Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
 Offline
Posts: 69 456
|
 |
« on: June 05, 2009, 09:06:22 am » |
|
Analiza vesti
Teheranu nedostaju upaljači
05.06.2009
Svi se slažu da Iran krupnim koracima grabi ka svojoj atomskoj bombi, samo je razlika u procenama za koliko će je vremena i imati. Naime, Pentagon predviđa da će Teheran razviti atomsko oružje najviše za sledećih 18 meseci, dok su procene CIA da će se to dogoditi u naredne dve do tri godine. Jer, jasno je da niko na razvija i ne testira balističke rakete dometa iznad 1.500 km da bi na njih postavio običnu konvencionalnu bojevu glavu. Osim toga, Teheran svoje nuklearno-raketne ambicije toliko pompezno, zapravo, nepotrebno reklamira da tu više nema sumnji. No, šta još, osim vremena, nedostaje Iranu da napravi atomsku bombu?
To su sasvim mali i na prvi pogled bezopasni uređaji, reklo bi se prosta stvarčica od stakla i žice koja se ne razlikuje od staromodnih baterija za radio-aparate. Ti uređaji zovu se „kritroni”. Reč je o minijaturnim električnim superbrzim prekidačima presudnim za uspešno aktiviranje nuklearnog oružja, koji mogu da sadrže kondenzatore visokog napona i do 5.000 volti i mogu da se aktiviraju u deliću sekunde.
Nuklearna eksplozija nastaje u trenutku kada se aktivira konvencionalni eksploziv i kada se sfera sabija u kritičnu masu. Upravo u tom trenutku stupa na scenu „kritron”. On aktivira detonator i konvencionalni eksploziv – funkcioniše kao prekidač koji može da isporuči tačnu dozu struje u milionitom deliću sekunde. Vreme je veoma bitno, jer svi detonatori moraju da se aktiviraju istovremeno kako bi se postigao odgovarajući pritisak i kompresijom ravnomerno i brzo uticalo na nuklearni materijal. Za to je potreban veći broj „kritrona”, jer je potrebno izazvati precizno utvrđenu eksploziju i što je više „kritrona”, to je eksplozija izvesnija.
U modernim američkim atomskim bombama ima nekoliko desetina „kritrona”, dok ih one „primitivnije” imaju obično samo nekoliko.
Inače, projektovanje atomske bombe prilično je jednostavan posao, informacije su dostupne u stručnoj literaturi i u državnim arhivima. Najčuveniji takav rad napisao je još 1976. Aristotel Filips sa univerziteta Prinston kada je i izazvao pravu buru u SAD, jer su stručnjaci procenili da bi bomba napravljena na osnovu njegovog projekta zaista i eksplodirala. Za atomsku bombu potreban je visokoobogaćeni uranijum, ili plutonijum kao eksplozivno sredstvo, i za jednu bombu Iranu je potrebno oko deset kilograma uranijuma 235, ili pet kilograma plutonijuma 239. Takva bomba mogla bi da bude sasvim malih dimenzija, njen nuklearni eksploziv od čistog plutonijuma ne mora da bude veći od pomorandže. Taman da stane u bojevu glavu balističke rakete.
Dakle, Teheran sada ima sve osim „kritrona”. A oni su proizvod najsavremenije elektronike i tu stvarčicu može da napravi samo nekoliko država u svetu. U SAD ih proizvodi firma „Csi” iz Kalifornije i mogu da se kupe po ceni od 200 dolara u 12 različitih modela, jer se koriste u laserima, klimauređajima, fotokopir mašinama i u kosmičkoj industriji. Naravno, oni koji mogu da pokrenu atomsku eksploziju mnogo su skuplji i nepristupačniji.
Miroslav Lazanski
Izvor: Politika Online
|
