петак, 25.06.2021.
Милан Комар
Три године од упловљавања подморнице 911 на УшћеУрадили смо и пројекат уређења и избацили трошковник, што на питања пријатеља и знатижељника – кад то чују – изазива подсмех и коментаре је ли могуће да Министарство одбране не може да затвори трошковну ставку од 2,5 до три милиона динара или, како неки други кажу, да нема осећај шта би такав експонат значио у фундусу Војног музејаКад би којим случајем шеф државе у пратњи министара силе прошетао Дунавским кејом и кроз врбово растиње у војном кругу на Ушћу угледао подморницу 911, те упитао пратиоце шта је то, дојучерашњи министар одбране сигурно би убедљивим гласом одговорио да је тај објекат довезен из Црне Горе у његовом мандату (2018), док актуелни министар не би вероватно имао ваљан одговор, јер је питање да ли му је ико од ближих сарадника и поменуо статус те гомиле гвожђа – у коју се нечињењем титулара (Министарство одбране) неумитно претвара тај високотехнолошки производ бивше државе, у чијем стварању је и Србија имала велики удео.
А на потпитање зашто није завршено уређење тог објекта и дато на увид грађанству, па да Београд – попут Барселоне, Амстердама, Лондона, Минхена – има светски вредан музејски историјско-техничко-образовни експонат, могући одговори би се погубили у бирократском лавиринту Министарства одбране, а можда и већим делом у опортуности војног врха да не дозволи те 2018. планирано уређење подморнице на локацији где се од тада налази, тобоже из разлога заштите околине од загађења, како је невешто чиновничком терминологијом срочено образложење.
Предлагали смо као Удружење подморничара ветерана Србије да инжењерски стручно објаснимо Речној флотили (подморница је у њиховом кругу) и њеној претпостављеној команди безразложност страха од једнодневног пескарења трупа, а под заштитним шатором, укључујући и употребу помагала типа брезова метла и усисивач, да ни зрно песка или честица рђе не остане на месту рада. Урадили смо и пројекат уређења и избацили трошковник, што на питања пријатеља и знатижељника – кад то чују – изазива подсмех и коментаре је ли могуће да Министарство одбране не може да затвори трошковну ставку од 2,5 до три милиона динара или, како неки други кажу, да нема осећај шта би такав експонат значио у фундусу Војног музеја.
У међувремену смо се наслушали, што званичних, што оних других информација како се Министарство одбране због низа нејасноћа одрекло тог објекта, како му је перспектива једино у „Београду на води”, како је ствар у рукама заменика градоначелника, како се около мудрује и тражи нова локација, па све дотле да би анкерисање подморнице у воденом царству јагодинског Аква-парка било тешко скрнављење њеног минулог рада. Једино (још) није оспорена констатација да без нашег кадра (официри, подофицири, инжењери) нема уређења подморнице, поготово не њене унутрашњости, коју треба врхунски скоцкати да посетиоци стекну утисак тренутне спремности за роњење.
Није такође оспорено, а могло би се очекивати да из квантума српске релативизације свега и свачега неко негира јасно наслућујућу корист која се нуди Војном музеју и Београду у облицима: сазнајно-историјског, техничко-технолошког, образовног, туристичког и зашто не рећи – и финансијског аспекта.
Вреди ли онда војно-српском неразумевању овог случаја сто први пут помињати да посестрима 913 у Војном музеју у Пивки доноси годишње већи профит од свих осталих музејских експоната заједно, да је 912 у Тивту такође одлично посећена, али с хендикепом смештаја на отвореном простору (словеначка у климатизованом хангару). Једна је (915) изрезана у оном таласу уништавања војних ефектива у првој деценији овог века, док 916 на црногорској обали чека новог титулара, а 914 након квалитетно урађене модернизације чами у хладовини олеандера у сплитској луци Лора. А била је то серија најбољих оперативно-технолошких решења на свету у класи 100-тонских подморница.
Писано или било какво друго ургирање према Министарству одбране дефинитивно више нема никаквог смисла, подморнички понос нам не дозвољава да хватамо државне чиновнике за рукаве и тиме се понижавамо, исто као што нам вређају интелект бенигна обећања отуда да ће једног дана неки чиновник то ставити у неки план па ће онда неко трећи то да одобри... И не липши магаре до зелене траве.
Усуђујем се на крају да закључим да браву овог зарђалог војнобирократског случаја може да откључа једино лице поменуто на почетку овог вапијућег текста – шеф државе.
Морнарички пуковник, подморничар
Izvor:
www.politika.rs
