Rade
Administrator
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 17 062
|
 |
« Reply #14 on: February 26, 2012, 03:13:13 pm » |
|
Razvoj
Sve do 1940. godine, razvoj oklopnih automobila u američkim oružanim snagama je bio odgovor na zahteve konjičkih jedinica, koje su nabavile dve klase oklopnih vozila točkaša, oklopne automobile i izvidjačke automobile. Razlika izmedju ova dva tipa vozila sastojala se u tome što su oklopni automobili bili sa naoružanom kupolom, dok je izvidjački automobil imao otvoreni krov i bio naoružan mitraljezom. Izvidjački automobil je mogao da poveze i odeljenje vojnika. Tako je u periodu od 1939. do 1940. nabavljeno 42 oklopnih automobila i 212 izvidjačkih automobila razlkičitih tipova. U osvit Drugog svetskog rata, novi model izvidjačkog automobila M3A1 je korišćen za tradicionalne konjičke misije, ali u serijskoj proizvodnji nije bilo oklopnih automobila. Američke procene iskustava iz Španskog gradjanskog rata dovele su do toga da su počeli sa blagonaklonošću da gledaju na guseničare i poluguseničare, dok su za točkaše smatrali da imaju lošu prohodnost van puteva.
Formiranje oklopnih jedinica 1940. godine označilo je kraj centralne uloge konjice u razvoju oklopnih vozila. Najambiciozniji i talentovani konjički oficiri, madju njima i general Džordž Paton, prešli su u sastav oklopnih jedinica, koja je preuzela mnoštvo zadataka od konjice. Konjičke jedinice nisu prestale da postoje, ali sa umanjenim zadacima, uglavnom ograničeni na izvidjanje. Tokom 1941. godine postojalo je mnoštvo projekata oklopnih automobila u razvoju, uprkos manjku zahteva za takvim vozilima na početku rata. Za to su bila odgovorna dva faktora. Takva vozila su bila potrebna Britaniji, posebno srednje i teško oklopljena vozila, koja su bila razvijana u kompaniji US Ordnance, a sve u cilju ispunjenja „Lend-Lease“ dogovora. Drugo, mnoge američke automobilske firme su imale sposobnosti da razviju i proizvode vozila točkaše, ali ne i guseničare. Stoga su te firme na svoju ruku, bez zahteva američkih oružanih snaga, konstruisali i nudili svoje verzije oklopnih automobila.
Oklopni automobil M8 započeo je svoj put kao brzi lovac tenkova, 1941. godine. Nakon formiranja komande lovaca tenkova 1940, postojala je hitna potreba za mobilnim protivtenkovskim topom kalibra 37 mm. Tako je došlo do montiranja protivtenkkovskog topa kalibra 37 mm na ¾-tonski kamion. Bilo je očigledno da je ovaj dizajn daleko od zadovoljavajućeg, tako da je Odeljenje za naoružanje jula 1941. raspisalo zahteve za novim lovcem tenkova, koji je trebao da bude lak, brz, visoko pokretan, sa niskom siluetom i pogodan za jeftinu, masovnu proizvodnju. Za pogon je izabran motor Hercules, koji je već bio ugradjivan u izvidjački automobil M3A1. Oktobra 1941. odobrena su dva prototipa, T22 kompanije Ford i T23 kompanije Chrysler. Kompanija Studebaker je takodje bila zainteresovana za ovaj program, tako da je na svoj sopstveni trošak konstruisala vozilo po datim specifikacijama, oznake GMC T43, kasnije T21. Američke oružane snage su prihavtile Studebakerovu ponudu 23. januara 1942. i odobrile da učestvuje u takmičenju prototipova. Osnovni koncept sva tri vozila bio je u osnovi sličan.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Početni zahtevi su tražili oklopni automobil točkaš konfiguracije 6x4, sa topom 37 mm u kupoli, dva mitraljeza kalibra 7,62 mm (jedan spregnut i jedan na luku) i da maksimlana masa vozila bude oko 5 tona. Oklop je trebao da pruža zaštitu od municije kalibra 12,7 mm sa čela vozila i 7,62 mm sa bokova. Pod i krov nisu imali oklopnu zaštitu. Odeljenje za naoružanje je kasnije prihvatalo i konfiguracije 4x4.
