"Galeb" osvaja Ameriku
Stručnjaci iz Pentagona hteli su da kupe 900 naših aviona G-4 za osnovnu obuku borbenih pilota
AVION NA koji se osamdesetih godina prošlog veka razvijao u Beogradu i Parizu trebalo je da poleti 1995.godine. Sve je ukazivalo na to da će to biti vrhunska letelica za potrebe našeg RV, ali koja je i obećavala veliki profit Jugoslaviji i otvaranje hiljada novih radnih mesta. Međutim, jedan drugi avion, G-4, takođe projekat Žarkovačkog instituta, bio je na korak da domaćoj vazduhoplovnoj industriji donese svetsku slavu i ogromnu zaradu.
Naime, američko ratno vazduhoplovstvo je krajem osamdesetih godina donelo odluku da zameni svoje stare avione koji su služili za osnovnu obuku borbenih pilota. Bila im je potrebna letelica na kojoj bi vršili selekciju pilota i njihovu obuku da što lakše pređu sa dozvučnog na nadzvučni avion. Pentagon je planirao konkurs za oko 900 letelica pod nazivom JPATS (Džojn prajmari airkraft treining sistem). Avion G-4, koji je već leteo kod nas, mogao je da bude dobro rešenje.
Ovaj avion vazduhoplovni stručnjaci iz Pentagona prethodno su videli na izložbama vazduhoplova u Parizu i Fernoboru u Engleskoj. Kada su se u Americi njihovi konstruktori uverili kakva je “ptica” jugoslovenski avion, nezvanično je proglašen za favorita na konkursu.
Komapanija General Dunamics, ona ista koja proizvodi avione F-16, F-22, F-35 i druge, najkvalitetnije borbene avione u Americi, 1990. godine u Žarkovu potpisuje predugovor o saradnji sa Jugoslovenskom vazduhoplovnom industrijom o proizvodnji i reprojektovanju aviona G-4. Formiran je i zajednički tim konstruktora (naš i američki), koji je trebalo da izvrše modifikacije osnovne verzije aviona G-4 u skladu sa potrebama PATS. Planirano je da na čelu zajedničkog projektantskog tima aviona za JPATSY (i ovde je dodata oznaka Jugoslavije) bude magistar Milan Milojević (tada imao 39 godina), pomoćnik direktora Vazduhoplovno-tehničkog Instituta i direktor projekata “Lasta” i “G-4”. Na konkursu, vrednom oko 8 milijardi dolara, trebalo je da nastupimo sa jednom od najjačih američkih firmi za proizvodnju aviona. Sve do 1991. (otprilike do ratne epizode “Vukovar”), američki i jugoslovenski stručnjaci su radili na ovom projektu. Onda je sve prekinuto.
Priča o tome kako su jugoslovenski političari 1990. i 1991. odlučili da zemlju uvedu u građanski rat, umesto da zarade basnoslovan novac, otvore nova radna mesta i uvrste Jugoslaviju u sam vrh tehnološki razvijenog sveta, nikada do kraja nije ispričana domaćoj javnosti.
Prvu informaciju da se sprema do tada najveći konkurs za prodaju školsko-borbenih letelica u svetu i to u vazduhoplovno najmoćnijoj državi stigla je u SFRJ još 1988. godine - seća se inž. Milan Milojević. - U to vreme imali smo odličnog vojnog atašea u SAD puk. pilota Dragana Ikonomovića, a na čelu SDPR-a bio je general Nikodin Jovanović. Odmah te 1989. dobili smo naređenje u VTI da spremimo stručnjake za odlazak u SAD kako bi se upoznali sa ovim programom.
Po svedočenju Milojevića, po dolasku u Vašington, “opušteni” vazduhoplovci su shvatili da je “đavo odneo šalu”. Pored naših diplomatskih predstavnika sačekao ih je i gospodin Bejker (američki general zadužen za obuku pilota svih rodova vojske) i odmah je počeo naporan brifing. Za nekoliko dana razgovora Bejker je saopštio našoj strani osnove konkursa JPATS koji će biti raspisan tek godinu dana kasnije. Naš stručnjak ne može da se otme utisku da su Bejker i Amerikanci dobro znali kvalitete aviona G-4. U razgovoru sa Amerikancima, takođe, rečeno nam je da će na konkursu učestvovati 30 najvećih svetskih firmi, ali da su nam jedini ozbiljni konkurenti francuski avion “alfa džet” i engleski “houk”.
