Srbija u Prvom svetskom ratu...

[Milan (longtrip)]

Народна библиотека Србије је основала дигитализовану едицију ,,Велики рат" коју чини велики број фотографија, књига, докумената плаката и сл. Између осталог, дигитализован је ,,Ратни албум 1914-1918" из 1926. године аутора Андре Поповића

 http://velikirat.nb.rs/items/show/4431

[MOTORISTA]

Na žalost slabog je kvaliteta.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Рашо]

На данашњи дан 1918. године. Предсједник Вудроу Вилсон америчком народу:

Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio.

Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.


Vudro Vilson, predsednik
Bela kuća, jul 1918.

Са www.blic.rs

[Kuzma®]

Tog dana se srpska zastava u znak postovanja vijorila iznad Bele kuce.

http://serbian.serbia.usembassy.gov/kada-se-na-vrhu-bele-kuce-vijorila-srpska-zastava.html

[Milan (longtrip)]

Godišnjica početka proboja Solunskog fronta


Pre devedeset sedam godina „tamo daleko“ su neki drugi, bolji, jači, pametniji, mudriji i hrabriji mi krenuli u odlučan juriš. Juriš u slobodu, koju su na krilima pobede doneli u Srbiju posle četiri teške godine tokom kojih je stanovništvo desetkovano, zemlja razorena i raseljena. Mrtvi sa Mojkovca i albanskih gudura su vaskrsli na Kajmakčalanu. Oni su nam podarili slobodu. Ceo svet je saznao za taj podvig i divio se maloj Srbiji, koja je bila u redu pobednika uz zemlje saveznice. Mi, danas koji još uvek uživamo tu slobodu koju su nam naši stari izvojevali ne smemo da zaboravimo na slavne dane naše prošlosti.

Pred Vama je hronologija proboja Solunksog fronta.

14. septembar – Od 08.00 časova, vršena je artiljeriska priprema na celom frontu. Na odseku Druge armije, rušiće artiljerisko dejstvo izvedeno vrlo dobro, na odseku prve armije, bilo je zadovoljavajuće.

15. septembar – Druga armija je dejstvovala tako što Šumadijska divizija zauzima Slonovo uvo, Veternik i Golu Rudinu, a 17. francuska divizija je osvojila rovove oko Kravice. Neprijatelj, pojačan jednim pukom vrši tri protiv napada na ovu diviziju, ali su svi napadi odbijeni sadejstvom Šumadijske i Timočke divizije koje napadaju Borovu čuku, koju i zauzima Šumadijska divizija i napadom na Oblu čuku, koju zauzima Timočka divizija. Pri kraju dana francuska divizija potpuno zauzima Kravicu, a 122 francuska divizija zauzela je Dobro polje i došla u podnožje Sokola. Prva armija, sa desnom kolonom Drinske divizije uz sadejstvo 122. francuske divizije, napala je na Soko, ali u napadi u toku dana prolaze bez uspeha. Kada je leva kolona Drinske divizije zašla u neprijateljske rovove na frontu: Soko – Gradešnica, tada je u toku noći između 15 i16. septembra, Drinska divizija sa 122. francuskom divizijom zauzela Soko
. Na taj način, za prvih 24 časa napada, zauzeta je cela prva linija neprijateljskih rovova na srpskom frontu, sem malog dela na krajnjem levom krilu Prve armije. Pred veče 15. septembra, obe divizije, Jugoslovenska i Timočka, druge linije Druge armije izašle su ispred divizija prve linije, a srpsko – saveznička avijacija je, i pored nepovoljnih vremenskih okolnosti, izvršila svoj zadatak u potpunosti.

16. septembar – Druga armija, u toku prepodneva zauzima sa Jugoslovenskom divizijom Kozjak (K1810), najvažniju tačku druge neprijateljske linije. Neprijatelj preduzima protiv napad i uspeva da povrati Kozjak, ali je ubrzo sledio snažan juriš Jugoslovenske divizije, koja je definitivno zauzela ovu važnu tačku. Ostale divizije ove armije utvrđivale su zauzete položaje. Prva armija nastavlja da napreduje, i to po teškom i nepristupačnom terenu, i osvaja jednu za drugom neprijateljsku utvrđenu liniju rovova i prodire punih 15. km. Za to vreme, Moravska divizija iz druge linije prve armije izbija na Kozjačku kosu i hvata vezu sa Jugoslovenskom divizijom druge armije. Konjička divizija koja je bila u pozadini Moravske divizije, izbija u noći između 16 i 17 septembra kod Labinice iza sredine Drinske i Dunavske divizije.

