Vojni psiholozi - diskusija

[Brok]

Nalik Gurkama ja sam svojevremeno imao predlog koji sam hteo zvaničnim putem da posledim višim instancama. Već sam pominjao to na Palubi. Reč je o tome da deca bez roditelja, koju su prepušteni milosti i nemislosti života, odrastanja u surovom okruženju, prepušteni sami sebi, budu umesto (u većini slučajeva) kandidati za buduće izgrednike, kandidati još od malih nogu za vojni poziv. Znači to bi Osnovna i škola kao i svaka druga ali bi akcenat bio bačen na spremanje za budući poziv. Kasnije u zavisnosti od sklonosti i sposobnosti bi birali rod za srednju školu itd. To nije nikada napustilo kancelariju pog predpostavljenog koji mi je svašta tom prilikom rekao i tu je bio kraj.
Mislim da bi baš takvi polaznici sutra mogli da čine jedan deeo spec.jedinica, gde je neko još od malena naučen da razmišlja i dela kao vojnik.
Znam da možemo sada da polemišemo do beskraja o etičnosti tog poteza, ali kada se sve sabere i oduzme mislim da je od jednog mladog života bolje napraviti bilo šta konstruktivno nego da on sutra bude, kao što i jeste u gro slučajeva, problem našeg društva.

PS
Ovo sve izloženo važi za Srbiju, za druge zemlje ne znam.

[dzumba]

Мало је ван теме, али бих ипак да кажем нешто на  ово што помиње Брокер.

То помало личи на јаничаре. Без обзира што би такав поступак ту децу склонио са улице питање је како би били васпитани. Нисам сигуран да би израсли, бар не сви, у хумане и нормалне (у традиционалном, грађанском смислу) људе.

Једна од примедби многих стручњака на систем школовања у МУП-у и Војсци је била та што школује млађе малолетнике за војни односно полицијски позив. Мислило се на четвораразредне средње војне, одосно средњу школу МУП-а. Наиме, одвајање деце од родитеља у том добу (14-15година) утиче на отуђење тих људи, стварање посебног менталног склопа који их чине неспремним да схвате цивиле. То води насилности и злоупотреби овлашћења (силе којом располажу), у најмању руку одваја их од најлепшег дела детињства.

Генерално можда и није тако, али је ипак чињеница да најлешпше године сазревања они проводе и зтавореној и рестриктивној средини.Нема девојака, нема школсих другарица, нема рођендана, журки и сл. који нуди цивилна школа, нема свега оног што сми ми  прошли у цивилним средњим школама. Мислим да ће већина оних који су као деца отишли у војну школу, поред добрих страна овакавог начина школовања, указати управо на ту негативну социјалну страну.

Зато је овај систем школовања и напуштен и поред јако добрих страна, када је у питању стручност и оспосбљеност за војнички (полицијски) позив.

Војник и полицајаца су ипак и пре свега грађани.

[Brok]

Samo ću ovo da pomenem (Nenade ako misliš da treba obriši ovaj post pošto je Off-u). Onda ovako stoje stvari, da su svi koji imaju završenu SVŠ, a mnogi od njih u nastavku završnu i VA, koji je isto internatskog tipa skloni korišćenju preterane sile. Pojedine slučajave uvek treba isključiti jel su pojedini, znači govorim o celini tj. većini.

I ima još jedan bitan faktor. Psiholozi su ranije učestvovali toliko u radu vojnika (govorim o JNA i VJ) da je on jedino imao kontakt sa njim za vreme sistematskog pregleda više gotovo nikada. Psiholog u jedinici se pojavljuje tek negde 1994/95 i to onako sasvim stidljivo, malte ne nije smeo ništa ni da pita. Dobro ovo su bila stvarno teška vremena. Ali ako bi u sve bili uključeni psiholozi, koji se bave uskom tom granom psihologije, ali ne samo daj da odradim posao i skinem obavezu sa leđa, nego da se taj psiholog ili tim psihologa stvarno posvete radu onda bi mnogi nedostaci bili otklonjeni. Za svaki probem postoji barem jedno odgovarajauće rešenje.
Ovo je naručito važno za spec.jedinice.