- Šok je bio kada smo tokom ovog boravka u Vašingtonu pozvani na prijem kod tadašnjeg glavnokomandujućeg generala avijacije SAD - priseća se inženjer. Tokom prijema na kome se večeralo, plesalo i ćaskalo, našim oficirima su prilazili američki oficiri i tu su nam davali dodatne informacije o konkursu - kaže Milojević.
Naša delagacija je saznala da na konkursu šansu imaju samo firme koje će raditi u kooperaciji sa američkim kompanijama. Ostali bi imali iste šanse samo pod uslovom da njihov avion bude jefitiniji i do 50 odsto. To nijedna zemlja nije mogla sebi da priušti. Druga važna informacija je bila da je američko RV zainteresovano za “avion sa police”. To je značilo da žele strukturu aviona, a ne i motor i elektroniku koju su Amerikanci imali razrađenu. Cena je, takođe, bila važna. G-4, koji je bio procenjen na 3,5 miliona dolara. U osnovnoj verziji je bio od dva do dva i po puta jeftiniji od “alfa džeta” i “houka”. Kao usput, našim ljudima je “natuknuto” da je njihov domaćin Bejker, zadužen za konkurs, bio rođeni brat Džemsa Bejkera, američkog državnog sekretara.
- Sve informacije o toku razgovora napisane su još tokom naše posete, napravljeni su izveštaji i vratili smo se u Beograd - nastavlja Milojević. - Nekoliko dana po povratku iz SDPR su tražili sastanak. General dr Nikodin Jovanović je iz usta stručnjaka hteo da čuje i dodatne informacije. Kada sam mu rekao da stojimo i bolje nego što je zvanično napisano, čovek je kratko zaključio da je to velika šansa za zemlju, formirao je tim SDPR-a za ovaj projekat, a mi smo izabrali svoj inženjerski tim za ovaj projekat, u dogovoru sa rukovodstom Instituta u Žarkovu.
U to vreme upravo smo završavali modernizaciju G-4 i taj avion je poneo ime G-4M. Mnoge konstruktivne zahvate koje je trebalo raditi na avionu za JPATS mi smo već radili ili stekli određena iskustva na G-4M. Na čelu tima za modernizaciju G-4 nalazio se upravo Milojević. Planirano je da se potrebne modifikacije urade u fabrici “Soko” u Mostaru.
- Ceo tim za ovaj projekat dao je veliki doprinos da predstavimo u najboljem svetlu naš avion, a poseban je bio doprinos dvojice vrhunskih inženjera Milana Bajovića i Zorana Rendulića. Radilo se često i po 18 sati dnevno. Spremali smo tehničku dokumentaciju, prevodeći sve detalje na engleski.
Naš avion za JPATS trebalo je da zameni, u stvari, dva aviona koji su dotad korišćena za obuku pilota u avijaciji SAD. Piloti kopnenog vazduhoplovstva koristili su za ovu fazu obuke letelice “T-37 Cessna”, dok su mornarički piloti na obuci leteli na “T-34C Northrop”. U prvom avionu pilot i instruktor su sedeli jedan pored drugog, u drugom jedan iza drugog. Amerikanci su već bili definisali da je ova druga varijanta izvesnija. Izazov za projektante aviona G-4 bile su performanse aviona pri sletanju na nosače aviona. Bio je potreban jači uzgon kao i dodatna oprema na avionu za sletanje. To nije bio neki naročit problem za naše stručnjake.
Za godinu i po naši stručnjaci išli su pet puta u Ameriku, a gospodin Bejker je isto toliko puta dovodio svoju delegaciju u našu zemlju.
LOBISTI RADE ZA NAŠ AVION
- KOLIKO smo bili ispred ovog vremena, svedoči podatak da smo mi još 1989. imali svoje lobiste u Americi koji su odrađivali svoj deo posla - kaže Milojević. - SDPR je angažovao lobističku firmu da radi sa političarima i važnim ličnostima, koji su donosili odluke. Za promociju aviona u Americi angažovan je Džefri Etel, jedan od najuticajnijih američkih novinara u svetu vazduhoplovstva. On je inače leteo na preko 150 tipova aviona, uključujući i borbene. Etel je bio impresioniran našim avionom i odmah je ušao u posao. Iza njega je bilo 50 napisanih vazduhoplovnih knjiga. On je dolazio sa američkim probnim pilotima u Srbiju, a u SAD sačekivao naše delegacije i njegova uloga je bila nemerljiva. Džefri Etel je, kako je često govorio, radio iz “uverenja”, ali kao i svaki Amerikanac ni pare nije odbijao.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:538983-Galeb-osvaja-Ameriku