Početkom 1942. je postalo jasno da je top kalibra 37 mm neadekvatan u ulozi protivtenkovskog orudja, i da će verovatno biti zastarelo do vremena uvodjenja oklopnog automobila u serijsku proizvodnju. Medjutim, bataljoni lovaca tenkova su trebali laki oklopni automobil za izvidjanje, dok je konjica želela da zameni izvidjački automobil M3A1 novim.
Prvi prototip je završila kompanija Ford. Ispitivanja su započela u Aberdinu 16. marta 1942. Rezultati testiranja su bili ohrabrujući, tako da je vozilo samohodno otišlo u Fort Knoks, na ispitivanje oružja. Kao rezultat ovih ispitivanja, Odbor oklopnih jedinica je odlučio da je Fordov T22 prikladan, nakon modifikacija, za izvidjački automobil u oklopnim jedinicama i konjici i kao lovac tenkova za potrebe komande lovaca tenkova. Odbor je osećao da T22 nema dovoljne sposobnosti za kretanje van puteva i smatrao je da bi bila pogodnija veća kupola za tri člana posade. Medjutim, zbog hitne potrebe za oklopnim vozilima i Fordovog iskustva i kapaciteta za proizvodnju automobila, američke oružane snage su odlučile da se krene u proizvodnju, čak i pre završetka prototipova suparničkih firmi. Tako je 21. aprila 1942. godine Fordov T22 i zvanično izabran, dok su se radovi na prototipovima Krajslera i Studebejkera približavali kraju. Konjica, koja je želela lakše i pokretljivije vozilo, nije bila u potpunosti zadovoljna ovom odlukom. T22 je bio teži od M3A1, a bio je pokretan istim tipom motora, tako da su karakteristike pokretljivosti samim tim bile lošije. Prva konjička divizija se žalila da T22 ne može da prati konjicu na teškom terenu. Odbor oklopnih jedinica je ignorisao žalbu, jer je konjice bila u procesu reorganizacije i njene misije će u budućnosti biti isključivo izvidjačke. Kontroverze su se nastavile iza scene, da bi juna 1943. izašle na videlo kada je vojni analitičar Nju Jork Tajmsa, Hanson Boldvin, napisao kolumnu na osnovu žalbi konjičkih jedinica da M8 ima „premalo snage, premalo pokretljivosti i premalo manevrabilnosti.“
Američke oružane snage odobrile su završetak preostalih prototipova, nadajući se da biti korisna kao vozila za ispitivanje. Vozilo Studebaker T21 bilo je završeno maja meseca, dok konstrukcija kompanije Fargo nikada nije bila potpuno završena. Testovi izvršeni na Studebakeru pokazali su niz problema, koji su se mogli smatrati i nebitnim, jer je u to vreme Fordov model već bio odobren za proizvodnju. Ford je izvukao korist od Studebakera jer je uzeo neke od njegovih rešenja za svoju finalnu verziju vozila.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Testovi u Fort Knoksu su pokazali brojne probelemsa T22 i kao rezultat, prostor oko vozačevog poklopca je redizajniran, oklopljeni su sponsoni za radio uredjaje, a brojne izmene su učinjene na topu i kupoli. Do tog trenutka, nije bilo zaintersovanih rodova vojske za mitraljez na luku vozila, tako da je taj mitraljez uklonjen. Ford je ova unapredjenja inkorporirao u peto test vozilo, označeno sa T22E2. Odbor oklopnih jedinica je preporučio proizvodnju i pre nego što je novi model vozila završen, beležeći potrebu cifru od 3534 vozila: 2000 za komandu lovaca tenkova i 1534 za konjicu. Britancima je prikazan prototip i istovremeno su opitani da li su zainteresovani za nabavku putem „Lend – Lease“ programa. Oni su maja 1942. odbili ponudu. Vozilo T22E2 dobija zvaničnu oznaku „Laki oklopni automobil, M8“ 22. juna 1942. godine.
