Sećanje na agresiju NATO pakta 1999. godine

[Boro Prodanic]

ФК Партизан: Атињани, хвала, ово вам никада нећемо заборавити

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
На данашњи дан пре 24 године одиграна је пријатељска утакмица између Партизана и АЕК-а.

У то време, тадашња Савезна Република Југославија била је на мети НАТО агресије, али су у упркос томе Атињани дошли у Београд.

„Трибине су биле солидно попуњене. На њима је било више од 15.000 гледалаца, а међу њима и око 50 оних који су дошли из Атине. Намерно не кажемо навијача АЕК-а, јер тог 7. априла 1999. године они који су дошли на стадион у Хумској нису се делили на присталице Партизана и грчког тима, већ су сви заједно били уједињени да целом свету пошаљу само једну поруку – Зауставите рат, прекините бомбардовање”, наводи се у подсећању ФК Партизан.

Гости из Атине су том приликом путовали авионом до Будимпеште, а потом аутобусом до Београда. На платоу испред источне трибине стадиона у Хумској, заједно са делегацијом Партизана, засадили су дрво маслине као симбол мира и вечног пријатељства два клуба.

Играчи и функционери АЕК-а су у Београд донели и хуманитарну помоћ у виду лекова, одеће и других потрепштина најугроженијима, а тамошња телевизија је клубу из Хумске платила 300.000 тадашњих немачких марака за ТВ права и тај износ је одмах прослеђен у фонд помоћи жртвама агресије НАТО алијансе.

„Играчи оба тима су на грудима носили исцртане мете, што је у оно време био симбол отпора, а сусрет је почео минутом ћутања у знак поштовања према свим жртвама настрадалим у том сулудом нападу”, присетили су се „црно-бели”.

Утакмица је прекинута при резултату 1:1 након нешто више од 60 минута игре, када су гледаоци утрчали на терен машући српским, грчким и навијачким заставама. Судија Дејан Делевић покушао је да испразни терен како би омогућио играчима да одиграју преосталих пола сата меча, али за тако нешто нису постојали услови.

„На крају крајева, није ни било потребе, јер слика загрљених навијача два клуба како кличу Грчкој и Србији, славећи мир, била је толико јака и јасна да је била греота покварити је”, закључује се у саопштењу Партизана.

Izvor

[Boro Prodanic]

Граничари зауставили продор ОВК и НАТО-а

Засипали су нас гранатама, узвраћали смо рафалима, дешавало се да се пушка ’завари’ од силине паљбе

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тог лета скоро сви најмлађи подофицири и официри, тек промовисани у прве чинове водника или потпоручника, распоређени су на Косово и Метохију како би ојачали тамошње јединице Војске Југославије. Била је 1998. година, за коју ће многи ветерани рећи да им је била тежа од наредне ратне године, широм покрајине вођени су жестоки сукоби албанске сепаратистичке паравојске ОВК са снагама ВЈ и МУП-а Србије.

Међу младим старешинама био је и водник Саша Радојевић, за кога неприлике на Косову и Метохији нису биле ништа ново. Рођен је у селу Горњи Петрич, недалеко од Пећи. Када је био ђак, њега и другу српску децу полиција је водила у школу. Определио се за војнички позив, и тек што је завршио Средњу војну школу у Пожаревцу, смер пешадија, распоређен је у граничаре – на место заменика командира карауле „Кошаре”, на југословенско-албанској граници, високо у планинама изнад Ђаковице. Имао је тада свега 19 година, вршњак својих војника на редовном служењу војног рока.

Ситуација је била таква да су младе старешине на прва радна места спроведене у конвојима под тешком заштитом, укључујући тенкове и борбена оклопна возила. Водник Радојевић је у 53. гранични батаљон стигао 1. септембра 1998. године. Караула „Кошаре” већ је важила за локацију око које су се водиле борбе, нешто раније ту је страдала група специјалаца 63. падобранске бригаде. ОВК је упорно тим правцем настојала да из Албаније у СР Југославију пребаци своје снаге и наоружање, постављане су заседе граничарима и другим војницима.

На караули „Кошаре” већ тада је увек било најмање 120, а понекад и 200 војника, вишеструко више од мирнодопског стања.

„То је заслуга команданта 53. граничног батаљона тада мајора Душка Шљиванчанина и његовог заменика мајора Драгутина Димчевског. Време ће показати да је то била једна од најзначајнијих одлука у одбрани границе у НАТО агресији”, каже Саша Радојевић, данас заставник прве класе и припадник Војнообавештајне агенције.

Непосредно по доласку у караулу, био је сведок трагедије која је задесила војнике на граници. Био је 30. септембар 1998. када су у заседи убијена петорица војника, а скоро истовремено, мало даље, и један подофицир.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Око ове карауле водиле су се борбе и гинуло још 1998, пре НАТО агресије (Фото приватна архива)

„Био сам у патроли са војницима. У једном тренутку чула се жестока паљба, испаљене су стотине метака, чуле су се експлозије, дејство ручних бацача. У даљини смо видели дим изнад шуме, а касније и појединачне хице. Очигледно су пуцали у већ страдале војнике”, сећа се Радојевић.

Инциденти су се дешавали и наредних месеци, општа ситуација водила је сврставању држава Запада на страну албанских сепаратиста. НАТО агресија је висила у ваздуху. Скоро сви граничари су напустили караулу да би избегли евентуални ваздушни напад, заузевши места на уређеним положајима у њеном рејону.

