Наишао сам на овај лепи текст, сматрам да он приличи нашој "Палуби"
"ДИМЊАЦИ ПОД ВОДОМ"
(чланак преузет из Света Компјутера)
Прича о пароброду „Карађорђе” посебно је занимљива зато што је овај лепи брод доживео нешто што се ретко дешава бродовима, чак две смрти
Пароброд од 1322 тоне носивости изграђен је 1913. године у Њукаслу, у Енглеској, за Угарско паробродарско друштво из Ријеке. Под именом „Вишеград” а под аустроугарском заставом брод није дуго пловио. Наредне године почео је Први светски рат и брод је распремљен у Прокљанском језеру на ушћу Крке у Јадран код Шибеника, где је провео читав рат.
После рата брод под заставом нове државе добија и ново име „Карађорђе” и под њим је доживео своју прву смрт.
Светлост у тами У рано јутро 5. јула 1930. године кренуо је из Котора у брзој путничкој линији према Сушаку. Већина његових путника, око пет стотина, укрцала се нешто касније у Дубровнику. Били су то претежно Чеси, Словаци и Пољаци који су се враћали са соколског слета у Београду. Око два часа ујутро 6. јула „Карађорђе” је улазио у Пашмански канал. Пре тога живе, палубе су опустеле: путници су се повукли у кабине, у наслоњаче и клупе, а лепа ноћ и пригушен шум бродских машина брзо су их уљуљали у чврст сан.
Неколико будних путника стајало је уз бродску ограду и посматрало звезде и њихов одсјај на глаткој морској површини. Одједном су у даљини најпре угледали усамљено бело светло. А нешто касније још два, црвено и зелено. Приближавао им се други брод. Размак се муњевито смањивао. Наредног тренутка тишину ноћи разбио је резак звук бродске сирене с брода који је долазио према „Карађорђу”. Сигнал је значио: „Окрећем десно!”
Било је прекасно.
Од прамца до крме „Карађорђе” се жестоко стресао кад му се заобљени високи прамац италијанског моторног брода „Франческо Моросини” забио у леви бок, тачно у средину брода испод командног моста. Страховита ломљава пропратила је ударац, а затим је на „Карађорђу” одмах нестало светла. Пробуђени из првог сна, путници су изјурили на палубу не знајући шта се догађа. Брод се све више нагињао, а његове машине престале су да раде.
Критичан тренутак. Свуда крикови и дозивање. Паника међу путницима достигла је врхунац. Одједном, кроз бродску разгласну станицу одјекује миран и сталожен глас капетана брода: „Путници, останите на својим местима. Нема непосредне опасности!”
Одмах по судару, у споразуму с капетаном „Карађорђа”, италијански брод покренуо је моторе свом снагом натраг и одвојио се од жртве. На срећу, били су близу обале, море је било плитко и капетан „Карађорђа” успео је вештим маневром да насуче брод. Нагнут на десни бок, „Карађорђе” је сео на мекано пешчано дно и остао у том положају. На левој страни, испод командног моста, зјапила је голема рупа. Бродски лим на том месту био је здробљен. Ускоро су стигли чамци с италијанског брода и путници су прешли на његове палубе. Ипак, у несрећи је страдало петоро људи.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
„Карађорђе” испловљава из луке у Цриквеници једног дана 1930. године О узроцима судара кружиле су најразличитије гласине. Тврдило се чак да је капетан „Франческа Моросинија” намерно изазвао судар иако је он у Трсту тврдио да му је савест чиста. На суду се, међутим, доказала кривица Италијана и паробродарско друштво „Сан Марко”, коме је брод припадао, исплатило је „Јадранској пловидби” из Сушака одштету од осам милиона лира.
Труп „Карађорђа” привремено је затворен дрвеним даскама и цементом и пароброд одвучен у бродоградилиште где је темељито поправљен, а промењен му је и спољни изглед тако што му је један од два димњака уклоњен.
Кроз минско поље Другу несрећу „Карађорђе” је доживео једанаест година касније, и то само мало јужније од места где је први пут настрадао.
Ујутро 1. априла 1941. године пароброди „Престолонаследник Петар” и „Карађорђе” кренули су из Сушака за Боку которску. Према мобилизацијском плану који је тих дана спроводила Краљевска ратна морнарица, ова два брода имала су у Боки одређена места где ће провести рат у распреми. На пролазу поред Селца, седишта Морнаричке команде за северни Јадран, капетани бродова примили су усмена упутства којом маршрутом треба да се крећу до Макарске.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
После судара Још пре догађаја од 27. марта Ратна морнарица Краљевине Југославије положила је мине на одређене положаје, а од 1. априла положена су и нека допунска минска поља. Зато је капетанима бродова наређено да се строго придржавају означених рута, а у Макарској ће их дочекати и пилот, иначе официр Ратне морнарице, који ће их спровести у Котор. Задржавши се кратко у Селцима, оба брода кренула су према југу и касно по подне истог дана изашла из Пашманског канала.
Осим посаде, на бродовима је било само неколико путника а један од директора „Јадранске пловидбе” повео је из Сушака и своју породицу, предвиђајући скоре ратне заплете с Италијанима. У то време Сушак је припадао Краљевини Југославији а Ријека (Fiume) Италији.
У висини острва Муртер срели су пароброд „Србин”, такође власништво „Јадранске пловидбе”. Бродови су смањили брзину. Упозорени су да пазе јер су пред Шибеником мине, кроз мегафон им је довикнуо капетан „Србина”.
Пред сумрак два брода су стигла у шибенске воде. На командни мост „Престолонаследника Петра” попео се директор који је предложио да преноће у Шибенику. Капетан је покушао да га одврати али није успео.
И ту, надомак острва Зларина, скрећу с руте коју су добили у Селцима. Судбина бродова била је тиме запечаћена. Није прошло ни пет минута кад је под првим од њих, „Престолонаследником Петром”, одјекнула снажна експлозија. Бродови су ушли у минско поље. Капетан „Карађорђа” одмах је зауставио машине, а затим издао налог: „Свом снагом крмом!” Хтео је да се извуче из минског поља и тако избегне судбину првог брода. Али није успео. Одјекнула је и друга експлозија, овога пута под крмом „Карађорђа”.
Иако у катастрофи код Зларина није било људских жртава, у Шибенику и дуж читаве обале људи су са запрепашћењем примили вест о пропасти два највећа путничка брода „Јадранске пловидбе”. Несрећа је, по свој прилици, најтеже погодила двојицу капетана. По доласку у Сплит, у тренуцима дубоког нервног растројства, извршили су самоубиство.
И, на крају, лепа и удобна „Пролетерка”, бивши „Карађорђе” и још раније „Вишеград”, извађена је после рата с дна мора, темељито преправљена у бродоградилишту у Сплиту и много година пролазила ко зна колико пута поред своје две плаве гробнице.
Трећу и коначну смрт, сад под именом „Пролетерка”, брод је доживео 1970. године – насукао се на морску хрид код острва Муртер, после чега је изрезан у старо гвожђе.
Аутор: Драгомир С. Новаковић