[dzumba]

Не могу тачно да лоцирам време масовнијег увођења  психолога у формацију ЈНА, али ми се чини да је то било средином 80-тих година. У почетку је њихово постојање наилазило на различите коментаре, подсмевање, пре свега што су већина њих биле жене (психолошкиње, како би се данас рекло), па и на отпоре. Требало је да прође доста времена да се они прихвате, да команданти и друге руководне старешине схвате њихову улогу и могућност доприноса одржавању, како се каже, борбене готовости. Наравно, требало је времена и да се војници па и остали припадници јединице осмеле да им приђу, захтевају и добију помоћ.

Човек је, генерално, крхко, осетљиво биће које често осећа немоћ и страх пред непознатим. Инстиктивно, човек осећа опасност и организам покушава да се брани. Она блага мучнина у стомаку и "терање" коју скоро свако од нас осећа када га очекује опасан и ризичан подухват (чак и пред испит) је припрема организма на могућу опасност. Подсвест човека  "зна" да су "чиста" и испражњена црева, стомак и бешика добра ствар јер ако утроба буде повређена неће бити сепсе (због излива садржаја у утробу), рана ће лакше зарасти. А ако ништа не буде, најешће се и решити проблем. Познао је да снага човека у кризној ситуацији уме да буде већа од "нормалне", да буде "надљудска". Страх је природно осећање које помаже човеку да преживи, преброди опасности. Када страх надвлада свест почиње да бива опасност по опстанак не само тог појединца, већ и оних око себе. Људи су давно приметили да се страх брзо шири. То екстремно ширење страха назива се паника. Паника у војсци, још у рату је смртни непријатељ успеха и гарант погибија и страдања. Воујници не смеју да подлегну паници. За то их треба припремити а за то су били потребни стручни људи.

Психолози у ЈНА су првобитно  требали да пруже помоћ пре свега војницима на одлужењу војног рока да се прилагоде, лакше поднесу, нарочито прве дане ипак тешког војничког живота. Верујем да ће се већина нас сложити да је у почетном војничком животу (и војника и питомаца, будућих старешина) најтежи тај психички осећај одвајања од породице, судар са новом и захтевном, строгом средином, у којој се само нешто наређује, прети и галами, сусреће са потпуно новим и непознатим људима различитих навика, образовања, културе, па и језика. Ретки су они који нису пожелели да се врате кући, побегну ако морају.

Иако су официри и подофицири у војним школама учили предмет "војна психологија" и бар информативно познавали могуће психолошке проблеме својих војника, као и могуће поступке у њиховом ублажавању и превазилажењу, ипак је за тако нешто било потребно или висока стручност или велико радно и животно искуство. То већина није имала.

Разлог њиховог увођења била су и искуства из претходних ратова. У ратовима који су до тада вођени уочени су и описани психолошки проблеми људи у рату. Ти проблеми су били озбиљни и могли су да понекад и целе јединице избаце из строја. Суочавање са погибијом, тешким рањавањем својих другова, непрекидном стрепњом да ће погинути, а још више бити рањени, осакаћени или заробљени стварали су немир код скоро сваког нормалног и до тада здравог човека. Нису сви људи сазадани од истог психолошког материјала. Већина ипак, релативно лако и брзо преброди почетни кризу. Али доста је оних којима је потребно више времена. "Одједном" би се до тада "нормални", "здрави" људи почели понашати необично. Често је то понашање третирано као дефетистичко, кукавичко. Многи су, пре свега у 1. светком рату, завршавали пред стрељачким стројем уместо у шатору психолога (тада их практично није ни било у јединицама). Други су  и ван борбе падали у транс позивајући у напада или одбрану и опонашајући борбу против невидљивог непријатеља, бунцали и причали неповезано. Било их је тешко умирити. Неки су пред одлазак у борбу падали  несвест, многима је припадала мучнина, трећима је бивало хладније него што јесте, или обрнуто, мучила их је велика јара и сл.   То је узнемиравало друге борце и утицало на целу јединицу.  Очигледно је да су уочени и описани психолошки проблеми војника битно утицали на морал и борбену способност јединица.