17. septembar – Druga armija, uspeva da savlada veliki neprijateljski otpor i izbija sa Jugoslovenskom divizijom, uz sadejstvo Moravske divizije iz Prve armije, na Kučkov kamen odakle produžava nastupanje ka Đurkovom kamenu. Timočka divizija osvaja Topolac i prilazi ka Studenoj vodi. Sve vreme proboja 17. francuska divizija kretala se u pozadini Jugoslovenske, a Šumadijska u pozadini Timočke divizije. 122. francuska divizija je zadržana u rejonu Dobrog polja da bi ostala na raspolaganju komandantau savezničke vojske. Prva armija, u jurišu terajući neprijatelja ispred sebe, izbija na liniju: Kučkov kamen – selo Melnici – selo Bešište. Konjička divizija je za to vreme stigla je do sela Polčište.

18. septembar – Druga armija, osvaja sa Timočkom divizijom Blatac i nadire ka Golupcu, a jugoslovenska diviziija dopire do linije: Mrežinče – Konopište. 17 francuska divizija dolazi na Kozjak, a Šumadijska na Topolac. Prva armija izbija prednjim delom na Crnu reku od sela Pološko pa sve do mosta Razim beja, dok Drinska divizija, svojim većim delom odlazi u selo Viglište da bi bila deo armijske rezerve. 18. septembra cela konjička divizija je stavljena na raspolaganje Druge armije i ona dejstvuje, sa jednom svojom brigadom ispred leve kolone Jugoslovenske divizije, a sa drugom brigadom ispred Dunavske divizije u pravcu Bešište – Razim bej.

19. septembar – Druga armija izbija na liniju: Radnja – Bohul – Moklište, dok Prva armija zauzima prelaze na Crnoj reci od Razim beja do sela Pološko. Bugari su, da bi se suprostavili nadiranju Prve armije dovukli znatna pojačanja, ali nisu uspeli da sačuvaju svoje položaje.

20. i 21 septembar – Obe srpske armije preduzimaju snažno dejstvo tako što, Druga armija nadirući ka Varadu, uspeva da preseče dve važne komunikacije: Đevđelija – Skoplje i Prilep – Gradsko, a Prva armija, levom obalom Crne reke, nadire i dalje na zapad. Takvim dejstvom napravljen je u samom centru neprijateljskog fronta tako dubok proboj da su i krila počela da popuštaju. Neprijatelj, čiji se najveći deo snaga nalazio u rejonu severno od Bitolja, naglo je otstupao da bi došao do pravca Prilep – Veles. Istovremeno je počeo i da se urušava i front oko i u rejonu Dojranskog jezera.

22. septembar – Druga armija zauzima Krivolak, upućujući Konjičku diviziju u razbijanju neprijatelja koji se u panici povlačio ka Štipu. Prva armija snažno napada na neprijateljsku komunikaciju: Prilep – Drenovo – Gradsko. Prilikom povlačelja, neprijateljske trupe su palile sva svoja skladišta, ali su neka od njih, i to u dobrom stanju pala u ruke Prve armije.

23. septembar – Druga armija osvaja Gradsko, glavno skladište neprijateljske vojske na pruzi Skoplje – Solun, a iz Krivolaka nadire ka Štipu, a Prva armija zauzima tesnac severno od sela Drenova, i preseca neprijateljsku komunikaciju: Prilep – Gradsko, a sa frontalnim delovima armije izbija na komunikaciju Prilep – Veles.

24. septembar – Druga armija, prilazi Štipu, a Prva armija izbija na greben planine Babune i nadire ka Velesu.

25. septembar – Konjička divizija zauzima Štip i nastupa ka Cerevom selu, dok Druga armija izbija na Ovče polje, a Prva armija nastupa ka Velesu.

