Ako se dobro sećam ovakav automat je dužio moj otac u vojsci 1960-1961.
Bio je artiljerac, na haubicama 122mm, prvo u školi šro-Zadar, zatim Štip i naravno Krivolak.
Kritikovao ga je, u više navrata mu se jednostavno raspao usled vibracija pri skokovima i iskakanu iz kamiona i slično.
Nepreciznost mu je druga mana, to oružje je za blisku borbu, borbu u zgradama i slično.
Zbog svoje kompaknosti i relativno male mase dužili su ga i artiljerci, vozači i slični ves-ovi.
Jedna od mana je i njegova "nežnost", ili slaba otpornost na prašinu, blato, morao je jako jako dobro da se održava.
Municija koju su ispaljivali je bila neujednačenog kvaliteta, samim tim i rezultati gađanja.
Kao i ostale poratne generacije moj otac se zakljinjao na Mauzer tj. M-48
i naravno Baćuškin PPŠ.
Kasnije sa kačenjem čvaraka mislim da je zadužio neki veoma "izraubovan" Sovjetski pištolj TT-jac valjda.
Izvinite odoh malo u offf.
Нисам желео да се укључујем у ову расправу, али сам баш испровоциран.
Пренесете нечија искуства, као некакву "истину"!
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Овај аутомат је за своје време, и за потребе за које је конструисан био одлично оружје.
Заборавилисте да му је основна намена блиска борба, борба у насељеним местима, наоружавање припадника непосредног обезбеђења.
Аутомат је прво уведен у реорганизоване пешадијске пукове (ЈНА), по новој формацији из августа 1959.године, када је формирано 32 команде ових пукова.
Нови пукови имали су у својој формацији, поред осталих јединица и "чету аутоматичара", оспособљену за борбу у урбаној средини. Ова чета, како сам назив, говори била је наоружана овим аутоматима.
Сад ћу да цитирам мишљење једног нашег колеге са другог форума:
"М-56 је оружје готово до перфекције направљено за руковаоца.
1. Сасвим одговарајуће масе
2. нема штрчећих резица, полуги и слично које се каче за униформе (МП40 је прављен првенствено за тенкисте Вермахта)
3. Оружје које готово перфектно лежи у руци, са добрим нагибом дршке, и савршено постављеним размаком између рукохвата и оквира за који се држи другом руком.
4. Перфектно се контролише у дејству.
5. нема потребе да се пребацује на појединачну јер се лако "осети" колико да притиснеш дого обарач да би пуцао појединачно.
6. Има калибар 7,62, који сматрам за најбољи метак за аутомате икад направљен.
7. Квалитетно одрађен, можда бољег квалитета од АП М70,
8. Цев опет, до перфекције урађена.
9. Аутомат престаје да ради тек када се цев толико рашири од топлоте да заглави метак.
10. механизам поједностављен и рационализован."
У потпуности се слажем са изнетим ставовима.
Кад сам се већ огласио да дам још нека објашњења.
Колико се ја разумем у војно стрељаштво, овај аутомат од 1975.год није био у програму такмичења у стрељаштву у ЈНА.
У Војној академији су их задужили командири питомачких одељења, задњи пут 1975.године, када је господин "dzumba" учествовао у споменутој здруженој вежби "ПОБЕДА-75", нормално је да је тамо задужио аутомат М56, јер је био у улози командира.
Аутомати су сукцесивно повлачени из наоружања, али заједно са полуаутоматским пушкама, како су пристизале аутоматске пушке М70, у периоду од 1980. до 1986.године.
Команде дивизија су одлучивале о приоритету пренаоружавања. Дакле пренаоружавање је ишло по јединицама, а не по дужностима и специјалностима.
Баш ме чуде до сада изнете негативне конотације о овом аутомату, а које се односе на прецизност, квалитет израде и квалитет муниције.
