Diskusija: Odsluženje vojnog roka - Da ili ne

[KPoV]

Losu obuku nadoknaditi vremenom!

Da, i onda imas losu obuku koja se rastegne na dulji vremenski period.

Koncept sluzenja vojske kakvog smo imali u JNA i u RS do sad je prevazidjen, ako nista drugo onda zbog strucne i metodoloske obucenosti onih koji obuku planiraju i izvode.
A i sama ideja sluzenja vojske na nacin je bila vise metoda kontrole stanovnistva i manifestacija paranoje koje vladala drustvom, nego realna potreba. JNA je bila drzava u drzavi (ne sitna trupna boranija, vec glomazni aparatus u GS, kao i ogromne pare skrkane u neproduktivni vojno-iinfrastrukturni kompleks). Ali ovim idem debelo u OT i rizikujem ban, pa cu se tu i zaustaviti.

Nego da se vratim na obuku, bio sam u prilici da je izvodim u miru i ratu, i na svoju veliku zalost bio sam u tome bolji od barem polovine mojih profesionalnih kolega. Ja sa svojom SROP ( doduse bio sam medju prvih 5 u klasi), imao bolje rezultate nego pola tih starjesina u mojoj ceti, od kojih je preko pola imalo zavrsenu VA KoV. A trebalo je da ja budem gori od njih, odnosno da ucim. I k tome sve to u jedinici "A" klasifikacije u 4K.  Dozivio sam da vidim da kapetan, komandir cete ( ne moja, ali iz naseg bataljona) zajedno sa 4 duduka komandira vodova ( jedan od njih je na Kalinoviku izvodio juris sa BST-vima je isto bio kapetan, ali sa fakultetom ONO), uvjezbava pocasni pozdrav sa rucnim bacacem kao da je PAP-ovka! I nijedan od njih da zucne.
I onda imamo slucajeve da vojnici ispaljuju tromblone umjesto metkicem, bojevim zranom, jer ih nije imao ko nauciti, a i onaj (mozda) jedan skolski tromblon sto su gadjali njime nisu sami navukli na pusku.

A da ne govorim o tome da je cijela ideja o izvodjenju jurisa  gdje se cijeli vod digne i uz "poklic" URA krene na utvrdjenje linije bila prevazidjena jos od onog momnta kad je "plavom Bugarske" dodijeljena AK-47, a  "plavom Italije" BM59, ako ne i prije.


Moja je poenta bila da je sama koncepcija bila promasena ili neadekvanta, a onda sve to prepusteno nedovoljno obucenom starjesinskom kadru. Time ne zelim da kazem da nije bilo, odnosno nema istinskih profesionalace koji su posteno odradjivali posao, ali takvi su obicno bili sputavani cim bi iskakali iznad prosjeka. Pogotovo ako im je nadredjeni bio nekakav polupismeni ( u vojnom smilsu) duduk, kome je glavna odlika bila isticanje na Partijskom kolektivu ili uvlacenje nadredjenima.

Moram napomenuti da je moja percpcija ogranicena na ono sto sam vidio u svom iskustvu kroz 6 mjeseci SROP-a i godinu dana staziranja i ucesca u ratu, ali ta se zajednicka nit provlacila kroz sve jedinice u kojima sam bio.


Neko ce reci, u redu to je bilo nekad, sad je drugacije i u pravu je. Ali sigurno nije bolje, moze biti samo gore jer vojska samo oslikava stanje u drzavi, a na sta nam lici drzava, svima je jasno.

O ostalim strucnim aspektima profesionalne vojske VS konskriptivne, vec je manje vise sve receno pa da ne ponavljam.

Nesto me zeza "Modify" opcija, pa da dodam novi post.

Rešeno

[dzumba]

KPoV
У саваком послу има дудука. Додуше, у Војсци се то најјасније види. Онај који је у школи преписивао, покушава то и у трупи. А то баш и не пролази. Сећам се неке "монографије" о обуцу у ЈНА. То је једна књига која описује развој система обуке од 1945 до негде средине 80-тих. У тој књизи, коју су као писали стручњаци за обуку, постављена је фотографија војника како из лежећег положаја гађа са ПАП М-59/66 тромблоном. На пушци није подигнут тромблонски нишан, а пушку држи у згибу рамена и нишани преко механичких нишана, као да гађа стандардном муницијом. Наравно на врху цеви је постављена вежбовна кумулативна мина (она "бела"). Ипак, у великој већини јединица се до средине 80-тих обука, за то време изводила солидно, посебно у ШРО пешадије у Билећи 8ако говоримо о основној пешадијској обуци).Такође, стручна обука се у ваздихопловству изводила врло квалитетно. Ко еј хтео могао је да научи. Невоља је што резервиста то не понавља дуже време (најчешће јер нема пара), па заборави. То је велики недостатак регуртне војске.

Концпет професионализације војске није баш тако једноставан, управо због тога што је за њега потребно променити, осим програма обуке (начина обучавања) и оно у глави, а то је најтеже, односно иде најспорије. И то не само овде, него свугде.

