Radni vek proveo pod vodom

[Dreadnought]

Nenad Savić izvadio desetine potonulih brodova

25/05/2009
Život sam proveo pod vodom, i da ponovo mogu da biram, opet bih odlučio da mi radno mesto bude pored olupina brodova, školjki i stena koje se presijavaju pod svetlom, a da su mi jedine kolege ribe koje svojom „pesmom” prekidaju fantastičnu tišinu - priča Nenad Savić (69) zvani Firga, penzionisani profesionalni ronilac, koji je iz morskih i okeanskih dubina Kuvajta, Libije i Indije isekao i izvadio desetine potonulih brodova.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Foto: V. Lalić

Pre nego što je ušao u ronilačke vode, Savić je bio varilac, ali je želeo da nauči i podvodno varenje. Pukom srećom, na redovnom služenju vojnog roka 1964. godine u Puli, primljen je u ronilačku jedinicu, i to je odredilo njegovo dalje zanimanje. Narednih 25 godina, Firga je iz vode izvlačio potonule brodove, a u Libiji je pomogao gradnju dve brodske luke.

- Svaki posao ima svoje vrline i mane, ali ako nešto stvarno volite i poklanjate mu pažnju kao malom detetu, to se vrati. Obišao sam mnoge zemlje, upoznao puno ljudi, a jedino što nisam uspeo jeste da osnujem školu ronjenja, jer su mi znatna sredstva koja sam zaradio ostala blokirana u domaćim bankama - priča popularni Firga, koji sa suprugom Radojkom i ćerkom Dunjom živi samo nekoliko metara od Sebeškog kanala u Borči.
Prvi posao za Savića bio je 1969. godine u Bangladešu, kad je morao da spase nasukan brod kom se lanac zaglavio u propeleru glavnog motora.

- U Bangladeš smo došli drugim poslom, ali smo pozvani da hitno intervenišemo. Više od 1.500 ljudi čekalo je da se preveze, a oko 30 ronilaca bezuspešno je pokušavalo da pokrene propeler. Spustio sam se u vodu i za 20 minuta brod je pokrenut. Bilo je potrebno samo imati strpljenja i ravnomerno vući oba kraja lanca. Kad sam izašao, ljudi su me dočekali sa oduševljenjem i to je na mene ostavilo veliki utisak. Meni je najveća pomoć što volim svoj posao - objašnjava svoju strast Nenad Savić.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Oprema teška 90 kilograma

Međutim, ronilački posao može biti i veoma opasan. Okeanske i morske dubine često nose mnoga iznenađenja, a Firga ima jasan ritual pre svakog ulaska u vodu.

- Ne jedem! Kad radim, tog dana samo pijem vodu. Dešavalo mi se da ne okusim ništa tri dana, a da za osam sati pod vodom izgubim četiri i po kilograma. Međutim, uvek sam bio u punoj formi. Moje kolege nakon uspešnog posla slave u obilju pića i hrane, a ja se odmorim, pa na trčanje. Tad sam bio mlad i jak, ali ni danas ne pušim, ne pijem, pazim šta jedem, a ako pređem 82 kilograma, prestajem da jedem dok ne smršam - objašnjava Firga svoju „vojnu disciplinu”.

Jednu od najopasnijih situacija Nenad Savić doživeo je u Indiji. Dok se spuštao u vodu, video je kernju, ribu tešku oko 100 kilograma, kako ga čeka sa otvorenim čeljustima.

- Oprema je teška oko 90 kilograma i vi ne možete puno da se krećete. Kad sam video da joj idem pravo u trbuh, vikao sam i zapomagao da me izvuku. Izvukoše me u poslednjem trenutku, a jedan od kolega počeo je da mi se smeje i ruga što sam se uplašio. Da bi mi pokazao da sam kukavica, spustio se i on. Prvih nekoliko metara tražio je sve više kiseonika, a onda je počeo toliko da viče da ga je čulo pola luke. Kad je izašao iz vode, rekao je da nema tih para za koje bi ponovo zaronio, i tako je ostalo do danas - objašnjava Firga i pokazuje suvenire iz Kuvajta, koji će mu ostati u sećanju.

- Sekao sam neki brod kako bi mogla dizalica da ga izvuče. U jednom trenutku osetim peckanje na levoj ruci i vidim ribu veličine 15 centimetara kako me ujeda. Nakon samo dva minuta, osetio sam neverovatne bolove, kao da mi se celo telo lomi. Izvukli su me, a ruka mi je bila toliko otekla da su morali odelo da seku kako bi mi skinuli rukavicu. Pet dana nisam ustao iz kreveta, a leva ruka je bila pet puta veća od desne. Razne misli su mi prolazile kroz glavu, pa čak i da je ronjenje za mene završeno. Međutim, šestog dana otok je spao, a ja sam već sutradan ponovo zaronio - u dahu Savić priča svoja iskustva.

Zadatak da iseče tanker u Savi, na dubini od 30 metara, za Firgu je zamalo bio poguban.

- Jednostavno je prestao dotok kiseonika. Vikao sam da me izvuku, al’ me niko nije čuo. Prisebnost me je tada spasla, jer sam zatvorio ventil i napunio odelo kiseonikom, što me je vuklo ka površini. Ali ja sam ostao bez vazduha. Stvari, ljudi i glasovi su počeli da mi se priviđaju, ali mi je, srećom, kiseonik opet poslat, i to je bilo kao da sam se ponovo rodio. Kad sam izašao, rekli su mi da je puklo crevo i da to niko nije video - nerado se seća reke Save Nenad Savić.

Osim opasnosti u morskim dubinama, Firga priča da nije bilo uvek lako ni na kopnu. Tako su 1970. godine stigli u Indiju gde su izvlačili brod i bili prava atrakcija, jer su bili jedini belci koji su stigli u Port Bander.
- Nismo mogli da prođemo od nekoliko stotina lokalnog stanovništva koji su se okupili i gledali nas u čudu. A oni mršavi, najviše su saletali mog kolegu Jovu, koji je bio podosta ugojen, što oni nikad nisu videli, pa su ga pipkali i pitali da li ima bebu. On se toliko uplašio da iz sobe nije izlazio dva dana - kroz smeh se priseća Firga.


Nagrada od Gadafija
 
- U Libiju sam otišao na službeni put od dva meseca, a ostao sam 11 godina. Sagradili smo dve luke, a na desetine brodova izvukli iz vode. Jednom se na 20 kilometara od marine nasukao tanker pun nafte i niko od ronilaca nije uspeo da ga izvuče. Za 15 dana sam izvukao svu naftu, a od Gadafija sam za to dobio Srebrnjak, jednu od najvećih priznanja Libije i nagradu od 40.000 dolara - ponosno priča Firga.

Autor: Boris Vuković
Izvor: Blic online