26. septembar – Konjička divizija iz Štipa napreduje ka Kočanima. Druga armija ostaje na Ovčem polju, a sa jednim odredom iz Timočke divizije zaposeda planinu Gradec u cilju osiguranja desnog bloka fronta, do dolaska savezničkih trupa. Prva armija zauzima Veles i kreće se ka Ovčem polju radi uspostavljanja veze sa Drugom armijom. U toku dana jedan bugarski major, kao pregovarač upućen od strane Tudorova je došao da moli komandanta savezničke vojske za obustavljanje operacija u narednih 48 časova. General Franše d, Epere je odgovorio da se operacije ne mogu prekidati, a Bugari, ako žele, mogu poslati svoje delegate sa svojim predlozima za uspostavljanjem mira.

27. septembar – Konjička divizija vodi borbu kod Cerevog sela, a sa jednom patrolom izbija na srpsko – bugarsku granicu, dok Druga armija i dalje drži Ovče polje, a Prva armija liniju Veles – Sveti Nikola.

28. septembar – Obe srpske armije nastupaju ka srpsko – bugarskoj granici na komunikaciji: Kumanovo – Kriva Palanka – Đustendil.

29. septembar – Bugarska je u 23.00 časa potpisala konvenciju primirja

30. septembar – U podne prema konvenciji od prethodnog dana su obustavljena sva neprijateljstva.

mediagroup021.rs

[motorista 57 klasa]

Заборављена трагедија Селевца

Пре 100 година, 21. октобра 1915, немачки војници су у овом шумадијском месту стрељали 89 недужних цивила

„Борбе у Србији имају карактер најдивљијих борби народа у којима учествују и старци и жене и деца”, известио је немачки лист ,,Франкфуртер цајтунг” пре тачно сто година, 23. октобра 1915. године, а као пример је поменут Селевац, тамошњем читаоцу свакако непозната шумадијска варош код Смедеревске Паланке.

Штура информација је као и толике друге имала да подстакне немачки ратоборни дух, а Србију и Србе представи као некакву територију насељену дивљим племеном. Уз то је ова вест изванредан пример манипулисања јавним мишљењем и скривања чињеница о стварним ратним збивањима, пошто је немачка војска у Селевцу 8/21. октобра 1915. починила незапамћен ратни злочин, у коме је стрељано 89 недужних цивила.

Од ове трагедије протекло је сто година, али се о њој и даље зна мало, уз остало и зато што јој ни домаћа историографија није посветила дужну пажњу.

Утолико су драгоценија сазнања до којих је дошао др Зоран Вацић, председник Секције за историју Српског лекарског друштва, који не посустаје у истраживању санитетских аспеката Великог рата.

Истражујући епидемију тифуса у ондашњем Јасеничком срезу Смедеревског округа, каже нам др Вацић, консултовао је и изузетну књигу Драгутина Паунића ,,Кад су војске пролазиле – ратни дневници”, објављену 1988. године. У овој књизи је објављено и сведочење Јевросиме Игњатовић о трагедији у Селевцу, забележено захваљујући њеном рођаку Радисаву Јакшићу. Тако су сачувани од заборава детаљи који говоре о трагедији 21. октобра 1915. када је у масовној егзекуцији недужних стрељано 89 људи, деце, жена и стараца.

Најмлађа жртва, девојчица Милосава Савић, имала је 10 година, а најстарија жртва био је Живан Властић који је имао 88 година, каже др Вацић.

Српска војска је тог дана била у повлачењу, али се у блату заглиби један топ, под брдом у близини селевачке породичне задруге Јакшића. Према опису из Паунићеве књиге, сељаци из околних кућа – старци који нису могли на фронт, жене и деца – похитали су у помоћ српским војницима, да извуку топ из дубоког блата.

Надирали су, међутим, немачки војници, припуцали су а српски војници су одговорили на паљбу, али су морали да се повуку. Сељани су се тада разбежали својим кућама, али у њима нису нашли спас. Немци су их извукли напоље и у групама стављали пред стрељачки вод. Јевросима је једина преживела крваву одмазду.

Пред пушчаним цевима нашла се и цела породица Јевросиме Игњатовић. Сви су стајали, изузев њене непокретне бабе која је седела везана на столици и тако изнета из куће. Јевросима је стајала иза бабе, а док су трајале припреме за егзекуцију, унука је чула бабине речи: ,,Кад припуцају, ти падај одма’, а мене тргни на себе”.

Тако је и било – смртоносни плотун је одјекнуо, Јевросима је повукла столицу с мртвом бабом, пала под њу и преживела масакр.