[Istria 052]

Odluka zavisi od mnogo komponenti:

-   Medjunarodnih (mirovnih) ugovora
U drzavama nastalim od bivse SFRJ, koncept profesionalne vojske se izmedju ostalog namece kao nuznost. Dejtonskim mirovnim sporazumom odredjen je maksimalni broj borbenih sredstava koja svaka pojedinacna drzava moze imati i interes je svake drzave da, ukoliko joj materijalne mogucnosti dozvoljavaju, da u nodnosu na dozvoljeni broj

-   Opredjeljenja/mogucnosti politike prema sigurnosnim integracijama

Sigurnosne  integracije za male, zavisne drzave, su ustvari pravila velikih u nametanju geopoliticke volje sa ciljem da se:
•   Ogranici vojna moc svake pojedine male drzave ispod nivoa kriticne mase koja bi eventualno mogla ugroziti interese velikih
•   Da se nametne tehnoloska superiornost jer vojne industrije malih zemalja nisu u stanju da proizvedu serije koje bi bile isplative, a tesko je uci u konkurentsku borbu sa drzavama koje imaju vece unutrasnje trziste
•   Kako sigurnosne integracije podrazumjevaju i ucesce u vojnim operacijama koje su puno egzaktne kada su potrebni normativi za izvodjenje u pitanju, svaka drzava ucesnica daje ono sto moze u vojnoj operaciji, a za male zemlje to u vecini sucajeva znaci zivu silu koja ima zadatak neposrednog kontakta sa PLAVIM, dok je visoko tehnoloskim clanicama namjenjena uloga udara sa distance

-   Nivo privredne razvijenosti

•   Sto vece unutrasnje trziste to su sanse za razvoj konkurentne privrede vece, znaci razjedinjenost trzista raznim barijerama ne pogoduje privrednoj aktivnosti (samim time sve su privrede drzava nastale od bivse SFRJ gubitnici u trzisnoj utakmici u odnosu na potencijalne privrednog razvoja koje je imala bivsa drzava ukoliko se uzme u obzir interpolacija tehnoloskoh razvoja kroz vreme
•   Jedan od znacajnih pokazatelja nezavisnost drzave je ucesce, postotak domacih vojnih tehnologija u cjelokupnom opremanju vlastitih oruzanih snaga,
•   Snazan trzisni zamah vojne industrije predstavlja veliki razvojni okidac za kompletnu drzavnu privredu
•   Nivo zaduzenosti zemlje u odnosu na BDP

-   Medjunarodnog polozaja zemlje,
-    Nivoa patriotske svijesti pojedinaca, ratnicke tradicije i slicno
-   Izdvajanja za vlastiti naucno-tehnoloski razvoj
-   Resursa koje zemlja posjeduje i koje treba stititi

Mislim da je izraelski koncept (drzava koja obitava u izrazito nepovoljnom okruzenju) nesto iz cega bi se mogle izvuci pouke za koncept organiziranja oruzanih snaga. Njihovo je okruzenje visestruko brojcano nadmocnije, ali vojnicki inferiornije u odnosu na OS Izraela.

Iako je birana od strane samog naroda, pitanje  koliko je politicka elita u mogucnosti, zelji i htjenju da zastupa interese drzave i njenih gradjana, odnosno koliko je u mogucnosti da pravilno artikulira intrese u  cilju opceg boljitka. Drustvena je zakonitost da vladaju nekompetentni.

Koncept profesionalno-regrutskog sitema je snazan faktor odvracanja, uz otvoren politicki sistem i snazan razvojni potencijal, izvozni je  brend jedne drzave. U kojoj bi mjeri sadasni mocniji mentori bili raspolozeni dozvoliti razvoj jednog sistema koji bi potencijalno kasnije mogao ugroziti njihov monopolski polozaj.

Sto veca, brojnija i obucenija vojska je garant odrzivog i nezavisnog razvoja cjelokupnog drustva, ali dug je to proces, on traje generacijama  da bi bio pretocen u stabilan sistem.

OS SFRJ su imale dobru pretpostavku za takav nastup, sjetimo se samo izvoznih poslova namjenske industrije, po meni, unistio ju je koncept uravnilovke, loseg kadriranja, koncept koji nije njegovao lidersko usmjerenje starjesine, vec ga je pretvarao u dobrog administrativca.  JNA sam dozivljavao kao skup  lose organiziranih, a kvalitenih pojedinaca. Pogresno postavljen koncept onemogucio je da JNA u kriticnim momentima preduzme odredjene radnje da zastiti poredak (citaj privrednu, trzisnu snagu zemlje), dozvolivsi da ista dopadne saka drugorazrednim politickim opsjenarima zaokupljenim korupcijom i ambicioznoscu nesposobnih.

