Huddle
mornar
 Offline
Gender: 
Posts: 35
|
 |
« Reply #145 on: September 01, 2014, 07:00:22 pm » |
|
Дошао сам до дневника неких српских војника из Првог светског рата и... мало је рећи да сам затечен.
Овом приликом један необични одломак. Песма коју је, током борби код Великог Дреновца, записао тада 35-годишњи отац шесторо деце, Обрен Мандић из села Виљуше код Чачка. Уписао је песму у свој дневник током предаха од борби, и то написану у десетерцу. Тачно 99 година касније, ево је и пред вама:
Слушај сада, мој премили сине,
слушај сада што ти отац каже
из даљине, а града Лесковца,
а из места, ох, Горњег Дреновца.
Отац хуче и топови хучу,
отац брине, топовима бије,
а од сина ни абера нема.
Јаој мене, до Бога милога,
јесу ли те Швабе заробиле,
ћерку Љубу и сву децу милу?
Чуј ме, Миле, из даљине сине,
чуј ме, Олга, моје прво сунце,
Чуј ме, Косо, моје добро дете,
чуј ме, Ружо, о судбино моја,
тебе отац, ох, највише жели,
можда је се отац о те огрешио,
огрешио, па не излечио,
јер ти, ћери, бела света немаш,
па сте сада и без хранитеља,
хранитеља, вашег родитеља.
Чуј ме, Војо, мој премили сине,
ти си оца мало запамтио,
мало зла а добра нимало,
јер баш када времена бијаше
да вас отац лепо одеваше,
да вас отац хлебом хранијаше,
па вас отац за школу спремаше,
а мајка вам 'вако говораше:
- Ја не жалим што се мучим сада,
јер имадем синова и ћери,
то су моје куће и дућани,
то су моје паре и динари.
Чуј ме, Живка, ћери незнана!
па ти мене, родитеља твога,
ти оца ни видела ниси!
Па ја тебе ни хранио нисам!
У то доба, а најлепше време,
настадоше ратови незнани,
пусто време, четири године
све то беше, ал' не беше тешко,
али сада баш претешко мени.
Ево чујем већ десет дана,
десет дана, ал' десет година
како су ми Чачак одузели,
заробили моју верну љубу,
и са њоме до шест сирочади,
два сина, два сокола сива,
четир' ћерке, моје красно цвеће.
Чуј ме, Радо, моја верна љубо,
немој мене, Радо, наљутити,
немој мене деце уцвелити,
Јаој мени, до Бога милога,
шта ћеш, Радо, са шест сирочади,
хлеба, соли, па и дрва треба,
рубља нема, а обуће треба.
Јаој мене, па марјаша немаш!
Имао сам до триест динара,
могао сам теби што помоћи,
али су нас душмани одвојили.
Сваки дан сам по пару одвај'о,
а од уста хлеба продајући
да бих, Радо, теби олакшао;
но шта сада радити могу,
Богу хвала и светоме Луки,
много прошло, а мало остало.
Биће скоро и данак ће доћи,
па и ја ћу својој кући поћи
да потражим робље заробљено,
верну љубу са шест сирочади,
не би ли их здраве затекао,
па да опет своју децу храним.
Перо шкрипи, а олово пршти
зла душмана оставити неће".
(Огњену није мало остало као што је мислио. Перо је још шкрипало, а олово баш дуго прштало. Баш дуго. У војску је отишао 1912. Није се вратио кући до писања песме, настале током борби на Великом Дреновцу 1915. Није се вратио ни 1916, ни '17, већ тек 1918. Поживео је потом баш дуго - скоро до ових дана, а песма још више: надживела га је овим скромним објављивањем на Палуби.
Уосталом, љубав је вечна. Шта је за њу један светски рат?)
|
