Ovaj tekst sam pronašao na internetu .... Mislim da zaslužuje da bude ovde ...
Naši mornari-Slobodan Lazarević Daki Slobodan Lazarevic – Daki, u JNA od 14.05. do 25.09.1973. godine u regrutnom centru u Puli, a zatim do 25.10.1974. godine, protivminski ronilac u Šibeniku.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Da pliva naučio je još u sedmoj godini, tako što ga je otac bacio u Južnu Moravu i pogledom dalje pratio njegove „prve časove plivanja“. Već sledeće godine kroz tarabe je pogledom pratio starije mladiće kako putem odlaze na Moravu i jednog popodneva pobegao od kuce. Izbezumljeni roditelji su ga tražili citavo vece i noć, da bi ga u svitanje otac pronašao kako u jednoj kolibi na Moravi spava sa ostalim mladićima. Kao decak družio se sa starijim momcima i duhovno veoma brzo prerastao svoju generaciju.
Vec na regrutaciji je ispoljio princip dobrovoljnosti i opredelio se da u vojsci bude ronilac. Kasnije na svim vojnim lekarskim pregledima je potvrdio odlicno zdravlje, veliki kapacitet pluca i psihičku stabilnost za bavljenje ronilačkim pozivom. Diplomu uspešno položenog ispita za protivminskog ronioca dobio 18.08.1973. godine.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Nesumnjivo bio je i ostao rekoreder iz ovoga kraja po broju i dubini zarona u moru. Kao što je na Moravi uživao da slobodnim zaronima pretražuje dno i u korenju vrba rukama hvata somove, tako je i u gumenom ronilackom odelu, sa perajima, olovnim tegovima oko struka, bocama sa kiseonikom, ronilackom maskom, kompasom na ruci i opremom za borbu u vodi, suvereno gospodario morskim dubinama.
To je potvrdio u jednoj kriticnoj situaciji kada mu je otkazao sistem boca sa kiseonikom. Na jednom zaronu sa kolegom, na dubini oko 120 metara Daki je doživeo peh da mu otkaže sistem. U toj kriticnoj situaciji ostao je priseban. Uz pomoc kolege, naizmenično koristeci jedan sistem boca sa kiseonikom, uspeli su sa navedene dubine da izrone na površinu.
Ronioci su namenjeni za izvođenje diverzantskih zadataka, i smešteni su na maticnom brodu i barkasama.
Svoje zadatke ne izvršavaju individualno, vec iskljucivo u paru ili grupi. Do zone dejstva prevoze se na više nacina: najcešce borbena grupa se u širi rejon transportuje tzv. džepnim podmornicama klase UNA; zatim, podilaze cilju brzim gliserima ili naplavljivim diverzantskim ronilicama R-2 (klasa „Mala“), sposobnim da, zahvaljujuci mogucnosti rada u tri razlicita režima, na razlicita rastojanja i razlicitim brzinama transportuju dva diverzanta i dve podvodne mine od po 50 kg. U zavisnosti od zadatka, diverzanti se neposredno do cilja ili rejona izvodenja prebacuju ili podvodnim „skuterom“ tipa R-1, ili samostalnim ronjenjem („na noge“) pomocu borbenog kompleta za disanje.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
U širi rejon grupa može biti transportovana i helikopterom (što podrazumeva slobodne skokove u vodu pod punom opremom sa visina od oko 10 m) ili avionom (padobranski skokovi). U neposrednoj akciji, diverzanti deluju u parovima ili u izuzeznim slucajevima sami. Zato moraju da raspolažu visokim stepenom inteligencije, autonomije razmišljanja i samoinicijative. Diverzant mora da bude tih, neprimetan, bezgranicno strpljiv, čeličnih nerava, spreman da satima, potpuno „nevidljiv“, čeka pogodan trenutak. Po nekim osobinama, diverzanti podsecaju na lisice, lukave i strpljive, koje satima vrebaju plen.
Na poledini jedne od fotografija napisan je spisak ispisnika: Milorad Munitlak – Mune, Cekic Džemo – Sarajevo, Kostic Radivoj – Lala, L(Z)akic Radislav. Moža je neko od njih bio ucesnik opisanog spasavanja.
