PALUBA
March 29, 2024, 02:23:32 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Donirajte Palubu
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 [33] 34 35 36 37   Go Down
  Print  
Author Topic: Srbija u Prvom svetskom ratu...  (Read 208285 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #480 on: January 18, 2021, 11:33:42 am »

понедељак, 18.01.2021.
Бранко Пејовић

Смешак без радости момака из Ђачке чете

Сведок ратног времена био је и Сретен Марић (1903–1992), родом из Субјела код Косјерића. Есејиста, преводилац, професор. У Паризу је докторирао историју, код нас био интелектуалац уважен и у међуратно и у послератно доба. Аутор есеја о великим светским писцима и филозофима. За ужички часопис „Међај” 1989. године Марић је написао уводну реч са својим сећањима из Великог рата и размишљањима о времену које је уследило.

„Видео сам испраћај на железничкој станици у Скопљу 1915, испраћај Ђачке чете 95/96, како су се они сами звали, оних које ће касније звати 1.300 каплара. Знао сам их скоро све. Играли су недељом у малом парку крај Идадије. Долазиле су девојке. Играли су валцер, танго и полку, а и друге игре чије сам име заборавио. Ми деца смо долазили да им се дивимо. И сад смо ми били на скопској станици. Момци у теретним вагонима на којима је писало колико у њих може стати људи а колико коња, девојке и ми други на перону.”

„Све док воз није кренуо на широким вратима вагона као грозд, једна до друге, насмешене главе са шајкачама. Пред вагонима девојке. Сви су нешто добацивали једни другима. Сви су се смешили. Некако чудно. Не умем да опишем тај смешак у коме је било свега само не радости. Дуго је трајао тај опроштај, смешак је постајао све грчевитији.”

„И одједном, воз је кренуо. Без најаве, да се ужасно брзо изгуби из вида, са оним главама, са рукама које су из вагона махале. Тад се десило нешто што је за мене, дечка од 12 година, запањујуће. Прво сам чуо један усамљени крик, онда још два-три иста. Онда један општи, ужасно продоран вапај. Све те девојке и мајке су углас ридале, са чудним гестовима, махајући рукама, као да траже потпору, некакав заклон.”

„Са мојих 12 година нисам разумео то ридање. И мени је било жао што каплари одлазе, али не да овако ридам. Питао сам моју мајку, која је придржавала своју расплакану сестру, девојку од 19 година: ’Мама, шта им је?’ Одговорила ми је: ’Сине, па ко ће се од њих вратити?!’ Исидор Караклајић, студент технике, син попа Боје из Косјерића, вереник моје тетке, заиста се није вратио. И толики други.”


Сретен Марић (Фотодокументација општине Косјерић)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

„Но, ја сам ускоро потом, са том тетком, оставио мајку, сестру и брата у Призрену, кренуо у бежанију преко Албаније. Мајка ми се плашила да ме, како се то говорило, Бугари не одведу на рад.”

Преживео је голобради Сретен албанску голготу, радовао се ослобођењу отаџбине. „Када сам се вратио у земљу негде 1920. године, она је била пуста. Возови су тек почели да раде. Мостова на прузи још није било, путници су их прелазили по даскама, пешке. Сећам се својих првих летовања на Златибору. Могао сам сатима шетати да не сретнем жива човека. Сећам се Драгице Туцовић, Димитријеве сестре, када је причала мојој мајци о погинулим у њеној фамилији. У Димитријевом Гостиљу само Туцовића је погинуло за то време 16 момака. Из сваке општине златиборске животе је у тим ратовима дало најмање од 150 до 200 младих. Мокра Гора 208, Кремна чак 306. Тужно је било.”

Писац ових редова надао се „песми слободе” у времену које је након Великог рата наступило, али није је чуо ни певао. Суморно пише о поратној будућности: „Постојећим се нико није заносио, обећањима новог и бољег мало ко... Ослобађали смо се, али нико осим Срба то није схватао као ослобађање. Можда и Словенци, бар првих година после рата. Сама реч солунац убрзо је, чак и у Србији, почела означавати неку врсту кловновске фигуре самохвалисавца, мада ја нисам у животу срео ниједног правог солунца такве врсте. Војводе су им умирале тихо и повучено у својим селима. Београдом се шепурила мангупарија, шићарџије сваке врсте.”

„Све то није могло предуго трајати, у безнађу се више није могло трпети. Па се ситуација нагло мења, али тек средином тридесетих година. Са доласком Хитлера на власт свакоме је неминовно постало бирати. Хитлер је отворено, јавно позивао на оно што српски народ, што наша традиција није могла прихватити. На мржњу, а и на самопрезир. Многи би се од нас тада окренули Западу, али Запад као Запад тада као да није ни постојао.”

„Бољшевизам је, истина, на себи носио многе мрље: процесе, свађе, тврду диктатуру (за гулаге тада се у Југославији није знало). Али идејно, у прокламованој идеологији, он је афирмисао вредности Запада... Сви су читали Стаљинове речи да је човек највеће благо Партије, нико није нагласио да је иза речи човек стајало ’кадрови’, што је потпуно мењало смисао синтагме. Уосталом, зар бољшевизам није прокламовао марксизам као своје учење, а код Маркса се, нарочито оног младог, могло наћи пуно тога утешног и лепог и за човека ван ’кадрова’. Отуд је највећи део омладине пред хитлеровском опасношћу нашао једини спас у – Стаљину. И тако смо имали најсмелију партизанску војску. И опет оно најбоље је одлазило, а да нико није могао рећи ко ће се вратити”, писао је за „Међај” 1989. године Сретен Марић.

Izvor: www.politika.rs


* 002.jpg (49.44 KB, 677x381 - viewed 3 times.)
Logged
Milan (longtrip)
kapetan fregate
*
Offline Offline

Posts: 7 424



« Reply #481 on: January 21, 2021, 01:29:42 pm »

Ova fotografija je nastala između 1908. i 1911. godine. Na njoj su prikazane vezilje srpskih pukovskih zastava.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Gospođa levo koja sedi je Ljubica Luković, u to vreme predsednica Kola Srpskih sestara.Udata za Generala Stevana Lukovića.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]



* puk.jpg (33.93 KB, 720x531 - viewed 9 times.)

* puk1.jpg (17.32 KB, 220x302 - viewed 6 times.)

* puk2.jpg (243.9 KB, 640x895 - viewed 10 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #482 on: January 24, 2021, 03:24:38 pm »

недеља, 24.01.2021.
Бранко Пејовић

Народ сав у крпама, опљачкан до голе душе

Био је Велики рат и Србија окупирана, уз страдања људи и терор окупатора. Завладала је пљачка и отимачина народног иметка. Оно стоке, хране, оруђа што се у кућама Срба затекло, непријатељ је немилице отимао. Као да није овамо дошао из богатих царских држава.

„Чим је окупатор ушао у земљу, сместа је укинуо све земљорадничке задруге, пољопривредне станице, воћне и виноградске расаднике, а њихову имовину, која је износила стотине милиона у злату, просто је опљачкао и оставио без игде ичега. Приватним је лицима опљачкао њихову имовину: вршалице, плугове, дрљаче, тријере и ветрењаче... Затим је покупљена вуна из постељних ствари: а она је у нашој земљи била у душецима и јастуцима у огромној количини. Потом су покупљени сви судови од бакра и месинга, којих је у нашем народу била огромна количина, јер их је и најсиромашнији човек чувао још од Турака и принављао.”

„Опљачкан до голе душе народ је ишао сав у крпама, а кад су и оне спале, почео се одевати не више вуненим оделом већ изатканим од хладне конопље и још хладније коприве!”

Овако је о томе писао Драгиша Лапчевић у свом запису „Окупација” (из 1922), што преноси часопис ужичког архива Историјска баштина” број 23.

„Уз пљачку за рачун своје државе аустроугарски официри су пљачкали и за свој рачун, по варошким кућама сав финији намештај и све финије ствари. Један је официр придигао оригиналну хрисовуљу цар Душанову коју је као ремек-дело чувао један наш историк. У Гроцкој је био један зликовац и отмичар Маџар, инвалид, који је просто од света отимао све што се отети може, особито стоку.”

На мети окупатора, наставља Лапчевић, нашла се и народна храна: испразнио је све приватне житнице и кошеве, чак и необрани кукуруз с приватних њива кулуком обрао.

„И све као ратни плен одвукао, мада приватна имовина не може бити ратни плен... Ако би који сопственик што приметио, тај је био тучен, затваран и интерниран. Тако дигнуте хране, приватне имовине, чини вредност читаве милијарде. Животне намирнице су за време окупације постигле цену каква се нигда не памти. Те су цене артиклима који су од окупатора били монополисани искључиво за његов рачун. Такви су артикли, на пример, брашно које се могло само кријумчарски продавати, млеко које се није могло купити ни за ма колике паре (све је било поглавито монополисано за официрске менаже, а кријумчарити се није могло те су болесници и деца листом пропадали), маст која је такође кријумчарена и достизала високу цену.”

Бележи овај аутор да су свиње већ приликом продирања окупаторске војске покупљене и отеране у Немачку, Аустроугарску и Бугарску.

„Првих дана војничкога наступања преко Саве и Дунава донео је ’Vorwäts’ радосну вест: да је у Берлин и Минхен дотерано 7.000 сасвим дебелих, зрелих свиња из Србије. После је непрестано трајао транспорт, све док нису готово све свиње покупљене... Говеда су такође покупљена, особито гојазна и крупна, па су после подбирана чак и ситна. На овце су окупатори особито били алави: осим меса с овцама су добијали вуну и кожу. Где су могли покупили су све овце, па готово све козе... Треба додати да су и све коње покупили, па су престареле и немоћне клали за храну становништву, које иначе сматра за поган коњско месо. Осим тога, реквирирана је била сва ракија, све вино, све воће, па и бачве и бурад за примање ракије и вина. Реквизиција никоме ништа није плаћана, нити су какве реквизиционе признанице издаване”, пише Драгиша Лапчевић.