Zato smo tu gdje jesmo, pa i na ovom forumu, nostalgicno se prisjecajuci nekih postenijih vremena koje svi sada rado prizivamo, ne bas  idealnih , ali  potencijalno  boljih za generacijame  nego ova sada, da je bilo pameti.
Svako drustvo ciklicno prolazi kroz doba demokracije i diktature, mi smo naivno pomislili i progutali pricu da je kroz tezak period moguce proci kvazi naucenom demokracijom, sto je protiv svakog zdravog rezona. Negativni trendovi nisu presjeceni na vrijeme, transformirani su u partnere, a sada u gospodare. Umijece upravljanja im se svelo na rasprodaju svega onoga sto moze proizvesti visak vrijednosti (a zalagali su se za profit) uz dodatno velika zaduzenja. Naivno je ocekivati da ce u tako stvorenim okolnostima, koncept razvoja OS bilo koje drzave biti podvucen pod odredjene zakonitosti, vec je rijec o principu daj sta das, trosimo vise nego zaradimo, a nas profesionalni vojnik svoju verifikaciju dozivljava kao pas rata u medjunarodnim misijama, krceci put privredno razvijenim zemljama jer svoju privredu ne moze zastupati jer je ni nema. Kao sto je vidljivo, zadatak  politike razvijenih je sirenje trzista, dok su nase politicke elite skoro do nedavno bile aktivni akteri zatvaranja u nekakve obore zarad (njihovog) boljeg sutra.

Tako je i nastalo pitanje profesionalna vojska da ili ne, koje je potpuno nepotrebno sa stanovista struke.  Sam naziv vojska, podrazumjeva profesionalnost, na nivou i stalnog i rezervnog sastava.

Dobro obucena i motivirana profesionalno-regrutska vojska DA,  vizija je  buducnosti i uslov za opstanak u okruzenju, sa elementima nezavisnosti , gdje je sistemska selekcija starjesinskog kadra od kljucne vaznosti za uspjeh.  Veci broj vojnika, veci faktor odvracanja.

PS
Sjecam se vremena kada se na godisnjim analizma borbene gotovosti najmanje govorilo o mjerljivim faktorima borbene gotovosti, vec o svemu i svacemu.  Problem je sto ljudi sa nasih prostora nisu navikli na poboljsavanje sistema, oni uporno razgrade jedan do kraja da bi gradili novi.

[motorista 57 klasa]

Skoro sam a sa zakašnjenjem pročitao ovaj topic.
Vidim da su uglavnom u diskusijama učestvovali profesionalci, evo  od mene koji sam bio običan mornar u vreme kada je
bar za nas služenje vojnog roka bila ozbiljna stvar.
Čuo sam razne priče o odnosu prema vojnicima na odsluženju vojnog roka.
Ja nisam imao nikakvih loših iskustava uz manje ispade pojedinih oficira na obuci u Puli.
Valjda je i njima bilo preko glave raznih tipova koji su u vojsku dolazili nedorasli i neodrasli bez obzira na godine starosti.
Možda sam imao sreću jer sam bio u V nastavnom bataljonu (motoristi) a tu ipak nije mogao da zaluta potpuno neobrazovan čovek,
tako da možda moja iskustva nisu baš odraz celokupne situacije.
Kasnije na brodu, govorim o periodu 79/80, obuka je za nas bila vrlo ozbiljna a odnos svih starešina prema nama vrlo korektan.
Stvarno su nas obučili da možemo da rukujemo sredstvima koja su nam poverena i mislim da kvalitet obuke pokazuje i to što sam nedavno sreo klasića motoristu i gotovo bez razmišljanja smo se setili svih procedura za isplovljenje i uplovljenje koje smo učili pre 30 godina.
Voleo bih da neko od profesionalaca malo više kaže koliko je odnos prema podčinjema bio dirigovan ili jednostavno smo svi bili ista vojska i u istoj situaciji.

[Patriot]

Služio sam dvije vojske, prvu u dva puta, drugu u više puta. Govoreći o prvoj - gdje sam bio star prvi put malo iza 18, a drugi put (nadosluženje) 23 - znam slijedeće. Vojska je bila temeljena na najčešće lošoj obuci zasnovanoj na neinventivnosti i izostanku ikakve volje u onih koji su nam kao predavali, učili nas. Posebice kad je bilo riječ o desetarima. Znali smo napraviti krevet, očistiti čizme i pušku, a sad kako smo pucali i po kojim doktrionama arlaukali Uraaaaa, druga je priča. No, ako izuzmemo povremeno - najčešće jalovo i bekorisno - iživljavanje desetara i pokojeg mlađeg vodnika, stege i tlake baš i nije bilo. Ne pamtim da smo ijednom bili predmetom ičijeg iživljavanja (Muzil, R11), štoviše, kad god bi nešto naumili to bi i ostvarili (bježali iz Pule u Rijeku na parminutno razgibavanje, i nazad već do kraja izlaza). To što su nas ponekad nepotrebno tlačili desetari samo njima znanim i razumljivim zamislima i postupcima, veći je problem bio njima nego nama (barem meni). Jer, oni su konkretno bili ili nekakvi vozači valjka ili čega drugog smislenog i maštovitog, i jednostavno su taj vojnički period dobili prigodu da barem jednom u životu budu važni i uvažavani, makar i na silu. A mi ostali - većinom - znali smo da su to (nažalost, također većinom) budale koje će se vratiti za komande valjka ili čega drugog, a mi ćemo kao (onda) oštroqurčići kojima je sudbina dala blagostanje da umjesto valjka u životu vozimo samo ono gdje se sjedišta spuštaju za neka drugačija valjanja i razvaljivanja ... Naravno, nisu svi desetari bili budale, no ja sam ih više takvih sreo nego onih koji nisu to bili.

