Zašto je ruskoj mornarici hitno zatrebao nosač aviona „Admiral Kuznjecov“ Vojno-pomorska flota Ruske Federacije želi da ubrza povratak u službu krstarice-nosača aviona „Admiral Kuznjecov“. Zašto je ovaj brod toliko potreban ruskoj mornarici, koje zadatke potencijalno mogu da rešavaju avioni na njemu i zašto trenutno avioni i piloti „Kuznjecova“ jesu njegova slaba karika?
Već nekoliko godina glavni brod ruske mornarice, krstarica-nosač aviona „Admiral Kuznjecov“, nalazi se na popravci i ne mogu se napraviti nikakva sigurna predviđanja kada će ovaj brod moći da se vrati u borbenu službu. Uprkos tome, nedavno je objavljeno da komanda ruske mornarice želi da se nosač aviona što pre vrati u službu. Glavno pitanje u ovom slučaju biće sledeće: u kakvom će stanju biti sam brod i njegovo glavno oružje — avionsko krilo? Odnosno, 100. i 279. vazdušni pukovi, koji bi trebalo da budu bazirani na „Kuznjecovu“.
Odgovor nije tako očigledan. U takvim slučajevima rat obično postavlja sve na svoje mesto, a za „Kuznjecova“ je slikovit primer toga putovanje ruskog nosača aviona do obala Sirije 2016. godine. Rezultati sirijskog pohoda, nažalost, krajnje su razočaravajući i više je nego prikladno podsetiti se.
Sirija kao testNa obalama Sirije ruski pomorski piloti su izveli 420 naleta, prema statistici koju je objavilo Ministarstvo odbrane RF. Ali Ministarstvo odbrane nije objasnilo koliko je ovih naleta izvedeno sa palube, a koliko iz vazdušne baze, a to je vrlo važan parametar kojim se pojašnjava mogu li ruski piloti raditi dalje od obale. Amerikanci su pomogli tako što su izvestili o 154 naleta sa palube. Izvor je, naravno, diskutabilan, ali u takvim sitnicama trude se da govore istinu. Poznato je da je su ruski avioni prvi nalet izveli 15. novembra 2016. godine, a poslednji 5. decembra. Kasnije su svi naleti izvršeni sa avio-baze „Hmejmim“. Dakle, prosečan dnevni broj naleta sa broda bio je 7,7 naleta dnevno.
Da li je to puno ili malo? Ovo je polovina onoga što su Britanci uradili na Foklandskim ostrvima sa svakog od svojih jadnih (ne može se drugačije reći) lakih nosača aviona sa takođe jadnim avionima. U poređenju sa „Invinsibl klasom“ ili „Hermesom“ koji nosi lovce-bombardere „Si Harijer“, koji imaju mogućnost vertikalnog sletanja i uzletanja, ruski „Kuznjecov“ i njegovi avioni klase Su i MiG su jednostavno „Zvezda smrti“. Ali ispostavilo se da su rezultati borbene upotrebe ruske mornarice bili gori. I kao „šlag na torti“ došlo je do gubitka dva aviona za 20 dana, i to u uslovima kada su letelice bile potpuno ispravne. Prvi MiG-29K je ostao bez goriva u vazduhu, dok je čekao popravku vazdušnog odvodnika, a drugi Su-33 je pao u vodu i pri sletanju otkinuo sajlu za upravljanje.
Mnogo razloga zašto je sve tako ispalo Ulogu u tome igra i činjenica da među višim oficirima flote nema specijalista za borbenu upotrebu avijacije. Pomorska avijacija za mornaricu je „odvojeni vagon“, sa drugim vojnim činovima, komandnim strukturama i perspektivama za karijeru. Poređenja radi: za Amerikance, palubni pilot je u stvari „mornar koji leti“, koji je neodvojivi deo mornarice, sa pomorskim činom, istim kao i brodska posada, i perspektivama da napreduje do čina admirala. Njihovim nosačima aviona komanduju samo bivši piloti palubne avijacije, što stvara potpuno međusobno razumevanje između brodske i avio posade.
Možemo se podsetiti i toga da u početku ni brod, ni avioni, ni piloti „Kuznjecova“ nije trebalo da izvršavaju udarne misije. Nisu za to namenjeni prema samom konceptu za koji je nosač aviona napravljen. I avioni Su-33 i brod su morali biti preopremljeni, piloti su morali da se prekvalifikuju, ali to nije u potpunosti urađeno.
Spisak nema kraja, ali krajnji rezultat je važan i vrlo je razočaravajući, uzimajući u obzir sve tehničke mogućnosti i broda i aviona na njemu. Ministarstvo odbrane Rusije ne otkriva kakvi se zaključci su izvedeni i koje se radnje preduzimaju za rešavanje takvih problema. Prema brojnim izvorima, nakon rezultata pohoda usledili su žestoki zaključci kad je reč o organizaciji.
