FF
zastavnik I klase
 Offline
Last Login:May 02, 2024, 04:47:16 pm
Posts: 1 933
|
 |
« Reply #62 on: November 16, 2008, 08:48:38 pm » |
|
O prvom bojevnom torpedu lansiranom sa TČ tipa 201, na vežbi Podgora 72 (iz pera kbb Radoslava Kreclovića):
„Podgora 72“ – kruna moje komandantske karijere
Sa posadom koja je dva puta bila najbolja u Ratnoj Mornarici nije ni čudo što smo bili izabrani da u najvećoj vežbi koja se planirala u drugoj polovini oktobra 1972. budemo među glavnim učesnicima. Reč je o združenoj vežbi „Podgora 72“, u kojoj su učestvovala sva 3 vida oružanih snaga. To je bila jedna od naših najvećih intervidovskih vežbi, a to je i zauvek ostala, s obzirom na kasniji razvoj događaja …
Združena vežba „Podgora 72“ trebalo je da dostigne vrhunac 25. oktobra, pa smo kao što je to uvek bilo, na vreme isplovili u disperziju u rejon očekivanja. Za našu borbenu grupu (BG) torpednih čamaca 222 i 212 to je bio potkop Prežba – Lastovo, što je bila tzv. treća vojnopomorska zona. Moj torpedni čamac 212 nije u početku bio predviđen da učestvuje u tom prvom istorijskom gađanju bojnim torpedom, već je trebalo da bude dubler. Tako sam se ponašao svo vreme priprema. Čak smo u potkopu ukrcali i „Frontovog“ snimatelja Slobodana Vukadinovića, koga nisu hteli da prime na torpedni čamac 222, pa je u očajanju jednog trenutka hteo da pobaca u more kameru i fotoaparate. Primio sam ga na moj torpedni čamac, što on u prvom trenutku nije mogao da poveruje …
U potkopu Prežba – Lastovo prefarbali smo svoj broj 212 i zamenili ga brojem 297, što je ustvari bio naš ratni broj, koji su torpedista vodnik Vinčić i pomoćnik komandanata poručnik fregate Gojko Njegovan, sa još dva mornara, vrlo lepo i pravilno napisali. Tako smo postali torpedni čamac 297, po ratnom rasporedu. Boravak u potkopu tekao je normalno, ali se ipak osećala „ratna“ atmosfera, pogotovo posle naređenja da usiljenim maršem morem ukrcamo po dva bojna torpeda u luci Šibenik i budemo spremni da 25. oktobra iz rejona očekivanja Brna (ostrvo Korčula) izvršimo zadatak potapanja ratnog broda mete na moru.
Posle isplovljenja iz potkopa Prežba za Šibenik da bismo ukrcali bojna torpeda, tokom vožnje vreme se pogoršavalo, naročito u Viškom kanalu i dalje prema Splitu, koji je bez svetla izgledao kao avetinjski grad. Ceo region bio je pod uzbunom. Plovili smo u stroju kolone bez pozicionih svetala. Samo se naziralo po krmi brazno svetlo komandnog broda TČ-222.
Na komandnom mostu, kormilara Stamenkovića sam stalno proveravao dali vidi brazno svetlo, a od pomoćnika komandanta Njegovana tražio radarske pozicije ostalih učesnika u vežbi. U Drveničkom kanalu polovili smo kroz tzv. okulziju, kada se menja vreme i smenjuju vetrovi. Počinjao je da duva jak zapadni vetar lebić, sa nekom sitnom kišom, koja mi se, pojačana vetrom, stalno zabijala u lice. Vezista Manojlović je izveštavao da su „plavi“ u širem rejonu oko nas, da isplovljavaju iz Velikog Drvenika i da se verovatno vraćaju na južne pozicije – što je značilo da nam plove u susret, sa verovatnoćom da nam seku kurs, dok je pomoćnik komandanta Njegovan izveštavao da je radarska vidljivost smanjena …
Pošto u narednom trenutku nisam video brazno svetlo sa TČ-222, bilo mi je jasno - da moram da preuzmem energičan manevar izbegavanja sudara na moru. Naredio sam kormilaru: „Nalivo sasvim“ i kada on začuđen nije mogao da poveruje svojim ušima u ono što sam naredio, udario sam ga rukom po šlemu i ponovio komadu – „NALIVO SASVIM“ (pravilo za kormilarenje nije narušeno mojom komandom, ali je kormilar Stamenković imao dilemu da se ne nasučemo). Ubrzo se začuo užasan udarac, sevnulo je snagom ogromne munje, a potom su se upalila brodska poziciona svetla i reflektori na okolnim brodovima. Torpedni čamac 220, pod komandom pbb Milana Vege, rasparao je skoro celi levi bok TČ-222 pbb Vladimira Kovačevića, koji nam je bio komandant grupe. Bilo mi je sasvim jasno da sam te noći, uspešno počeo da grickam i šestu koru pomorskog hleba. Torpedni čamac 222 su remorkerom oteglili u Remontni Zavod „Velimir Škorpik“ u Šibenik, a moj brod, TČ-212 (297) je tako od dublera postao jedan od glavnih učesnika vežbe „Podgora 72“.