Nadalje, strogoća u vojsci je dobrodošla, ima svoj smisao, svoju svrhu. Naravno, ako je temeljena na ozbiljnoj obuci i ozbiljnim instruktorima. Nitko normalan nema ništa protiv da strogoća bude dio početnog vojničkog života. Kasnije - a posebice nedaj Bože u ratu - strogoća nestaje, javlja se ozbiljnost druge vrste, temeljena na nekim drugim vrijednostima i okolnostima.

"General" koji vojniku u stroju odvali šamarčinu, pokazuje koliki je budala i telac, dok kod kuće vjerojatno dobiva i batine i jezuikovu juhu od vlastite žene (i punice). Srećom, danas - i stariji i s najmanje jednim ratom "u guzici" sigurno nikome više ne bi dozvolili da digne glas na nas, kamoli da digne ruku. Jedna lijepa stvar u proteklom ratu (ako u ratu takve vrste uopće može biti lijepih stvari) je još jedan simpatičan razlog zašto nitko nije trenirao strogoću, da ne kažem i silu. Prvo, zato jer smo bili naoružani, ako ne uvijek dugom cijevi, onda barem kratkom, a poneki i s dvije kratke - jednom velikom vidljivom, i drugom manjom odiza za pasom. I zaista bi netko morao biti pozamašno glup da vam tavom nešto počne bez razloga kakiti, ili da podigne ruku ... Drugi je razlog što u vojsci u koju si došao dragovoljno - a nije te privela VP - zaista nema te face koja bi ti smjela bez razloga štogod reći ružnog ili učiniti. Naravno, govorim o nezasluženom. Ako si zaslužio, ond ati slijedi što ti slijedi, to se podrazumijeva ...

Naravno, bilo je pokušaja da te netko postavi pod svoj "kolosjek", no i u tom slučaju znali smo (znao sam) da ću ja nazad u civilstvo na drugačiji način od mojeg (jednog od) zapovjednika koji je imao samo osnovnu školu, koji je mudro izjavio "janečitamnovine,nemoranivojska". Novine su se ipak čitale na mjestima gdje ih za većinu nije bilo, a samo uz malo domišljatosti i prijateljskih usluga ljudi koji su te uvažavali i poslovno i privatno, dok je ekipa u zapovjedništvu muku mučila kako nama dolaze novine ...

U ratu sam - ako smijem glede teme dodati, kao anegdotu - nosio i zelenu i maskirnu odoru, naravno američku, jer sam si ih uz mnoštvo drugih stvari sam za svoju lovu kupio (ujedno kupivši i sve do kraja rata konstantnu sumnju određenih službi i družbi glede njima nejasnog pitanja za koga ja to radim, jer im je bilo nepojmivo da netko nešto može kupiti, a ne - kao oni - isklučivo dobiti). No, krajem rata sam - očito iz dokonosti - kombinirao, zelene hlače s maskirnom košuljom, i obrnuto, kako kad. I to je zapovjednika tako iritiralo da je to postavio prvom točkom na večernjoj koordinaciji prepunoj ozbiljnijih tema i dilema, inače koji dan uoči očekivanog odlaska u Istočnu Slavoniju, svakako ne na izlet. I drugu večer ja zamijenim kombinaciju gdje je (sjedeći za stolom) bil avidljiva kao i u svih maskirna košulja. I pohvali me zapovjednik pred svima na početku priče, kao "evo, drago mi je da vidim da nas je ... poslušao i obukao se po propisu", a na što se ja ustah, uhvativši se za hlače i pojasnih: Nisam, nisam, vidite da je dolje zeleno ..." I nastade urnebes, a ja - okuražen - krenuh u ofanzivu i kazah: " OK, nije problem, ja se presvučem u deset minuta, sve po PSu, no kao ...... (tu dolazi moja funkcija) želim odgovor - i to pismeno, da ostane trag - zašto kamioni nisu .... (i tu nabrojim nekih pet šest kapitalnih propusta za koje bi u ratno vrijeme u ozbiljnijim vojskama zapovjednika ne odvelo već utuklo odmah u dvorištu ...). I tu priča stade, više se nije načimalo, a sve nevaljalo je i dalje ostalo takvo ...