Međutim, dalje očekivanja da će se situacija popraviti bila su donekle preuranjena. Dakle, nakon što je brod poslat na popravku, pojavile su se informacije o nepravilnom skladištenju brodskih aviona na obalnom aerodromu Severomorsk 3, koje su bile praćene fotografijama MiG-ova koji su izgledali kao snežni nanosi. Zatim o tome da oprema kompleksa za obuku za ove avione u pomorskoj avijaciji nije bila ni raspakovana. O nedovoljnom broju sati leta u vazduhoplovnom kompleksu za obuku palubne avijacije NITKA.
Sve ovo je propraćeno primerima kako se indijska mornarica brine o svojim palubnim MiG-ovima. Oni imaju natkrivene hangare, komplekse za obuku koji se maksimalno koriste, desetine hiljada sati leta sa palube itd.
Poslednjih godina Ministarstvo odbrane Ruske Federacije nije davalo informacije o bilo kojim značajnim vežbama 100. i 279. odvojenih brodskih vazdušnih pukova pomorske avijacije. Nema vesti ni o pokušajima imitiranja odbrane brodske grupe od udara neprijateljske avijacije, niti o pokušajima imitiranja akcija pomorske avijacije duž obale. MiG-29K može da nosi protivbrodske rakete, ali takođe nijednom nije bilo vesti da su ovi avioni ikada napali brodove tokom obuke.
A ako je utisak koji se stvara prilikom analize otvorenih informacija o ruskoj pomorskoj avijaciji tačan, tada u ruskoj mornarici neće biti spremnog za borbu nosača aviona ni nakon što se popravka „Kuznjecova“ zaista završi. Čak i ako se završi vrlo brzo. Jednostavno zato što glavno udarno oružje krstarice nije spremno za prave borbene operacije — ni piloti, ni avioni. Ovo je veoma razočaravajuće, jer su ovaj brod i njegovo avionsko krilo ruske mornarice zaista potrebni.
Bez alternativeČetrdesetih godina 20. veka pomorski teoretičari su verovali da morske snage koje nisu pokrivene borbenim avionima u slučaju rata neće moći da deluju dalje od 300 kilometara od obale. Početkom devedesetih godina ova brojka je prešla na 200 km, pod uslovom da postoji neprekidno radarsko polje koje je duboko stotinama kilometara. Činjenica da ruski brodovi u mirno doba nesmetano plove kuda hoće ne bi trebalo nikoga da zavara. U slučaju čak i ograničenog sukoba, vazdušna pretnja bilo kog protivnika ograničiće njihovo delovanje.
Rešenje problema je kombinacija moćnih pomorskih sistema PVO na raketnim brodovima i pokrivenost bombarderima. Ovo na udaljenosti od nekoliko stotina kilometara od obale može da obezbedi samo nosač aviona sa lovcima-presretačima. Nijedan lovac sa obale jednostavno neće imati dovoljno vremena. „Kuznjecov“ je neuspešan nosač aviona, ali je u malom borbenom radijusu u stanju da pošalje 12-18 letelica za 20-25 minuta. I da obezbedi neprekidno patroliranje u vazduhu sa dve ili četiri letelice, i to sa snabdevanjem gorivom za borbu.
Štaviše, samo je nosač aviona rešenje problema izviđanja iz vazduha na udaljenosti većoj od taktičkog radijusa letelice sa obale. Takođe je rešenje problema označavanja ciljeva za brodove sa raketnim oružjem. Na ovaj način, modernizovan i opremljeni pomorski lovac može da otkrije neprijateljske brodove, prenese te informacije brodovima ruske mornarice sa raketama „Cirkonima“ u lanserima, i oni će pogoditi označeni cilj.
Može se apstrahovati od velikog rata i razmišljati realnije. Zamislite da su početkom 2015. godine sirijski militanti bili okretniji nego u stvarnosti, a vazdušna baza „Hmejmim“ bila bi nedostupna ruskim vazdušnim snagama. Kako bi Rusija tada sprovela svoje operacije u ovoj zemlji? Odgovor bi mogao biti upravo „Kuznjecov“ — da je brod bio u ispravnom stanju i osoblje obučeno i opremljeno kako treba. Kakav god da je bio ruski nosač aviona, obezbedio bi isti broj naleta koji se u početku izvodio sa vazdušne baze „Hmejmim“.
Sada je u Rusiji najavljena izgradnja dva univerzalna desantna broda. Kao i jačanje pomorske pešadije. Ali upotreba svih ovih snaga je jednostavno nemoguća bez borbenih aviona, a njih možda neće biti u blizini od nekoliko hiljada kilometara. Što je jednako njihovom odsustvu. Dakle, opet je potreban nosač aviona.