Kasnije su se kontraadmiral Sveto Letica i kbb Josip Dundov, u svojstvu komisije za ispitivanje sudara brodova zanimali zašto sam naredio „Nalivo sasvim“, kada se sudar na moru izbegava okretanjem brodova na udesno. Govorio je: „Ovega, ovega, Krecloviću, zašto, ovega, nalivo“. Odgovorio sam da u tom trenutku nisam razmišljao o pravilima, već o brodu i posadi i da sam znao da levo nema brodova (već je levo ostrvo Veliki Drvenik), pa sam zato prvo komandovao „Nalivo sasvim“, da izbegnem sudar i povećao brzinu, pa je onda naglo smanjio – da brod ne nasučem. Da nisam tako učinio, torpedni čamac 216, pod komandom pbb Borisa Čupina, u punoj brzini bi nas udario, jer sam u trenutku okretanja „nalivo“ u magnovenju video brod – kao crnu munju – koja prosto proleće pored nas … Bio je to za mene – veliki trenutak istine.
Vežbu „Podgora 72“ nastavili smo kao i započeti zadatak. Ukrcali smo bojna torpeda u Šibeniku i doplovili u rejon očekivanja u luku Brna, na južnom delu ostrva Korčula u plovnom sastavu – komandant taktičke grupe kf Vjekoslav Čulić, komandant grupe raketnih čamaca Milovan Dimitrijević - Dimče i ja – komandant grupe torpednih čamaca.
Neposredno posle isplovljenja na zadatak iz luke Brna, komandant taktičke grupe je sa raketnog čamca 305 pitao megafonom dali je kod nas sve u redu. Kada je dobio od mene potvrdan odgovor, grupa raketnih čamaca otplovila je po svom planu na izvršenje raketnog udara, dok sam ja sa torpednim čamcem povećao brzinu da zauzmem poziciju za izvršenje torpednog udara.
Sećam se da sam neposredno pred torpedni udar na brod metu vodio računa i bio u pripravnosti da mi Dimčetove rakete prođu subočice (jer je nešto kasnije usledio odličan Dimčetov raketni pogodak), a ja sam morao da se držim sigurnosnog sektora i da tek onda krenem u borbeni kurs i ispalim taj čuveni prvi bojni torpedo sa novih torpednih čamaca. Bio sam savršeno miran i koncentrisan. Bez obzirom na to što je na torpednom računaru brod meta bio obuhvaćen elektronskom viljuškom, nanišanio sam i na komandnom mostu preko krakaste nišanske sprave i pomandovao „PALI“. Ti minuti do pogotka su mi se odužili … i kada samo videli stub vode kao neki veliki gejzir, od očekivane eksplozije prvog bojnog torpeda u brod metu - nastalo je neopisivo slavlje na brodu …
Tim istorijskim pogotkom uništena su dva potpuno isprvana broda tipa DTM, čiji su motori radili i koji su bili potpuno autonomni. Daljina plutona bila je 3NM, a vodeni stub izazvan eksplozijom bio je viši od 100m. To je bilo dostojno finale vežbe „Podgora 72“ pa je opravdano propraćeno u svim mogućim medijima. Snimljen je i „Zastavin“ nastavni film „I na moru jež“ a za TV Zagreb izveštavao je elokventni Zvonko Letica, koji me je intervjuisao. Godinama se kasnije, na televiziji, uoči dana Mornarice „10. septembar“ prikazivala završna faza ispaljivanja prvog bojnog torpeda i moja komanda: „PALI“.
Dakle, od broda mete nije ostala ni trunčica, ali zato od prvog bojnog torpeda, za uspomenu, ostalo je pet torpednih osiguranja, koje komandir torpedista skida sa torpeda prilikom polaska u torpedni napad i predaje komandantu, kako bi se uverio da je torpedo u funkciji, odnosno da je „oštar“. Kasnije sam ih podelio najzaslužnijim članovima posade, a prvo osiguranje ostavio sam sebi, drugo dao pomoćniku komandanta Njegovanu, treće je dobio za uspomenu torpedista Vinčić, četvrto vezista Manojlović, dok sam peto dao prvom motoristi Tasiću. Te torpedne vijke sa crveno obojenom glavom, jedine ostatke prvog bojnog torpeda, čuvamo kao našu dragu – mornaričku ratnu amajliju.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
|