Ovom malo samohvalnom pričom želim kazati da autoritet ne čini čin, postavljenje i položaj. Budala na višem činu ispada veća budala za istu stvar od onoga na nižem položaju. Sad, tko - poput mene u to vrijeme - nije ovisio o toj vojsci i nije imao (kao taj isti zapovjednik) perspektivu da se vrati djeljenju žetona u jednom željezničkom sindikalnom klubu (jer s osnovnom školom ni na željeznici nisi mogao više dogurati), mogao se tako postaviti. Većina njih, nažalost, nije.

No, kasnije, pokazalo se da sam u svim svojim naoko marifetlucima bio ozbiljniji nego svi oni koji su mu puhali i pušili, a - za razliku od mene koji sam (poput većine) bio osrednje koristan - bili beskorisni, štoviše - bili su štetočine. Naravno, to je impresija iz samo jedne postrojbe, u kojoj je i zapovjednik - iako JNA kadar sa završenom akademijom - bio podjednako loš, netalentiran, nepoštovan. Danas predstavlja OS RH negdje u inozemstvu, ne previše daleko ... (Inače poznat i po tome što je na jednom sastanku iza rata, a uoči vojne crkvene procesije u Krasnom, pred auditorijem glasno upitao: A tko će nositi zvijezdu, zvijezdu, zvijezdu ... (umjesto tko će nositi križ, pa sve ponovio triput jer je imao takvu govornu manu)

S druge strane imali ste npr. generala Krstičevića koji je poimenice znao svakog vojnika u svojoj brigadi, i koji se vozio u prvim vozilima tijekom akcija ...    

Losu obuku nadoknaditi vremenom!

Tako je, pa umjesto da se mrcvariš i radiš trošak 6 mjeseci, to lijepo radiš 12 mjeseci. Inovativno ...

[Istria 052]

No, kasnije, pokazalo se da sam u svim svojim naoko marifetlucima bio ozbiljniji nego svi oni koji su mu puhali i pušili, a - za razliku od mene koji sam (poput većine) bio osrednje koristan - bili beskorisni, štoviše - bili su štetočine. Naravno, to je impresija iz samo jedne postrojbe, u kojoj je i zapovjednik - iako JNA kadar sa završenom akademijom - bio podjednako loš, netalentiran, nepoštovan. Danas predstavlja OS RH negdje u inozemstvu, ne previše daleko ... (Inače poznat i po tome što je na jednom sastanku iza rata, a uoči vojne crkvene procesije u Krasnom, pred auditorijem glasno upitao: A tko će nositi zvijezdu, zvijezdu, zvijezdu ... (umjesto tko će nositi križ, pa sve ponovio triput jer je imao takvu govornu manu)

S druge strane imali ste npr. generala Krstičevića koji je poimenice znao svakog vojnika u svojoj brigadi, i koji se vozio u prvim vozilima tijekom akcija ...  

 

Patriot,

nosioce rukovodecih (zapovjednih) funkcija, pa i samu organizaciju karakteriziraju dve vrste autoriteta: formalni (cinovi, polozaji, ukazi,..) i neformalni (postovanje, ugled, pravilna primjena profesionalnih znanja,..). Najbolje je kada se oba autoriteta poklope u jednoj licnosti, ali se to u praksi rijetko desava. U vojnoj organizaciji, pogled na formalni i neformalni autoritet bitno se razlikuje u odnosu na nivo sagledavanja, preciznije, drugacije stvari sagledavaju vojnici-mornari, podoficiri, oficiri, razlicite su to interesne grupe.
Neusaglasavanje autorieta je drustvena zakonitost, uocio ju je i obradio americki znanstvenik N.Parkinskon u svom zakonu trivijalnosti, gdje je dokazao da najkvalitetniji ne odlucuju.
Kada su u pitanju grupe (skupina sa istim ciljem), njih karakterizira postojanje koalicija, gdje u nedostatku kriterija dolazi do udruzivanja manje kvalitetnih kako bi stekli prevlast nad sposobnijim, podredili ga ili eliminirali u zavisnosti od raspodjele moci, pa zato imamo poslovice kao "Ruka ruku mije"ili "Dva losa ubise Milosa".

Vojne organizacije u nekim zemljama nastoje smanjiti utjecaj tih anomalija pa kod regrutacije kadrova vrse eliminaciju najlosije procjenjenih, ali i onih najboljih jer smatraju da se  najbolji najteze prilagodjavaju kolektivnom duhu koji ne moze postici nikad ideal kojem oni teze. Kako je za vojnika situacija rizicnija (rat, akcija ili sl..) tako formalni autoritet gubi na snazi dok neformalni jaca, ali kada se ustroji mirnodopski koncept, onda ponovo nadjaca formalni upravo zboga koalicionih kapaciteta interesnih grupa.