Posle vojnog roka, sa visokim stepenom samopouzdanja naročito je uživao u nocnom kupanju na Moravi i hvatanju somova u žilama vrba. Ali jednom prilikom umalo da se uživanje završi kobno. Daki i posle više pokušaja nikako nije uspevao da pronade izlaz iz spleta žila. Polako je gubio vazduh i nadu da ce izroniti na površinu. Jedan od drugova je primetio da ga dugo nema, zaronio i uspeo da ga izvuce. Kasnije u životu je za sebe govorio da ima „devet života“.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Imao je izraženu ljubav prema životinjama. Tako je kod kuce cuvao divlje prase, fazane i druge životinje. Hteo je da cuva i srne, ali mu lovacko društvo to nije dozvolilo.
Zbog razlike u godinama mi se nismo družili. Ali sretali smo se na ulici, na stadionu, u kafani, bioskopu.
Srednje visine i skladno graden bio je stalno u pokretu, gotovo „leteci“. U psihološkom smislu, pravi sangvinik. Iako se nije aktivno bavio sportom, imao je izvanredne fizicke predispozicije. Bio je uvek spreman da svakom pomogne. Stalno je bio u žurbi, ne zato što je kasnio, vec zato što je bio odgovoran i žurio da na vreme realizuje sve preuzete obaveze.
Secam se da je uvek bio iskreno nasmejan. Posle vojske, iako nije završio trgovacku školu, najpre je radio kao akviziter, koji nam je na kredit prodavao knjige. Tako je sebi zaradivao za život, a nama pod veoma povoljnim uslovima omogucavao širinu u sticanju akademskog znanja. Zatim je prodavao alat „UNIOR“, pa na kombiju posteljinu i drugu robu.
Onda je i bez učenja ugostiteljske škole, postao konobar. Ali ne običan, vec čudo od konobara. Jer je umeo sa ljudima. Uvek svečano izbrijan u crnim pantalonama, beloj košulji sa leptir mašnom, i u najvecim gužvama je sa lakoćom „klizio“ izmedu stolova i uz osmeh nas poslužiovao posle utakmica ili u trenucima predaha i dokolice. Sa pocetka 80 – tih godina ostala je anegdota iz kafane kod Dukita. Dok „glancamo“ stepenice Milankine prodavnice obuce i očekujemo „špic vreme“, Daki nas sa vrata kafane poziva da dodemo do njega. Pokazuje nam pljosnatu flašu sa dvema šljivama i natpisom na etiketi „Domaća rakija“. Kaže da se na tržištu pojavila nova rakija. Uz široki osmeh nam sipa gratis bezbojno pice i najljubaznije moli da probamo i damo svoje „strucno mišljenje“ o njegovom kvalitetu. Ocena je bila najveća.
Nazivi nekih kafana u kojima je radio, bila su: „Dva goluba“, „Dolina mira“, „Kralj“.
Vremenom, postao je „internacionalni mendžer ugostiteljstva“, koji je dalje razvijao svoje profesionalne sposobnosti. Opredelio se da ljudima lepe trenutke u životu cini još lepšim i nezaboravnim. Do najsitnijih detalja perfektno je organizovao veselja. Tako je jednom prilikom u Aleksincu služio i princa Aleksandra Karadordevica i princezu Katarinu.
Za sve i za svakoga je imao vremena. Osim za sebe i svoje zdravlje. O tome nije želeo ni da razgovara. U surovom vremenu tranzicije, u trci za obezbedivanjem egzisteniciji dvema studentkinjama, njegovo srce nije izdržalo.
Posle izvesnog vremena na telefon rodaka iz Hrvatske je usledio telefonski poziv. Ispisnik iz vojske se interesovao za svog bivšeg kolegu iz vojske. Možda ce neko od ronilaca sa pomenute fotografije ili ostalih ispisnika procitati ovu pricu i javiti se.
Život se nastavlja dalje, a mi se nadamo.
Autor: Saša Mitić, 8 jun 2009
Izvor:
http://zitkovac.110mb.com/dnevnik/nas_kraj/daki_lazarevic.htmFotografije dobijene ljubaznošću porodice Lazarević