Рат је почео 24. марта 1999. године, у вечерњим сатима. Радојевић се у тим тренуцима налазио са својим војницима у заседи, код граничног камена Ц-4. Слушао је војну радио-везу на ручној радио-станици, „мотороли”, као и вести на транзистору. Скоро истовремено преко војне радио-везе чуо је да авијација НАТО-а прелеће границу, а затим и преко транзистора да су прве бомбе пале на више локација у тадашњој СР Југославији.

„Првих дана и ноћи било је мирно, сада знамо да се непријатељ припремао за изненадни напад. Дан уочи напада, 8. априла, мајор Шљиванчанин је пешке обишао границу између караула ’Кошаре’ и ’Морина’. Испратио сам га, са пар војника, до граничног камена Ц-4. Ништа сумњиво нисмо приметили”, сећа се Радојевић.

А наредне зоре, 9. априла, око четити часа ујутру, почео је жесток напад на караулу „Морина”. Био је то покушај варке непријатеља, како би на ту страну привукао снаге Војске Југославије. Пола сата касније, уследио је још жешћи напад на караулу „Кошаре”. Почела је битка која ће ући у историју.

Положаји граничара су засути артиљеријом, а затим је са висова почела да се спушта њихова пешадија отварајући паљбу, претпоставља се да је било више хиљада непријатељских војника. Они то тада нису знали, али отпор им је на том правцу пружило тек нешто више од сто граничара који су отворили паљбу из свега што су имали. Уследило је критичних 36 сати – први дан борбе, ноћ и наредни дан.

„Рејон карауле ’Кошаре’, њена зона одговорности, била је дуга око седам-осам километара. Морали смо да напустимо саму караулу као објекат, како би одржали линије одбране и животе бораца”, каже Радојевић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Заставник прве класе Саша Радојевић у „Политици” (Фото Марко Спасојевић)

Непријатељ је заузео вис Раса Кошарес, једину тачку са које су наши положаји надвисивали непријатељске. До граничара се пробио и мајор Димчевски и преузео команду, борба је трајала цео дан. Стигла су и прва појачања Војске Југославије – војни полицајци које је предводио мајор Ђурица Илинчић. Такође и мала јединица ПВО којом је командовао потпоручник Петар Мишић, која је са своја три „бова” из противавионских топова отворила паљбу по непријатељу, али су морали да се повуку пошто им је нестало муниције.

У окршајима је прошла и ноћ, једном граничару се „заварила” пушка од силине паљбе. Двојица војника 10. априла ујутру одлазе у караулу по оружје и сандук муниције. По повратку, на изненађење свих, војници кажу да у зарушену караулу Албанци још нису ушли. Тај сандук муниције омогућава наставак одбране једне од отпорних тачака, на којој је и Радојевић. Непријатељ је и даље силовито нападао, муниције је опет нестајало, падао је мрак и претила је опасност да се граничари нађу у окружењу.

„Донета је одлука да се повучемо на резервне положаје, удаљене неколико стотина метара. Крећемо да се извлачимо под ватром, и одједном чујемо гласно цвиљење пса. Немачки овчар Црни, један од граничарских паса, остао је везан. Један граничар се пузећи враћа по њега, одвезује га и води на резервни положај”, сећа се нестварне сцене Радојевић.

Граничари су заузели резервне положаје на падинама Опљаза, убрзо су стигла и појачања, друге јединице Војске Југославије. И одатле до краја рата нису одступили. То је било поприште битке за Кошаре, линија фронта на том подручју била је дуга око 18 километара, али по изузетно непроходном, планинском терену, при чему је непријатељ увек изнад. Борбе су се водиле тик уз Ђеравицу, врх чији су обронци били прекривени снегом.

„Непријатељска артиљерија нас је засипала гранатама, а наша је могла да дејствује само у ретким тренуцима када на небу није било авијације НАТО-а. И били су нам од велике помоћи у тим тренуцима. Страшан је тај осећај приликом ваздушних напада, детонација бомбе, која и није пала тако близу, на тренутак подигне човека у ваздух”, описује Радојевић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Припадници Војске Југославије на караули „Кошаре” (Фото приватна архива)

На Кошарама је било жестоко и тешко до краја рата, погинуло је 108 припадника Војске Југославије и, процењује се, више стотина припадника непријатељских формација. Граничари су се повукли са снагама Војске Југославије у јуну 1999, у складу са Кумановским споразумом.

„Зауставили смо НАТО агресију и створили услове за Резолуцију СБ УН 1244, одбранили смо међународно право на које се данас цео свет позива”, истиче Радојевић.

Преживео експлозију минобацачке мине

Саша Радојевић је чудом преживео 5. маја 1999. године када је уз његов ров, метар-два испред грудобрана, пала и експлодирала минобацачка мина. Детонација га избацује из рова, изгубио је свест, убрзо падају још две мине у близини. Пушка му је оштећена гелерима, он срећом није повређен, осим што није могао да чује два дана. Одбија да иде у амбуланту по налогу мајора Димчевског, остаје на положају. „Бог ме је погледао”, каже Радојевић, док му се у гласу препознаје снага вере.

И дипломирао на тему борби на граници

Заставник прве класе Саша Радојевић учествовао је и у сузбијању албанске побуне на југу Србије 2000/2001. године. Служио је у више гарнизона, а данас је припадник ВОА. Завршио је студије на Високој струковној школи за предузетништво, а дипломски рад му је „Битка за Кошаре – војни, политички и медијски аспект”.