А кад је српска војска надирала да ослободи отаџбину, наступила је бежанија окупатора. „Но ни ту отимачини није био крај: бежећи под притиском, окупатор је ипак стигао да опљачка неке породице и трговачке радње”, преноси записе о томе „Историјска баштина”.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #483 on: February 15, 2021, 12:08:25 pm »

понедељак, 15.02.2021.
Олга Јанковић

Јевреји и Срби, нераздвојни у братском ратном загрљају

Четворица другова, Срби и Јевреји из чувене омладинске војне формације „1300 каплара”, први десно седи Сима Алкалај, први лево седи Самуило Јаковљевић (Фото Књига „Јевреји Србије у Првом светском рату”)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

„Воли своју земљу у којој си се родио и у којој живиш, јер она је твоја домовина”, вели наша Библија. Доследни тим речима Јевреји су, од када су напустили своју родну груду, били кроз сва времена добри грађани... „Тако је то било и јесте у земљи Србиновој, где су Јевреји у свему поступали по речима свог чувеног сународника славног историчара Јосифа Флавија – радећи у миру на подизању општенародног благостања и борећи се за време ратова, раме уз раме, храбро, поред своје браће Срба”, записано је у „Споменици погинулих и умрлих српских Јевреја у балканским и Светком рату 1912–1918.”, која бележи десетине ратних судбина, онолико колико је сачувано у записима и казивањима преживелих сабораца... Било је Јевреја, српских ратника још у Српско-турским ратовима, али је љубав њихова за српску земљу дошла до пуног изражаја у Балканским и Првом светском, када су грађани и војници, стари и млади примили своју дужност искрено и са самопрегоревањем.

Нижу се бледе слике голобрадих младића... Јосифа И. Амар и Аврама Ј. Левија, чиновника и трговца погинулих на Ади Циганлији, редова Морица Ј. Бењамина, Самуела Барух Русоа и Морица Фароа, палих у Албанији... Др Аврам Јосиф Винавера, лекара из Шапца и резервни санитетски мајор подлегао је пегавом тифусу у Ђевђелији, др Исак Рег Хецог у Коцељеви... и даље – страдали... апотекар Моша А. Калеф, Давид Монтијас, столар, трговац Јосиф Б. Леви, опанчар Мануел М. Рубен, молер Самуило Алмозлин, кафеџија Исак Леви, учитељ Моша Ј. Пинто, адвокати Хајим М. Давичо и Давид А. Коен, студент филозофије Леон Б. Лебл… Нишлије, Смедеревци, Крагујевчани, много рођених Београђана, Пироћанаца, Новопазараца, Лесковчана, Пожаревљана – изгинули су на Мачковом Камену, Гучеву, Кајмакчалану, на Бажевачком вису, на Дебелом брду, Котаници, у Степојевачким шанчевима на Космају, на положају Црна бара у Мачви, Солуну, у Албанији и Русији... и умрли од пегавог тифуса и мука у ратном заробљеништву, неки и носиоци Карађорђеве звезде са мачевима... Часови туге и бола, немаштине и изгнанства, као и часови радости и славе, победе и тријумфа при повратку у ослобођену, проширену, славом овенчану и уједињену Отаџбину, били су заједнички свима, без разлике”, пише Одбор за подизање споменика палим јеврејским борцима.

Око шест стотина житеља предратне Србије, неколико стотина ратника, довољан број јунака одликованих за храброст на бојном пољу, близу 150 гробова јеврејских, палих неимара на остварењу српске заветне замисли – стотине јеврејске ратне сирочади, велики број инвалида, цео један крај, цела јеврејска Махала на београдској Јалији са погинулим старцима, зенама и нејачи под рушевинама својих домова – све је то речити доказ њихове љубави према српском народу и оданости својој Отаџбини.

„Данас, хероји, када вашој витешкој части и бесмртној слави дижемо споменик дубоког признања и неизмерне захвалности, са болом у души тугујемо за вама, који сте предано и на свагда оставили оца, мајку, сестру и брата, жену и децу. Али нас, уједно ваше пожртвовање, проникнуто вечним духом Макабејаца, испуњава поносом. Цела наша Отаџбина клања се вашим сенима, а буде ли  требало, ми смо готови да опет, ведра духа и са одушевљењем испунимо своју родољубиву дужност до крај и без колебања. Нека вечни и нераздвојни загрљај са вашим српским друговима, послужи познијим нараштајима као симбол трајног братства између два напаћена народа на заједничкој груди. Нека вам је лака српска земља, за коју сте, презирући смрт положили свој живот”, поручују 1927. године преживели и потомци Срба Мојсијеве вере.

Izvor: www.politika.rs


* Cetvorica-drugova.jpg (51.82 KB, 677x381 - viewed 3 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #484 on: February 28, 2021, 12:07:14 pm »



Čoveku mora srce da se sledi


„Kad je objavljen rat Srbiji 1914. bila je mobilizacija srpske vojske. Kao i 1912. sve je skočilo na noge lagane. I sam sam, bez pozivanja, odjurio na mesto mobilizacije (Zaječar). Bez oklevanja, odmah posle organizacije, krenuli smo na ratište. Pravac je bio Zaječar, Paraćin, Aranđelovac, Šabac.

Neprijatelj je već bio prešao Savu i Drinu. Ovaj napad nazvao je Kazneni pohod povodom, kobajagi, pomenutog atentata. Pero nije u stanju da opiše niti kičica da naslika zverstva koja je austrijska horda vršila nad srpskim življem. Toga primera nema, niti je bilo u prošlosti za vreme raznih varvarskih najezda. Čoveku se koža ježi i grozi se posmatrajući izvršene prizore.

Kod meštana je bio ovladao smrtni strah gledajući očima prizore kojima nisu bili ravni ni oni za vreme prvog hrišćanstva, kad su za mučenje izmišljane razne muke. Toga radi, svaki koji je mogao gledao je da spase svoj život. Ostavljali su za sobom sve živo, pa i decu koja nisu bila kadra da idu. Tih su bili puni putevi, njive i lugovi. Lično sam bio očevidac strahovitih prizora. Čoveku mora srce da se sledi...”


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Ovako se patnji s početka Velikog rata u svojim memoarima sećao narodni učitelj Srdan Novaković (1862‒1945). Ta ratna dešavanja, uz ostale dogodovštine iz njegovog života, opisuje nedavno objavljena knjiga „Sećanja Srdana Novakovića”, zajedničko izdanje užičkog i negotinskog arhiva.

Surovost Austrougara zgrozila je ovog učitelja ratnika. Ali ga je silno obradovala pobeda srpske vojske protiv okupatora na Ceru, o kojoj se, piše on, glas pronese širom Evrope. „Srbi povratiše Šabac, Beograd, Mačvu i tako očistiše svoju otadžbinu od zlotvora. Štaviše, Srbi pređoše pobedonosno Savu i Dunav i stadoše svojom nogom na tlo Srema i Banata...”

„Sutradan po zauzeću Šapca bio sam na njegovom zgarištu. Tu sam video svašta. Austrijski vojnici pokupili su bili sve dušeke, jastuke i jorgane, pa ih potrpali po šančevima i rovovima gde su bili. Po ženskom vešu nalaženom po kafanama i drugim mestima videlo se da su se oblačili u ženska odela. Eto kakvi su bili junaci ti majčini sinovi koji su pekli, bacali u krečane, kasapili na razne načine nevinu decu, žene i starce.

Naši su docnije dovodili strane novinare i druge da se uvere na licu mesta o tim zverstvima. Za ta nedela platili su prvo na bojnom polju, a docnije raspadom države i otcepljenjem većine zemalja: Češke, Banata, Bačke, Slovenije, Hrvatske, Dalmacije, Istre, Gorice, dela Tirola, Erdelja, Bosne i Hercegovine.”

Seća se Srdan da je posle tih sjajnih srpskih pobeda s jedinicom ostao u Tekerišu iza Cera. „Češće sam obilazio Cer do vrha, posmatrajući minulo ratno poprište. Bez preterivanja smeo bih potvrditi da na toj planini nije bilo drveta koje nije bilo okrznuto ili probijeno puščanim kuršumima ili šrapnelima. A bilo ih je pogođenih deset i više puta. Jedan dokaz više kakva je bila paklena kanonada. Uz to, bilo je nebrojeno drveta presečenih granatama topovskim. Izginuli austrijski vojnici bili su posejani na sve strane oko Cera i u njemu. A živi su hvatani kao zečevi, posle borbe za čitavu nedelju dana, prikriveni po gustim džbunovima. Čak su ih dovodile naše žene seljanke. Teško je išlo i sa zakopavanjem leševa poginulih, te su mnogima virile cokule iz zemlje, dok nije bilo seljanke koja nije imala na nogama vojničke austrijske cokule.”

Beleži dalje ovaj učitelj kako je posle progona okupatora preko Save i Dunava kralj Petar pobedonosno ušao u Beograd, gde ga je prestoničko građanstvo trijumfalno dočekalo.

Ali neprijatelj ne odustaje od namere da pokori Srbiju, pa još jače nadire u jesen 1915. godine. „Nad Beogradom lete neprijateljski aeroplani bacajući bombe, topovi tuku Beograd. Oko Save i Dunava borba na život i smrt. Neprijatelj prešao reke. Borbe se vode na Dorćolu, Ciganliji i duž Save. I poslednja vojna i građanska ustanova iščezla preko noći.”

Dodaje pisac ovih memoara da je i tom prilikom nekako izneo čitavu kožu. Primorani su srpski vojnici da iz prestonice krenu u povlačenje ka jugu.

