Konjički pukovnik Stevan Švabić

[treciclan]

Dok je major Mainster ratovao na severu, front ka Italiji je ostao otvoren.  

Naime predstavnici Austrougarske su 3. novembra 1918. godine u vili Đusta kraj Padove potpisali primirje  sa Italijom. Austrougarske trupe su počele povlačenje, a  za njima je išla italijanska vojska. Sutradan po potpisivanju primirja, italijanska vojska je počela da zaposeda ostrva i gradove i da kreće ka Ljubljani. Ljubljana je imala veliki značaj jer je tokom rata predstavljala  strategijsku osnovicu i centar za snabdevanje trupa na frontu prema Italiji.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Preko Slovenije i Hrvatske su se povlačile poražene, obezglavljene, razuzdane  jedinice K und K monarhije. U željeznicku stanicu su ulazili vozovi puni naoružanih vojnika,  a 5. novembra 1918.  godine pojavila se grupa od oko 470 oficira i 800 vojnika srpske vojske,  koji su se vraćali iz zarobljeništva. Najstariji po činu je bio konjički pukovnik Stevan Švabić.

Na stanici mu je prišao Albert Ribar i zamolio da pomogne da spreči pljačkanje Ljubljane. Iz redakcije lista “Slovenski narod”, pukovnik Švabić je obavio telefonski razgovor sa Svetozarem Pribičevićem, članom Narodnog Vijeća u Zagrebu. Obavestio ga je o haotičnom stanju u Ljubljani. Posle razgovora, Švabić je doneo odluku da ne nastavlja put kući nego da ostane u Ljubljani, da naoruža bivše zarobljenike i formira:

- 2 bataljona pešadije kojima su komandovali Čedomir Milosavljavić i Đorđe Ćirić (od ova dva bataljona kasnije je nastao 27. pešadijski puk)
Eskadron konjice kojim je komandovao Miloš Sretenović

- Dve baterije kojima su komandovali Uroš Tešanović I Stevan Krdžajić
- Jedno mitraljesko odelenje

Ove jedinice su se postepeno povećavale dolaskom novih bivših logoraša, tako da je kasnije mogao da pošalje i u Zagreb određeni broj oficira i vojnika.

Odmah je zaveo red u Ljubljani, razoružao austrougarske vojnike, šaljuci ih ka Mađarskoj i Austriji. Pored Ljubljane obezbedio je i Vrhniku, Kamnik, Trbovlje i druga mesta, obezbedio privatnu i državnu imovinu i zatvorio pravce koji iz Italije vode ka Sloveniji.

U to vreme u Sloveniji je bila i Čehoslovačka legija sa oko 3000 vojnika, kao i 4. bosansko hercegovacki puk. Oficiri Čehoslovacke  legije su hteli da se stave pod komandu puk. Švabića,  i sa tom idejom došli su kod njega 8. novembra, ali je on to odbio, zadržavši pravo da tu legiju koristi po potrebi. Četvrti bosanskohercegovacki puk je prilikom povlačenja sa talijanskog fronta pobio sve oficire tako da ga je u Ljubljanu doveo zastavnik. Pozvali su ppuk.Švabića da preuzme komandu.

Izvešten je da su Talijani krenuli sa jačim snagama  kako bi okupirali Sloveniju,  pa je rešio da im zapreči put  na vododelnici Soče i Save  i na liniji Triglav – Snežnik. Iako su srpske trupe bile brojno slabije, pukovnik Švabić se uzdao u moral. Novembra 13, kod pukovnika Švabića je došao Viter, predsednik  Privremene vlade i tražio od njega da se ne odupire Italijanima nego da dopusti da uđu u Ljubljanu, da ih smesti u kasarnu, kako ne bi uništili grad  eventualnim ratnim dejstvima.

Pukovnik Švabić  nije prihvatio sugestiju  Vitera već je pripremio notu sledeće sadržine:
 
“Vojska Kraljevine Srbije, u ime Antante, zaposela je oblast Ljubljane. Imam naređenje da sprečim svaki ulazak Saveznickih italijanskih trupa  u zaposednutu oblast. Biće mi vrlo neprijatno, ako u cilju izvršenja naređenja, budem morao upotrebiti oružje, zašta imam i ovlašćenje. Ako bi moralo doći do prolivanja Saveznicke krvi, Srpska vojska skida sa sebe svaku odgovornost. Molim komandanta za naredjenje da Saveznicka Talijanska vojska stane na vododelnici Soče i Save, dok Kraljevska Srpska Vlada ne reguliše ovo pitanje sa Kraljevskom Talijanskom Vladom.

Komandant Srpskih trupa u Sloveniji
Pukovnik Stevan Švabić”

Navedenu notu prevedenu na talijanski jezik odneo je Milan Nešić, rezervni inžinjerijski kapetan. Nešić je trebalo da objasni talijanskom komandantu da obustavi nastupanje prema Ljubljani, da se vrati iza zacrtanih linija, da ne vrši nikakvu rekviziciju  u krajevima naseljenim slovenačkim življem. I pored toga što su obećali da će se povući, Talijani to nisu uradili,  a srpske trupe su energično i odlučno sprečili pokret Talijanske vojske ka Ljubljani. Da to nisu uradile, Ljubljana bi doživela sudbinu Rijeke.

Tako ovaj kraj nije pao u ruke Italije.