Тог трагичног дана који је Селевац завио у црно, страдале су читаве породице. Наш саговорник, др Вацић, који је имена свих стрељаних идентификовао у Матичној књизи умрлих селевачког Храма Силаска Св. Духа, наводи као пример породицу Николе Петровића. Стрељани су Никола (54), његова жена Милена (53), син Драгољуб (16), кћери Јеросима (18) и Јелена (21) и снаја Косара (30). Сличну судбину је доживела и породица српског војника Спасоја Савића. Стрељани су његова жена Јована, син Живојин (16) и кћери Милосава (10) и Милојка (18).

Матичне књиге, сведочанство ове трагедије, чувају се у Историјском архиву „Верослава Вељашевић” у Смедеревској Паланци.

Доктор Вацић наводи да је забелешку о овом злочину оставио немачки генерал Галвиц у својим мемоарима: ,,25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе и борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат, није се могло проћи без убијања.”

Колико лажи да би се прикрио злочин, констатује наш саговорник. Све да је уличних борби и било, чиме би се то против Немаца борили селевачки старци и деца – врљикама и мотикама, бундевама и камењем? Која би мајка повела у уличне борбе своју малолетну децу? Зар је везана за столицу, непокретна баба преживеле Јевросиме Игњатовић била бомбаш-самоубица”, пита се др Вацић.

Наш саговорник наглашава да је после убијања цивила у Мачви 1914. године, покољ у Селевцу био најмасовнији ратни злочин, изузимајући терор бугарских војника у њиховој окупационој зони у Србији током Првог рата.

Од 89 стрељаних у Селевцу, њих 17 било је млађе од 18 година, а 39 невиних жртава било је старије од 60 година.

kompletan tekst u politici:http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Zaboravljena-tragedija-Selevca.sr.html

[wermez]

Novembarske zadušnice, selo Drežnik, zapadna Srbija 2015.

[Milan (longtrip)]

То је оно гробље поред Рзава у Дрежнику или..

[wermez]

Ne, ono u centru, pored crkve.

[FF]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Prenosim tekst nepoznatog autora, povodom 11. novembra, dana primirija u Prvom svetskom ratu...

Da li iko od vas moze da predje 20 kilometara bez vode? Da li iko od vas moze da predje 10 kilometara po minusu sa mokrim nogama? Da li iko od vas moze da bude brzi od konja?
Da li iko od NAS moze da zamisli koliko su se nasi preci namucili u Prvom svetskom ratu..?
Zato sto niko ne moze ni da zamisli, a kamoli da se seti i oseti te muke zato smo danas kakvi jesmo.. podli, zli, omalovazavajuci prema nasoj istoriji ne shvatajuci da smo sami prema sebi takvi, i da sami sebi pljujemo u lice..
Zato ce nam i napisati drugi istoriju sledece godine kada se skupe na proslavi u Sarajevu, zato ce i pisati da su Srbi teroristi, da su pucali u naprednog vojvodu Ferdinanda, koji je vladao rajem na zemlji i demokratskom tekovinom Evrope, a ne u surovog coveka koji je vladao "tamnicom naroda"..
a najvecu pomoc ce imati od nas samih.. koji cemo cutati i praviti se da nista nije bitno da bi trebali da odreagujemo, a kamoli da razmislimo o svemu tome..
Da je to znao ovaj, jadni, umorom i bolescu i ko zna sve cime skrhani covek, on bi se sam ubio, negde u gudurama Albanije.. ne bi ni zeleo da se vrati da oslobodi Srbiju, da bi kasnije porodio takav porod...
Vidite ga, pogledajte.. u vukojebini negde, ko zna gde, seo i zaspao, onesvestio se ko zna, mozda cak i umro..
Ali njemu je bilo lepo, jer tada nije osecao svu muku, nije osecao da su mu siljkani puni vode, ti isti koje je verovatno u selu negde obuo i otisao u rat ne sluteci gde ce zavrsiti.. Bilo mu je lepo, jer je sanjao o svojoj kuci, o svome polju, i svojoj zeni, deci ili staroj majci.. za taj jedan mali momenat u vukojebini, bio je zahvalan jer je mogao da se seca, ponavljam SECA, svoje kuce..
nije zeleo da sanja o ruznim stvarima, o ratu, o nemcima, o arnautima, o britancima koji nisu hteli da ih prevezu do Krfa, koji su prvo prevezli konje ii stoku pa tek njih, o tome da li mu je majka u crnini za ostalom bracom, o tome gde mu je zena i deca, jesu li ziva i zdrava..
Taj covek preziveo smrt.. on je umro, ali se ipak vratio kuci...pobedio sve, zadivio ceo svet i vratio kuci..
a zasto?? zato sto mu nije bilo bitno niti da pobedi sve, niti da zadivi ceo svet, nego da se vrati KUCI.. svojoj kuci, svojoj stazi, i svome pragu..
zato je on sam pobedio visestrukog brojnijeg i jaceg neprijatelja, zato je on iznenadio svoje nazovi "saveznike", zato je on trcao brze od " gospodske i najbolje na svetu ", francuske konjice, razbio celu Bugarsku i pola austrijske vojske, pola arnautske bande, jer se on nije borio da ubije neprijatelja i zadivi francuskog konja..
vec je samo hteo kuci.. on je trcao SVOJOJ kuci..
i zato je nemacki car VIlhelm rekao da ih citiram " nisu porazili niti francuski i engleski vojni stratezi i obuceni oficiri, vec zelezni srpski seljak"..
Taj seljak, koji kunja na ovoj slici.. on je dva carstva sam oborio, i nadjacao.. ne iz hira, ne iz alavosti prema novcu, pobedi zeljom za vlascu, vec samo zato sto nije dao svoju kucu..

