Sećanje na agresiju NATO pakta 1999. godine

[Kuzma®]

Па ја не знам ко је још организовао параду или уопште неку свачаност (не мислим на меморијалне скупове) да би обележио годишњицу почетка било ког рата. То се ваљда организује у част годишњице завршетка.

[banebeograd]

pa ovi sto su godinama na vlasti svesrdno se trude da srbi zaborave kako su napadnuti i od koga ,
zato se pomen pocetka i zavrsetka te fasisticke akcije protiv srpske drzave i srpskog naroda i treba obelezavati, da se nikad ne zaboravi i nikad oprosti.

[Kuzma®]

Можда се нисмо разумели, парадом треба обележити крај, а почетак разним комеморативним скуповима.

[tihi]

Parade su isprazno bacanje novca i maltretiranje vojnih resursa. Tacka. Za te novce je bolje srediti malo uslove rada vojnika, organizovati neku kvalitetnu vezbu sa gadjanjima...

[Kuzma®]

Тихи, овде није реч да ли су параде потребне или не, и вероватно си у праву да је то само беспотребно трошење ионако скромних средстава. Посебно што је овде постало уобичајено да се сваке године траже 1 до 2 повода за неко парадирање.
Мислим да је овде тренутно реч о томе да ли датум почетка агресије на ову земљу треба обележавати свечаношћу као што је парада или је примереније да то буду комеморативни скупови.

[tihi]

Kuzma, u pravu si. Pocetak NATO agresije je nesto sto je unazadilo nasu drzavu, i donelo velike zrtve. Da je nije bilo UCK verovatno nikada ne bi dobilo svoju drzavu Kosovo. Taj datum treba da se obelezava prvenstveno da ne zaboravimo ko su nam prijatelji, a ko nije. Urucenje ordena Marinosu Ritsoudisu koji je odbio da sa svojim brodom ucestvuje u bombardovanju SRJ na svoju veliku stetu bi bio lep pocetak.

[TNT024]

Ako ćemo pošteno, na obe fotografije se vide uredno podšišani i sveže obrijani vojnici, a za koje mi znamo da su dugo vremena proveli na terenu i na ratištu.
Svaki analitičar će to prvo da primeti, ličnu higijenu i oružje u rukama.
A to je prilično daleko od neke paravojske, razbijene vojske (setimo se slika zarobljenika vojske Kraljevine Jugoslavije koji isto tako raspojasani, prolaze pored nemačkih tenkova, ali neobrijani i razoružani) ili stereotipa srpskih boraca kao masnih, bradatih i zapuštenih četnika iz filmova.

Ja bih rekao da je taj fotograf tada slikao sve i svašta a da je ovde prikazana grupica, u tom trenutku, najneurednijih vojnika... možda njihov starešina nije znao da ih niz put čekaju novinari koji će da ih slikaju pa ih nije upozorio da se zakopčaju i zategnu.

I onda ovo treba da ostane za budućnost fotogradija koja predstavlja ili sugeriše neko rasulo i štatijaznam kakvu vojsku.


Slika može da govori 100 reči a može i gadno da prevari.

Mislim da nisi u pravu.
Prvo, ko je slikao i čiji fotograf?
Drugo, ono nisu ni kom slučaju najneuredniji vojnici! Ono su HEROJI!!!
Treće, a gde je taj njihov starešina? Da nije možda ostavio kosti na terenu???
Četvrto, ova i mnogo sličnih fotografija TREBA da ostanu za budućnost, da prikažu ORGANOZOVANO I PO NAREĐENU postupanje po istim. Ovo je sve samo ne "štatijaznam" vojska.
Moj ti je prijateljski savet da pročitaš šta si napisao i još bar jednom dobro razmisliš o tome šta i kako si napisao.

[lovac]

Vidi se da su momci neobrijani, neuredni i izmoreni .... očigledno! 

Što se tiče kratke kose: u ratu je najpraktičnije imati kratku kosu ili se šišati mašinicom na ćelavo. To je najbolji način da se održi kakva - takva higijena glave. Duga kosa se za čas ulepi od znoja i prljavštine i pogodna je za razne parazite, kada se nema uslova za redovno održavanje higijene.

[dark-bullet]

U ratu je najpraktičnije izgledati zastrašujuće, a ne kao maneken. U ratu je najvažnije, da te se protivnik boji i pogledati, a kamoli se boriti protiv tebe.

[lovac]

Iz današnjih novina - interesantno, iako se desilo  veoma davno.