Примећено је да људи после ратова и других стресних, екстремних ситуација не изгледају и не понашају се уобичајено. То је названо "пострауматски синдорм". Учесници ратова и других екстремних догађаја жалили су се да не могу да спавају, да имају суморне сне или, чак и у будном стању доживљавају преживљено, да чују вапаје и крике рањених, виде лешеве, осакаћен људе, разрушене објекте и сл. Неки су напрасно постајали пророци, видовњаци и читачи судбину човечанста. Други су постајали алкохоличари или би се одавали дрогама и другим негативним пороцима. Многи потпуно здрави људи постајали су и психијатријски случајеви. Закључено је да већина не би то постали да су имали благовремену стручну помоћ психолога.

Дакле, било је много разлога за увођење психолога у јединице ЈНА. Да на крају напоменем да су у већим армијама западних земаља још током 2. светког рата уочили значај и улогу психолога и уводили их формацију јединица. И то не само због сопствених војника, него и зарад изучавања навика и понашања противника и планског организовања и вођења психолошког рата. Рата за душе противника, као дела специјалних операција.

[Nenad]

Apsolutno se slazem sa @dzumbam, ali bih jos nesto da dodam!
Ja od kako radim postoji i psiholozi u vojsci, tako da neznam kako je bilo pre toga! Mnogi vojnici (ovo se odnosi na profesionalne vojnike, a pre svega pripadnike neke od specijalnih jedinica) pre nekog borbenog zadatka idu kod psihologa da mu se (kako mi kazemo) izjada i da mu psiholog objasni neke stvari i psihicki spremi (koliko moze) za to sto ce se desiti! Svi znamo kakvi su ljudi koji rade u vojsci i ponekad umeju vesto da sakriju svoja osecanja i to sto u stvari stvarno osecaju! Neki nebi da ispadnu slabi i ubedjuju sebe da to mogu iako i sami znaju da to nije za njih! Retki su ti koji uspeju da "prevare" dobrog psihologa, ali priznajmo da se to ipak s vremena na vreme i desi! Sta sa njima?! Nekad i njegovi drugovi ne zele da to kazu iako primete! Da li mu cine uslugu?! Cisto sumnjam, naprotiv!
Treba dooobro razviti svest ratnika, a realno na tome se dosta malo radi kod nas! Donekle su to uspeli u 63., ali ne nesto preterano mnogo! Treba dici pre svega ugled vojsci jer je dosta pao posle visegodisnjih ratova! Samim tim i vojnici ce biti spremniji na rad, a samim tim spremniji za neke od buducih borbenih zadataka!
Neko moze biti neverovatno fizicki spreman, ali da jednostavno nije za rad u vojsci! Neko moze cak biti izvanredan vojnik, sa izvanrednom fizickom kondicijom a opet da se "izgubi" kad se pripuca ili kad zagusti! To je sve posao psihologa!
Broker je gore rekao da je bolje odecu bez roditelja obucavati za vojnike, buduce ratnike nego da se prepuste mracnim stranama zivota (droga, kriminal itd.)! Moje licno misljenje je da je to vise nego pogresno! Ako nekog od malena ucis kako da barata oruzijem, kako da se snalazi sam i da mu drugi prave "put" u zivotu taj se nece razvisti u normalnu osobu! Sta ce ta deca raditi kada dodju u pubertet?! Svi znamo kako tada rade hormoni! Mogu da se medjusobno poubijeju bez problema (ovo je vec extremno sto sam rekao, ali ipak moguce)! Kako izadju iz puberteta takvi ce ljudi i biti! A to moze vec da bude problem! Ta deca ce nekad postati matorci i kad tad morati i da prestanu da rade u vojsci! Sta tek onda sa njima?! Ceo zivot si navikao na vojsku i odjednom je nema! Sta sa svim stecenim znanjem, jer jedino ce to znati da rade?!
Sve mi to deluje previse pogresno, tako da cu morati da se ne slozim sa tobom Brok!