Izvor

[Boro Prodanic]

Пакао је на шине долетео с неба

На данашњи дан 1999. године, на други дан Ускрса, авиони НАТО-а гађали су воз у Грделици у којем је погинуло најмање 15 путника, међу њима и шестогодишњи дечак, а повређено је више од 40 људи. – Не треба се бојати људи, него нељудског у њима, уклесано у мермеру споменика у Грделичкој клисури

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Грделица – На данашњи дан, 12. априла 1999. године, тачно у 11.55 сати, у долини Јужне Мораве, у Грделичкој клисури, догодио се један од најтежих злочина у НАТО агресији. Авиони Северноатлантске алијансе, у размаку мањем од пола минута, испаливши четири разорна авио-пројектила, два пута су погодила железнички мост преко реке и путнички воз број 393 са релације Ниш–Табановце–Солун, који је управо био на мосту.

Погођен је и два пута вијадукт на друмској магистрали од Ниша према државној граници Србије и Македоније, удаљен само педесетак метара од железничког моста. Био је то један од највећих злочина према цивилима.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У гранатирању железничког моста два пројектила погодила су други и трећи вагон железничке композиције, која је око девет часова тог преподнева кренула из Ниша. Вагони су и буквално спржени, а срушен је друмски надвожњак – вијадукт изнад Јужне Мораве и међународне пруге Београд–Ниш–Скопље–Солун–Атина.

Према званичним подацима, погинуло је најмање 15 путника у возу, међу њима и шестогодишњи дечак, а повређено је више од 40 путника, док су железничка пруга и друмска магистрала онеспособљене за саобраћај. Тачан број жртава није никада утврђен.

Очевици, мештани Грделице и оближње Ораовице у долини Јужне Мораве, тих априлских дана испричали су да су НАТО авиони пре Ускрса 1999. године, данима надлетали Грделичку клисуру. Од силине напада, експлозија и јаких детонација, испричали су, у кругу од око 300 метара од погођеног моста скоро све породичне куће биле су оштећене.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тог 12. априла 1999. године по подне и током вечери у седишту НАТО-а негиран је напад на воз у Грделичкој клисури, али је већ сутрадан акција авиона северне алијансе потврђена уз констатацију да је реч „о колатералној штети”. Дан касније, 13. априла, огласио се и портпарол алијансе Џејми Шеј, који је признао је да је у нападу на железнички мост преко Јужне Мораве са два пројектила погођен и воз на мосту, али, изјавио је „да није било никакве намере да се погоди железничка композиција. Због бројних осуда мирољубивог дела светске заједнице, 13. априла, врховни командант НАТО-а генерал Весли Кларк рекао је „да је пилот имао задатак да сруши мост и да је два пута гађао мету, али да је у последњем тренутку и делићу секунде схватио да воз улази на мост и да више није могао да заустави испаљене ракете”.

На мермерном споменику поред моста изнад реке Јужне Мораве у Грделичкој клисури, подигнутом у знак сећања на велику трагедију и страдање цивила уклесано је: „Не треба се бојати људи, него нељудског у њима.”

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Прошле су 24 године од пролећа 1999. и страдања СР Југославије и Србије у НАТО агресији. Памте се „обичне” и касетне бомбе, ракете, пројектили, рушења и страдања. Југ Србије и Ниш, највише пута бомбардован и са највећим бројем цивилних жртава у 78 дана агресије, Алексинац, који је због страдања као „колатерална штета” добио назив „српска Хирошима”, Варварин, Сурдулица, Грделица – све су то стратишта која наша земља не заборавља...

И данас ће у Грделичкој клисури на месту трагедије у 11.55 сати бити одржан комеморативни скуп на којем ће бити одата почаст страдалима.

Izvor

[Boro Prodanic]

Na današnji dan prije 24 godine NATO zlikovci su usmrtili Milicu Rakić

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Na današnji dan prije 24 godine tokom NATO agresije na SRJ ubijena je trogodišnja Milica Rakić iz Batajnice.

Tragedija se dogodila nakon što su geleri od rasprskavajuće bombe uletjeli u kupatilo i pogodili djevojčicu dok je sjedela na noši.

Stambena zgrada u kojoj stanuju Rakići nalazi se u Ulici Dimitrija Lazarevića 8, na šest kilometara od vojnog aerodroma u Batajnici.

Milica Rakić je postala jedan od simbola srpskog stradanja 1999. godine, a njene slike i priča o njenoj sudbini brzo su obišli svijet.

Pjesmu za sjećanje na tragičan dan kada je NATO ubio malenu Milicu Rakić napisao je Emilo Labudović.

MOJE JE IME MILICA

Moje je ime Milica
A svega su mi tri
Adresa mi je – nebeska ulica
Tamo gdje snivaju anđeli.

Moje je ime Milica
I bila sam mamino cveće
Nežna plava ljubičica
Što nebni u proljeće.

Moje je ime Milica
Imala sam blistavo lice
Bila sam bracina carica
Jer sve su Milice carice.

Moje je ime Milica
I bila sam tatino zlato
Htela sam da budem učiteljica
Ali nije dao NATO.

Moje je ime Milica
Ostaću zauvek dete
Sa čijih plavih vitica
Srebrne zvezde lete.

Moje je ime Milica
A neki ljudi zli
Rekli su: ime ti je krivica
A svega su mi – tri!

Moje je ime Milica
Imala sam oči plave
I molim sve čike sveta
Da me ne zaborave.