Kako je Milo samom sebi objavio rat

A. J. 22. marta 2019. 10:48

Ljubljana, vlada. Obisk predsednika crnogorske vlade Mila Djukanovica v Sloveniji. Predsednik Danilo Türk. Foto: Stanko Gruden/STA
Milo Đukanović, tadašnji predsednik Crne Gore i osvedočeni NATO saradnik, kao član Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije dao je glas da se zarati sa NATO-om. Ovo prigodno istorijsko podsećanje nosi sa sobom i jedno korisno naravoučenije — Ustav svako i uvek mora da poštuje.

Sredinom 1998. godine bile su intenzivirane antiterorističke aktivnosti na prostoru Kosova i Metohije. Stoga je bilo potrebno da se usklade dejstva i zone odgovornosti Vojske Jugoslavije i policije Srbije. Međutim, i za takvu ulogu Vojske bila je potrebna konkretna odluka Vrhovnog saveta odbrane (VSO).

Problem je bio u tome što je njegov član tada bio i Milo Đukanović, koji je odavno, i javno i tajno, delovao protiv državnih interesa SR Jugoslavije. Prema njegovim naređenjima, crnogorska policija je stalno bila na ivici sukoba sa pripadnicima Vojske Jugoslavije raspoređenim na teritoriji te republike, ali formalno-pravno on je bio član Vrhovnog saveta odbrane koji je odlučivao na principu konsenzusa sva tri člana — predsednika Jugoslavije, Srbije i Crne Gore.

U tom sastavu su održana samo dva sastanka VSO. Prvi je bio u Belom dvoru u Beogradu, 9. juna 1998. godine, na samom početku združenog antiterorističkog delovanja.

Predsednik SRJ Slobodan Milošević je sve učesnike sastanka, a posebno generala Momčila Perišića, savetovao da paze šta pričaju pred Milom Đukanovićem.

„Sve što njemu izgovoriš, kao da si odmah poslao u štab NATO-a. Posebno ne spominji gde ti je koja jedinica, jer to može doći glave ljudima koji su u njima“, upozoravao je predsednik Milošević generala Perišića, načelnika Generalštaba.

Milo Đukanović je stigao u zakazano vreme u dugačkoj koloni blindiranih vozila i sa tridesetak pratilaca naoružanih dugim cevima. General Perišić je izlagao situaciju na način koji niko nije mogao da razume. Đukanović je postavljao niz preciznih pitanja vezanih uz stepen angažovanja i raspored jedinica Vojske Jugoslavije.

Odgovori generala Perišića bili su takvi da bi sahranili svačiju ljubopitljivost. Na kraju, i Đukanović je glasao za zaključke koji ocenjuju da je angažovanje Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji u skladu sa Ustavom i zakonima zemlje i podržao je oružanu borbu protiv terorističke OVK.

Druga sednica Vrhovnog saveta odbrane održana je par meseci kasnije, 4. oktobra 1998. godine. Situacija u kojoj se nalazila naša država bila je dramatična. Eskalirale su pretnje upotrebom vojne sile NATO-a prema Jugoslaviji i trebalo je odgovoriti na njih.
Savezna vlada SRJ je to uradila u više navrata, pozivajući se na odredbe međunarodnog prava i principe Povelje OUN koji zabranjuju upotrebu sile, kao i pretnju njome, suverenim državama koje ne ugrožavaju druge zemlje i mir u svetu. Bila je zakazana i sednica Savezne skupštine, ali stav VSO je bio najvažniji.

Na početku je Slobodan Milošević kratko izložio sumornu situaciju i naglasio je da nema potrebe za dugim govorima. Tražio je da se članovi Saveta (Milan Milutinović i Milo Đukanović) izjasne o kratkom i jednostavnom zaključku koji se svodio na to da se nastave sve aktivnosti i ne žale napori da se spreči NATO agresija, ali da ukoliko do nje ipak dođe, da branimo SR Jugoslaviju svim raspoloživim sredstvima. Milan Milutinović je prihvatio preporuku, govorio kratko i podržao predloženi zaključak.

Na Milu Đukanoviću je bila velika muka. Bilo je više nemoguće sedeti na dve tako udaljene stolice — biti američki štićenik, a kao član Vrhovne komande praktično objaviti rat svojim gazdama. Zato je, kao i mnogi političari u nevolji, pribegao dugačkom monologu i uporno bežao da kaže: „Da“ ili „Ne“.

„To ti Milo pričaj pred svojim biračima“, prekinuo ga je Slobodan Milošević. „Ovde ti nama reci jesi li za ove zaključke, ili nisi?“
„Ali ja tvrdim da ne smemo da se sukobimo sa NATO paktom…“ uzvratio je Đukanović.