Do kraja leta 1942. američke oružane snage su u razvoju imale pet modela oklopnih automobila, mase od 7 do 26 tona sa značajnim razlikama u oklopnoj zaštiti i ostalim karakteristikama. Vladala je velika konfuzija u zahtevima vojske za oklopna izvidjačka vozila, lovce tenkova i lake tenkove, tako da je 13. oktobra 1942. formiran Odbor za specijalna oklopna vozila sa ciljem razjašnjavanja zahteva. Vodjen generalo mPalmerom iz oklopnih jedinica, ovaj odborj e bio poznatiji pod imenom Palmerov odbor. Odbor je posetio test poligon u Aberdinu i pregledao pet glavnih tipova oklopnih automobila koji su se tada nalazili u razvoju i njihove derivative, uključujući oklopne automobile T13, T17, T17E1, T18, T18E1, T19, T21 i T22, lovce tenkova T49, T55 i T57 i izvidjački automobil T24. Odbor je predložio da vojska izabere jedan tip vozila jere nije bilo snažnih zahteva za odlike koje bi zahtevale više tipova vozila. Odbor je imao stanovište da su oklopni automobili prevashodno namenjeni izvidjanju, te bi u skladu s tim trebali da budu laki, brzi i jeftini, naoružani topom 37 mm. To nije bilo u skladu sa većim, bolje oklopljenim automobilima T17E1 (Staghound) i T18 (Boarhound) koji su bili u razvoju po britanskim zahtevima.
Preporuke Palmerovog odbora su dobro primljene u kopnenoj vojsci, koja je takodje težila manjem broju tipova vozila. Medjutim, neki delovi oklopnih jedinica, uključujući i njihovog komandanta generala Džejkoba Deversa, nisu bili oduševljeni ovakvom odlukom. Devers je smatrao M8 adekvatnim za konjičke jedinice, dok je oklopnim jedinicama bilo potrebnije sposobnije vozilo za izvidjanje, nalik T19 i T19E1. Kopnena vojska je odbila da ponovo razmatra već donetu odluku, tako da su na osnovu preporuka Palmerovog odbora odbačeni svi planovi za usvajanje u naoružanje srednjih i teških oklopnih automobila. Iako su T17 i njegovi derivativi kasnije uvedeni u proizvodnju u SAD, sva proizvodnje je u okviru progrma „Lend- Leasse“ otišla u Britaniju. Preporuke Palmerovog odbora je jako podržala planove za proizvodnju lakog oklopnog automobila M8, čak iako je odbor pronašao da je M8 u mnogim pogledima daleko od idealnog modela vozila kakvo je zahtevano. Nezadovoljstvo vozilom M8, formiralo je osnovu za razvoj novog lakog oklopnog vozila koje se pojavilo 1944. pod oznakom M38.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kompanija Ford je 1. maja 1942. dobila narudžbu za 5000 vozila M8, ali su pregovori o uslovima ugovora odložili početak proizvodnje do marta 1943. Tokom tog perioda, razvijene su dodatne modifikacije za serijsko vozilo, medju kojima je bila i samozaptivajući rezervoar goriva. Odbor lovca tenkova je tražio da se prednji peridkop ukloni i da se smanje dimenzije prednjeg krova kupole, što je odobreno decembra 1942. godine. Takodje je izražena želja da se livena kupola zameni varenom, što je i učinjeno kod nove verzije vozila. Proizvodnja je prvo krenula u Fordovoj fabrici u Sent Polu u Minesoti marta 1943, nakon čega su se maja meseca uposlili kapaciteti u Čikagu. Iako se očekivalo da se nova, varena kupola, nadje na svim proizvedenim vozilima, prvih nekoliko vozila je imalo staru, livenu kupolu. Ta vozila su bila najsličnija prototipu T22E2. varena kupola je postala standardna od kraja marta. Jedan od problema sa vozilom M8, koji nije bio uočen na testiranjima, bila je slabost prednjeg vešanja – posebno lisnatih opruga. Stoga su septembra 1943. sa proizvodne linije uzeta dva vozila radi testiranja sa unapredjenim sistemom vešanja i nezavisnim sisitemom vešanja toškova. Oni su bili označeni sa M8E1. Novi sistem vešanja sa torzionom šipkom nije bio zadovoljavajući tako da nije ni ulazio u proizvodnju. Madjutim, u serijski model je ubačen niz unapredjenja sistema vešanja. Odbor oklopnih jedinica je testirao M8 tokom leta 1943. godine tako da je 21. avgusta 1943. godine vozilo prihvaćeno za uvodjenje u naoružanje.
|