Izvor

[Boro Prodanic]

„Изгубљени” извештај Савета Европе о бомбардовању СРЈ: НАТО отровима загадио седам европских држава

У извештају СЕ из 2001. наводи се да је „бомбардовање еколошки опасних постројења флагрантно кршење правила заштитe животне средине утврђених додатним протоколом уз Женевску конвенцију”.

Скупштина са забринутошћу констатује озбиљан утицај на животну средину војних операција које је НАТО извео против СРЈ између 24. марта и 5. јуна 1999. године, а штета се проширила и на неколико других земаља југоисточне Европе, што ће имати дуготрајне ефекте на здравље и квалитет живота људи, наведено је у Извештају о утицају рата у СРЈ на животну средину у југоисточној Европи, који је Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила 24. јануара 2001. године. Мада су од тада прошле 23 године, о њему се у Србији ништа није знало, све док га недавно у српском парламенту, у једној полемици, није поменула Марина Рагуш (СНС), а препун је података, важних за будућност.

У тренутку када је заштита животне средине у свету, посебно у Европској унији, па и код нас, постала једна од најважнијих тема, заменица шефа посланичке групе Александар Вучић – Заједно можемо све Марина Рагуш сматрала је, како каже, да је важно говорити о овом извештају ПС СЕ из више разлога: „Прво, зато што је непознат нашој јавности, а садржи детаљан приказ, са егзактним подацима о последицама НАТО бомбардовања на животну средину, не само наше земље већ и ширег окружења. Друго, наша земља је кандидат за чланство у ЕУ и у нашем парламенту сада имамо странке, које су максимално ослоњене, као покрети раније, на фондове ЕУ, којима је, неретко, тема заштита животне средине, с обзиром на то да је здрава животна средина једно од основних људских права. Желела сам да отворимо принципијелну дебату на ту тему, да са странкама које припадају тој зелено-левој коалицији анализирамо извештај, поготово што га, условно речено, потписује Европа. Уместо тога добила сам једну књигу, а у опозиционо склоним медијима сам оптужена да релативизујем тему као што је право на здрав ваздух.”

Наша јавност о овом извештају ништа не зна, није ни преведен, а како је уопште дошло до тога да се ПС СЕ бави проблемом последица НАТО бомбардовања наше земље по животну средину? Рагушева каже да су околне земље мериле ниво опасних материја по здравље људи и живих организама у својим водама и утврдиле њихово вишеструко увећање. Оне су, додаје, то иницирале, извештај су радили стручњаци ПС СЕ, који су дошли до поражавајућих података. Извештај је сачинио Одбор за животну средину, просторно планирање и локалне власти ПС СЕ, а известилац је био Сергеј Курикин из Зелене партије Украјине. О њему је расправљано на пленуму ПС СЕ, који га је и усвојио под бројем 8925.

У извештају се, а тај део је Рагушева прочитала на седници парламента, између осталог наводи: „Напори ваздухопловних снага НАТО-а да униште индустријска места и инфраструктуру изазвали су опасне материје да загаде ваздух, воду и земљиште. Ове супстанце ће имати трајан утицај на здравље и квалитет живота људи дотичних земаља. Конкретно, употреба муниције која садржи осиромашени уранијум вероватно ће повећати учесталост рака и урођених болести међу становницима погођених подручја, као и међу припадницима оружаних снага које служе у овим подручјима.” Прочитала је и један од закључака ПС СЕ: „Ваздушни, речни и подземни пренос загађивача утицао је на читаву југоисточну Европу, посебно на Албанију, Бугарску, Грчку, Мађарску, Румунију, БЈР Македонију и Украјину”. Последице по нашу земљу дате су врло детаљно. У извештају се наводи и да је „бомбардовање еколошки опасних постројења флагрантно кршење правила заштите животне средине утврђених додатним протоколом уз Женевску конвенцију”.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Рагушева каже да се сваки пут кад гледа тај извештај враћа на директну штету нанету нашој земљи, а ту се наводи да је „1.200 НАТО војних авиона прелетело преко 34.000 мисија, изводећи око 2.300 напада”. Каже се да се „укупна количина убојних средстава које је користио  НАТО процењује на између 22.000 и 79.000 тона”. Пише: „Уништено је или оштећено бомбама и пројектилима 78 индустријских локација и 42 енергетске инсталације. Бомбардовање је изложило екосистеме, површинске воде, подземне воде, земљиште и ваздух на Балкану контаминацији без преседана која укључује преко сто токсичних супстанци.”

Док је читала делове извештаја на седници парламента, опозиционе колеге су јој добацивале, а у репликама су је оптуживале да покушава да скрене пажњу са „актуелних тема у овој области”.  Рагушева каже да је реакције нису изненадиле, али „јесу ме растужиле”. Додаје да је очекивала да неко прихвати да се разговара о овом извештају, у којем се, између осталог, наводи и да су до сличних података дошли и стручњаци Уједињених нација, који су саставили свој, веома документован, извештај. Наводи и да су наши стручњаци урадили извештај, који се „мање-више поклапа са овим ПС СЕ и УН.”