[dzumba]

Ја нисам по професији псхолог. Могу ми прави псхолози замерити да нестручно пишем, али ценим да људи са искуством могу доста тога што и псхолози. Искуство је врло важно у раду психолога. Наравно, нико се није научен родио, па и психолог, као и лекар и офицор негде морају стећи искуство. Кад почињу више греше, што дуже раде то су бољи. Људска психа је чудо природе и тешко ју је у потпуности схватити и разумети. Желео бих да се јави неки прави спхолог па да овде мало продискутујемо стварне проблеми и можда млађима пружимо прилику да сами себе прво разумеју, а затим помогну, као себи, тако и друговима.

Дакле, нико није од челика. Без обзира колико изгледоа чврсто и стабилно човеку некад затреба, бар мало, помоћ. Војни позив је сам по себи стресан и без борби и рата. А тек тада, да не говоримо. У старо време свештеник је био и "психолог". У новије време свешетникова помоћ није једина. Има не религиозних људи. Има и религиозних којима свешетник не може иле не уме помоћи. Значи стручно лице у лику психолога је врло корисно у јединици, посебно пред стресне задатке. Ненад је лепо описао кавих људи све има.

Искуство ме учи да је, посебно код специјалаца најважнији дух. Кад то кажем мислим прво на свест о томе шта га очекује, друго, спремност да се трпи физички и психички напор и треће да дела, ради оно што је учио, оно зашта је ту и кад око њега гину људи. То се добија делом рођењем (такав си карактер), делом кроз обуку јер ти расте самопоуздање и ставарна способност, делом кроз физичку обуку (у здравом телу здрав и дух), а делом кроз колектив (што би Маркс рекао: "не одређује свест људи њихово друштевно биће, већ обрнуто њихово друштвено биће њихову свест". То значи да на моје понашање као појединца утиче друштво, средина, а не моје понашање на друштво). Међутим, важна је и психолошка припрема (обука), али и подршка. Често сумњамо у себе а да нисмо ни свесни своје снаге. Мени се ко зна колико пута десило да кад кренем на задатак мислим "могу ли ја то", хоћу ли успети". Кад завршим и окренем се за собом, обично кажем:"видиш да могу", "нисам ни знао да могу" и сл.. Тако сам себе храбрим. Потребан је само мали подстицај у право време да се криза преброди. А свако падне у кризу.

Вештине које специјалци савладавају су усмерене да ојачају дух, наравно и тело. Падобранство је добро јер јача харброст. Као вештина у смислу практичне примене у специјалним дејствима данас нема ону улогу као раније, али му је пасихолошка страна веома јака. Ту се види "ко је ко и ко је какав". То важи и за алпинизам, роњење и сл.

"Слаб" природни потенцијал тешко ћеш надоместити било чиме. Јак дух ће, без обзира на слабију физичку конституцију и можда слабије вештине поднети много, чак и физички напор. Обрнуто, физички јак човек слабог духа пашће на првој препреци. Зато мислим да добра психолошка припрема у виду мотивације кључна, а не разне 2специјалне вештине ("једење жабљих батака и шљукиних цреваца",борилачке вештине и сл. ). Зато, не ретко герилци, побуњеници и сл. побеђују специјалци или их, иако слабији, јако намуче. А ни дан нису провели на "специјалној обуци". Познато је да су добровољачке и партијске војске (засноване на истом уверњу,  идеји) увек јаког духа и високе борбене вредности.

