Put za Legiju stranacaDok koračam ka odredištu polako se opraštam od slobode. Francuski ne znam. Dovode mi nekog Rusa da se sporazumimo, ali ja ni ruski nisam znao. Konačno sam ušao u kancelariju i tu mi oduzimaju sve iz civilnog života. Čak ni ime nisam sačuvao. Sad sam Zvonimir Božić…
- Dobar dan, dajte mi kartu u jednom pravcu za Dijon.
- Gde ti je to? To ne postoji.
- Kako gde, napisano je ovde na vašem šalteru.
- Nema, uzmi za Pariz.
- Dobro, dajte za Pariz.
Dok je ona spremala kartu kroz glavu mi je prošlo da će karta sigurno biti skuplja, jer je dalje, a ova nema pojma da radi svoj posao. Nema veze, ionako se ne planiram vraćati.
Dok sedim u autobusu koji je polako napušta peron, pomislih ko zna kada da li ću ikada više doći. Srećan što odlazim, ali u dnu duše samo ja znam kako mi je.
Putovanje je trajalo oko 30 sati a ja oka nisam sklopio. Autobus je bio poluprazan a većinu vremena sam proveo pričajući sa jednom mladom gospođom. Putovala je za Pariz, ali je o njemu malo znala. Pomogla mi je koliko je znala i umela. Bila je zarobljena. Udata u inostranstvu ali je i dalje živela u Srbiji, verovatno sa celom familijom njenog muža.
Slabo je poznavala Pariz i francuski sistem. U stvari mislim da ništa i nije znala osim da ode do prodavnice i po decu iz škole.
Konačno je došao kraj mog putovanja i stigao sam u Parisku republiku.
Dok autobus stoji na semaforu gledam radnike koji rade na ulici, kopaju nešto. Odmah sam primetio da su lošije obučeni naših, srpskih radnika. Svi su bili različito odeveni.
Izašao sam iz autobusa i odlučio da malo prošetam, da vidim grad i pojedem nešto. Možda usput nađem i adresu. Nisam ni znao sa sam brzo izašao iz Pariza. To sam tek shvatio puno posle toga.
Pitam taksistu da me odveze na odredište. Dok koračam tamo polako se opraštam od slobode.
Francuski ne znam i nisam mogao da se objasnim. On je na kraju doneo zidni sat i rekao mi da dođem za jedan sat. O.K. Shvatio sam.
Šetam levo-desno ali sat nikako da prođe. Odem ponovo tamo.
Dovode mi nekog Rusa misleći da ću bolje da se sa njim sporazumem. Ali ja ni ruski nisam znao. Objašnjavao sam mu i rukama i nogama. Konačno sam ušao u kancelariju i tu mi oduzimaju sve što sam imao iz civilnog života. Čak ni ime nisam sačuvao. Sad sam Zvonimir Božić.
Ipak, u Legiju nisam primljen, iako nisam bio daleko. Postalo je već gusto. Gde sad?
Dali su mi nešto novca, za vreme provedeno u regrutnom centru Obanj. Za svaki provedeni dan po 25 evra. A tamo sam bio 11 dana. Još su mi i platili kartu za Pariz. Putujem Te-Že-Ve-om i u jednom trenutku u voz ulazi ekipa čudno obučenih. Mladiće, devojka i jedno dete.
Sedoše iza mene i u jednom momentu čujem “mamu maminu”. Ustadoše i odoše u hodnik da zapale cigaretu. Ja odmah za njima. Posle kratke priče, oni mi odmah ponudiše posao – džeparenje. Primio sam k znanju i otišao.
Metro nisam znao da koristim pa sam platio taksi do Ulice Simplon. Stao sam ispred crkve, ali je bila zaključana.
Preko puta neka kafana. Desetak ljudi tamo a čuje se naš jezik. Ulazim tako i rekoh dobar dan a skoro svim mi uzvratiše pozdrav. Seo sam sa njima i slušao njihove priče čekajući na red da im kažem moju muku: „Sam sam nemam nikoga ovde u Francuskoj, niti bilo gde preko, pa mi malo objasnite kako funkcioniše sistem. Pokušao sam u Legiji stranaca ali su me odbili. Samo tražim posao. Ne biram. Nisam postao ni lopov, a nudili su mi…”
U jednom trenutku svi su se setili da već kasne i si odoše iz kafane. Ostao sam samo ja i konobar.
Danas nisam u Parizu. Živim u Kanu.
izvor