„Pa je li ti misliš da smo mi ostali blesavi, pa da hoćemo da se bijemo sa tolikom silom?“, opet ga je prekinuo Milošević. „Evo, ovde lepo piše da treba da uradimo sve da do toga ne dođe. Ali, Milo, nećemo mi da napadnemo sami sebe. Ne odlučujemo mi da li će oni da nas napadnu, ili neće. Uradićemo sve da do toga ne dođe, ali ako dođe, mi imamo samo jednu odluku — da se branimo, ili da se predamo. Je li ti razumeš šta ja tebe pitam?“, stezao ga je Milošević čeličnim obručima.

„Ja samo znam da ne treba da se sukobimo sa NATO-om“, ukopavao se Đukanović.
„Ajde da probamo ovako“, opredelio se Milošević za taktiku učitelja u nižim razredima osnovne škole. „Ja tebe lepo da pitam, a ti da mi odgovaraš. Milo, je li imamo mi Vojsku?“
„Imamo“, prihvatio je Milo igru nametnutu jačom voljom!
„Pa šta treba da radi ta vojska, kad je već imamo, nego da brani zemlju kad je neko napadne? Je li tako, Milo?“
„Jeste!“
„Pa, Milo, je li treba naša vojska da brani našu zemlju?“
„Treba“, uzvratio je Milo uljuljkan retoričkim ritmom.

„Sastanak je završen!“, rekao je Milošević, pokupio svoje papire i ustao od stola!

Na njegovom licu nije bilo ni traga slavodobitnosti, već samo blagi osećaj gađenja. Đukanoviću je trebalo par sekundi da shvati šta se upravo desilo i godine kasnijeg nemuštog i neuspešnog pravdanja zbog takvog „glasanja“.

Konačno, šta bi bilo da je tada Milo Đukanović bio dosljedan (što inače nije cilj kojem on pretjerano teži) i rekao: „Ne“?

Odluka bi ostala ista, samo što bi Đukanović bio uhapšen na licu mesta i optužen za veleizdaju. Tako je bilo zapisano u Ustavu SR Jugoslavije kroz obavezu da se po svaku cenu brani suverenitet i teritorijalni integritet države. Ista ustavna norma važi i za države koje su nastale iz nje.

Odbrana države i njene celovitosti je obaveza iznad i prije svih ostalih.

(Sputnjik)

[Boro Prodanic]

Šteta što nije rekao "Ne" pa da ga neko posle toga udavi u Zabeli...

[Brok]

Šteta što nije rekao "Ne" pa da ga neko posle toga udavi u Zabeli...

Nije samo on dao zeleno svetlo, narod je to učinio na referendumu, kada smo glasali za strano nemešanje.
Sa druge strane, nijedna vlast nikada neće raspisati referendum ako nije sigurna da će to rezultirati sa onim što su već odlučili.

[Boro Prodanic]

Ma znam sve to, mislio sam konkretno kako bi svima u Srbiji i Crnoj Gori bilo bolje da je Milo završio karijeru 1999.

[Brok]

Popović: Cilj NATO agresije bio da odvoji KiM od Srbije

23.03.2019.

"Kosovo je bilo i uvek će biti srpsko, dokle god imamo Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN", poručio je Popović

Ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović položio je danas na Tašmajdanu venac na spomenik Milici Rakić, devojčici koja je poginula u bomardovanju SRJ 1999. godine i izjavio da je glavni cilj NATO agresije bio samo jedan - da odvoji KiM od Srbije, a da u tome nisu i neće nikad uspeti.

"Kosovo je bilo i uvek će biti srpsko, dokle god imamo Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN", poručio je Popović.

On je istakao da je veoma važno da Srbiju u tome podržavaju prijatelji, pre svega Rusija i predsednik Vladimir Putin, koji su nekoliko puta sprečili ukidanje te rezolucije.

Popović je poručio da treba svaki dan da se sećamo svih žrtava.

"U budućnosti ćemo nastaviti borbu da očuvamo Kosovo i Metohiju kao neotuđivi deo Srbije, čuvajući Ustav i Rezoluciju 1244", istakao je ministar.

Popović je naveo da je više od 10.000 žrtava bilo u zločinačkoj agresiji NATO, da je uništena praktično sva srpska privreda, kao i da šteta naneta zemlji iznosi desetine i desetine milijardi evra, ali da plan Alijanse, ipak, nije uspeo.

"Kosovo nije članica UN, Uneska, niti Interpola, niti će će ikada biti", podvukao je Popović.

Ministar je napomenuo da taj zločin ne sme da prođe nekažnjeno, te podsetio da je nedavno Gornji dom ruskog parlamenta usvojio rezoluciju kojom se NATO zločin najoštrije osuđuje, jer je to, prvi put posle 1945. godine, bilo rušenje međunarodnog prava i rušenje povelje UN.