Рагушева истиче да би, да су опозиционари прихватили дебату о овом извештају, „уважавала колеге као људе који се искрено боре за здраву животну средину, имају принцип”. То би, додаје, била корисна дебата, „да видимо какво је стање животне средине, од чега, практично, крећемо”. То, прича, не значи да се не бавимо актуелним проблемима, напротив. Подсећа да „наша држава никада није толико новца определила за заштиту животне средине, као сада, нити је икада више тога урађено”. Али, каже, овај документ мора да буде оквир наших дебата када причамо о заштити животне средине и не само заштити животне средине, него и о здрављу нације”. Но, додаје, „рекла бих да принцип пада у воду када видите ко финансира или спонзорише одређене извештаје”.

У закључцима се, између осталог, наводи да је бомбардовање индустријских објеката нанело „озбиљну, у неким случајевима неповратну штету по животну средину, што ће имати озбиљне и трајне последице по живот људи у СРЈ, са којима власти немају ресурсе да се изборе”. Рагушева каже да треба изнети све што је годинама гурано под тепих и да неретко постоји политизација тема, према којима се не сме тако односити. Наводи и једну од препорука ПС СЕ „еколошким невладиним организацијама у СРЈ да им приоритет буду рестаураторски радови тамо где се може санирати штета НАТО бомбардовања”, и да се зато издвајају велика средства. Додаје: „Зашто то сада није приоритет НВО и партија које се декларишу као зелено-леве и које се врло предано баве заштитом животне средине?”

Наша саговорница истиче да је, између осталог, због оваквих ствари за чланство у Европској унији. Додаје: „У Европском парламенту имате еврофанатике и оне који су против ЕУ, то је једино место где можете да утичете на одређене одлуке. Сумњам да ћемо ми бити брзо примљени у чланство, то нам се неретко и даје до знања, али то је једино место где можете изнесете одређене ставове и да се чује ваш глас”. Велика Британија је недавно најавила да ће Украјини испоручити оружје са осиромашеним уранијумом, а какве ће последице његове употребе бити, може се видети у овом извештају ПС СЕ.

Осиромашени уранијум, „заливски синдром” и бомбардовање Српске

Посебан део извештаја посвећен је употреби осиромашеног уранијума, где се наводи да је „НАТО потврдио употребу убојних средстава са осиромашеним уранијумом” и да је „коришћено око 31.000 бојевих глава, са укупним оптерећењем за 10 тона осиромашеног уранијума”. У извештају се наводи: „Сагоревањем уранијума у експлозијама високе температуре ослобађају се фине честице уранијум-оксида, који озбиљно погађа респираторне органе људи у кругу од 300 метара од експлозије, изазивајући тешке опекотине слузокоже и последично малигне туморе. Поред радиоактивних ефеката, уранијум је веома токсичан и снажан канцероген и мутаген. Честице уран-оксида које настају након експлозије гранате разносе се ветровима и таложе на земљишту и вегетацији. Ове честице, ако их људи или животиње прогутају у контаминираној храни или води, могу изазвати оштећење здравља, укључујући уништавање хромозома и тешке репродуктивне поремећаје. Немогуће је повратити честице осиромашеног уранијума из околине или их неутралисати. Осиромашени уранијум је вероватно један уз узрока ’заливског синдрома’, који је погодио бивше америчке и британске војнике који су учествовали у борбеним операцијама у Персијском заливу 1991. године. Око 3.000 их је умрло од рака, а многи преживели имају децу са урођеним манама. Слични ефекти су примећени у популацији јужног Ирака са наглим порастом урођених мана, леукемије и других врста карцинома код деце у тој области. Исти проблем постоји у БиХ где су 1995. године коришћене гранате са осиромашеним уранијумом.” Да подсетимо, 1995. НАТО је бомбардовао Републику Српску.

Водоник-сулфид у Бугарској, сумпор-диоксид и амонијак у Румунији, у Грчкој диоксин

У извештају се, између осталог, наводи, како је бомбардовање петрохемијских комплекса у Панчеву, рафинерија у Новом Саду и Панчеву, трафостаница у Београду, утицало на ваздух и воду, не само код нас, него и на земље југоисточне Европе. Наводи се да је у дунавском подручју Украјине од марта до јула 1999. године утврђено да су амбијентални нивои формалдехида и фенола два до четири пута већи од дозвољених максимума. Наводи се: „Национална служба за праћење животне средине у Бугарској забележила је три до четири пута веће концентрације водоник-сулфида у ваздуху од максимално дозвољених, два до три пута већу концентрацију амонијака и два пута већу концентрацију фенола. У северној  Грчкој је концентрација диоксина у ваздуху била десет пута већа од еколошки прихватљивог нивоа. У Румунији су граничари 20. априла 1999. имали тровање и респираторне потешкоће због високог нивоа сумпор-диоксида и амонијака у ваздуху. Од 12. маја до 1. јуна падале су киселе кише у Румунији, то се поклопило са ваздушним ударима на индустријска постројења у СРЈ.”

У извештају је наведено да је код нас „у ваздушним ударима уништено преко 20 хемијских и петрохемијских постројења, што је чинило 70 одсто југословенских капацитета за прераду нафте”. Такође, наведено је: „Бомбардовање трафостанице у Београду изазвало је изливање 150 тона трафо-уља које је каналима стигло у реку Саву. Трансформаторско уље садржи полихлороване бифениле (ПЦБ), а један литар ПЦБ-а може отровати милион литара воде. Србија има ресурсе подземних вода од европског значаја и њихова контаминација би могла имати веома штетне утицаје далеко од СРЈ. Проблем се погоршава чињеницом да се подземне воде много мање самочисте од речне воде”.