[Nenad]

U pravu si, ali kao sto sam rekao...dosta se slabo radi ne toj "psihickoj obuci"! Ali da bi se upste i pocelo sa tim mora se podici ugled vojsci!
Treba poraditi da sluzenje vojske i uopste rad u istoj (kao profesionalni vojnik, podoficir i oficir) bude cast, a ne nesto sto ce vam jednostavno oduzeti tih 6 meseci...ili ceo zivot! Nekad je bilo tako i moral je naravno bio veci, a samim tim i borbena gotovost! Bilo je cak lakse i raditi sa vojskom zato sto su bili otvoreniji za rad! Dok se to ne resi sve ovo moze da zvuci samo kao bajka!
Mozda gresim i nemoj da budem pogresno shvacen, ali u vojsci se sve vise zaposljavaju neki nabedjeni ljudi (cast izuzecima) kojima je bitno da se prosetaju ulicom u nekoj fensi uniformi da bi ih ljudi i pre svega devojke videle! Postaju pripadnici neke od specijalnih jedinica samo da bi ih se ljudi "plasili" i da bi se pricalo po carsiji da su oni neki tamo specijalci! Po meni je to skroz pogresno! Treba se poraditi jos bolje na izboru kandidata, buducih vojnih lica i onih koji ce biti prvi da brane nasu zemlju! Ali...opet se vracamo na vracanje ugleda! Povecanjem ugleda povecava se i potencionalni broj kandidata, a samim tim je veci i bolji izbor!

[ZastavnikDjemo]

Broker je gore rekao da je bolje odecu bez roditelja obucavati za vojnike, buduce ratnike nego da se prepuste mracnim stranama zivota (droga, kriminal itd.)! Moje licno misljenje je da je to vise nego pogresno! Ako nekog od malena ucis kako da barata oruzijem, kako da se snalazi sam i da mu drugi prave "put" u zivotu taj se nece razvisti u normalnu osobu! Sta ce ta deca raditi kada dodju u pubertet?! Svi znamo kako tada rade hormoni! Mogu da se medjusobno poubijeju bez problema (ovo je vec extremno sto sam rekao, ali ipak moguce)! Kako izadju iz puberteta takvi ce ljudi i biti! A to moze vec da bude problem! Ta deca ce nekad postati matorci i kad tad morati i da prestanu da rade u vojsci! Sta tek onda sa njima?! Ceo zivot si navikao na vojsku i odjednom je nema! Sta sa svim stecenim znanjem, jer jedino ce to znati da rade?!
Sve mi to deluje previse pogresno, tako da cu morati da se ne slozim sa tobom Brok!

Pa ako su ta deca u nekoj vojnoj ustanovi, tipa Vojne Gimnazije ili neke druge škole, to ne mora automatski da znači da će ona imati kontakt sa oružjem, i da će biti izložena nekom strogom vojnom režimu života i rada. Recimo, u Francuskoj postoji šest vojnih gimnazija (lycée militaire), koje imaju svoje učeničke domove, i čiji su nastavni planovi i programi identični onima u ostalim srednjim školama, samo što malo više potenciraju fizičko vaspitanje. I kao takve su veoma cenjene u Francuskoj, jer deo profesora dolazi iz vojnih akademija, koji su uglavnom ljudi sa ogromnim pedagoškim iskustvom, i deca koja maturiraju iz tih škola jako dobro prolaze pri upisu na najbolje francuske fakultete (npr. ENA, École Polytechnique ili EDHEC). E sad, svi mi dobro znamo kako kod nas funkcionišu domovi za nezbrinutu decu, i da su ona automatski u inferiornom položaju u odnosu na ostale, bilo da je reč o uslovima za normalno praćenje i pohađanje nastave, ili da je reč o nekoj podršci kada zapadnu u teškoće. O materijalnim mogućnostima i da ne govorim...
EDIT
Evo i linkovi:
VG Aix en Provence
http://www.lycee-militaire-aix.fr/
Mornarička VG u Brestu
http://www.defense.gouv.fr/marine/votre_espace/formation_et_carriere/lycee_naval/le_lycee_naval
Tekst sa Wikipedije o najstarijoj VG u Francuskoj:
http://en.wikipedia.org/wiki/Prytan%C3%A9e_National_Militaire
I, za kraj, promotivni video: http://www.cofat.terre.defense.gouv.fr/Accueil/VotreEspace/Documentation/Mediatheque/Videotheque/LyceesMilitaires/Index.html