On je dodao da je to bio nelegalan, nezakonit akt i da Rusija podržava stav da zločinci moraju da odgovaraju.

"Srbija ne sme da se zaustavi na ovome. Moramo da institiramo da zločinci budu kaženjeni. Svuda u svetu se zločinci kažnjavaju i ne postoji nijedan razlog da se ovaj zločin zaboravi. Ali, pre svega, mi moramo da insistiramo na tome da se nađu zločinci i da se adekvatno kazne", rekao je Popović.

Izvor: Tanjug

[MOTORISTA]

Dokazao sam da uranijum iz bombi ubija i posle 20 godina
Milica Ostojić   24. mart 2019.

Anđelo Fjore Tartalja, italijanski advokat u intervjuu za "Novosti": Dve presude kasacionog suda u Italiji potvrđuju vezu korišćenih projektila sa različitim oboljenjima

ČVRSTO sam uz srpski narod, i ukoliko je potrebno, nudim Srbiji da se uključim u odbranu građana koji su tužili ili nameravaju da tuže zemlje članice NATO zbog stravičnog bombardovanja 1999. godine. Pobedio sam u više od 300 parnica u Italiji, imam 50 konačno dobijenih presuda u korist obolelih italijanskih vojnika koji su učestvovali u misijama u BiH i na Kosovu, gde su korišćeni projektili NATO sa osiromašenim uranijumom. Ovako, u ekskluzivnom intervjuu za "Novosti", govori italijanski advokat Anđelo Fjore Tartalja, osnivač Vojne opservatorije za pomoć žrtvama, koji već gotovo 20 godina vodi borbu za istinu o dejstvu osiromašenog uranijuma, dovodeći ga u direktnu vezu sa različitim oboljenjima.

- Mi imamo zajednički usud: građani Srbije su bombardovani i umiru od posledica tog čina, a isto važi i za italijanske vojnike koji su bili u misijama na ovim prostorima. Neprekidno mi pristižu novi predmeti, imam ih trenutno još 300, a problem je što sam u ovoj bici za prava italijanskih vojnika uglavnom sam, nema drugih koji se bave ovom problematikom - ističe Tartalja.

* Nudite srpskim građanima profesionalnu pomoć u tužbama protiv NATO, kako možete da pomognete?

- U kontaktu sam sa advokatom Aleksićem iz Niša, koji je veliki profesionalac, i znam za vašu parlamentarnu komisiju i iščekivanje izveštaja. Dve decenije posle bombardovanja, moraju se konačno zaštititi oštećeni građani, obeštetiti oboleli i materijalno obezbediti porodice preminulih. Treba otvoreno govoriti što više o zagađenom ambijentu, o nepopravljivoj šteti, a lekari treba da govore jedinstvenim glasom, da stanu na stranu onih koji su oboleli zbog NATO bombi.

* Predlažete da Srbija, u svrhu obeštećenja, pojedinačno tuži zemlje članice NATO?

- Da, treba tužiti sve države članice koje su učestvovale u bombardovanju Srbije. Takođe je veoma važno proceniti kojem sudu podneti tužbu, koja je to pravosudna institucija koja ima moć da arbitrira. I srpski narod treba da zna da je u pitanju dugotrajni proces, jer se taj pravosudni rat ne dobija lako. I u tom procesu nije reč o hrabrosti, već treba izdržati i izneti tužbu do kraja, do konačne odluke. Veoma je važno i da se obezbedi novac za tužbe, jer ekonomski to nije lako izdržati.

* Kada se povede parnica protiv moćnih država, na šta sve treba biti spreman?

- Osnovni problem s kojim se ja suočavam je što tužbe podnosim pred raznim sudovima, u zavisnosti od toga koji tip odštete tražim. Dakle, ne postoji jedan sud u kojem italijanski vojnik može da dođe do svojih prava. Drugo, mnoge sudije kao tehničke konsultante imenuju lekare koji uporno demantuju da je uzrok oboljenja izloženost osiromašenom uranijumu, uz tvrdnje da su nanočestice prisutne svuda u okolini i da ne prouzrokuju bolest, uprkos tome što je to potvrdila i Svetska zdravstvena organizacija. To isto tvrde i za obolele na Kosovu. A evidentno je da italijanski vojnici tamo nisu imali nikakvu zaštitu od posledica osiromašenog uranijuma, pili su kancerogenu vodu i jeli zagađenu hranu. Niko ih nije obavestio o opasnostima na terenu.

* Vaša "noćna mora" je italijansko ministarstvo odbrane?