Погођено најмање 13 националних паркова и резервата природе

У извештају је наведено: „СРЈ је до бомбардовања била релативно незагађена. До четири одсто земље (400.000 хектара) су заштићена подручја или резервати природе (1.800 таквих заштићених зона), који садрже ретке биљке и животињске врсте. Бомбардовањем погођено је најмање 13 националних паркова и резервата природе, укључујући и Тару (налази се на Унесковој листи светске баштине), Копаоник, Фрушку гору, Шарпланину и Вршачке планине. Заштићена подручја била су од примарног значаја за биолошку разноврсност у Европи. Пожарима је уништено не мање од 250 хектара шуме. Неколико хиљада хектара обрадивог земљишта је због контаминације или физичког уништења постало неподесно за пољопривреду. Близу румунско-југословенске границе концентрација тешких метала у земљишту је 50 пута већа, а директно је повезана са падавинама загађивача који се преносе ветром и облаком из уништених индустријских објеката у СРЈ. У пограничним областима Бугарске утврђене су високе концентрације олова, бакра и кадмијума у земљишту и 30 пута веће од просечних вредности забележених током вишегодишњег периода. У закључцима се наводи: „Да ће војна акција имати озбиљне еколошке последице било је веома предвидљиво и последице су биле прилично очигледне од самог почетка удара, тако да се може претпоставити да је војно нанета еколошка штета била намерна”.

Izvor

[Boro Prodanic]

Помен радницима РТС-а страдалим пре 24 године у НАТО бомбардовању

Код споменика „Зашто” у Ташмајданском парку у 02.06 сати одржан је помен радницима РТС-а који су пре 24 године страдали у НАТО бомбардовању зграде те медијске куће.

Погинулим радницима РТС-а пошту су одали чланови породица, руководство и колеге из РТС-а и представници новинарских удружења.

Минутом ћутања одата је пошта убијенима и положени су венци на споменик „Зашто”, преноси РТС.

У име породица страдалих обратио се Мирослав Медић, брат страдалог Синише Медића.

„Пре 24 године у ово исто време, у 2 сата и 6 минута, 23. априла 1999. године, бомбардована је зграда РТС-а. Поново смо се окупили овде испред споменика 'Зашто' да поставимо исто питање на које већ 24 године нисмо добили одговор - питање зашто”, рекао је Медић.

Додао је да су НАТО авиони „без икаквог јасног упозорења, без гриже савести, са безбедне удаљености испалили ракете на зграду РТС-а иако су добро знали да је у њој сваке ноћи било између 150 и 160 људи”.

Нагласио је да је у историји ратовања први пут бомбардована једна медијска кућа и том приликом на свом радном месту убијено 16 радника.

Медић је указао да су међународне новинарске организације и агенције одмах после бомбардовања изјавиле да РТС никако није могао бити легитиман војни циљ и да је у питању класичан ратни злочин, преноси Танјуг.

„И поред свега тога Суд за људска права у Стразбуру се огласио ненадлежним у овом случају. Ово је остао злочин без казне”, истакао је Медић.

Додао је да је породице убијених посебно увредио текст који се појавио ових дана у једном листу у којем се по први пут оправдава бомбардовање зграде РТС-а.

Зграда РТС-а бомбадована је током емитовања вести у 2 сата и 6 минута после поноћи 23. априла 1999. године.

Тада је на својим радним местима погинуло 16 радника РТС-а.

Izvor

[Boro Prodanic]

Почаст хероју са Кошара

Војник Тибор Церна као командир стрељачког одељења 125. моторизоване бригаде учествовао је у одбрани СР Југославије за време НАТО агресије

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Дебељача – На споменик палом борцу Тибору Церни, који је погинуо у бици на Кошарама, венце је данас, на дан његове погибије 1999. године, положио Милош Вучевић, потпредседник Владе и министар одбране, у Дебељачи код Ковачице.

Венце и цвеће на споменик палом борцу положили су и породица Тибора Церне, председник општине Ковачица Јарослав Хрубик, председник Скупштине општине Ковачица Милан Гарашевић, одборници, представници полиције и удружења бораца. Министар Вучевић том приликом рекао је да постоје две смрти, једна је физичка, а друга, болнија, она када вас људи забораве.

„Данас смо сведоци да Тибор Церна није доживео ту трајну смрт, а то је смрт заборава и да постоје његови саборци, његова породица која је највише пропатила због херојског страдања Тибора, али и његови мештани, његове комшије из Дебељаче из општине Ковачица, али и многи из целе Србије који су свесни шта је значила та жртва и да је Тибор Церна један од јунака са Кошара, један од 108 који су остали на Кошарама на вечној стражи, припадник херојске 125. моторизоване бригаде”, рекао је министар Вучевић.

Министар Вучевић је истакао да никада не смемо да заборавимо оне који су бранили нашу земљу када је то било потребно.

„Нешто што не смемо да заборавимо, не зато што желимо да призивамо неке нове сукобе, него просто не смемо да заборавимо оне који су били најхрабрији међу нама, највернији и најоданији нашој држави. За мене који долазим са севера наше државе част је да будем овде. Један човек из Баната, припадник мађарске заједнице је бранио Србију као своју вољену отаџбину, јер су га тако родитељи васпитали, јер је био такав човек. Био је велики човек и због тога нека му је вечна слава и вечан помен”, рекао је министар Вучевић, полажући венац у пратњи бригадног генерала Горана Момчиловића и бригадног генерала Мирослава Талијана.

Након полагања венаца, министар одбране Милош Вучевић обишао је и разговарао са члановима породице хероја са Кошара.