Sa druge strane, nedostatak vojnicke discipline pogoduje razvoju  individualnih akcija u raznim smjerovima otupljujuci sinergijsko djelovanje grupe, zato se u procesu uspostavljanja iste, pokazalo efikasno treniranje strogoce cak i sa fatalnim ishodom (prijeki vojni sudovi ili nesto drugo sto vec u svom clanku spominjes), to je jedna od odlika vojnog starjesina, pored iskazivanja osjecaja suosjecanja. Nisam sigran da je Napoleon isao sa svojom vojskom u prvim borbenim redovima, ali se zato pokazao kao odlican strateg. Nisam pristalica generala u prvim redovima, ali to na balkanu tako ide. Pomenuti general K, samo sto je izasao sa VA KoV- Bgd, nije mogao steci potrebna organizaciona znanja za rukovodjenje vecim formacijama, pa je logicki koristio ono sto je znao, osjecaj solidarnosti, osobni primjer  i  iz svega isplivao na kraju. Vrijedilo bi sa strucne strane izanalizirati doprinos shodno njegovom polozaju,cinu, ali je to sada malo sira tema, nekom drugom prilikom..


Bilo kako bilo, kada je vojna organizacija u pitanju, prije svega, uzdaj se u se i u svoje kljuse.

[Patriot]

Ma poanta je u tome da sam nekako odlučio da me više nikad u nedajBože nekoj pogibelji neće voditi lošiji od mene samog. Isto tako ni u ludilu ja nikoga ne bi želio voditi, time i odgovarajući za njega. Često - pitajući se znam li uopće i sebe voditi - pitam i tko bi bio lud da ga ja negdje vodim?

Iako ima mnoštvo onih koji bi cijeli svijet poveli zasobom, makar i u provaliju ...

[Istria 052]

Ma poanta je u tome da sam nekako odlučio da me više nikad u nedajBože nekoj pogibelji neće voditi lošiji od mene samog. Isto tako ni u ludilu ja nikoga ne bi želio voditi, time i odgovarajući za njega. Često - pitajući se znam li uopće i sebe voditi - pitam i tko bi bio lud da ga ja negdje vodim?

Iako ima mnoštvo onih koji bi cijeli svijet poveli zasobom, makar i u provaliju ...

Pri ovoj pameti i situaciji, ja vise ni pracku u ruke ne uzimam, osima ako budu ratovali siromasnih (kojih je sve vise) protiv bogatih.
Cojijek se zapita, zar je sve to meni trebalo,..

[dzumba]

Истриа, одлично написано. Као што је и Патрит дао лепу илустрацију онога што си  написао.

Да и ја додам мало "теорије". Психолози кажу да свега око 5% људи има "природне" лидерске способности. Односно врло мали број људи имају природни таленат да се наметну другима као вође. То чак не морају бити ни најинтелигентније особе. Врло је важно препознати те "природне" вође, едуковати и усмерити их, док је то могуће (док су млади), у правом смеру. Један од "метода" је да људе пустиш 10-15 дана да неформално причају и друже се. Видеће те да ће се брзо формирати групице у којима ће појединци водити главну реч. Сви ти неформални лидери неће имати исту "тежину". Издвој њих, па их исто тако остави да неформално причају и друже се. И међу њима ће се наћи "јачи" који воде или намећу своје "ја". Кад почну да се те вође "сукобљавају" (свађају) око приоритета дошао си до врха скале  "природних" вођа. Отуда неформални друштвени сукоби унутар људских скупина при чему се стварају кланови "за" и "против" овог или оног.

Сви официри који заврше војне академије не морају бити, и врло често и нису, праве вође јер их начин селекције идентификује тек касније. Међутим држава је до тада пуно уложила у њи, а и нема других, па и они добијају јединице, воде их и раде то што раде. Добра селекција (будућих) лидера је врло важна, посебно у Војсци.

[Bojnik]

Apsolutno sam za obavezno služenje vojnog roka.

Nadam se da svi primjećujete razlike u generacijama današnje mladeži (pogotovo ovi od 18 do cca 25) i one koja je (barem u RH) sve do 2005-e godine obavezno služila vojni rok. Da ne spominjemno onaj nekadašnji vojni rok u bivšoj SFRJ.

Svaki imalo dobar psiholog (nebitno ima li diplomu iz psihologije ili ne) će primjetiti velike razlike.

Danas su brate svi nešto u ovom stilu




 

Nesposobni su za život, ne znaju se borit za sebe, ne znaju otić na WC bez mame i tate, cijeloukupni smisao provođenja rane mladosti im je tulum, alkohol i pravljenje budala od sebe pred curicama...ja se pitam na šta će ta današnja generacija ličiti kad budu imali 30-et.

Da ne govorim o tome koliko se u većini današnje "demokratske" Europe promijenio patrijahalni odnos muškarac-žena kad su ovi današnji klinci u pitanju. Danas mi ove curice od 18 godina djeluju opasnije i zrelije nego mladići tih godina. Toga bogami nekad nije bilo.