- U mojoj borbi suprotna strana uporno pokušava da me predstavi kao nekoga ko ima "lažne papire" i vodi istragu na bazi pogrešnih pretpostavki. Na primer, kažu da ambijent nije bio dobar za zdravlje vojnika, ne kaže se da su pili vodu i jeli hranu zagađenu kancerogenim česticama, što je posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom. Mnogo puta sam ih demaskirao tokom suđenja, ali država je uporna u prikrivanju prave istine. Zato treba imati ogromno strpljenje i stalno ih dovoditi u poziciju da se upletu u laži.

* Kakve ste dokaze imali u postizanju impresivnih rezultata u tužbama protiv države?

- Nisu bili u pitanju samo pisani dokazi koje sam prezentovao, već i pravilno zasnivan slučaj u postupku. Ja sam uvek insistirao na tome da su ti tzv. otežani uslovi za zdravlje vojnika, o kojima govori italijansko ministarstvo odbrane, uzrokovani osiromašenim uranijumom. Dakle, administracija Ministarstva odbrane priznaje oboljenja, ali ne i da je za njih odgovorno korišćenje osiromašenog uranijuma. I Ministarstvo plaća odštetu, ali zanemarujući uzročnike. Sve dok nema priznatog naučnog dokaza za uticaj bombi sa uranijumom na zdravlje i okolinu, moja bitka na sudovima biće veoma teška.

* Vi, dakle, kao glavnog protivnika imate italijansko ministarstvo odbrane?

- Da. To je ona direktna protivnička strana, a potom dolaze razne zemlje članice NATO, pa i sam NATO. Morao sam mnogo da izučavam sveukupnu građu da bih došao do svih pobeda na sudu. Jedini sam u Italiji napisao knjigu o uzročnicima oboljenja kod vojnika u misijama ("Uzročna veza"). Za sve ove godine sakupio sam dokumentaciju o raznim vrstama patologija, čak sam dobio i priznanje od samog Ministarstva odbrane za to i potvrdu o verodostojnosti sakupljenog. Međutim, kada mi se činilo da vidim svetlo na kraju tunela, jer je stiglo nekoliko konačnih presuda u korist italijanskih vojnika, Ministarstvo odbrane ponovo je udarilo. Neprijatno visoke odštete bile su razlog da zakonodavac kao uzročnik bolesti prizna "specifične i otežane uslove u prostoru gde se odvijala operativna delatnost vojnika", ali ne i uticaj osiromašenog uranijuma.

* U februaru 2018. ostvarili ste važnu pobedu u Kasacionom sudu, koji je priznao uticaj osiromašenog uranijuma na obolevanje dvojice vojnika.

- Da. Reč je o privilegovanim penzijama za one koji su zbog oboljenja morali da napuste posao. Kasacioni sud do 2010. nije prihvatio nijedan zahtev za takvu vrstu penzije, iako je postojao veliki broj žalbi. Te 2018. dobio sam dve presude u korist mojih klijenata, i to na bazi dokaza uticaja posledica osiromašenog uranijuma. Ministarstvo odbrane odmah je organizovalo naučni skup na kojem su lekari tvrdili da dokazi koje sam izneo ne vrede ništa. Naravno, ja nisam bio pozvan. Nikada me nisu zvali ni na jedan tzv. tehnički sto - to jest na raspravu o ovoj materiji, koji su bili mnogo puta organizovani. Međutim, presuda koja je tada doneta ne može se poreći.

* Gde je nauka u svemu tome?

- Nauka još nije ništa doprinela, diskutuje se samo o nekim elementima nanočestica, ali ništa više od ranije poznatog. Smatram da nauka ima ogromnu odgovornost za to da se izjasni, da ne negira istinu kada se pojavi na sudu. Naravno, uvek ide u prilog onom jačem, državi, a kao lekari, ne bi trebalo da se svrstavaju na jednu stranu. I sudija koji strahuje da presudi protiv Ministarstva odbrane treba da prestane da se bavi svojim poslom.

CRNE BROJKE

GOTOVO 400 preminulih i više od 7.500 obolelih italijanskih vojnika iz misija na prostorima gde su korišćeni projektili sa osiromašenim uranijumom, iz BiH i sa Kosova, bilans su koji je sabrao advokat Tartalja.

BEZ STRAHA I SNA

TARTALjA kaže da ne zna za strah uprkos svim teškoćama na koje nailazi u procesima protiv države, a u korist italijanskih vojnika i njihovih porodica. Zbog ogromnog posla, ističe Tartalja, već godinama noću ne spava duže od dva-tri sata.

Izvor: www.novosti.rs