"Da li je vreme da se NATO i Turska - raziđu?"wahingtonpost.com / M.A. 19.08.2018.
“Ukoliko se unutrašnja napetost u SAD i dalje nastavi istim intenzitetom, nije isključeno da će se desiti novi 11. septembar”, napisao je kolumnista Abdurahman Dilipak u listu “Jeni akti”, bliskom turskom predsedniku Erdoganu i njegovoj političkoj partiji Pravde i razvoja (AKP).Možda zvuči čudno kada takve pretnje i podstrekivanje dolaze iz jedne članice NATO, ali oni sve češće postaju nova uobičajena praksa u Turskoj - piše Majkl Rubin, američki stručnjak za Bliski istok i saradnik instituta za državno-politička istraživanja “American Enterpise Institute”. Roman “Metal Storm” o zamišljenom ratu Turske i Sjedinjenih Država dospeo je na vrh liste najčitanijih knjiga u Turskoj. List “Radikal” napisao je da ga
“Ministarstvo spoljnih poslova i Generalštab pomno čitaju” i da knjigu
“imaju svi članovi vlade”. Nakon što je američka energetska kompanija u septembru 2011. započela bušenje u vodama Kipra, turski ministar Egemen Bagiš upozorio je:
“Za to nam služi mornarica. Obučili smo naše marince za to; naša mornarica je opremljena za to. Sve opcije su na stolu; sve je moguće”. Nedavno, turski predsednik zapretio je američkim snagama u Siriji
“otomanskim udarom”.
Tursko neprijateljstvo nije ograničeno samo na reči: turski nacionalisti napali su američke mornare kada su američki brodovi uplovili u turske luke. A aparatčici AKP zahtevali su hapšenje američkih vojnika u vazduhoplovnoj bazi Indžirlik. Nekoliko američkih državljana, uključujući i sveštenika Endrua Bransona, već se nalaze u zatvoru pod sumnjivim optužbama za ugrožavanja nacionalne bezbednosti. Nije uvek bilo tako, piše autor članka u “Vašington postu”. Hiljade Turaka borilo se rame uz rame s američkim snagama u Korejskom ratu. Turska je revnosno lobirala za priključenje zapadnom savezu. Bio je
“imperativ da demokratije deluju u potpunom skladu, bez međusobne konkurencije ili razlika u političkim ciljevima”, rekao je ministar spoljnih poslova Turske Mehmet Fuat Koprulu u januaru 1952, neposredno pre nego što se Turska priključila NATO, američkom ambasadoru u Turskoj Džordžu Mekgiju.
Doprinos Turske savezu bio je dragocen. Ako su SAD bile kičma saveza, Turska je bila njegova snaga, piše Rubin. I danas ima više vojnika nego Francuska i Nemačka zajedno. Ne samo da je Turska bila jedna od jedine dve članice koje se graniče sa Sovjetskim Savezom, već je takođe služila kao bedem protiv radikalizma i terorizma sa Bliskog istoka. Međutim, sve je to bilo pre Erdogana. Da li je Turskoj i danas mesto u NATO? Met Briza, bivši zvaničnik američkog Nacionalnog saveta bezbednosti i zamenik pomoćnika državnog sekretara, izričito je protiv dizanja ruku od Turske:
- Odustajanje od Turske u ovom trenutku oslabilo bi NATO, suzbilo uticaj SAD na Bliskom istoku i dovelo u opasnost koaliciju, čija borba protiv Islamske države ni izdaleka nije završena. Američki ambasador u Turskoj Džejms F. Džefri i njegov kolega Majkl Sing tvrde da bi
“odustajanje od Turske značilo da sami sebi nanosimo ranu. Turska nije samo predsednik Erdogan, već i regionalni geografski i ekonomski gigant koji predstavlja tampon-zonu između Evrope i Bliskog istoka i između Bliskog istoka i Rusije”.
Sve to u teoriji dobro zvuči, piše autor, upozoravajući da Briza, Džefri i Sing zanemaruju ono što je 15 godina Erdoganove vlasti napravilo od bivše saveznice SAD. Ukratko, mešaju nekadašnju s današnjom Turskom. Rubin navodi primer turske vojske, koja je
“nekada bila sekularni bedem protiv islamskog ekstremizma”, a kojoj je
“Erdogan promenio karakter”. Gotovo svi oficiri, od najnižeg do najvišeg ranga, služili su gotovo sve vreme pod Erdoganom. Erdogan je takođe iskoristio niz zavera o puču da bi sprečio unapređenje profesionalnih i sekularnijih oficira kako bi imenovao političke simpatizere. Eliminisao je gotovo sve koji su dali značajniji doprinos u NATO: i pre neuspelog puča 2016. uhapsio je pet generala.
Opravdano je pitanje šta bi Turska mogla da uradi ukoliko SAD dignu ruke od nje. Ali kada turski zagovornici ukazuju na njen značaj u borbi protiv Islamske države, oni zanemaruju činjenicu da se Islamska država proširila samo zato što je Turska dozvolila stranim borcima i opremi da uđu u zemlju. Erdogan je u “Njujork tajmsu” lično upozorio da
“ćemo zbog neprekidnog nepoštovanja morati da tražimo nove prijatelje i saveznike” - nesuptilna pretnja da će se okrenuti prema Rusiji. Na mnogo načina, Turska je to već učinila. Erdogan je jasno stavio do znanja da će kupovati ruske rakete S-400, koje bi, ukoliko postanu deo turskih protivvazdušnih odbrambenih sistema, mogle da otkriju ruskim inženjerima vojne tajne NATO.
Prava opasnost za NATO nije tursko povlačenje ili okretanje Rusiji, već njeno ostajanje u savezu. NATO odluke se donose konsenzusom, pa Turska može doslovno da odigra ulogu Trojanskog konja i obstruira svaku akciju u slučaju krize. Istina je da ne postoje jasni mehanizmi za isključenje članica iz NATO, ali opstanak NATO bez ozbira na to zahteva oslobađanje od Turske. Zapad bi trebalo da pozove Tursku da ostvari svoju pretnju i tako razotkrije njene prave namere.
Izvor:
www.blic.rs
