Srbija u Prvom svetskom ratu...
Bane:
Povod za otvaranje ove teme je dokumentarni film "Gde cveta limun žut" koji je prikazan juče na RTS-u. Za one koji nisu gledali, film obrađuje period Prvog svetskog rata iz perspektive Srbije.
Emisija je bila puna havlospeva na račun srpskog vojevanja i naših vojskovođa. I meni je lično Prvi svetski rat izuzetno draga tema, naročito sam ponosan na našu vojsku koja je izvela nešto što je malo koja vojska u istoriji uradila, ali sam isto tako gnevan na neviđene propuste koje su naše vojskovođe napravile tokom vojevanja.
Iako je ovo sastavni deo istorije Prvog svetskog rata, ove činjenice nisu pomenute u emisiji:
1. Nismo mi bili neki važan faktor u izbijanju Prvog svetskog rata. Mi jesmo bili povod, ali i da se nije desio Sarajevski atentat, do Prvog svetskog rata bi sigurno došlo za nekoliko meseci. Dovoljno je samo pogledati situaciju između Nemačke i Britanije, Nemačke i Francuske, Nemačke i Rusije, Austro-ugarske i Rusije, Turske i Engleske. Prvi svetski rat je bio neizbežan.
2. Sarajevski atentat je bio splet neverovatnih okolnosti, a ne super-unapred isplanirana akcija, i meni je lično neverovatno da je Princip uopšte bio u situaciji da puca na kola sa prestolonaslednikom. Ko ne zna, posle prvog neuspelog pokušaja bombom, prestolonaslednik je obavio sve svečanosti, obišao povređene u tom incidentu u sarajevskoj bolnici i krenuo natrag. Za to vreme zaverenici su se međusobno posvađali zbog neuspelog atentata i Princip je otišao da jede. Kola sa prestolonaslednikom su se vraćala iz bolnice i vozač je pogrešno skrenuo. Videvši da su pogrešno skrenuli, Poćorek je rekao vozaču da zaustavi kola i vrati se unazad. U tom trenutku se menjač zaglavljuje i vozač bezuspešno pokušava da ga ubaci u rikverc. Prosto neverovatno da tad na nekoliko desetina metara, Princip izlazi iz prodavnice i vidi kola se prestolonaslednikom ispred sebe, vadi pištolj i puca.
3. Vojvoda Putnik je već bio mator u trenutku izbijanja Prvog svetskog rata i nije uživao više toliko velik ugled u vojsci (u vojsci se pričalo čak i da je postao senilan, da su ga Austro-ugari namerno pustili posle zarobljavanja da kao špijun upropasti našu vojsku...), ali ga je zato Kralj obožavao. To je i jedini razlog što nije hteo da prihvati njegovu ostavku. On je jedini krivac što je Cerska bitka imala izuzetno lošu pripremu i što je Vojvoda Stepanović morao navrat-nanos da forsira marš i pomaže pomalo nesposobnom Šturmu, koji je bio izuzetan teoretičar, ali izuzetno slab praktičar.
4. Tek onda sledi najveća glupost Vojvode Putnika - Sremska ofanziva. Katastrofalno šlihtanje Rusima i Putnikova želja da ispravi brljotine koje je sam napravio tokom Cerske bitke. Posle sitnih uspeha Prve armije, doživljavamo katastrofalan poraz kod Čevrntije, kada je protežirani general Vladimir Kondić izvršio najnespretniji i najneorganizovaniji pontonski prelaz ikad. I pored ove brljotine, Sremska ofanziva je imala određene uspehe. Ipak, tad kreće Druga austro-ugarska ofanziva i umesto da upotrebi delove Prve armije u Sremu, Vojvode Putnik povlači Prvu armiju iz Srema, iako se tome protivo skoro ceo štab, pa i sam regent.
5. Neuspela Sremska ofanziva je glavni razlog što srpska vojska ponovo nespremno dočekuje Drugu austro-ugarsku ofanzivu. Pukom srećom i neviđenom hrabrošću, uspevamo sa postavljanjem rovova i izdržavamo neprestanu artiljerijsku vatru, dok naše nema ni od korova. I onda totalni kolaps, umesto da Prva armija posle povlačenja iz Srema napravi zaleđe Drugoj armiji, sve tri armije se stiskaju i u nastaloj neorganizovanosti dolazi do proboja fronta tokom Treće austro-ugarske ofanzive.