„Sutradan bio sam u Ralji. Moji su me primili iako sam bio predao dužnost. Odmah je naređen pokret za odstupanje. Zašto odstupanje? Napali nas Bugari s leđa. Iako je ruski poslanik do poslednjeg časa (u Nišu) uveravao i tvrdio da nas neće napasti. Kamo sreće da su naši državnici bili uviđajniji pa na vreme otpravili onih 50.000 mladića, ne bi ostavili kosti po Albaniji i mnogi drugi s njima”, piše Srdan Novaković.


izvor

Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #485 on: March 14, 2021, 06:21:37 am »

субота, 13.03.2021.
Коста Ђ. Кнежевић

Прича из Великог рата: На жеравици

Пред сам православни Божић 1916. године, Прва пешадијска бригада Тимочке дивизије која је увек била у првом бојном реду, променила је положај: са коте 1.050 пребацила се у село Петалин да се ту одмори и дочека Божић. Чим је бригада стигла у село земунице су направљене и сви су се спремали за скорашњи празник – рачунали су да ће се ту дуже задржати. Освану и Бадњи дан, економ ког су послали неколико дана раније да купи све што је потребно за Божић вратио се из Солуна. Тог дана официри су отишли, око три по подне, у шуму да донесу бадњак. Све се радило као у миру, али се код свих осећала сета, јер су се питали шта им је са породицама. Сви су без разлике дотеривали своје земунице као да ће им Божић Бата сутра довести све њихове најближе да виде како они и у туђини славе тај велики празник.

Бадња ноћ била је ледена, без снега, са сувомразицом појачаном јаким северцем који је све брисао. Сви су се склонили у загрејане земунице а једино су коморџије морале остати крај велике ватре чувајући мазге да се везови не одреше и оду. Комора је била на крају бивака крај друма Скочи-вир – Петалин. За ту ноћ напунише чутуре добијеним коњаком да се добро греју и изнутра и разгале срца. Њихов шеф менаже је уз све што је потребно за слављење Божића, донео и велико паковање писама и дописница од нашег Црвеног крста који је био у Солуну. У том пакету нису била писма само за ту бригаду, већ и за остале јединице из Прве армије. Командант је намеравао да та писма ордонанс раздели примаоцима на сам Божић као дар Божић Бате.

Те Бадње вечери, негде око 11 увече, када је добар део људи већ прилегао, један ордонанс дојахао је у касу у бивак доносећи наредбу команданту бригаде од штаба армије из Воштарана. У наредби је писало да се Прва пешадијска бригада Тимочке дивизије још сутра до 11 пре подне пребаци на Браздасту косу да би одменила Прву бригаду Дринске дивизије која је била преморена, и то да се уради на Божић. Због ове команде ваљало је печенице и ручак померити на 10 пре подне, да би се кренуло сат касније. Око четири по подне јединица је стигла, праћена јаком вејавицом, до ровова Дринске дивизије на Браздастој коси. Смена је извршена око 10 увече. Тада се окупише на Божић сви официри бригадних штабова Дринске и Тимочке дивизије у већој земуници коју су користили за обед и као писарницу. Ађутанти Дринске дивизије добили су онај део писама Црвеног крста из истог пакета који је менажер Тимочке дивизије донео на Бадњи дан из Солуна. Другог дана Божића, одмах по свршетку вечере, сви примаоци добише своја писма. Она видна сета у очима код свих одједаред је прерасла у срећу. Ратници су их, без обзира да ли су то били обични војници, подофицири или официри, по неколико пута читали и већ знали напамет скоро као „Оче наш”. И војни обвезник Милић Давидовић примио је писмо као и сви остали, прочитао га и одједаред се видно сневеселио. Ратни другови су га питали шта му је и да ли му је све у реду код куће? Дуже времена је одбијао уопште да о томе прича док на крају више није могао да ћути, отворивши од муке душу.

Милић је пре преласка Црне Реке (која је подно Грунишкога Виса где у то доба погибе војвода Вук), писао писмо супрузи Милки да не брине за њега, јер је он сад код Црне, а да она гледа и чува децу и имање, па ће све бити добро. Жена му је доста брзо одговорила у том божићњем писму, а када га је муж прочитао само је узвикнуо:

− Ене де, пост јој женски, не зна брате земљопис! – те су га другови упитали ко то не зна географију?.

Милић уздахну и настави даље причу: у оном тренутку када је требало наћи газ на Црној Реци он је писао писмо супрузи и у оној журби превидео је да је омашком заборавио да напише и „река”, а не само Црна и то великим словом. Због овога жена је разумљиво одмах помислила да је он одсео код неке црнке и да му је код ње добро. Милка му је као утук одговорила да се Милић ништа не брине јер је она нашла неког плавог Швабу и да јој је сасвим добро као и деци! Сви који су га познавали од пре избијања ратова знали су добро и Милићеву супругу која је била паметна, пожртвована и веома узорита особа и то баш без икаквог претеривања у свему, којој тако нешто никад не би ни пало на памет. Хтели су да га разувере, да о томе не мисли и да ни он брате, не зна географију, јер га је жена, веле, сасвим добро разумела, да је Милић покрај Црне Реке, а да је она крај плавог Дунава, а не крај неког плавог Швабе... Лагано, Милић легне на руду и почне се и он шалити на свој рачун као и сви остали, али не за дуго, јер се сети да његова кућа није уопште близу никаквог плавог Дунава, већ крај Колубаре!..

Сваки даљи разговор и било какав покушај да се несрећни Милић Давидовић разувери био је потпуно излишан. Потпуно се повукао у себе и био је веселији чак и онако пун сете, пре но што му је стигло писмо, а његова невеселост се лагано пренела и на све остале...

Он преживе и остале бојеве, био је више пута рањаван, срећом не тешко, на сабљу је стекао више „Обилића” и Карађорђевих звезда с мачевима... Када се најзад вратио 1921. кући, још на капији авлије ухвати Милку за рамена и гледајући је право у кестењасте очи упита је пре поздрава да ли му је била верна, а она му се насмеши и рече:

− Знам зашто те то толико занима: због оног мог писма. То беше само моја прва врелина када сам прочитала твоје писмо где си направио омашку, што ми је и наш стари прота Трифун касније потврдио... Па ваљда видиш кућу како је оронула и децу и мене сасвим мршаве, јер овде није било никаквог „плавог Швабе”... И тек се тада загрлише... Ову је причу записао у ратном дневнику пук. Љуба К. Бели-Марковић (1885–1943), каснији ђенерал.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #486 on: April 17, 2021, 05:30:54 pm »

субота, 17.04.2021.
Бранко Пејовић

Креће се прекоокеанска лађа италијанска.

Киша не престаје, глад и болест притисли, а гудуре тмурне и блатњаве којима српска војска те касне јесени 1915. одступа преко Албаније. Официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), тада мајор (после рата догурао до пешадијског ђенерала), памти места кроз која пролазе и касније описује у ратном дневнику (након његове смрти дуго чуваном у породици, па у ово доба објављеном као књига „Како да добри Бог” у издању ужичког „Архива”).

Ређају се у том мучном походу Љум Кула, Везиров мост („С нама је и краљ”, бележи Вуковић), Флети, Арсид Хан („Пут је страшан, киша, вода, ужас један. Дођосмо у једну шталу на конак, Арбанасе митимо, колосално плаћамо, кило сена три гроша”). Затим Черети, Темсићи, Јубани, скелом преко Дрима, па Наишити („Чујем да су Бугари пред Елбасаном, све лепше од лепшег”), а онда маршем до Љеша („У Љешу нема хлеба, нема дрва, бомбе падају сваког дана”). Следе Жеја, Баризани, Вора и долазак у Драч.

Али у Драчу мајора Драгољуба боли глава и сав је у ватри, разболео се од тифусне грознице. Оно мучење преко албанских гудура узима данак. Некако се ипак опоравио после десетак дана лечења. Наставља до води дневник:

„11. јануар 1916 (по старом календару): Добро ми је. Данас ми је доктор одобрио да могу путовати лађом која дође прва за Крф. Наређено је да у три сата будемо на пристаништу, у девет сати укрцасмо се на једну дереглију и мала парна лађица одвукла нас на италијанску лађу која се зове ’Епиро’...”

Дође онда као какво чудо, након месеци албанске голготе, ненадани луксуз за уморне ратнике на новом броду, и то прекоокеанском:

„12. јануар 1916: Путовао сам целу ноћ лепо, море је било необично мирно. На путу нас је пратио један торпиљер, и то због сумарена. У 10.30 стигосмо у Валону и ту лађа стаде. Око 11 сати искрцао сам се са ’Епира’ и укрцао на лађу ’Принц Умберто’. Ја никад ништа лепше нисам видео од ове лађе. Дадоше ми кабину у првој класи као мајору, то је кревет толико чист да не смеш у њега да легнеш. Чистоћа једна примерна, а лађа трокатна. Милина божја и лепота једна. Дан диван, лађа колосална: дужина 200 метара, ширина 28, дубина 38. Она не ради овде него преко океана.”

„Седам после ручка са пуковником Миком Јанковићем, Стевом Илићем, Божом и доктором с брода. Прича доктор да Шпањолци извештавају о сваком кретању флоте за новац и пропуштају сумарене, ужас један. Доктор млад и пријатан. Беше у друштву и капетан брода и војни капетан.”

„13. јануар 1916: Данас лађа неће да путује за Крф зато што је много велика и може да стане много војника, а нас има мало, зато командант хоће да сачека да сувим стигне први ешалон Моравске дивизије првог позива. Чудно нас хране, веома мало дају меса, све неке макароне, пиринач без меса и тако нешто. Једино што им је добро вино и веома јефтино. У Драчу је било 20 динара литар и ништа није ваљало, а овде на лађи један литар вина један динар... Лепо је на лађи, али једва чекам да се дочепам копна. Постаје и досадно, далеко од обале на мору.”

„15. јануара 1916: Наша лађа ’Принц Умберто’ кренула је данас у име Бога пре подне из Валоне на Крф. Баш волим да се једном скрасимо. Посматрам албанску обалу, и овде ти је сам крш. Права пустиња, и за ту пустињу толико крви. Сретно стигосмо на Крф у 12 сати. Кад је лађа пристала наређено је да сви одемо на острво Лазарет, ниједан штаб не примају на Крфу... Крф варош са лађе дивно изгледа, имају и петоспратне зграде. Увече стигосмо на Лазарет, једно јадно мало острвце спроћу Крфа, има две три кућице, кажу да је ту био гроф од Монте Криста.”

