Diverzantske podmornice klase P-911Početkom 70-tih godina, još u toku izgradnje podmornica tipa B-71 i B-72 (Heroj i Sava) razmatralo se osnivanje i razvoj manjih podmornica pogodnih za delovanje na području od oko dve trećine površine jadranskog pomorskog bojišta severno od spojnice ostrvo Molat - Ankona sa izobatama manjim od 150 metara. Kako se duž obalnog pojasa uz nerazuđenu italijansku jadransku obalu, širine 10 do 20 nm, sa dubinama manjim od 20-ak metara mogu se koristiti samo manje diverzantske ronilice, pristupilo se planiranju izgradnje takvih plovila.
Materijalna sredstva utrošena na razvoj, gradnju, ispitivanja i upotrebu ovakvih plovila jako su opterećivala budžet tadašnje SFRJ, tako da se tražio ekonomičniji pristup razvoju podmorničarske komponente flote.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
U Brodarskom institutu - Zagreb 1971. napravljena je studija sa predlozima rešenja diverzantskih plovnih sredstava. Prve prethodne analize za malu torpedno-napadnu podmornicu tipa M-100 i malu diverzantske podmornicu tipa M-40 izrađene su 1974. godine na osnovu preliminarnih TTZ Uprave ratne mornarice (URM-SSNO). Program realizacije za malu divezantsku podmornicu usvojen je tek nekoliko godina kasnije, jer je u tom periodu do 1978. težišni zadatak JRM bio projekat i gradnja podmornica tipa B-72.
Na čelu projekta bio je MT potpukovnik Davorin Kajić, dipl. ing brodogradnje. To je bio zahtevan zadatak, jer nije bilo iskustava u projektovanju sličnih objekata kod nas. Mala diverzantska podmornica P 901 Mališan je bila rashodovana nekih 25 godina ranije a da pre toga nisu stečena velika ekploataciona, tako ni projektna iskustva, jer je podmornica bila izgrađena za vreme II Sv. rata u Italiji.
Sva saznanja o sličnim projektnim rešenjima i borbenoj upotrebi sličnih diverzantskih podmornica u šest godina II Sv. rata bila su zabrinjavajuća, jer od preko hiljadu njih samo su neke u potpunosti izvršile svoj zadatak, dok su druge potopljene još u fazi prilažavanja cilju ili nakon njegovog potapanja. Međutim, to ne umanjuje, nego još više ukazuje na vrednost uspeha samo nekoliko grupa dobro uvežbanih podvodnih diverzanata koji su u navedenom periodu uspeli potopiti tri bojna broda, četiri krstarice i 300 000 brt tovarnog prostora transportnih brodova.
Konzervirane podmornice pod nadstrešnicom u MTRZ Tivat [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Nakon niza izmena projekata i rasprava zbog usvajanja optimalnih taktičko tehničkih zahteva i traženja najboljih rešenja, u splitskom Brodogradilištu specijalnih objekata (BSO), izgrađena je između 1985. i 1989. godine grupa od šest malih diverzantskih podmornica dobrih taktičko tehničkih osobina. Postojali su planovi za rešenja za usavršavanje postojećih ili izgradnju sedme diverzantske podmornice tipa R-3SE sa anaerobnim Stirling električnim pogonom, čija su idejna rešenja izrađena u BI-u Zagreb.
U fazi izrade projektne dokumentacije, postavljeni su sledeći taktičko tehnički zahtevi:
1. Mogućnost manevra u plitkim vodama (10-15m).
2. Daljina ronjenja od min 150 NM, brzinom od 4čv, uz pražnjenje akumulatora od 80%.
3. Dobri životni uslovi za autonomiju od 48h.
4. Tačni i pouzdani osmatračko-navigacijski uredjaji.
5. radna dubina ronjenja od 90m.