6. Kad je krenulo odstupanje, više se nije moglo ništa učiniti. Videvši da je kolaps neizbežan, Vojvoda Putnik predlaže regentu da se potpiše primirje sa Austro-ugarima. Ipak, uz neviđenu vidovitost i izuzetnu pripremu Vojvoda Mišić postavlja odbranu na nove linije. Poćorek ponovo pravi nedopustivu grešku sa deljenjem svoje dve armije zbog Beograda. Jedan jedini put tokom svih sukoba, Vojvoda Putnik je konačno ispravno prosudio da je neprijatelj suviše rastegao svoje linije i svom nekadašnjem pomoćniku Vojvodi Mišiću daje odrešene ruke. Iako istorija govori da je Mišić de facto uradio skoro nemoguću stvar, on je ostvario ono što se zove Pirovom pobedom.
7. Način na koji smo u tri bitke totalno poniženi od strane brojčano slabije bugarske armije je nešto što se retko pominje u našim istorijskim predavanjima. Bitka na Moravi, na Ovče polju, a naročito nerezonska bitka na Kosovo polju su neviđeni propusti naše komande. Žali Bože silnih žrtvi koje smo tada imali. Kad se već vršilo povlačenje ka jugo-zapadu, moglo se izvršiti i preventivno povlačenje istočnih jedinica ka zapadu, te u centralnoj i južnoj Srbiji napraviti uporište, jer Bugari ionako u tom trenutku nisu spremili veliku vojsku za napad na Srbiju.
8. Način na koji je Vojvoda Putnik smenjen je bio ispod časti za svakog oficira, a kamoli za glavno-komandujućeg armije, bez obzira na njegove brljotine tokom prvih godina rata. Ako je već regent planirao da ga smeni, trebalo je to uraditi tokom povlačenja, a ne u izbeglištvu.
9. Solunski front je tek priča za sebe. Saveznici našoj vojsci nisu davali mnogo kredita, ali je naša vojska recimo tokom 1916. godine u jednoj solidnoj ofanzivi dosta potisla bugarske trupe. Međutim, cela 1917. godina je bila skoro pa mirna. Naša istorija nas stavlja u glavni plan 1918. godine, ali je činjenično stanje da smo mi činili manje od jedne trećine ofanzivnih snaga (6 francuskih divizija, 7 britanskih, 6 srpskih, 1 italijanska i 9 grčkih). Čuveni "proboj Solunskog fronta" se praktično svodi na samo jednu bitku - Bitka za Dobro polje. Još tad su Bugari bili kompletno demoralisani, pošto su Turci već bili skoro poraženi, Zapadni front se odavno raspao, a Austro-ugarska je bila u kolapsu. Bugari su još pre Dobrog polja tražili razne načine da potpišu primirje.
10. Napredovanje srpske vojske kroz Srbiju, a za njom i francuske vojske, je bilo brzo samo iz jednog razloga - nije bilo neprijatelja. Tj. bilo je, ali nekoliko nemačkih brigada nisu pružale skoro nikakav otpor, pošto su se uglavnom povlačile ka Dunavu i Savi. U emisiji "Gde cveta limun žut" je posebno naglašena brzina napredovanja, ali nije rečeno kako je tačno ona postignuta.
Izvinjavam se na ovoj pisaniji, ali iako se radi o našoj stvarno herojskoj istoriji, treba biti objektivan i reći da su pravljeni popusti koji su mahom zaslužni za izuzetno visok broj mrtvih s obzirom da nismo vodili klasičan rovovski rat kao npr. na Zapadnom frontu.
dejina81:
samo da se nadovezem... kalibar je izdao cetiri dodatka sa najznacajnijim bitkama srpske vojske tokom prvog sv. rata, sa dobrim osvrtom na naoruzanje i opremu vojske kr. srbije.
pa ko je u stanju da nabavi, mislim da se nece razocarati!