„16. јануар 1916: Ноћио сам у једној собици. Овде хоће да окупају војнике, пресвуку, па веле да нас шаљу на неко друго острво. Не знам докле ће нас овако малтретирати. У 10 пре подне стигао малом лађицом на Крф. Логор им је у селу Ипсосу.”

Три дана касније Вуковић из Ипсоса долази у варош Крф, нашао је засебну собу коју плаћа у драхмама. „Овде су на острву Французи све и свја. За сада војску храном снабдевају Французи. Видим овде и неке српске новине које излазе у Солуну, али грдно неписмено пишу, сигурно их не издаје ниједан наш новинар... Љеш је пао, Аустријанци су у Драчу.”

И остаде тако мајор с војском на Крфу све до краја априла те године. А онда француском лађом за Солун. Тамо на фронт, у крваве бојеве, страшна је артиљеријска ватра („Сваки дан борбе, баш досади, до сада смо имали у бригади 706 губитака”).

А 1918. креће снажна офанзива и ослободилачки поход. Септембра те године он је већ с војском у отаџбини: „Тако се пријатно осећам откако сам у Србији, иако је тежак пут. Само мислим на жену и децу, на мој повратак кући”, пише Драгољуб. Али ни Божић 1919. није дочекао с њима, војне обавезе нису дозволиле. Заједно су тек крајем јануара били у Ваљеву.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #487 on: May 08, 2021, 07:15:25 pm »

субота, 08.05.2021.
Бранко Пејовић

​По улицама окупираног Београда умирали су од глади

„Моје робовање у Београду”, насловио је своје сећање на године окупације Срдан Новаковић (1862‒1945) предратни учитељ и српски ратник у првој години Великог рата. Који је након окупирања Србије стицајем околности остао као цивил у престоници, згаженој непријатељском чизмом.

„Чим сам стигао у Београд, пролазећи кроз густе непријатељске страже, похитао сам да видим шта је са мојим станом. И имао сам шта и видети: пред вратима стоји немачки војник, са бајонетом на пушци. А на вратима табла обешена с натписом ’Ајн ганг верботен’. Код непријатеља нема неприкосновености стана. Нису ми дали ни прићи. Њега су заузели немачки кадети, 10-15 на броју. У подруму су нашли мој мед у теглама. Мислећи да је компот јели су га немилице, услед чега су добили болове у стомаку са једним господским проливом.”

„У путу опљачкали су ме мађарски војници, до голе коже. Шта ми је сад остало? Или да се умре од глади или аргатује. Удружио сам се с мојим другом Недељком, били смо амали, тестераши и пољски радници. У недостатку дрва горео сам књиге, многобројна писма, даске из кревета, па и неке столице...До ступања Америке у рат, примали смо од њеног Црвеног крста помоћ, у брашну, што нас је много помогло.”

„Многобројне породице остале су биле без игде ичега. По улицама су падали и умирали од глади, као снопље на њиви. Поред те беде и ужаса стајао је свакоме Дамоклов мач иза врата. Само једну реч да чују за некога, иде на вешала. Да би се свет заплашио и био што покорнији, поставили су били Аустријанци вешала насред Теразија, која су доцније пренели на Ново гробље, на протест нератујућих држава.”

„По уласку непријатеља у Београд и друга места, настала је дивљачка пљачка. Из кућа, које су избегли оставили пуне, све је од вредности опљачкано. Читаве вагоне пуне пљачке односили су за Пешту, Беч и друга места. Нарочито су били ашик на ћилимове.”

„Једнога дана рећи ће ми друг Недељко: ’Срдане, ја морам са мојима да умрем! Леба нема, пара немам.’ Притекао сам му у помоћ, тренутно, да се одржи за време. Наглашавам у прилог томе да сам био умешнији наћи зараде од њега.”

„Под тим околностима проведена је 1915. година и ушло се у 1916. Успомене ради, да поменем овде где смо ја и мој друг Неђа аргатовали. Тако читавих 12 дана радили смо у башти (на њеном уређењу и шкартирању старог дрвећа) код г. Воје Вељковића, бившег министра, народног посланика и првака Либералне, односно Националне странке. На њега се подозриво гледало од стране окупаторске. Чак му је за време нашег рада подметнута бомба у исту башту, коју смо нас двојица кришом закопали. Радило смо тако у баштама код професора Петровића и Главинића, код гросисте Жике Богдановића...”

„Почеле су неочекивано стизати пошиљке нашег Црвеног крста, односно државе наше, из Женеве. Свакога дана стизало је стотине пошиљака преко ’Крас винер банц ферин’, свака по неколико стотина и више. Свет је одмах живнуо. Осећала се мала веселост, чим се трбух напунио.”

„Месо уопште нисмо могли добити. За нас је одређен само цубок (изнутрица). Па се и то с муком могло набавити. Била је навала, слабији су угушивани и потискивани, ту је радио и кундак војнички... Из дана у дан су вршили претресе, распитивали се о свему. Завиривали су и испод кревета, тражили оружје и војна одела. Конфисковали су све воћке за своју потребу.”

„У Београд су непријатељи довели масу њихових учитеља да предају по нашим основним школама. Од наших су примили неколико, и то само учитељице. Првих дана по освајању Београда изменили су називе улица и истакли табле са натписима. У употреби је била латиница, као званична. Стога су морали сви, па и старци и старице, да се уче писању латиницом.”

„Окупаторска власт је хтела да од наших првака и народних посланика створи у Србији једну врсту српске владе, са којима би имала да преговара. Наши су то одбили: др Воја Вељковић, Стојан Рибарац, Драгиша Лапчевић и други. Они су одлучно одбили свако преговарање са изјавом: ’Наша је влада на Крфу. И ако шта имате, преговарајте с њима!’”

„Остале појединости из доба робовања дајем забораву. Једног дана поче брујати глас: пробијен Солунски фронт. Чула се и капитулација Бугарске. Непријатељ попушта, већ се не крије од окупатора да су им дани избројани.”

„Деца су певала по улицама: ’Чича Пера (краљ Петар) јаше коња бела, а са њиме Америка цела. И носе нам доста хлеба бела.’”     
                             

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #488 on: May 16, 2021, 10:56:24 am »

недеља, 16.05.2021.
Гвозден Оташевић

Ратна писма рођенима у завичај и натраг

Поштовани Отац, данас смо се мобилисали и крећемо у састав батерије за Нови Пазар, на Скопље, Митровицу и за Херцеговину. Здраво сам и не брини. Поздрављам вас свију и збогом, поручио је својима каплар Илија Ракићевић, јула 1914. из Алексинца

Солунски фронт, писарница штаба 11. пука „Карађорђе” у селу Бахову (Фото „Шумадијска дивизија”)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

ЧАЧАК – Кад добије писмо из завичаја ратнику на фронту ноге се скрате, све док не сазна каква се слова нижу у поруци из родне куће. Или ће га жена обрадовати јавком да су она и деца добро, па малишани питају кад ће тајо доћи, или ће низ образ да му крене суза жалосница, јер му поручују да некога од старијих укућана, авај, више нема.

Ево каква су писма у доба Велике војне из чачанског краја ишла тамо и амо...

Мобилизација – „Миљку Ракићевићу, Губеревци, 22. јула 1914, Алексинац... Поштовани Отац, данас смо се мобилисали и крећемо у састав батерије за Нови Пазар, на Скопље, Митровицу и за Херцеговину. Здраво сам и не брини. Поздрављам вас свију и збогом. Илија М. Ракићевић, каплар Пете батерије брдске.”

Писмо на фронту – „Таисија Ракићевић, Губеревци, Гуча, Чачак, за Илију Ракићевића, каплара Брдског артиљеријског пука, Женева Швајцарска. Драги мој Илија, добили смо твоју карту. Ми смо здраво и добро, само ти јављам да ти је отац Миљко умро. Данас је писала Софија за Милију. Молим те да пишеш чим добијеш ову карту и јавиш тачну адресу и број поште. Прими поздрав од мене и деце, Вучете, Драгомира и Драгутина, снаје Софије и Цмиљке и остале фамилије а поздрави све наше тамо. Твоја жена Таисија, Чачак, 1. јун 1917.”

Писмо саборцу – „Шаље Радомир Пајовић, Прво митраљеско одељење Првог батаљона, пошта број 40. Каплару Илији М. Ракићевићу, Четврта пољска батерија, број поште 216, 27. јула 1917. г. Драги сељо Илија пре свега да ти јавим Да сам Хвала Богу Здраво и Добро које увек и вама желим од бога Добро здравље. Драги Ико ево баш дави одговорим на вашу карту коју си ми писао 20. овог месеца и видеосам шта ми пишеш ја сам теби писо пре Две карте Али незнам далиси добијо самном је овде Војислав Ћендић и Војислав Ж. Зимоња и Ђорђе Капларевић и Тикомир Капларевић. Прими Млоги Поздрав од твог сеља Радомира Пајовића и свије моји другова.”

Залутала дописница – „Илији Ракићевићу каплару Четврте пољске бат. И ову карту нађо ономад 10 – 1 – 1918 даје залутала и шаљем је вама. Драги Илија да вам се јавим да сам здраво које и теби увек желим ја сам у активној коњици Мислим да ћу бити распоређен у Трећи ескадрон. Твој пош. ваш Милија Булија.”

Отпуштен из војске – „Грујица Бешевић, Шебли, Адлер, 7. маја 1918 год, Илији Ракићевићу Солун. Драги Илија! Здраво сам хвала Богу што и теби увек желим. Добио сам једну твоју карту од 8 – 2 – т. г. Много је лутала које где док ме није нашла. Можда ће те изненадити од куда ја сада овде. Отпуштен сам из војске као малолетан, пошто не подлежем војној обавези, скинуо сам копоран, пошто је капут пречи, а кад ћу га поново узети? Овде је живот доста добар, радим на пољском имању са мештанима, а за мене доста поучни ствари има. Поздрави Милију, Милојка, Тијосава и све наше који су тамо, а тебе поздравља и жели ти сваку срећу твој Грујица.”

