Делиград, немој молим те да их шаљеш мени. Сва места су попуњена, мислим у мојој фирми.
Можда је мало изван теме, али ипак нешто и о самој Спачванској шими. Стицајем разних околности током службе у ЈНА имао сам прилику да је прокрстарим уздуж и попреко (део који је припадао војсци укључујући и суседна села (Моровић, Строшинци, Сољани, Јамена, Липовац, Батровци). Једно месец дана сам провео у њој негде у касно лето 1978.године. Прошао сам скоро сваки део јужно од ауто-пута. Познајем је јако добро. То ипак није шума као што су оне по планинама. Нема брда и долина који "разбијају" звук. Шума је сва испресецана просекама које се укрштају под правим углом тако да чине квадрате димензија око 1000мХ1000м . Види се то и на сателитским снимцима Гугле Ерт-а (ти је сада прилично зарасло па с еи не види добро). Тим просекама се може ићи-ходати, понекад чак ићи и возилом (теренским). Постоје и уређени путеви (земљани), који углавном иду баш просекама, као и они настали након скидања шумске железнице (на Хрватском делу шуме). Ипак, није то лако проходна територија. Пешице је врло тешко и напорно ићи због, воде и мочвара (има доста подводног тла), живог блата, као и густе вегетације - шибља које израсте ако се кречевине не одржавају. Посебно је тешко ходати изван тих просека, делимично и немогуће.
У време ЈНА велики део те шуме је припадао Војној установи Моровић (око 35-40%, углавном 5-10км уз садашњу границу Србије и Хрватске) ), док је експлоатација шуме била у надлежности шумских газдинстава (Шид и Винковци). Та експлоатација је посебно била развијена са Хрватске стране. Војни део је чак био ограђен оградом висине око 2м готово читавим обимом (око 90км), са отворима-капијама за улазак-излазак тешке механизације и др. Дакле у шуми је увек било неког. У време мира чак су постојале и шумарске куће унутар саме шуме са сталним чуварима који су тамо и живели.
Сељаци из околних села су користили жир из храстових шима тако што су тамо одводили и држали свиње. Мој боравак (и вода војника ВП те 1978.године) је имао везе са тим проблемом јер су сељаци рушили ограду коју је војска постављала.
После распада СФРЈ шумом је прошла граница и због те чињенице, као и посејаних мина, улазак у саму шуму, посебно 3-4км од границе, је био ограничен и релативно опасан. Али то сељане околних села није спречавало да залазе у шуму због својих потреба.
Да је Б-2 пао у зони 5-6 км од границе то би се сигурно видело, чуло, осетило, са територије Србије. Да је пао било где даље (према Жупање или Винковцима) дошли би Амери да покупе шта је остало па би их ко и видео. Спачванска шума је "жива" шума, има људи у њој или они свакодневно залазе у њу. Требало би им и неко камионче, можда и циганске таљиге, али нису виђени. Друго, то је ловно подручје, а о криволову (са обе стране границе) да и не говорим. Неко би нешто нашао. Бар комадић. А нема. Са Хрватске стране има и уређених туристичких - излетничких места (Звездан град, остаци старог средњевековног града, у време ЈНА ловочуварска кућа) одакле људи и из радозналости шарају шумом. И нико ништа није нашао. Неће бити да су сви у завери ћутања, него нема Б-2.
Дакле, било би лепо да је Б-2 у Спачванској шуми, али није. Мислим да је боље да се не заносимо тиме већ да реално проценимо ствари на основу чињеница које имамо. А имамо да је Б-2 откривен и праћен, да је "уракљен", гађан и вероватно оштећен. Пажњу треба усмерити на америчке изворе.