Brok:
Šta ima da se izvinjavaš, napravio si odličnu temu,..........a to da li se nekom sviđa ili ne, šta da se radi, to je što je, trebalo je iz niza tih grešaka da učimo za dobrobit budućih vremena. Izgleda da ništa nismo naučili........... :-\
Kibo:
Imalo bi oko prvog svetskog rata dosta da se napise. Recimo, kakav je bio tretman prema vojvodi Misicu na pocetku rata, pa posle toga streljanje Dragutina Dimitrijevica Apisa na Solunskom frontu, verovatno najsposobnijeg obavestajca u tom vremenu, i to po naredjenju regenta Aleksandra. Svi znaju za Crnu Ruku ali da li neko zna za Crvenu Ruku u srpskoj vojsci? Zatim, niko nikada nece da kaze kakav je odnos bio u vojsci izmedju oficira, podoficira i jednostavnih vojnika. Necu ni da pricam o tome koliko je bilo dezertera, to se i dan danas krije. Takodje bi bilo dobro i razmotriti pitanje, koliko je bila srpska vojska spremna da udje u taj rat. Vojvoda Bojovic je prica za sebe.
Da se razumemo, ne zelim da nikako umanjim istaknutu hrabrost nasih boraca, ali jedno mora da se zna, i da su hteli, drugacije nisu mogli.
Ima dosta neslavnih stvari koje su se desavale u tom ratu u srpskoj vojsci ali koji je rat slavan? U kojoj vojsci toga nema?
A spomenik Francuskoj u Beogradu govori sve o nasim saveznicima, takodje i spomenik nemacke vojske njenom srpskom neprijatelju govori o tome koliko je ta srpska vojska bila hrabra, samo cudno je da je major Gavrilovic izdao naredjenje da se u borbu ide do smrti a on sam je preziveo.
Rat je rat, i nema tu niceg lepog a istorija pise svoje, naravno istoriju pisu samo pobednici!
To valjda svi znamo!
Bane:
Quote from: Kibo on February 19, 2008, 09:07:19 pm
Imalo bi oko prvog svetskog rata dosta da se napise. Recimo, kakav je bio tretman prema vojvodi Misicu na pocetku rata
Mislim da je Mišić sam kriv za tretman koji je imao pre početka rata. Da nije bilo matorog Putnika, sumnjam da bi iko video Mišića ponovo u uniformi.
Quote from: Kibo on February 19, 2008, 09:07:19 pm
Zatim, niko nikada nece da kaze kakav je odnos bio u vojsci izmedju oficira, podoficira i jednostavnih vojnika. Necu ni da pricam o tome koliko je bilo dezertera, to se i dan danas krije.
Mislim da je odnos oficir-podoficir-vojnik tad bio kao i u još nekim vojskama tog vremena, npr. francuskoj. Naši oficiri su se držali kao "mali Bogovi" zbog neospornih uspeha u Balkanskim ratovima. Čak šta više, ponašali su se kao elitističko društvo. Odnos podoficir-vojnik, koji bi trebalo da bude i najbolji, je ustvari bio ubedljivo najgori. To se sve delimično vidi i u filmu "Marš na Drinu". Da li u tom filmu neki oficir prilazi da popriča sa običnim vojnikom, ipak se ide u rat? Odnos između podoficira i vojnika je idelano prikazan u prvoj polovini filma, da bi potom bio dosta razvodnjen i umekšan.
Quote from: Kibo on February 19, 2008, 09:07:19 pm
Vojvoda Bojovic je prica za sebe.
Ne vređaj mi Bojovića ;D On mi spada u grupu ljudi kao Šturm. Na papiru dobri, u praksi... Jedinu stvar koju je stvarno uspeo da uradi je da ukopa svoju armiju tokom Druge austro-ugarske ofanzive.
Quote from: Kibo on February 19, 2008, 09:07:19 pm
samo cudno je da je major Gavrilovic izdao naredjenje da se u borbu ide do smrti a on sam je preziveo.
Kao mlađi sam njegov govor znao napamet. Tek kasnije sam saznao da je on preživeo. Zanimljivo da su podaci o preživelim braniocima Beograda dosta šturi. Zna se gde je žandarmerija bila ukopana i da su skoro svi poginuli napadajući austro-ugarske vojnike koji su pravili mostobran. Kud se major uopšte provukao iz Beograda koji je bio konstantno pod artiljerijskom vatrom? Koliko je još njih preživelo?
Navigation
[0] Message Index
[#] Next page