Верни друг – „Г. Драгољубу Ђ. Стојићу трговцу у Гичи. За успомену и дуго сећање своме другу Драгољубу Стојићу који је заједно са мном за време арнаутске побуне био осуђен на стрељање, али смо срећно прошли. 28. априла 1914. Штип. Твој до гроба највернији друг Мито Милутиновић.”

Писмо родитељима – „За Ђорђа Стојића опанчара – трговца Чачак – Гуча 1 – 8 – 1917. Поштовани родитељи, Будите сви здраво које вам од Бога желим. Ја сам са братом Леком и Рођаком Миљком Ст. Ђекићем жив и здрав. Пре неколико дана пошиљао сам вам моју фотографију, да ли сте је примили јавите. Ја сам од вас само једну карту добио до данас. Чуди ме да се не јављате чешће. Ја сам чуо да је чика Миладин умро? Јели истина? Ја још у то не верујем јер би мени ма који из Гуче причао о томе. Молим вас да ми јавите Тошову адресу, а ви ми то до данас не учинисте. Пазите на децу и све их Поздравите а највише Сеју Раду, љуби је бата. Поздравите тетка Миљине и Цајине, кума Павлове, Чика Младенове, Кум Неофитове и све... Драгољуб Стојић.”

Настасу Станчићу – „командиру шоферу бр 999 29 – 6 – 1917 Солун. За успомену и дуго сећање на Ратовања 1913–1917. Своме добром Пријатељу нека драги Бог даде да се здраво и весело вратимо својим милим и драгим који нас жељно чекају. Драг. Ђ. Стојић каплар бр 999.”

Фотографија куму – „Драги Кумићу Шаљем ти своју фотографију на сећање и сећање Европског и Светског рата 1914–1917. г. Истовремено ти желим да се здраво и весело у што краћем року вратиш својим милим и драгим родитељима у загрљај. Вратиш сада у поробљену Краљевину Србију а будућу велику Југословенску Царевину. Теби и твојим милим родитељима – мојим кумовима желим сваку срећу, радост и дуг живот твој кум, пешадијски капетан Срето М. Милекић. 30 – 9 – 1917. Ница.”

Izvor: www.politika.rs


* 001.jpg (95.94 KB, 677x381 - viewed 2 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #489 on: May 24, 2021, 10:59:12 am »

понедељак, 24.05.2021.
Олга Јанковић

Знали смо за шта се боримо

Витор Кнежевић из села Мушвете у општини Чајетина, са братом Светозаром, од своје девете године, оста сироче. Врло ранo су, по казивању породице, забележеном у „Ратном поменику”, завршили занате. Светозар дунђерски, а јунак ове приче поста један од најбољих шнајдера у свом крају, познат по изради зубуна, копорана и женских прслука извезених гајтанима и срмом.

Витор Кнежевић
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Још 1910. позван је Витор у војску као артиљеријски кадровац, постаје нишанџија на топу и поднаредник. У иниформи остаје и за Балканских ратова и Првом светском, све до краја, пуних осам и по година. Борио се у редовима Дринске дивизије првог позива и прошао све голготе њеног ратног пута. Газио је Албанију, стигао на острво Крф, а касније учествовао и у пробоју Солунског фронта и даљем ослобађању земље од непријатеља. Био је изванредан нишанџија на топу у својој батерији. То је доказао најбољим резултатима и када је долазила Француска војна делегација да провери спремност наших ратника, па добио и похвалу.   

„Први светски рат тек беше почео, када дође до наше јединице Француска комисија за оцену способности наше високобрдске тешке артиљерије. Мене изабраше и поведоше до полигона. Гашђале су се три коте на различитој даљини, а мете биле лежеће, клечеће и стојеће. Пажљиво сам намештао добијене координате на топу и онда је одјекнуо први плотун, а за њим још два. Један Француз ми потом приђе са нашим преводиоцем и упита знам ли како сам гађао и шта сам погодио. Рекао сам, резултате не знам, али сам гађао по координатама које сте ми дали. Стојеће мете су све посечене на пола, клечеће немају ниједну главу, а лежеће, у рововима готово да нису ни пронашли, само неке парчиће.” Ово рекавши, пружи руку Витору, чврсто стеже, а потом му на груди окачи орден Француског крста. Много би простора требало да се опишу све борбе, бележи „Поменик”, али сведочи ордење које је по заслугама добијао ‒ једно је и Златна медаља Милош Обилић за храброст и заслуге у бици на Кајмакчалану. Ту изгуби у борби брата Светозара, па још већом жестином и прецизношчу удари по непријатељу. 

„Битка на Кајмакчалану је била на прекретници. Наш артиљеријски положај имао је три топа. Били смо исцрпљени, када уочисмо озбиљан преокрет на нашу штету. Непријатељ је силовито јуришао, уз многе губитке, али се и без заустављања приближавао нашим рововима. Пуцали смо из топова већ сат времена, а није дало резултате. У свом метежу, понављао сам у себи издржаћемо, а тад се зачуло громогласо командовање наредника: „Картеч, пуцајте картеч!” Цев топа сам оборио готово равно са тлом на домет 400 метара и помоћницима викнуо да брже додају гранате. Постигли смо брзину испаљивања од шест у минути, иако је максимално било три, и већ након пар минута, цев се усијала, претећи да почне да се криви. Гелери су сејали пустош, летели једва неколико метара изнад наше војске. Облак прашине покрио све, а ја сам само Бога молио да се цев не искриви и да издржи још који плотун. Тада се зачуло: ’Обустави паљбу.’Кајмакчалан је заузет, а већ наредног дана, моје груди је украсио још један орден за храброст. Тако вам је то било, лако није никако, али знали смо за шта се боримо”, причао је Витор Кнежевић.

По свршетку рата Витор долази кући жив и здрав, мада је више пута био контузован, а парче гелера донео у нози, које је по сведочењу породице, „могло споља да се види и опипа, али га није дирао и одживео је остатак живота с тим, јер му није сметало”. Умире 1968. године и бива сахрањен на сеоском гробљу, где има заједнички споменик са братом Светозаром, што му синови подигоше. Породица чува његово оредње -‒ Златни орден за храброст Милоша Обилића, Споменицу 1913 краљ Петар Први, Споменица 1912. освећено Косово, Споменица 1914‒1918, Француски ратни крст 1914‒1918. Сачували су Кнежевићи и повељу Албанске споменице 1915. и слику краља Александра као поклон са посветом „Свом ратном другу” уз лични потпис краља.

Izvor: www.politika.rs


* vitor-knezevic.jpg (47.65 KB, 677x381 - viewed 1 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #490 on: May 29, 2021, 09:31:27 pm »

субота, 29.05.2021.
Бранко Пејовић

Угаси се на мах сјај плавих очију

Касна јесен 1914, рат све жешћи. Ровови, киша, блато. У Колубарској бици, одлучној одбрани пред швапским надирањем, ватра, крв и смрт на све стране.

Млади старешина вода Славко Ј. Јоксимовић, родом из Горобиља, у срцу је битке, а тек 21. напунио. Чим накратко борбе утихну он се маши плајваза да шта забележи у дневник. Пред рат Славко завршио нижу школу Војне академије, па га у ратном паклу, храброг и сналажљивог, од наредника у потпоручника унапредили.

„Где год да се нашао у ратним операцијама, па и у најдраматичнијим околностима, Јоксимовић је свакодневно записивао у свом дневнику шта се догађало у његовом окружењу и шта је лично доживљавао. Од тога је једино одступао кад се налазио на боловању, углавном због рањавања”, писао је Недељко Јешић, приређивач Јоксимовићевог ратног дневника исписаног у седам бележница који се одавно чува у Народној библиотеци у Пожеги. Описује Славко сурове ратне борбе, налете окупатора и одговоре српске војске. Људска страдања и несрећу, дане страха и очаја.

„Идући на положај изнад села Вреоци успут сам видео свет који се селио у Шумадију напуштајући своје домове. Пролазећи поред једне куће, испод артиљерије у којој је било више батерија разног калибра, наједанпут врисну неуздржавајућим гласом једна девојка. Глас јој је био пун страшне туге, која се преливала и у плашњу и жалост за нама, за сиротим војницима. Мене, дотле веселог, обузе намах таква туга и нервоза, а бујица разних песимистичких мисли обли моју душу са свих страна. Сетих се свог целог живота и његовог ништавила. Све ништавило изађе ми пред очи, па и сам живот мој беше ми досадан. Представи ми се силна крв борби, телеса на положају овом видим без руку, ногу, са разнетим грудима...Смрт, ах смрт!”

У борбама је нападао непријатељ, али се наши нису дали. У рано јутро 20. новембра 1914. (по старом календару) претпостављени наређују: „Општи напад целе наше војске.” Користити непријатељску слабост, изнуреност. Међу официрима се говори да је ипак стигла помоћ од Руса, но да се то крије. Прелази се у напад, српска артиљерија показује надмоћ, својом плотунском паљбом улива веру и поузданост војницима. Али страдања не јењавају.

„Моји војници на челу с поднаредником Ђорђевићем тако бију да су њихов успех и утакмица личили на игру. Толика радост ме је и мало забринула: бојао сам се за Ђорђевића, кога сам највише волео од свих мојих војника. А у 2.53 поподне јавише: Ђорђевић ми погибе! Удари га дум-дум метак у трбух, баш готово код дијафрагме. Ништа не рече, само дубоко уздахну и угаси се на мах сјај плавих очију. Његово поносито чело и лице такође на мах потамнеше. Ах, жалости и неправде... По његовој смрти ућуташе војници, гађали су зато што су морали. Непријатељски војници су са дум-дум мецима ускраћивали нашу слободу, показујући на покојног Ђорђевића.”