Војник Тибор Церна је као командир стрељачког одељења 125. моторизоване бригаде учествовао у одбрани СР Југославије за време НАТО агресије. Погинуо је у одбрани карауле Кошаре код Ђаковице 1999. године, а постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена.

Председник Србије Александар Вучић је 2017. године у Дебељачи открио споменик Тибору Церни.

Izvor

[Boro Prodanic]

Обележена 24. годишњица страдања 50 путника у аутобусу „Ниш експреса” код Подујева

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
НИШ– И данас су, као и свих претходних година родбина, пријатељи и школски другови погинулих одали почаст и пoклонили се сенима страдалих 1. маја 1999. године у гранатирању аутобуса „Ниш експреса” код Подујева. У незапамћеној трагедији коју су изазвали авиони НАТО-а који су разорном ракетом погодили аутобус на мосту код Подујева погинуло је свих 50 путника, Албанаца и Срба, који су из Ниша преко Прокупља, Куршумлије, Подујева и Приштине тог ратног пролећа кренули за Грачаницу. Међу погинулима било је петнаесторо деце, а животе су изгубили и брат и сестра Марија (15) и Никола (17), који су са баком Смиљаном из Куршумлије кренули до својих родитеља у Грачаници.

Тачан број погинулих тог 39. дана НАТО агресије никада није утврђен, а страдало је како се претпоставља 50 људи.

На месту трагедије и злочина у Лужану, 2019. године председник општине Подујево открио је спомен плочу у знак сећања на страдале из аутобуса Ниш експреса. У мермеру су исписана имена и презимена 31 особе, само албанске националности, а имена Марије, Николе, њихове баке и осталих страдалих Срба, нису наведена.

Иза редног броја 32 стављене су три тачке.

У Грачаници су у почаст убијених Марије и Николе две улице, једне поред друге. добиле назив по њиховим именима. Сваке, тако и ове године 1. маја служи се парастос Марији и Николи у Грачаници, а школске другарице и другови, испред основне школе „Краљ Милутин” сами су поставили у знак сећања на њих спомен плочу...

Izvor

[Boro Prodanic]

Џејмс Рубин: Поносан сам на НАТО акцију 1999.

ОВК је била партнер САД, заједно смо зауставили геноцид и донели мир – ова историја се не може преписати, изјавио је овај амерички дипломатски чиновник „без да поцрвени”

Шеф Центра за глобални ангажман америчког Стејт департмента Џејмс Рубин у оквиру посете земљама западног Балкана Рубин није посетио Србију, што је образложио, како је рекао, да ово није добра прилика за посету Србији и сусрет с представницима српске владе, с обзиром на његову прошлост.

Крајем деведесетих, уочи и у време НАТО агресије на СР Југославију, Рубин је био портпарол у Стејт департменту и блиски сарадник „омиљене нам”Мадлен Олбрајт.

И обилазећи Балкан, у Тирани је за „Албанијан пост”изјавио је да је поносан због онога што се догодило 1999. године - НАТО бомбардовање Југославије.

Без „извини”у речнику

Подсетимо, на годишњицу почетка бомбардовања 24. марта, амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији Кристофер Хил упутио је саучешће породицама погинулих у ратовима деведесетих, укључујући и страдале у НАТО агресији. Рубин, међутим, није сагласан.

Рубин, познат као „десна рука" некадашње америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, са поносом се сећа времена немилосрдних убистава нашег народа, дана пакла који никада неће бити заборављени.

Рубин је за "Албанијан пост" рекао да је "свестан да је Хил изразио таква осећања, али да је контекст важан".

Он је, говорећи о потезима Америке у то време, казао да су "веровали да су акције НАТО-а на крају спасиле безброј живота и спречиле потенцијални геноцид".

„Слободан Милошевић и његови потчињени користили су своју власт над српским војним снагама да масакрирају Косоваре и претили су масакрирањем још десетина хиљада људи.

Инсистирао је да ће „историја забележити да су ОВК и Сједињене Државе били партнери у спречавању геноцида“ у периоду.

„То су чињенице“, рекао је Рубин. Читалац с имало знања просто да се расплаче од количине неистина које пласира.

А шта су чињенице које господин Рубин свесно заобилази, И не спомиње. А сигурно их врло добро зна.

Зашто Рубин “прескаче теме”

У периоду у ком је „Србија спасавана" и на који је Рубин толико поносан настрадало је, процењује се, 4.000 цивила, а рањено је више од 12.000 људи. Са Космета је у централну Србију избегло више од 200.000 Срба, а материјална штета процењена је на 30 до 100 милијарди америчких долара. Процењује се да су НАТО снаге, током 78 дана бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године бациле око десет тона осиромашеног уранијума, од чијих последица су бројни преминули, а многи оболели од канцерогених болести.

"Био сам поносан што сам радио за секретарку Олбрајт током овог критичног времена. Њено вођство било је важно у заустављању прогона Косовара и поразу српске агресије. Наша политика према Србији и Косову била је нешто што је, знам, снажно подржавао чак и тадашњи сенатор, а садашњи председник САД, Џозеф Бајден", казао је Рубин.

Други загађују, не они

А шта каже за данашњу ситуацију?

„Као што сам више пута чуо током овог путовања које сам имао, Србија је центар за дезинформације и манипулацију информацијама које се шире по целом Балкану. Отров који излази из Србије има учешће Русије и Кине и важно је да се то разоткрије. На пример, док РТ и Спутњик више не емитују програм у ЕУ и САД, они настављају да шире лажи у Србији, а тиме и у региону.