6. Maksimalna brzina u podvodnoj vožnji od 6-7cv.
7. Dobra upravljivost pri jako malim podvodnim brzinama (od svega 1čv).
8. Dobra manevarska svojstva (mogućnost manevra na skučenom prostoru).
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Tako se došlo do projekta džepne podmornice klase „Una“, odnosno tipa 911, 1980. godine. Po izgradnji 6 plovnih jedinica, pojavio se interes za njihovom kupovinom od strane Švedske, Indije i Severne Koreje.
Od malih (do 100 tona) diverzantskih podmornica očekuje se da sigurno plove u plitkom moru, pri ušćima reka, u blizini zaštićenih luka i da pri tome zadrže potrebnu podvodnu plovnosti u moru različite gustine, pri manevru polaganja mina ili pri izlasku ronilaca u podvodnoj plovidbi . Isto tako, očekuje se da diverzantska podmornica bude izuzetno tiha, magnetno neutralna, sa što manjom siluetom, sa srazmerno velikom autonomnošću i daljinom podvodne plovidbe pri solidnoj brzini, naoružana torpedima i minama, te da se u njoj može smestiti i udobno boraviti nekoliko pari (parova) diverzanata sa njihovim aparatima i naoružanjem.
Trup i obloga Unutrašnji trup je cilindar od visokolegiranog čelika, a hidrodinamički oblik daju mu čelični limovi i obloga od poliestera ojačana staklenim vlaknima.
Motorni prostor Petokraki propeler pokreću dva elektromotora snage od po 91 kw (70 ks)
Osnovni izvor energije su akumulatorske baterije teške 23,3 tone
Akumulator omogućava podmornici da brzinom od 8 km/h vozi 50 sati i pređe skoro 400 km bez izronjavanja
lMaks. brzina pod vodom je 15 km/h
komora Ulazno-izlazni prostor koji služi i za smeštaj i izronjavanje pomorskih diverzanata.
Na dugogodišnjem vezu u Tivatskoj luci [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Pred podmornice klase „Una“ bili su postavljeni sledeći zadaci:
- ofanzivno miniranje polaganjem akustičnih indukcionih, na dnu ležećih mina ispred neprijateljskih luka i sidrišta, na njegovim plovnim rutama, na čvorištima dužobalskih komunikacija i na poprečnim komunikacijama.
- prevoženje, ubacivanje i izvlačenje pomorskih diverzanata po čitavoj operacijskoj osnovici agresora (iz neposrednog okruženja) ili po privremeno zaposednutoj teritoriji.
- kombinovano polaganje ofanzivnih minskih prepreka i ubacivanje pomorskih diverzanata.
- jednostavnije taktičko-operativno izvidjanje za potrebe komande koja planira upotrebu pomorskih snaga.
- tajni transport ljudstva i sredstava prema mogućnostima ukrcavanja, smeštaja i akcionog radijusa podmornice.
- specijalnu kurirsku službu i slične zadatke.
Do 1986. godine ukupno je izgradjeno 6 podmornica ovog tipa:
911 – „Tisa“
912 – „Una“
913 – „Soča“
914 – „Zeta“
915 – „Vardar“
916 – „Kupa“
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Nakon raspada SFRJ jedna od šest izgrađenih diverzantskih podmornica opremljena je dizel-generatorom čime je podmornici povećana energetska autonomnost. Zbog toga je čvrsti trup podmornice produžen za nešto manje od dva metra, a istisnina na površini za oko deset tona.
Podmornica je pod novom oznakom P 01 i imenom Velebit bila u sastavu HRM do 2006. te nakon toga ustupljena je jednom od muzeja u Hrvatskoj.
Ostalih pet podmornica je bilo u sastavu RM SRJ a zatim RM Srbije i Crne Gore a nakon raspada državne zajednice u sastavu RM CG. Sve su povučene iz upotrebe i odlukom Vlade Crne gore, rešeno je da se jedna podmornica zadrži za muzej a ostale poklone bivšim republikama kao muzejski eksponati.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Izvor:
www.podmornicar.hr Pregled ratnih brodova i trajekata, 1988