Али наставили су да гоне окупатора. По сванућу 30. новембра јуришали су код цркве барајевске, једна непријатељска чета била је ту.

„После једно 20 минута побегли су одатле. Ми за њима, наша артиљерија их је гађала... Изашавши на гребен, на највиши део одакле се дели ово село и Рипањ, куда води пут за Београд одакле се видела Авала, кренула је наша чета правим путем баш преко највишег дела. Два топа аустроугарска са Авале, што су били у заштитници, одмах су нас нашла и почела дејствовати. Ранивши мене и још неколико наших војника, а убивши једног кавалеријца регрута. Командир је био легао у ров и није се дизао. Ја сам у доста добром реду успео да левом ивицом пута спустим чету у малу јаругу. (Пре овога чу се наша хаубица десно од нас на гребену, а од тада се не јавише њихова два топа.) Предао сам командиру чету и пошао на превијалиште. Ноћно лутање.”

Следи путешествије рањеног Славка од Рипња до пољске болнице у Младеновцу, где нема санитетског материјала. Све до старе болнице у Крагујевцу. Какву је рану добио и докад се ту лечио, није забележено. Ипак опоравио се и војевао наредних ратних година. На Солунском фронту Славко Ј. Јоксимовић стекао је чин поручника. По завршетку рата наставио је службу у југословенској војсци и поступно напредовао до чина пуковника.

„Своју војничку каријеру окончао је превременим одласком у пензију по свом захтеву непосредно пред почетак Другог светског рата и потом се доселио у Пожегу. У Пожеги и Горобиљу провео је нове ратне године, не опредељујући се ни за једну политичку струју. После рата трајно се преселио у Београд. Није се женио, а доживео је дубоку старост, умро је у 92. години”, писао је 2013. у „Пожешком годишњаку” приређивач Јоскимовићевог дневника Недељко Јешић.

Izvor: www.politika.rs
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #491 on: June 05, 2021, 08:23:15 pm »

субота, 05.06.2021.
Гвозден Оташевић

Наталија Бјелајац, славом овенчана.

Како је девојка из Марибора, по имену Антонија Јаворник, пребегла у Србију, учествовала у оба балканска и Великом рату са нашом војском, па се двапут рањена и с 12 одликовања вратила својима који је нису препознали

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Чачак – На скромној свечаности поводом 60 лета од пробоја Солунског фронта, 1978, појавила се без својих 12 одликовања. Готово нико није знао ко је, па ни становници мале улице на крају Маринкове баре у српском престоном граду. Из милоште звали су је Нана. Кад је умрла, побринули су се за сахрану, подигли скроман белег и на њему уклесали: „Наредник Српске војске Наталија Бјелајац”.

Ево њене заживотне повести...

„Мој стриц Мартин био је официр, поручник у Аустроугарској војсци, службовао је негде у Босни. Био је бесан кад је објављена анексија БиХ. Докле ће туђинци да тлаче овај народ, говорио је, и донео ми књигу српских јуначких песама, писану ћирилицом. Била је прва те врсте у нашој кући. Нисам знала ћирилицу али сам је брзо савладала, прочитала па тражила да ми пошаље и друге. Стриц није крио да не воли туђина и да му је мрска униформа коју је морао да обуче. Питали су га Срби с којима је био у великом пријатељству да ми припомогну, скине ту униформу и обуче српску. Један га ноћу кришом доведе до границе где их је чекао чамац и заплови преко Дрине. Прихватили су га српски граничари и отпремили даље, најпре у Шабац, па у Београд, Крагујевац.

Мој отац, Мартинов брат, годину није знао шта се са њим догађало, мислио је да су га тајно смакли јер је нешто лануо против Беча и Пеште, све док једног дана није стигло писмо, па ту стоји шта се збило и где је тад.

Хтела бих и ја у Србију, код стрица, али нисам умела да то изведем на најбољи начин. Побегнем од куће и дођем некако до Земуна али ме ту ухвате и врате родитељима у Марибор. Отац ме у подрум затворио, претио да ће ме пребити ако ми још једном падне на памет да бежим од куће. Потом је постао благ, вели: стрпи се дете моје, тешки су дани, можда ће и нама једаред гранути сунце слободе. Кажем да хоћу у Србију, код стрица, тамо је слобода и нема туђинаца.

Идуће године, кад сам завршила матуру, покушам још једном. Опет сам била неспретна и несрећна. Ухвате ме и врате и прете дужим затвором. Држали су ме само два дана, па ме спровели у Марибор. Види отац да ћу лудо изгубити главу. Каже: не ради се то тако, дете моје, не може се главом кроз зид, мора то много паметније.

Кад је видео да ме ништа не може задржати, па макар и главу изгубила, одлучи да ми помогне. Имао је друга у Земуну, заједно су били у војсци, спријатељили се, после и дописивали. Пусти, вели ми отац, да ја то припремим, да видим шта се може учинити. И стварно, писао је томе пријатељу Фрању, питао га какав је пут преко баре. Може ли се, дакле, преко Саве у Београд. Одговор је гласио: преко баре се иде тешко, али има дана кад је проходно.

Отац је то стварно добро радио. Хтео је да буде сигуран и да ћу проћи. Потрајала је њихова преписка и онда, једне вечери, закуцам на врата очевог земунског пријатеља. Ја сам та и та, кажем, а Фрања, види се, није одушевљен. Зна какав је то ризик, али мора да се жртвује. Ту сам била три дана па тај добри, одважни човек, одлучи да кренемо преко баре. Дошли смо до Саве. Са десне стране, мало подаље, била је аустроугарска караула, тамо је све било мирно, а ми смо ускочили у чамац. Ето, стриц Мартин преко Дрине, ја преко Саве. Нико нас није приметио, није било пуцњаве, све је мирно, само се мени чинило да је Сава као море, никад стићи на другу обалу. Прихватили су ме српски војници, а Фрања се одмах вратио. Све сам рекла: ко сам и шта сам, како сам два пута покушавала да пребегнем у Србију, како су ме затворили и претили судом. Рекла сам ко ми је стриц и где се налази. Нешто су, сигурна сам, проверавали, али су ми већ сутрадан рекли да је све у реду и да ме стриц чека у Крагујевцу. To je март 1912.

Живео је самачким животом и преузела сам бригу о њему. Мада сам одлично читала ћирилицу примећивало се да сам Словенка и договорисмо се да на јесен потржим запослење.

Дође јесен а Србија објави рат Турској и упорна ратница некако доспе до пуковника Терзића:

‒ Господине пуковниче, Словенка Антонија Јаворник моли да је примите у војску као добровољца и да јој дате ратни распоред. Хоћу и ја да се борим за слободу поробљене браће.

Али ја више нисам Антонија Јаворник, сада сам Наталија Бјелајац. Променила сам име и презиме због мојих у Марибору. Да их поштедим ако се сазна где сам и под чијом сам заставом.”


Прошла је оба балканска и Велики рат са нашим јунацима и вратила се у Београд са две ране и могла као добровољац да добије земљу или кредит за кућу.

„Ништа од тога нисам желела да искористим. Личило би на трговачки однос: ја отаџбини мало крви, она мени земљу, положај, кућу, новац. Нисам то могла, из љубави сам се борила за словенске народе, да живе у једној држави” ‒ испричала је Наталија пре пола века чачанском књижевнику Антонију Ђурићу.

„Рат је био завршен, па сам из нишке војне болнице стигла у Београд, добила одобрење и објаву да идем у Марибор, видим своје. Све сам их затекла у животу, али ме не препознаше. Није ни чудновато, девет година нисмо се видели. Пред њима није више била матуранткиња Антонија Јаворник, већ дојучерашњи наредник Српске војске, са дванаест одликовања на грудима.”

„Кад сам скинула униформу, нисам више ни одликовања стављала на груди. Чему? Било па прошло... Запослила сам се, живела скромно, повучено. Једино ми жао што нисам имала деце...”

Izvor: www.politika.rs


* natalija.jpg (37.78 KB, 677x381 - viewed 3 times.)
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #492 on: June 22, 2021, 12:32:28 pm »

Кажу да се те јесење ноћи, 1914, прст пред оком није видео од невероватне кише. Наша војска је била смештена поред набујале мутне Дрине. Ни сплавари тих дана нису хтели да возе.
Јунак ове кратке приче која следи је из Ваљева, одличан пливач, мајстор свог заната. Капетан га те ноћи позива и пита да ли може да преплива Дрину и извиди ситуацију на другој страни, код непријатеља - другог војника за тај задатак немамо! Питање није било ни завршено, а херој ове приче је већ био на обали спреман да ускочи у хладну воду. У последњем тренутку капетан угледа да се на војниковим леђима налазе два велика котура телефонске жице тешких колико и он сам, а за посајом маказе.

- Где ћеш са том жицом војниче?

- Г. капетане, када већ идем бар да направим посао, или ћемо нешто сазнати или се ја нећу вратити.

Затим је крај једног котура жице завезао за дрво на нашој страни обале и ушао у неукроћену Дрину на запрепашћење целе војске која је остала нема. У једном тренутку је потонуо и више га у мраку нису видели. Жица се сама са котура развезивала како је он пливао. Једва је изашао на другу страну. Пришуњао се до непријатељске војске, пронашао телефонски вод и повезао жице. Након неколико сати, вратио се назад размотавајући други котур. На средини је везао камен како би жице биле у води. Мокар и изнемогао испливао је на нашу обалу и рекао:

- Ко зна немачки језик?

Капетан у шоку, војска у трансу, ускомешали се сви, доведоше једног старијег војника, трећепозивца, који је знао немачки језик.  Наш херој још увек мокар, повезује жице на телефонски уређај и од тог тренутка имали су све тајне непријатеља у слушалици...хватали су вести са оне стране Дрине о кретању аустроугарске војске, њиховом положају, јачини, довозу муниције...све! О значају тих информација не треба трошити речи.