Mora se priznati da je „Kuznjecov“ potencijalno jedan od najkorisnijih brodova za Rusiju. Zato je želja admirala jasna, oni imaju gde da iskoriste ovaj brod.
Ali samo želja nije dovoljna, još uvek je potrebno naučiti kako se pravilno ratuje, a sa tim nije baš sve potpuno jasno. Avijacija koja bi trebalo da deluje sa njega očigledno nije spremna za stvarne borbene akcije. Kao ni osoblje na palubi. A takva situacija u brodskoj (palubnoj) avijaciji takođe obezvređuje ovaj vrlo skup brod.
Navedimo jednostavan primer: nemoguće je obučiti pilota koji bi bio podjednako dobar u izvršavanju udarnih misija i u borbi protiv neprijateljskih aviona. MiG-29K omogućava da se izvodi i jedno i drugo. Ljudi to ne dozvoljavaju. Shodno tome, postavlja se pitanje specijalizacije. Neke vazdušne jedinice pomorske avijacije treba da postanu jurišne ili kao kod lovaca-bombardera, a druge da ostanu lovačke. Kako bi trebalo da se odvija ova podela — po pukovima (jedan lovac, drugi jurišni) ili unutar pukova između eskadrila? Kombinovanje neće uspeti, a to je pokazala i Sirija.
A da li je baziranje 100. i 279. puka na aerodromu Severomorsk 3 opravdano ili ne? Ovo je potencijalna zona u blizini fronta. Ako rat počne, Rusija bi u prvim časovima mogla da ostane bez pomorske avijacije, a samim tim i bez nosača aviona sa svim posledicama koje to nosi. Ne postoji infrastruktura za obučavanje posade tamo, ona je na Krimu i u Jejsku. Klima je užasna i nije pogodna za brodske avione. Možda treba ukloniti avionsko krilo „Kuznjecova“ za trajno baziranje na sigurnijem i pogodnijem mestu? Leteti njime na sever za borbenu upotrebu nije dugo, nekoliko sati. Na ova i mnoga druga pitanja se jednostavno ne daje odgovor — sva pitanja se ne postavljaju nigde javno osim u medijima.
Ali zamislimo da je krstarica nosač aviona „Admiral Kuznjecov“ već sutra napustila pristanište, potpuno popravljena i tehnički spremna. Pretpostavimo da njime u potpunosti upravlja savršeno obučena brodska posada. Ali da li to znači da u tom trenutku nosač aviona automatski postaje punopravna borbena jedinica? Nažalost, ne. Jer je pod znakom pitanja efikasnost njegovog glavnog udardnog instrumenta — dva avijaciona puka. I pre svega, ne tehnike, već ljudi — pilota.
Malo ljudi zna da su pilotima dozvoljeni prekidi u letovima, a oni su vrlo kratki, ne više od nekoliko meseci. Ako je pauza duža od ovog perioda, pilot gubi pravo na poletanje samostalno i potrebna mu je dodatna obuka. „Kuznjecov“ se godinama popravlja, a letovi sa njega se ne izvode. Jedan kompleks za vazdušnu obuku NITKA se nalazi na Krimu i u stanju je popravke, a drugi u Jejsku još uvek nije završen.
Drugim rečima, već duži period piloti oba palubna puka nisu izvodili palubne letove, čak ni sa zemlje.
Moraju ponovo da se obučavaju, da ponovo polažu kurs za borbenu obuku, uključujući i dobijanje dozvole za upotrebu oružja. Štaviše, oni koji uglavnom imaju iskustvo leta sa palube, bukvalno je to nekoliko ljudi u oba puka. U suštini, u ovom trenutku avionskog krila „Kuznjecova“ zapravo nema, mora se ponovo stvarati od nule. A u najboljem, idealnom slučaju, ovo predstavlja godine i godine intenzivne borbene obuke. A da li će do kraja ovog perioda „Admiral Kuznjecov“ i dalje bili u mornarici?
Prema izvorima lista „Vzgljad“ koji su bliski rukovodstvu ruske mornarice, uskoro bi general-major Igor Kožin mogao da napusti mesto komandanta pomorske avijacije zbog navršenih godina službe, a na njegovo mesto će doći neko drugi. Nadajmo se da će nakon toga započeti neophodne potrebe u pomorskoj avijaciji ruske mornarice, a zajedno sa njima popraviće se i jedini ruski nosač aviona, uključujući oba njegova vazdušna puka. S obzirom na sve veću tenziju u svetu, Rusiji će ovaj brod i avioni na njemu možda zatrebati vrlo brzo.
izvor