u Prvom svetskom ratu, Srbija je izgubila MILION I DVESTA PEDESET HILJADA ljudi.. 30% svog stanovnistva i 60% muskaraca..
Da nije bilo toga Srbija bi danas brojala vise od 25 miliona ljudi, racunajuci, a da nije bilo i drugog svetskog rata, i vise od 40 miliona ljudi..
Ako to ne mozemo da ispostujemo, i cenimo, da smo mi krvavo skupi, da su nasi zivoti vrlo verovatno placeni najvecom mogucom cenom, nama nema nekog zivota..
BIcemo goveda, ista onakva , za kakve nas smatraju svi "civilizovani zapadnjaci",i mi sami.. Dok svi oko nas zbijaju redove, nalaze neki smisao u svom postojanju, mi postajemo drzava gde cvetaju alkoholizam i narkomanija, abortusi, Karleuse, politicari i panduri kloji se tripuju da su kriminalci, profesori i lekari koji traze novac, i diluju drogu.. drugovi se prodaju za 5 grama kokaina i 100 evra..

Nadam se da nece doci momenat, kada ce mnogi reci bolje da je umro sedeci i sanjajuci svoju kucu nego sto joj se vratio...
Mislite ljudi o tome..delite ovo svima i mislite..

podelite da bi i drugi mislili o ovome ...

[Milan (longtrip)]

Nadovezao bih predhodni post ovom vešću , molim moderatora da objavu prebaci na prikladnije mesto zbog teme topika

Ekspedicija „Albanska golgota 100 godina kasnije”


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

http://albanskagolgota.rs/sr_RS/

Marko Nikolić, Nenad Mitrović, Nemanja Nešković, Marko Marković i Siniša Vujić spremaju se da početkom decembra, preko Prokletija i Albanije pa sve do Drača i Krfa, peške pređu putanju dugu 280 kilometara istim onim putevima kojim se kretala i srpska vojska tokom povlačenja u Prvom svetskom ratu. Na taj način, ova petorica profesionalnih sportista i planinara žele da odaju poštu precima i na dostojan način obeleže 100 godina od Albanske golgote tokom zime 1915. i 1916. godine tokom koje je život izgubilo više od 240.000 vojnika i civila. Ideja se rodila tokom našeg zimskog uspona na jedan od vrhova Prokletija 2013. godine. Već tada smo krenuli sa konkretnom pripremom i logistikom što znači da se već 2 godine pripremamo za ovaj poduhvat. Dobar deo puta smo već jednom prošli, kako zimi tako i leti – kaže za Dnevno.rs vođa tima Marko Nikolić.

Ekspedicija „Albanska golgota 100 godina kasnije” krenuće u isto vreme kada je to, pre jednog veka, učinila i srpska vojska. Marko i njegova ekipa put počinju u Peći i preko prevoja Čakor kreću ka Skadru i Draču.