Божа Митровић!
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Izvor: CLICK


* Boza Mitrovic.jpg (679.45 KB, 1243x2048 - viewed 2 times.)
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 318


« Reply #493 on: June 22, 2021, 06:59:12 pm »

Данас се пишу овакви роматичарски текстови и ратна збиља приказује занимљивом па чак и лаком. А у тексту ни спомена из које је јединице био овај војник. Наравно, овај догађај је вредан пажње, јер препливати набујалу Дрину није лако ни у миру, а камо ли у рату.

Објективно, војнички, подаци добијени на овај начин су ограничене вредности.  Нису жице биле повезане на линије АУ Врховне команде или штаба Поћорека, већ вероватно на везу између штаба неког батаљона и пука. Нарвано и то је корисно.
Logged
MOTORISTA
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 62 007



« Reply #494 on: June 22, 2021, 08:14:00 pm »

Ja sam kriv, video tekst i odmah rešio da ga prenesem umesto da proguglam malo. Zato sada ispravljam i donosim tekst u celini.

--------------------------------------------------------------------------------------

Митровић Божидар Божа

име: Божидар
презиме: Митровић
име оца:
место: Косјерић
општина: Косјерић
година рођења: 1867.
година смрти: 1943.
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Црногорског среза” Деспотовић Милијан

МАЈСТОР БОЖИДАР

Док је посао добро ишао и људи били скромнији у својим захтевима, није било рђаво ни Божидару Митровићу. Видео је он и боље дане. Његова радионица уметничког намештаја била на далеко позната, а у богатој ваљевској чаршији, Божидар је важио као необично солидан и угледан занатлија. Ниједан мајстор није могао да се такмичи са њим. Муштерије су се отимале о његове радове, и он никада није имао довољно времена да направи све оно што се од њега тражило. Сам је правио све нацрте, а радници неуморно радили од јутра до мрака.

Али то је све прошлост, тужна прошлост. Стар и изнемогао, Божидар Митровић сада седи сам у својој радионици, из које више не одјекују ударци чекића нити се чује стругање тестере. У радионицу нико више не свраћа. Божидара више нико не тражи. По угловима радионице има још неколико почађалих дасака, још неколико комада лепог старинског намештаја, а по полицама поређан алат, који је већ почео да рђа.
Мајстор Божидар свестан је да је ново време донело нове погледе на живот, нов укус и нове људе. Овај еснаф-човек зна да је машина заменила људску снагу и тамо где се најмање очекивало а камоли у његову послу. И не боли га толико сиромаштво, колико свест да је он са својим занатом данас сувишан и непотребан. Кад говори о минулим временима његове граорасте очи губе се у сенци густих и седих обрва, на старачко чело као да се навуче читав облак туге и жалости, а сипљив кашаљ почиње да га слама и замара све теже и теже.

Мајстор Божидар нанизао је за собом седамдесет и једну годину, упамтио зле и веселе дане, упамтио време када је добро зарађивао и живот текао без трзавица и тешкоћа, доживео три рата и после рата сиротињу која је пала као најтеже бреме на његова старачка плећа.

Када је плануо велики рат, Божидар Митровић је био трећепозивац. Али није остао у својој радионици. У свом мајсторском оделу, са фишеклијама о појасу и пушком у руци отишао је и сам се јавио у команду. Додељен је Четвртом пуку трећег позива.

Почетком септембра били су на граници. Код Бајине Баште, до Пашиног Брда, водила се борба. Једнога јутра, када се дан делио од ноћи, Божидар Митровић са двојицом другова кренуо је кроз шибље да осмотри куда би био најлакши прелаз. Још је био сумрак. Али они су иза шибља јасно видели како се у даљини лепрша нешто бело. То је неки аустриски војник махао белом марамом.

– Можда хоће да се предају – говорио му је један од другова.
– Може бити и то, а можда нам спремају замку. Чекни де, одох ја часом до командира да га известим.

И отрчао је трећепозивац Божидар да саопшти командиру шта је приметио.

– Ја не смем да шаљем људе у смрт, – одговорио му командир – него ако хоће неко својом добром вољом да иде и извиди шта је оно?
– Ја ћу, господине капетане – казао је Божидар. Само ми дајте неколико војника.

Са њим је кренуло још шест другова. Требало је журити. Са себе су збацили све само да би могли да се крећу што лакше. Понели су по три бомбе, пушку и по двадесет пет метака. Торбе су оставили.

– Ако нас буду преварили, нека од нас немају никакве хасне – смешкајући се говорио је Божидар друговима.
– Е, јест, вала, много њима стало до наше муниције. Имају они барута као земље.
– Али немају јунака…
– И ја то велим. Сваки наш може ударити на тројицу њихових. Они и не знају зашто се боре, а ми бранимо своја огњишта.


Војници су тако мудровали и пробијали се кроз шибље и купине. После пола часа примакли су се аустриској касарни. Први је пришао мајстор Божидар, а њега у корак пратио Драгомир Ковачевић из Сикота. Касарна је била пуна рањеника. Био рањен и онај што је махао пешкиром. Слика рата овде се могла најбоље да види. Искрвављени људи чекали су помоћ, која ниоткуд није долазила. Поред рањеника лежали су њихови мртви другови. Нико и не примећује да су они већ покојници. Мађари стерали Босанце са постеља, па се ови превијају по патосу. О њима се мало води рачуна, јер у царској војсци Босанци су сматрани дивљацима који могу да поднесу све.

– Долазите једном, шта чекате – говорио је онај рањени Босанац што је махао белим пешкиром када је угледао мајстор Божидара. – Нас Србе терају овде горе него волове.
– А где вам је војска?
– Отступили су тамо. Нека их ђаво све носи. Кад треба да се гине, нас гурају напред, а кад треба да се парадира и једе у магацинима, онда нама нема ни приступа. Шта траже од нас и куд нас шаљу овамо, кад добро знају да се ја против Србије нећу борити. Него, молим вас, браћо, немојте ме оставити овде. Боље да ме убијете ви, него да останем у овом јаду. Поведите ме…
– За нас овде борбе нема – каже Ковачевић Божидару.
– Па нема, видиш ли да је све искасапљено. Хајдемо назад, па ћемо о свему обавестити командира.

Тако су и учинили. Рањеног Босанца повели су са собом и кренули у своју јединицу. Успут су срели једну младу жену, која је посртала од умора. Двоје дечице скакутало је око ње. Босоноги су и прозебли, огрезли у блато. Треће је носила у наручју. Њене очи биле су усахле од дугих невоља, а лице измучено и испијено од глади и страдања.

– Куда си пошла, невесто? – питао је Божидар.
– Не знам, јуначе. У гору, у воду, свеједно где ћу стићи. Идем у Србију.
– А како се зовеш?
– Ја сам Милева Остојићева, отуда од Рогатице. Човек ми отишао у Србију чим је пукла пушка. “Ја одох у добровољце” – рече нам једне вечери и нестаде га. Је ли жив или мртав, не умијем ти казати. Неколико их је побјегло из нашег села.
– Па куд ћеш ти сада?
– Одох и ја у Србију. Хоће зликовци да ми поубијају ђецу. Јуче стрина дошла па каже да ће нас све поклати, чији су људи отишли у добровољце. Па ја пошла за мојим Остојом, не би ли га ђегод трефила. Боље је тамо и умријети, него овђе живјети.
– Добро, жено, ‘ајде са нама, па шта ти Бог да.


И Божидар Митровић узео је дете из наручја изнемогло жене, па га понео као рођено. Успут мазио и миловао малишана, али није имао чиме да га поткрепи.

– Чекни, сине, док стигнемо до чете, па ће ти чико дати хлеба. Како ти је име, сине?
– Јова, на деду –
одговорила жена и понела другог малишана, који је већ малаксавао од умора.

Када су стигли у чету, мајстор Божидар известио јо о свему командира, и предао му нове српске добровољце. Шта је после било са женом, децом и рањеним Босанцем, он никада није сазнао, јер рат га је повео на другу страну. Они су, по свој прилици, послани негде у позадину и дочекали су ослобођење у неком селу око Крушевца. Онај рањеник понео је после српску брзометку и борио се против Аустријанаца. Истога дана предвече Божидарова чета нашла се на Пашином Брду. Била је киша. Све се давило у води. Прокисло и брдо и камен, а са људи се само цеди. Нигде крова ни заклона.

– Митровићу, зове те командир! – довикну један редов мајстор Божидару.
– Изволте, господине капетане.
– Треба да се секу телеграфске жице, Митровићу. Ти си мајстор, па хајде покажи се.


Божидар је скинуо цокуле и, као веверица, успузао уз накривљену бандеру. Војници су га са страхом и извесним дивљењем посматрали и чекали кад ће да тресне одозго. Али он се вешто успузао до жица и још вештије пресекао их маказама.

– Ништа без тебе, тишлеру! – хвалио га командир пред војницима. – Лако је нама ратовати кад имамо такве мајсторе.

После су наши опет потиснути преко Дрине, али прелаз се често вршио. Божидар Митровић, столар из Ваљева, био је додељен телефонском одељењу, пошто се показао прави вештак у сечењу жица.
Када је оно завладао тифус и несрећни људи у масама умирали, Божидар је у Бајиној Башти неколико дана упражњавао свој стари занат. Правио је мртвачке сандуке за оне који су умирали, за официре правио пољске кревете “на расклапање” и троношце “са платном”.

Једнога дана требало је да се опет Дрина пређе и испита колико непријатеља има пред нама. Набујала река мутна као ривина. Сплавари нису хтели да иду преко воде. Кад је Дрина мутна и плаха, они не путују. Вежу сплавове за обалу и чекају боље дане. Али неко је морао да пређе. Коцка је пала на Божидара.

– Да пренесем телефонску жицу, па да је вежем са њиховом, господине капетане? – питао је Божидар. – Кад већ идем, бар да направим посао, Или ћемо нешто сазнати, или се ја нећу вратити.
– Смеш ли, Митровићу?
– Смем, господине капетане.
– Срећно ти било. Узми све што ти треба и иди.
– Ништа се не брините, господине капетане. Чувам ја своју главу, дража је она мени него вама. Знам ја где су њихова “шилбочка” места. Драгомир и ја ићи ћемо заједно.