[Nenad]

Da, ali je on mislio da vojska uzme bebu i da joj ceo zivot puni glavu tipa "vojska pa vojska"! To jednostavno po meni nije u redu! Cak i kad se dete posalje u neku srednju vojnu skolu sa 15 godina nije bas u redu, a kamoli beba!
Naravno svako ima pravo na svoje misljenje, a ovo je moje!

[Boro Prodanic]

Da, ali je on mislio da vojska uzme bebu i da joj ceo zivot puni glavu tipa "vojska pa vojska"! To jednostavno po meni nije u redu! Cak i kad se dete posalje u neku srednju vojnu skolu sa 15 godina nije bas u redu, a kamoli beba!
Naravno svako ima pravo na svoje misljenje, a ovo je moje!

Ni je se ne slažem sa Brokom. Kad sam sa nepunih 15 godina došao u Vojnu gimnaziju (o toj školi inače i dan danas mislim samo i isključivo sve najbolje), mislim da nas je polovina noću plakala za kućom prvih dana, ja svakako jesam prvih par noći. Kasnije se navikneš, prođe, ali nije lako.

A uzeti dete i praviti od njega vojnika od 7-8-e godine, to mi liči na jedan film u kome stvaraju ratnike na sličan način, pa se oni okrenu protiv svojih stvaralaca. Za tu decu bi možda takav život bio bolji, ali mislim da je previše surovo. A i ne završe baš sva takva deca u kriminalnom miljeu!

Psiholozi su svakako potrebni u vojsci, što su dužnosti i obaveze složenije, to su više potrebni. I prirodno jak duh treba negovati i održavati, a znamo svi, ili većina nas, kako trivijalne stvri mogu bitno da utiču na vojnika (plata 5 maraka, a stan plaćaš 100 maraka!?). E tu je mesto radu psihologa!

[Brok]

Evo kako rade u jednom ruskom kampu. Deca bez roditelja koju su uglavnom poginuli u Čečeniji.
Po meni ovakav rad je pogrešan jel nema prisustva psihologa i ova dečica će nažalost jednoga dana biti veliki problem za Rusiju.
Sve ovo uz jak monitoring stručnih lica, psihologa i sociologa bi se mogao pokazati kao uspešan.

<iframe width="720" height="420" src="//www.youtube.com/embed/lZFGCXdjxxU?fs=1&start=" frameborder="0" allowfullscreen="true"></iframe>

[Boro Prodanic]

Čini mi se da je ovaj ruski kamp organizovani pokušaj da se uradi ono što se u dosta kriznih područja u svetu, posebno u nerazvijenim i verskim fanatizmom opterećenim zemljama uveliko radi odavno, čak i na silu. Postoje izveštaji zvaničnih organa UN o stotinama hiljada dece vojnika koja učestvuju u borbama i masakrima civila. Mislim da je to strašan zločin.

Treba pustiti ličnost kada sazri barem donekle, da sama odabere hoće li ili ne biti vojnik, posebno profesionalac. Istu tezu sam izneo i u jednoj diskusiji o ženama vojnicima ovde na Palubi.

Svako ima pravo na svoje mišljenje, meni je ovo jezivo i kategorički sam protiv sličnih stvari.

[dzumba]

Апсолутно, силиту децу да буду војници је злочин, макар и у најбољој намери. Изузетак су они који су се стицајем околности (остали без родитеља, у циљу заштите од погибељи и сл.) придружили војсци и остали у њој као "полуборци". Али и то важи само за старије малолетнике (старији од 16 година).