Понедељак, 21.02.2022.
Слободан Самарџија
Стигли амерички војници, али Европа не жели ратБарт Горман, заменик амбасадора Сједињених Америчких Држава у Руској Федерацији, добио је налог домицилних власти да под хитно напусти садашње место боравка, пренели су медији у четвртак. Поменути је само један у низу оних који су у протеклим недељама, на релацији Вашингтон–Москва и обратно, били принуђени да скрате своје дипломатско деловање.
Овим чином, као и претходним међусобним протеривањима, на неки начин је сублимирана и суштина актуелних збивања у вези са судбином првог руског суседа – Украјине. Укратко, све оно што се тумачи као неспоразум између Москве с једне стране и Кијева с друге пада у сенку пред простом чињеницом да су догађаји у центру Европе, којима се свет бави већ неколико недеља, у ствари, сукоб између САД и Русије. И ништа више.
А како смо уопште доспели на ивицу окршаја који је, на неки начин, најављен још прошле године војним маневрима НАТО-а на северу нашег континента? По свим анализама, без обзира на идеолошки или било који други приступ, САД све убрзаније губе статус светског лидера. Пажња света, посебно пословног, окреће се на другу страну – ка Истоку. Из сенке излази Кина као нови економски џин, али и још понеке до сада „успаване” силе, оне које Вашингтон не може да контролише. Европа с таквима тражи сарадњу, а никако војни сукоб.
Очигледно, Америка не може сама. И поред грандиозног војног буџета, нема ни снагу ни искуство који би јој указивали на то које потезе је у сукобу с равноправним противником неопходно повући, а којих се обавезно треба клонити. Подсетимо, у досадашње велике ратове актуелни западни лидер увек се укључивао тек на крају, далеко надмоћнији од противника, неокрњен, одморан, добро опремљен... И спреман да покупи главни „згодитак”.
Такође, амерички војници никада у рат нису кретали како би бранили сопствене домове. Нису то морали да раде чак ни после тешког пораза од Јапана 7. децембра 1941. код Перл Харбора. На фронту се гинуло, животе је дало око 300.000 њихових момака. Али за обичног Американца, код куће, фармера или радника у фабрици, рат и све несреће били су негде далеко. Могућност сукоба у непосредном комшилуку, или чак сопственом дворишту, примеренију савременој ратној технологији, сигурно не би дочекали раширених руку. Оружане сукобе наменили су НАТО-у.
Све тврдње Вашингтона да располаже непобитним доказима по којима се Русија спрема да нападне Украјину изгледа да су биле пуста маштарија. Наиме, према објашњењу једног од бивших припадника британске обавештајне службе, извештаји о предстојећим дешавања уопште нису били базирани на подацима са терена, сателитским снимцима и прислушкиваним разговорима, већ су извођени из гомиле претпоставки о томе како би Москва могла да реагује у одређеним ситуацијама. Управо стога игра је препуштена медијима.
Како год било, закључак који се већ сада намеће јесте да у Вашингтону нису задовољни понашањем својих савезника из алијансе. Посебно не оних са европског континента, као и да им је потребно улити мало више куражи. А шта је боље од претње ратом широких размера, сличног оним раније преживљеним.
Ипак, после прошлогодишњих великих маневара НАТО-а на Балтику и након што су Американци распоредили своје додатно људство у Немачкој, Пољској, Бугарској и Румунији – а реч је о неколико хиљада војника под пуном ратном опремом, подржаних одговарајућим артиљеријским оруђима, тенковима, авијацијом и логистиком – веровања да ће европске чланице алијансе на себе преузети део посла одређен договором о „заједничкој одбрани” пале су у воду. Европљанима није ни до каквог рата. Посебно не на њиховој територији. Јер Русија је ту, одмах преко граничне жице.
У државама које су најближе узбуњеној Украјини, већ поменутима, Пољској, Бугарској, Румунији, па и Немачкој, а којима је претило нежељено уплитање у дешавања у непосредном комшилуку, пристизање неколико хиљада америчких војника није дочекано са салвама одушевљења. Јер од самог доласка поменутих јасно је наглашено да су они ту да командују, извиђају, саветују... За евентуалне погибије предвиђени су домаћи момци.
Након прошлогодишњег прилично хаотичног повлачења из Авганистана у којем су боравили пуних 20 година, а које је оне са дужим памћењем неодољиво подсетило на сличну бежанију 1975. из престонице Вијетнама – Сајгона, у централи америчких оружаних снага главу су морали да погну и у погледу Украјине. Не због чињенице да су им се у походу на бившу совјетску републику испречиле оружане снаге Русије, већ стога што нико од озбиљнијих савезника из НАТО-а, објективно, није показао ни најмању амбицију да им у том смислу пружи руку сарадње.
Америка више не може сама...
Izvor:
www.politika.rs