Драгомир је везао око себе три бомбе, а Божидар ставио на леђа два котура жице, коју је лепо навезао на мосуре. О појас је везао маказе за сечење. Жицу је тако нанизао на мосур да се она сама одмотавала како је он пливао. Крај је везао за обалу.

– Ти ћеш, Драгомире, да се пустиш доле на оном узаку, а ја ћу се отиснути одавде. Чим испливаш пођи ми у сусрет.
– Е, па срећно, друже!


Драгомир је отишао до узака, а Божидар се прекрстио, упро поглед небу, поменуо име Божије и загазио у мутну реку. Ноћ је већ падала. Хладни таласи запљускивали су га и понели. Дрина је плаха вода и лако га је носила. Терет на леђима постајао све лакши, јер како је он одмицао жица се све више одмотавала. Киша је пљуштала и скривала видике. Непријатељи нису ни мислили да би се могао наћи тако луд човек на супротној страни, који би свој живот бацио на коцку и пошао по оваквом несрећном времену преко реке.

Ни сплавари нису хтели да иду, акамоли ко други, Али, ето, два српска војника, два српска домаћина, који су волели своју земљу и хтели да јој се одуже, бацили су се у хладне таласе набујале реке и ставили свој живот на коцку. Бог их је чувао, и срећа пратила. Дочепали су се друге обале и притрчали један другоме. Цвокотали су зубима од студени.

– Изнесе ли главу, друже?
– Изнесох, Драгомире, а однећемо је и на ону страну. Него да не губимо време. Ајдемо горе, до њиног “шилбока” нема више од сто метара. Изнад њега су жице, па ћемо везати и одмах хватати пут под ноге.


Киша није престајала. Пљусак им је омогућио лакше кретање. На десет метара прошли су поред непријатељског стражара. Могли су да га убију, могли да га ухвате, али они то нису хтели, јер би тако покварили сав посао. Ћутке су прошли поред њега. Аустриски стражар стојао је нем и непомичан на свом месту. Главу увукао у јаку од шињела, а пљусак га шиба и вода се слева низа њ. С времена на време муње су севале и осветљавале пут двојици војника.

Нису дуго лутали по шибљу док су пронашли њихову жицу. Божидар је био човек од заната. Знао је он многе вештине. Везао је он и позитив и негатив, ексером пробио завој, па свој вод спустио низ једну грану и кроз маховину и шибље спровео га до Дрине, где га је везао за онај други вод који је малочас пренео.

– Ех, видиш, друже, сад сам везао оба краја. Једну смо жицу пустили преко воде, а када пренесем сада и другу на нашу обалу одмах ћемо имати везу.
– Ништа ти се ја, друже, не разумем у тај посао. Знам да бацам бомбе, али да вежем позитив и негатив – не умем, брате.


Кад је Божидар био готов са везама, кад је све удесио и ставио лепак на жице, везао је један камен и вод спустио у реку. Опет се прекрстио и загазио. Са мосура се жица одмотавала, а река га носила као какво дрвце. Таласи га гушали и бацали, али за вештог пливача то није велика тегоба. Испливали су код једне воденице. Жице су везали и на другој страни, па о свему онда обавестили командира. Све је било исправно. Један професор из Чачка знао је немачки. Њега су довели и он је хватао вести са оне стране Дрине. Убрзо су нашима били познати сви њихови положаји, кретање њихових трупа, јачина, довоз муниције и остало.

За тај свој подвиг Божидар Митровић вештачки столар из Ваљева, добио је Карађорђеву звезду са мачевима. И наставио да ратује, да би се једнога дана у ослобођену отаџбину вратио скрхан и изнемогао старац.
Данас живи од успомена и прошлости. Продаје и последње остатке старинског намештаја, а када и тога нестане мораће и алат да изнесе из напуштене радионице. И бори се са годинама и са тешком сипњом, која га из дана у дан све више стеже и слама.

Текст из књиге “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

Митровић Божидар, зв. Вештак, уметнички столар и резервни капетан (Косјерић, 1867 – Ваљево, 3. III 1943).

Основну школу и столарски занат учио је у Косјерићу. Током 1912. године отворио је столарску радионицу у Ваљеву, где је деценијама израђивао разне врсте намештаја, превасходно уметничког. Зна се да је израдио око 70 иконостаса у црквама и манастирима (Драчић, Јовања, Дубоки Поток и др.), као и три грба Краљевине Југославије изузетне уметничке вредности (један се налазио у Краљевском двору, други у Музеју кнеза Павла, а трећи код аутора). Своје радове излагао је на великим сајмовима и изложбама у Паризу 1900, Лондону 1906 и Новом Саду 1926, где су његови радови били запажени. Био је и председник Удружења занатлија града Ваљева и срезова ваљевског и под- горског. Био је ангажован и у Фудбалском клубу Будућност Ваљево.

Учествовао је у оба балканска и Првом светском рату. Иако трећепозивац, показао је изузетну храброст. Једног дана је препливао Дрину и спојио телефонске везе српске и аустроугарске војске, што је нашима омогућило праћење планова и намера непријатеља. Тада је позван професор немачког језика Гимназије у Чачку, који је данима слушао и преводио непријатељске разговоре, што је било од огромне користи за срп- ску војску За овај подвиг одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Имао је још неких одликовања и других признања.

Са српском војском учествовао је више борби и других акција. Прешао је Албанију и борио се на Солунском фронту. Учествовао је и у пробоју фронта и у свим другим операцијама до коначног ослобођења и уједињења земље,

Током тих ратова претрпео је највећу материјалну штету међу ваљевским занатлијама од 205. 940 динара. Биран је у Првостепени суд за ратну штету.

Текст из књиге “Витезови Црногорског среза” Деспотовић Милијан:

ВИТЕЗ ПРЕПЛИВАО ДРИНУ

Митровић Божидар, Божо Вештак, столар, капетан (1867 – 1943).

Божидар Митровић (Божо Вештак – није познато како је добио надимак Вештак) рођен је у Косјерићу у засеоку Гајеви, 1867. године. Имао је браћу: Бранка, и брата по оцу Душана.

Одрастао је у варошици на Скрапежу и изучио столарски занат. Столар је био и његов брат Душан. После кратког рада као столарски помоћник, Божо се сели у Ваљево око 1890. године, где је имао столарску радионицу. Његов син Благоје, наследио је од оца столарски занат и радионицу. Божидар је живео у Ваљеву до своје смрти
3. марта 1943. године.

У његовим рукама дрво је отварало своје уметничке поруке, па се Божо са братом Душаном бавио и израдом уметнички резбарене столарије, радио је иконостасе у црквама и правио грбове. Остало је забележено да је 1900. године са својим столарским резбаријама учествовао на међународним изложбама у Паризу, у Лондону 1906. и Новом Саду 1926. године.

Један резбарен грб, на свечаности у Београду, Митровић је лично поклонио краљу Александру Карађорђевићу, свакако да би, ако је очуван тај грб имао своју особену уметничку причу.

И данас се на кући Ивка Цвркоте у Косјерићу могу видети резбарена врата која су радили Божа и Бранко Митровић, а у цркви „Свете Богородице“ у Косјерићу, браћа Митровићи су радили резбарене иконостасе. „Зна се да је Божа израдио преко 70 иконостаса у црквама и манастирима (Драчић, Јовања, Дубоки Поток и др.), као и три грба Краљевине Југославије изузетне уметничке вредности (један се налазио у Краљевском двору, други у Музеју кнеза Павла, а трећи код аутора).“

„Божидар је важио као необично солидан и угледан занатлија. Ниједан мајстор није могао да се такмичи са њим. Муштерије су се отимале о његове радове, и он никада није имао довољно времена да направи све оно што се од њега тражило. Сам је правио све нацрте, а радници неуморно радили од јутра до мрака.“

Поводом промоције „Биографског лексикона Златиборског округа“ у Косјерићу, позвани су потомци носилаца ордена „Карађорђева звезда“ из Црногорског среза. Скупу се обратио Миодраг Мића Митровић, унук Божидара Боже Митровића из Ваљева који је, између осталог казао:

„Мој деда је био човек од кога смо, мој отац, ја и моји синови, и његова браћа, научили занат уметника за рад иконостаса у црквама. Сећам се, седео, већ непокретан, види ме да радим на његовом стругу за обраду дрвета. Позвао ме је да седнем на праг поред њега. Питао ме – да ли волим то да радим. Ја му одмах одговорим да волим. Послушај деду – каже – чувај ту машину, никад нећеш стећи велики капитал, али нећеш бити ни гладан. Моји су рођени у Гајевима од Гагића. Отац ми је, наравно, од Митровића, а мајка од Гагића из Ражане.“

Божидар Митровић се друштвено ангажовао у раду Удружења занатлија града Ваљева, где је обављао и дужност председника. Значајан допринос дао је у раду спортског клуба „Будућност“ из Ваљева, у коме је био члан управе клуба. И данас се у помиње у њиховим летописима.

„Са српском војском, мајстор Божо је учествовао у неколико офанзива и дефанзива од 1914. до 1915. године и у поодмаклим годинама са својим млађим друговима прешао је Албанију, борио се на Солунском фронту, учествовао у пробоју фронта и свим другим операцијама до коначног ослобођења и уједињења земље.“

После рата вратио се у Ваљево и све се мање бавио својим својим послом. Један од разлога била је старост која је пристизала али и индустријализација. На тржишту се појављују јефтинији предмети кућног намештаја у односу на скуп уникатни уметнички намештај.

Дочекао је и Други светски рат, умро је у Ваљеву 1943. године од сипње која га угуши.

Izvor: CLICK
Logged
Pages:  1 ... 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 [33] 34 35 36 37   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.056 seconds with 22 queries.