ZastavnikDjemo
poručnik korvete
 Offline
Posts: 3 509
|
 |
« on: December 29, 2009, 07:35:24 pm » |
|
Konceptualizacija i početak razvoja
MAA-1 Piranha je raketa vazduh-vazduh kratkog dometa sa infracrvenim samonavođenjem, i predstavlja prvo “inteligentno” oružje koje je nezavisno projektovano, razvijeno i proizvedeno u Brazilu. Skraćenica MAA znači Missil Ar-Ar, što znači raketa vazduh-vazduh. Njen razvoj je iniciran 1976, posle prethodno odrađenih studija, koja su za cilj imale domaći raznoj naoružanja i vojne opreme, kako bi se postigla potpuna tehnološka nezavisnost Brazila. Pored troškova koje su izdvojila preduzeća uključena u projekat, tadašnje Ministarstvo vazduhoplovstva Brazila je izdvojilo 29 miliona američkih Dolara za završetak projekta. Piranha je raketa za koju se očekivalo da će po ulasku u upotrebu već biti zastarela, jer tada u regionu nije postojala pretnja koja bi zahtevala razvoj sofisticirane rakete, kao i zbog činjenice da je RV Brazila započelo sa razvojem vođenih raketa sa raketom vazduh-vazduh, jer je njihov razvoj najteži. Samim tim, očekivalo se da će razvoj drugih raketa, namenjenih za dejstva protiv statičkih ili manje pokretnih ciljeva (ciljevi na zemlji, brodovi, itd.), biti mnogo lakši.
To je bila epoha politike nacionalizacije i tehnološkog razvoja, koji je za cilj imao razvoj Brazila kao tehnološki napredne države, što je pojačano Foklandskim ratom, koji je pokazao kako prolaze zemlje zavisne od uvoza tehnološki naprednog naoružanja (iskustvo Argentine sa raketama Exocet), a drugi cilj je bio osvajanje tehnologije i mogući izvoz NVO, koji je u tom periodu brazilskoj industriji donosio veoma lukrativne poslove.
Projekat, razvoj, homologacija i testiranje je uključivao različite jedinice i ustanove RV Brazila, kao što su tehnički instituti, ispitni poligoni, transportne jedinice, jedinice za pretragu i spasavanje, i mnoge druge. Ispitivanje i razvoj su doneli dragocena nova iskustva.
U doba pokretanja ovog projekta, raketa vazduh-vazduh na svetskom tržištu je koštala 20-80000 tadašnjih Dolara po komadu, a rakete tog tipa su proizvodili samo Francuska, SSSR, SAD, Velika Britanija, Kina, Tajvan, Italija, Izrael, Južna Afrika, Japan i Švedska.
Planirano je da Piranha zameni rakete AIM-9B Sidewinder, koje su se do tada nalazile u naoružanju RV Brazila, da se koristi i kao raketa zemlja-vazduh i brod-vazduh kratkog dometa. Po performansama Piranha je trebala da nadmaši AIM-9B Sidewinder, koji je poslužio i kao osnova za njen razvoj. 1978. radna grupa za razvoj rakete već je došla do definisanja TT karakteristika.
Projekat MAA-1 Piranha je iniciran 1976, od strane Instituta za vazduhoplovstvo i svemir (Instituto de Aeronáutica e Espaço), pod ingerencijom Vazduhoplovno-svemirskog tehničkog centra (Centro Técnico Aeroespacial), a sve koordinisao Generalštab, i u njemu su učestvovali inženjeri iz sva tri vida OS Brazila. Programom razvoja je rukovodio brigadni general Hugo Piva, tadašnji direktor Instituta za vazduhoplovstvo i svemir.
1977, rukovođenje projektom je preuzelo Ministarstvo vazduhoplovstva, koje je rad podržavalo odgovarajućim sredstvima, sve do 1982, kada je projekat ponovo preuzeo Generalštab. Do 1982. Vazduhoplovno-svemirski tehnički centar , i od 1979 su pristizala adekvatna novčana sredstva za razvoj rakete, i za plaćanje tehničke podrške British Aerospace-a, koji je učestvovao u definiciji određenih parametara projekta. U to doba izabrani su detektor sistema za samonavođenje, određene su dimenzije rakete, pozicija bojeve glave i blizinskog upaljača, itd.
Za dalji razvoj bila su potrebna kompleksna istraživanja iz oblasti informatike, metalurgije, tehnologije razvoja čvrstog raketnog goriva, optike i elektronike. 1979. napravljene su prve makete za testiranje u vazdušnom tunelu, a 1981. su prve makete sa senzorima bile prikačene na avione u letu.
Motor rakete je bio testiran u različitim uslovima i režimima ekploatacije, a rešenje motora je predstavljalo kopiju motora Rocketdyne Mk36, koji je pokretao raketu Sidewinder. Motor je proizvodio državni koncern za proizvodnju NVO Imbel.
Različite električne, optičke i elektronske potkomponente rakete su projektovane, razvijene i testirane. Projekat se vodio u strogoj tajnosti, sve do javnog prikazivanja rakete 1982.
Radi ubrzanja razvoja, i kako bi se prevazišle tehničke teškoće pri njemu, krajem 192. je sklopljen ugovor o saradnji sa preduzećem D.F. Vasconcellos (DFV) iz Sao Paula. DFV je osnovano 1941. Bavilo se proizvodnjom dvogleda, optičkih nišana, periskopa za oklopna vozila, i sredstva za noćno osmatranje.