Tokom maršute, učesnici će koristiti samo ličnu opremu, ali bez logističke podrške.Moraće da nose hranu, da spavaju u šatorima, tope sneg za vodu, orijentišu se uz pomoć kompasa, i pregovaraju sa meštanima…

Naša ruta je najteža od te tri kojima se povlačila naša vojska . Ići ćemo preko prevoja Čakor od Peći pa ka Skadru i Draču. Čeka nas put dugačak 280 kilometara, a trajanje će zavisiti isključivo od vremenskih uslova. Procenjujemo da će nam trebati između 15 i 20 dana – objašnjava Marko i dodaje da će iz Drača, simbolično, članovi tima preći Jonsko more do ostrva Krf gde se Albanska golgota okončala.

Čim stignu na ostrvo, planiraju da spuste krst u “plavu grobnicu” – morsko počivalište hiljada srpskih vojnika koji nisu uspeli da se vrate u Srbiju.

Koliko je ekspedicija zaista bezbedna?

Iako Marko Nikolić ističe da njega i njegove drugove ne zanima politika i da preko Albanije ne idu kao vojska, već kao sportisti, pitanje o njihovoj bezbednosti ekcpedicije je ipak nezaobilazno.

– Situacija nije baš tako strašna kako ljudi kod nas misle i kako mediji umeju da „napumpaju“. Naravno, ne shvatamo ništa olako i preduzimamo određene korake i radnje kako ne bi došli u nezgodnu situaciju. Ipak, stanje koje smo zatekli na terenu, kao i sami ljudi, odaju pozitivnu sliku – ističe Marko.

Naravno, “albanska pustoš” se promenila u poslednjih 100 godina. Tamo gde su nekada bile staze i bogaze kojima su se naši preci sa mukom probijali danas su asfaltirani putevi.Ipak, ovo ne znači da je poduhvat na koji se spremaju Marko i njegovi prijatelji lak.

– Očekujemo oštru zimu jer su Prokletije surove i nepredvidive. Ne zovu se slučajno baš tim imenom. Svakako su putevi širi, jasniji, ali se ništa drugo nije promenilo sem granica – priča Marko i dodaje da mnogo vode računa o bezbednosti i situaciji na terenu.

Petočlana ekipa koja planira da se zaputi na ovaj opasan zadatak ima bogato iskustvo sa raznih ekspedicija širom sveta. Osvajali su Alpe, Himalaje, Kavkaz, Ande, a na ovoj ekspediciji planiraju i snimanje dokumentarnog filma.

Na ovaj način, ističe Marko, na sebi svojstven način, odaće poštu svojim precima, ali i celom srpskom narodu koji je u Prvom svetskom ratu stradao kao nijedan narod u istoriji.

vijesti.in.rs

[Kuzma®]

Некада и Фејсбук може бити користан као нпр. овај подсетник за данас

Историјска наредба Врховне команде од 25. новембра 1915. године. у којој се између осталог каже:
„Настао је тренутак када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију... Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава... Једини je спас из ове тешке ситуације повлачење на јадранско приморје. Ту ће се наша војска реорганизовати, снабдети храном, оружјем, муницијом, оделом и свима осталим потребама, те ћемо опет представљати једну чињеницу с којом ће наши Савезници морати рачунати. Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту, докле год је ту владалац, влада и војска ма колика њена јачина била“
Прва колона је кренула, 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, регент, влада и дипломатски кор. Из Пећи 03. децембра у повлачење крећу све три српске армије и Одбрана Београда, главнина војске, правцем Пећ - Андријевица - Подгорица - Скадар.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


И тако прође цео век а наследници (ако смемо то да кажемо) НИШТА. Понеки појединац својим писањем на Интернету повремено подсети на ово, ови момци који се спремају за путешествије преко Албаније и то је то. Ни после 100 година нисмо нашли начин да прво себи а потом и свету кажемо шта је овај народ поднео у Великом рату.
Ја сам у једном тренутку покренуо неку иницијативу да се бар сними играни филм посвећен овој голготи али гледајући опште стање овог друштва охладио сам се од тога. Зато што је важније снимати неке лимунадице и нека Монтевидеа (ок и то, али по неком реду), зато што постоји пар редитеља који су подобни у овом времену али би за тај новац уместо ремек дела опет добили неку причу попут досадашњих са Милошем Биковићем у главној улози. А могла се направити прича о Момчилу Гаврићу или Милунки Савић или о Милутину где би из њихове перспективе била испричана прича о ГОЛГОТИ И ВАСКРСУ Србије.

[MOTORISTA]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]