I naravno da sve to ima veze sa današnjim načinom života i vojnim rokom. Jer on je nekad bio osnova stasanja mladića u muškarca. Realno gledano, ni jedan mladić se ako je bio na ozbiljnom vojnom roku pogotovo nekad u JNA nije vratio isti kao i kad je odlazio. Kući je stigo zreliji, počeo je da gradi obitelj, bio je glava obitelji i znalo se ko je muškarac, a ko žena.

Danas mi se to sve čini izgubljenim.

Nekad su 9-12 mjesec ili duže pišali krv i učili disciplinu, učili preživljavanje, postali ozbiljni i mentalno isklesani muškarci, a ovo danas brate samo gledaju di će se što prije napit, i nose one šugave frizuru i pederski stil odjevanja. I to većina. Prilagođavaju su curama kopiravši tu zapadnu pedersku modu i stvarno počinjem da se brinem za ovo današnje društvo.

Ja se samo pitam šta bi bilo da na ovim prostorima , i ne samo ovdje nego generalno u cijeloj Europi dođe do nekog većeg rata. Pa ko bi tu uopće ratovao ? svi ovi golobradi Justin Bieberi koji ni pištolj ne znaju rastavit ? većina ih ne poznaje ni jedno umijeće ratovanja i preživljavanja.

Često puta se kaže da je Hrvatsku u ratu obranila JNA, i to je velika istina. Da danas zaratimo sa ovakvom generacijom mladih, ja ne znam ko bi nas obranio. Ne znam kako je u drugim republikama bivše SFRJ, no pretpostavljam da je isto jer kolko znam više nitko nema obavezno služenje vojnog roka.

A ipak, vidimo da je navala velika. Da ne mogu ispuniti kvote i primiti sve koji žele da služe dragovoljni vojni rok. Naravno, dobar dio ih je vezan zbog socijalnih razloga i loše ekonomske situacije, no ima i mnogo mladića koji su patriote , sposobni su i zaisat žele služiti domovini, biti joj vjerni , a ne mogu dobiti priliku da u vlastitoj zemlji nauče rukovat oružjem i da nauče osnove vojničkog preživljavanja. Naprosto vlada generalna demilitarizacija društva u svakom aspektu. Čak i civilni dio pučanstva danas ne može dobiti običan pištolj i dozvolu za isti. Kladim se da ćeš danas u RH lakše dobiti Eurojackpot , nego dozvolu za legalno držanje oružja kod kuće.


Većina se neće složiti, ali čak smatram da bi se obaveznim služenjem vojnog roka i poboljšala ekonomska situacija u državi. Prehrambena industrija bi imala dosta posla kao i tekstilna i obučarska.

Da se povećaju kvote zapošljavanja u vojsci i brojno stanje, imali bi mnogo više perspektivnih mladih ljudi koji imaju radni odnos nego što imamo sada hrpu nezaposlenih mladih muškaraca.

Mi u RH sad brojimo oko 18 000 ljudi u vojnom sustavu. Da se broj vojnika podigne na 40 000, automatski bi povukli sa burze 20 000 mladih ljudi koji bi služili kao vojnici i dobivali bi sigurnu i redovnu plaću.

Dakle, 20 000 nezaposlenih manje!

Efekti su višestruki - ozbiljnija mlada generacija koju bi se odvuklu iz bezpersktivnosti i loših stvari kao što su droge, alkohol itd, veća zaposlenost , veća produktivnost gore nabrojanih civilnih industrija , veća sigurnost države itd. Dakle ne vidim generalno neku štetu od takve ideje - samo koristi. Mislim da gore od ovog sada nikako ne može biti.


Sad će mi neko doć i reći će mi "Pa ko će financirat sve te vojnike , odakle pare u budžetu". Ma bez brige, da se to hoće imali bi se para za plaće 40 000 vojnika mjesečno. Samo da se pare uzmu iz krivih ruka i stave u vojni budžet. Nadalje, iako bi te plaće išle iz državnog budžeta, one bi se u isti u određenom postotku vratile natrag, zato što bi ti vojnici taj novac trošili u Hrvatskoj (njihove plaće kojima bi se kupovala hrana, orpema za djecu, režije itd itd). I smatram da bi takav sistem bio održiv.

Ubio bi barem 3 velike muhe jednim udarcem.

1.Dao bi veću perspektivu današnjoj mladeži da naprave nešto od sebe u životu.
2.Drastično bi povećao bi zaposlenost
3. Pojačao bi vojnu i obrambenu moć države, a samim tim i veću kredibilitet države.

Evo to su samo 3 primjera ukratko.

Pazite, npr Hrvatska ima ako se ne varam 360 000 nezaposlenih tokom zime kad nema turističke sezone, zaposliš 20 000 mladih u vojnom sistemu, to ti je u brojci od 360 000 ljudi , 20 000 manje mladih u dobi od 18 do 28 godina.

Pa ti vidi brate...samo preglupi smo mi za tako nešto. Bolje je kupovat nove i skupe BMW za političare sa 3.0 V6 mašinama od 300 konja , bolje je davat preko miljardu kuna za raznovrsne udruge i ostale prodavače magle, bolje je političarima mjesečno davat 2000-3000 eura plaće i da ne nabrajam.