Prema tom ugovoru, D.F. Vasconcellos je bila odgovorna za razvoj glave za IC samonavođenje, kao i razvoj sistema za hlađenje IC tragača tečnim azotom. Za to vreme, državna firma IMBEL je razvila i testirala motore na čvrsto gorivo u svom opitnom centru, u mestu Piquete, i prve zemaljske probe su započele 1985, kada je ispaljeno 5 probnih raketa sa tim motorom na kosmodromu Barreira do Inferno.
Postoje i sumnje da je IC glava za samonavođenje razvijena u saradnji sa Izraelcima, koji bi, pretpostavlja se, pomogli u razvoju IC tragača, koji je podsećao na one sa raketa v-v Shafrir, kao i laserskog blizinskog upaljača. Međutim, pregovori su vođeni o licencnoj proizvodnji raketa brod-brod “Gabriel” od strane brazilske firme AVIBRAS.
Program je zapao u teškoće, pre svega zbog finansijskih problema firme D.F. Vasconcellos, kao i zbog promene specifikacija od strane RV Brazila. Problem sa DFV-om je bio rešen tek 1985, kada je dotična firma bila kupljena od strane kompanije Grupo Garbi. Problem sa promenom specifikacija od strane RV je ostao; sada se tražio razvoj sverakursne rakete, posle impresivnog učinka rakete AIM-9L u Foklandskom ratu.
Posle kupovine firme D.F. Vasconcellos od strane strane firme (Pilkington), ista je 1986. izbačena iz programa razvoja MAA-1 Piranha. Program razvoja je poveren firmama Embraer i Engesa, i nezvanični naziv programa je promenio ime u MOL, prema inicijalima tadašnjeg komandanta RV, generala Moreira Lime. Tada je planirano da raketa uđe u operativnu upotrebu 1989. Engesa i Embraer su tada stvorili zajedničko preduzeće pod nazivom Engemissil, koje je kasnije mešovito preduzeće Órbita Sistemas Aeroespaciais S/A, stvoreno 30. Januara 1987, sa kapitalom Embraera, Engese, IMBEL-a, i firmi Parcon i Esca. Međutim, Órbita je bila firma kratkog veka, i prestala je da postoji, i projekat nije doživeo nikakvo “osveženje”. Projekat je zvanično prekinut za vreme prve demokratski izabrane vlade predsednika Collor de Mella. Órbita je uzela pod svoje svu tehničku dokumentaciju, kao i sve inženjere i tehničare koji su radili na razvoju rakete, i 1985. su bile spremne samo makete i određene komponente rakete. Troškovi nastavka istraživanja i razvoja su bili previsoki, pa je RV Brazila raskinulo ugovor, i projekat razvoja rakete od strane gore pomenutih firmi je prekinut od 1987. do 1993.
Međutim, Vazduhoplovno-svemirski tehnički centar je nastavio sa programom razvoja prve domaće rakete vazduh-vazduh, istini za volju, veoma usporeno, sve do 1993, kada je potpisan novi ugovor sa firmom Mectron Engenharia iz Sao Paula. Do tada, VSTC je radio na poboljšanju raketnog goriva i na bojevoj glavi. MAA-1 je ponovo dobila ime Piranha, i prema novom ugovoru, bazirala se na raketi AIM-9E Sidewinder. Ukupna suma, potrebna za nastavak razvoja, je iznosila 8 miliona američkih dolara (1/6 sume koju je tražila već pokojna Órbita), i ugovorom je predviđeno dodatnih 20 miliona Dolara za kupovinu nulte serije od 100 raketa. RV Brazila je tada planiralo da nabavi 1000 raketa MAA-1, kojima bi opremila avione F-5E Tiger II, AMX, F-103E/D Mirage III i AT-26 Xavante. U međuvremenu, RV je pokušalo da nabavi rakete AIM-9L iz SAD, ali bezuspešno, jer su Amerikanci bili spremni da prodaju samo zastarele AIM-9D i AIM-9G/H.
Probe nove rakete su počeli 18 meseci posle novog pokretanja programa razvoja, i 1995. su počeli prvi testovi, kada je ispaljeno 15 prototipova rakete sa aviona AT-26 Xavante (AT-26 Xavante je brazilski naziv za Aermacchi MB-326), iznad kosmodroma Barreira inferno. Svih 15 lansiranja je sprovedeno uspešno. Tokom Septembra i Oktobra 1995, razvijen je telemetrijski sistem navođenja, koji je omogućio ispitivanja performansi rakete pri specifičnim manevrima.
U periodu između Novembra 1995. i Januara 1996, rakete Piranha su ispitivane lansiranjima protiv meta, koje su se sastojale od BPL Banshee, i tegljenog emitera infracrvenog zračenja. 1996., raketa je već bila 85% razvijena. 2. Oktobra 1998. izvršena je preliminarna homologacija, i započeta je proizvodnja 15 prototipova. Još tri lansiranja su obavljena sa Mirage-III i tri sa F-5E, i svih šest je izvršeno uspešno. U međuvremenu, RV Brazila je nabavilo 120 izraelskih raketa Python III, kako bi se pokrila praznina do uvođenja “nove” Piranhe, a takođe su stigli i francuski lovci Mirage-2000, koji su već opremljeni raketama Matra Magic II. Tokom 2000. izvršeno je nekoliko uspešnih lansiranja tokom vežbi.
|
