао застрашујуће размере. Када се зна да у основи свега тога лежи профитерска доктрина која, од свих уметности, признаје само уметност прављења новца, постаје још уверљивија тешка оптужба великог француског писца Анрија де Монтерлана на рачун САД које су, поред осталог и хиперпродукцијом лоших филмова, 'више него иједна друга држава у историји снизиле интелигенцију, моралност и квалитет човека широм наше планете', због чега их он оптужује 'за непрекидни злочин над човечанством'.

Шта је то што огромну већину америчких филмова чини лошим? Одсуство душе је њихова највећа болест. Роботизован и испрограмиран, сведен на марионету која не мисли и не осећа, на голи инстинкт и примитивни практицизам, човек је у њима дехуманизовано, бездушно и нереално биће какво никада није постојало у стварности, па макар то била и америчка. У америчким филмовима човек је без људскости и топлине. Међу људима прекинута је и последња нит комуникације и солидарности. Љубав је поистовећена са порнографијом, идеал са успехом, успех богаћењем, а богаћење са 'слободом', која је синоним за саможивост, сналажљивост и насиље. Да све буде уистину дегутантно, сав тај изопачен свет (који тек понеки амерички филмски ствараоци разобиличују или га бар не величају) у већини америчких холивудских филмова нуди се као нешто сасвим обично и позитивно, често као врхунски човеков идеал, као прави и једини смисао живота.

Одсуство талента и непатворености стваралачког надахнућа, чини америчке филмове стерилним, извештаченим и неубедљивим. 'Филмска техника', чијем се компјутерском егзибиционизму и сценографској уљашћености диве, и којом се диче амерички продуценти, кастрирала је пориве природности и дара, којима је још до пре коју деценију могао да се похвали не мали број америчких редитеља и глумаца. Данас се даровити 'независни' амерички редитељи, расплињују у гледљивим, али неуметничким псеудосоцијалним сторијама криминалистичког проседеа, док се они други, неталентовани, далеко бројнији, баве масовним аудиовизуелним подригивањем. Амерички глумци (који су, услед типизираности и рационализације глумачког израза лишени моћи карактеризације, нијансирања и понирања у лик), коначно су се задовољили 'атрктивним изгледом', улепшавајућим ракурсима', 'узбудљивом акцијом' и високим хонорарима које, као и исфабриковану славу, ничим нису заслужили.

Одсуство духа и духовитости, одлика сваке уметности, одавно је запажено и у добрим америчким филмовима. У лошим то одсуство је буквално равно пустоши, која их понајвише и чини дегутантним. Здрав, духовит и разгаљујући хумор, као један од израза људске памети и инвенције (какав, рецимо, срећемо у француским и енглеским филмовима), непозната је естетска категорија, творцима америчких филмских комедија, које су зато, својим приземним, лакрдијашким хумором, пре глупаве него смешне.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Одсуство маште, која уметност лишава поезије и заноса, у америчким филмовима надомешћује се помагалима чије је дејство директно и упрошћено. Поетичност и импровизација су 'нерентабилни', наслућивање је 'компликовано', а ћутање 'неразумљиво'. Зато се у америчким филмовима, супротно природи 'покретних слика', до из немоглости наклапа о бизарним стварима (уз обавезни додатак бесомучне дреке и свађа), чиме се 'везује' гледаочева пажња и врши 'психолошка' припрема за 'невиђену акцију' која следи и која је, наравно, виђена у најмање три хиљаде америчких филмова. Јер, у холивудском поимању драмске радње, под акцијом се подразумевају 'добре' тучњаве, пуцњаве и јурњаве аутомобилима. Сличан приступ у америчким филмовима огледа се у апсолутној доминацији идеализованих ликова, односно у одсуству свих осталих, а да и не говоримо о оном делу америчке нације коју чине дебели, испијени, кривоноги, рахитнични, патуљасти, носати, рошави или неспособни за војску. Најзад, такође лишени маште и елементарне хуманости, ни амерички хорор и научно-фантастични филмови, нису достојни репрезенти жанра, узбудљиве метафоре живота и мудре бајке за све узрасте. То су страшила и техницизиране пустоловине за медиокритете и пубертетлије који, будући да их мрзи да читају књиге, имају потребу за каквом-таквом идентификацијом.

Репутацију да је добра, чак најбоља, нису америчкој кинематографији донели они малобројни и заиста добри филмови, већ чудовишна спрега између неупоредиво већег броја лоших, с једне, и пратећег 'маркетиншког' насиља над здравим људским разумом, с друге стране. 'Поразна је чињеница да су Американци преплавили наше биоскопе медиокритетским филмовима чије су главне одлике инфантилизам и повлађивање најнижим укусима' - изјавио је: угледни италијански редитељ Ђило Понтекорво поводом последњег филмског фестивала у Венецији, на коме је америчком филму најзад упућено једно кратко и јасно – 'Не!'

'Будућност филма није у филмској технологији која се огромном брзином развија у Холивуду, већ у човеку. Опасно је ако филмом влада интелектуална празнина...' - надовезује се на претходну оцену наш млади филмски редитељ и критичар Динко Туцаковић. На жалост, то су само гласови вапијућих у пустињи, све док парламенти угрожених народа не изгласају законе, који би телевизијске филмске редкације и дистрибутерске куће обавезивали да се од садашњих загађивача човекове духовне средине трансформишу у истински културне, хуманистичке, просветитељске и демократске институције. Сва је прилика да бисмо ми у томе, с обзиром на нашу забрињавајућу, па и драматичну ситуацију, морали да будемо међу првима.

Милан Николић, 1997.

	Author	Topic: Sedma umetnost (Read 388049 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.