Мој отац је завршио подофицирску школу 1932 године, а нареднички испит је положио крајем пролећа 1938. године а одмах потом (после месец-два) је унапређен у наредника. Тада је имао пуне 24 и 1/2 година живота. Био је млад, али са искуством од 6 година службе. Дакле, све у свему наредници су постајали релтивно млади. Овај на слици , као и мој отац били су "обични" наредници. Виши чин је био наредник водник и то у три степена - наредник водник треће, друге и прве класе.
Наредник је већ био старешина у пуном смислу речи. Имао је право на сабљу, шапку, камгарну (штофану) униформу, а када би напунио 27 година могао је да се ожени и да више не станује у касарни. Као наредник, ако је живео у касарни био је у одвојеној наменској соби са другим наредницима или у посебној соби (најчешће и канцеларији). Поднаредници су најчешће спавали у спавоницама са војницима (осим четних старешина), једино им је кревет био одељен параваном.
Подофицири који су живели у касрани су се харнили у подофицирској мензи која је била у касарни (одвојено од војничке кухиње, осим на терену када су сви јели "на казану"). Храну су плаћали. Добијао се додатак на плату, нешто као хранарина од чега се то плаћало,а понекад и додавало (зависи шта су абоненти хтели да им се спреми). Од тога се плаћала храна, као и особље које је спремало храну. Тај додатак (хранарину) су добијали и ожењени али у новцу или намерницама.
Сличан режим, када је у питању обавезно становање у касарни и право на женидбу, је задржан и у ЈНА све до краја 50-тих година. Мислим да је то укинуто негде око 1960-те године.
Hvala na zanimljivim informacijama o podoficirima u vrijeme Kraljevine Jugoslavije.
Što se tiče poslijeratnog razdoblja otac mi je pričao da su oni kao mladi podoficiri stanovali u kasarni po dva u zajedničkoj sobi i da su se
tamo i hranili, ostalih detalja se ne sjećam. Njima u mornarici je najveći problem bio što su dugo vremena morali kada su bili i na slobodnom vremenu i izlazili u grad morali biti u uniformi i s opasačem. Zimi im to nije bio problem ali ljeti kada su morali izići u bijelim uniformama, a
imali su opasače iz nekog čudnog materijala koji je ostavljao pruge na uniformi to je bila muka, jer se bluza nakon svakog izlaska morala
prati ili nekako očistiti. U to vrijeme oficiri su mogli izlaziti u civilu. Tako je otac na kraju tražio da zbog toga ide na raport drugu Titu lično
(tako mi je pričao jer je maršal tada bio na Brijunima), odmah su ga suspendirali i spremili za penziju, ali ga je izvukao komandant kasarne
čiji stric je bio general i valjda ađutant kod maršala (ili tako nešto) i ovaj ga je primio i saslušao. Otac mi je pričao da je sutradan po njega
došao kurir i da su ga pod hitno vratili u službu i partiju, a nakon mjesec dana je došla naredba da se i podoficiri kod izlaska u grad u
slobodno vrijeme mogu kretati u civilu. Tako mi je to otac ispričao ali bilo je to davno prije četrdesetak godina, pa ne znam da li se svega
još točno sječam baš svakog detalja.
Inače otac je već od početka pedesetih stanovao u gradu kao podstanar i kada se 1954. oženio nastavio je isto tako. Ja sam se rodio
1958. a prvi stan je dobio tek 1961. godine. Početkom pedesetih godina je u Puli bilo puno praznih stanova jer su mnogi Talijani emigrirali i
kasnije optirali za odlazak u Italiju.
Malo sam skrenuo od teme ali možda nije na odmet kao dodatna razmjena informacija.