Trenutno ne vidim veću mogućnost masovnog zaposlenja mladih ljudi osim u vojnom sistemu, samo kad bi se toga netko sjetio i tome prilagodio sistem vojske i budžet države.

[dzumba]

Увек је било повике на омладину да је оваква, онаква.. да је неспособна, да је размажена и не знам каква све не. И јесте можда,  малкице тако. Ипак, генерално то и није тако.

Ево шта је песник (Милан Ракић) написао пре око 100 година, а сви знамо да је у тих 100 година омладина једнако верно и храбро војевала у разним ратовима и на разним странама, али и "војевала" у миру на просветном и економском "фронту". Наводим три последње строфе из песме "На Газиместану":

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Верујем да би највећи део омладине учинио онако како то песник каже у последњој строфи.

[Jester]

Baš sam nedavno pričao s prijateljicom koja je Sociolog, naime provođena su recimo sociološka istraživanja na temu generacija tj. smjera njihovog razvoja u periodu od završetka 2 svj. rata pa na ovamo na području Europe i došli su do zaključka da su ratne generacije tj. ljudi i djeca odrasli u ratu naučeni na skladan i uredan život sa visoko razvijenom svjesti za zajedništvo i međusobno pomaganje te su u poratnon mirnodopskom razdoblju društevnog i ekonomskog razvoja u tom duhu odgajali svoju djecu koja su bila još slobodnijeg duha i ponašanja doli oni sami to su recimo generacije Hipija tj. Djece Cvijeća Rockera te ostalih subkultura, izrazito su antiratni raspoloženi neki idu daleko u krajnost do totalne Anarhije.

I onda se događa zanimljiva stvar pa mogli bismo reći prijelomna točka jer generacije koje dolaze posle njih, koje također žive u mirnodopskom razdoblju i slobodno možemo reći u uređenim državnim sistemima sa svim blagodatima koje oni nose postaju zatvorene, otuđene bez osjećaja za kolektiv i stvaraju jedan društveni sloj koji polako ili teži ka radikalizmu ili pak postaje totalno nezainteresiran za svijet oko sebe što je totalno u suprotnosti sa prvotnim generacijama gore spomenutim za koje možemo reći da su bili njihovi Djedovi/Bake.

Ovo se sve reflektira u svim Europskim zemljama pogotovo danas gdje je osjetan zaokret ka radikalizaciji kod političkih stranaka u Europi u kojima su mahom stasale "zadnje" generacije, te tako potiču nova politička previranja i otvaraju "stare rane" te pokreću cijelu stvar iznova i tako u krug. Ovo je naravno isuviše široko sagledana situacija ali daje odgovor na neka pitanja, države Balkana su zasebna priča ali ovo možemo primjeniti i na naš slučaj.

[Rocker]

Veoma lepo rečeno Jester. U jednoj rečenici, moglo bi se svesti na "atomizaciju društva".

Džumba, što više gledam mlade ljude oko sebe, sve manje delim to mišljenje. Mnogi su ogorčeni na svoj socijalni i materijalni status i nije ih naročito briga i ne bi ih ni bilo briga da sad ne znam koja sila udari na sam Beograd, sve dok eventualno ne bi stigla do njihove ulice, pa možda ni tada. I ja spadam u tu grupu vrlo ogorčenih na stanje u državi i društvu i pitam se kako se dogodilo da polupismeni ljudi, ali sa zvučnim "akademskim" zvanjima vode ovu državu, dok "poštena inteligencija" živi nomadski, od jednog bednog posla do drugog...ipak, i dalje držim te stihove u potpisu i u srcu.

[kumbor]

Увек је било повике на омладину да је оваква, онаква.. да је неспособна, да је размажена и не знам каква све не. И јесте можда,  малкице тако. Ипак, генерално то и није тако.

Ево шта је песник (Милан Ракић) написао пре око 100 година, а сви знамо да је у тих 100 година омладина једнако верно и храбро војевала у разним ратовима и на разним странама, али и "војевала" у миру на просветном и економском "фронту". Наводим три последње строфе из песме "На Газиместану":

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Верујем да би највећи део омладине учинио онако како то песник каже у последњој строфи.

Poznat je zapis iz vremena Ramzesa II u drevnom Egiptu ... "došlo je poslednje vreme pred kraj sveta, mladi uopšte ne slušaju starije, razmaženi su, lenji i sebični!"

[Duki]

Dakle u odnosu mladi-stari nema ništa novo. Uvek će neko naći neki razlog da kuka, uvek je bilo teško, uvek će i biti, drugčija vremena nose drugčije izazove, ponašanje, modu, mentalitet, šta li već. Da li su nove generacije bolje ili gore ostaje nam da vidimo.
Za trenutnu situaciju nisu krive mlađe već starije generacije, rođene 50ih, 60ih i 70ih.