Истина је да је сада инвазија Русије на Украјину приоритет за САД. Злоћудни утицај Кине на глобалном нивоу, укључујући и Балкан, такође је приоритет. Нажалост, у свету постоје и други ауторитарни актери и на њих треба обратити пажњу, укључујући Иран. Не постоји алтернатива него да се према свим злонамерним акцијама, укључујући и сајбер нападе, третирају са озбиљношћу коју заслужују, јер било да долази из Русије, Кине, Ирана или неког другог ауторитарног режима, њихов жељени циљ је подривање нашег међународног поретка заснованог на правилима.

Најважнија ствар коју можемо да урадимо са наше стране, рекао је Рубин  – као Американци и као Албанци – јесте да радимо заједно као партнери у настојању да заштитимо наше институције.

Рубин рече и да жели да ради са владама које желе да буду део европског система и да буду свет права и правила где се поштују европски принципи.

„Хоћемо да покушамо да све урадимо да елиминишемо то загађење медијског окружења“, рекао је.

Са господином Рубином не вреди много полемисати, јер он добро зна чији је изум “загађење медијског простора”. Он као службеник једне глобалне силе само ради и извршава задатке. И ништа више.

Izvor

[Boro Prodanic]

Како је „нева” у двобоју победила Ф-16

Авијација НАТО-а је 2. маја 1999. године пошла у уништење Трећег дивизиона, али је током окршаја остала без летелице. – Породица Маснец дала је све у одбрани земље

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Током свих 78 дана агресије НАТО-а, непрекидно, на целој територији СР Југославије, трајала је борба јединица противваздушне одбране (ПВО) са авијацијом непријатеља. Оно што је алијанса зацртaла као циљ који је требало постићи већ у првим данима сукоба, уништење ПВО Војске Југославије, није се остварило до краја рата. Вешто, храбро и одлучно, ракеташи и други успешно су одолевали налетима авијације НАТО-а.

Њихов највећи и најпознатији успех свакако је обарање америчког „невидљивог” авиона Ф-117А, а ових дана навршавају се 24 године од обарања другог авиона, америчког Ф-16ЦГ, о коме се не говори тако често, иако и овај догађај заслужује адекватну пажњу. Оба авиона је ракетним системом „нева” оборио легендарни Трећи дивизион 250. ракетне бригаде ПВО.

Десило се то 2. маја 1999. године, нешто после два сата ујутру, изнад Срема, који је био поприште жестоких борби наших ракеташа против непријатељске авијације и обратно. Да – обратно, јер су SEAD и DEAD групе НАТО авијације, специјализоване за борбу против ПВО, непрекидно настојале да неутралишу и униште наше ракетне јединице. Два узастопна гађања Трећег дивизиона крајем априла, као и чињеница да је дивизион нанео озбиљан губитак непријатељу, одредили су га као примарни циљ за НАТО авијацију и у првим сатима поменутог дана.

Тада су у ваздушни простор СРЈ ушле две борбене групе авиона Ф-16, једна је долетала из Италије, а друга из Немачке. Њихов задатак те ноћи био је уништење Трећег дивизиона, који се у тим тренуцима налазио на ватреном положају у рејону села Карловчић.

Око два часа, руковалац гађања мајор Бошко Дотлић на екрану осматрачког радара П-18 уочио је да из три правца прилазе групе непријатељских авиона. Након уобичајеног провоцирања прераног укључења предајника, из средње групе издвојио се један авион и кренуо у пробој зоне уништења Трећег дивизиона. Руковалац гађања наредио је откривање и праћење циља, а борбена послуга је складно и уиграно одрадила свој задатак. У 2.08 часова лансиране су две ракете, од којих се прва великом брзином приближавала циљу, a код друге је изостао захват и вођење на циљ.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Пилот је покушао да маневром избегне погодак, очекујући да остали авиони из групе изврше дејство по дивизиону противрадарским ракетама, али безуспешно. Парчад 72 килограма тешке бојеве главе оштећује мотор авиона, пилот врши заокрет и заузима курс према Аеродрому „Тузла”, губећи висину и тражећи помоћ. Који секунд касније у близини ватреног положаја пале су и две противрадарске ракете, које су срећом по ракеташе и овај пут закасниле. Упркос грчевитом настојању да прелети у ваздушни простор Босне и Херцеговине, авион је пао код села Накучани на обронцима Цера.

Пилот потпуковник Дејвид Голдфејн се катапултирао, нешто касније су га евакуисали амерички специјалци обучени за те задатке, при чему је дошло и до размене паљбе са патролом МУП-а Србије. Голдфејн ће касније постати командант америчког ратног ваздухопловства.

У саставу послуге у кабини УНК-М били су мајор Бошко Дотлић, потпоручник Миодраг Стојановић, мајор Милорад Роксандић, потпоручник Тиосав Јанковић (данас бригадни генерал, командант 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства), водник Игор Радивојевић, старији водник прве класе Драган Матић и војник Дејан Ђорђевић. На радару П-18 били су водник прве класе Владимир Љубенковић и војник Александар Радовановић, а у послузи одељења извора за напајање војници Сеад Љајић и Слободан Павићевић.

Обарање Ф-16ЦГ, које неки ветерани сликовито описују као двобој, остао је чист војнички успех свих ових година, без икаквих стручних и медијских недоумица и контроверзи, један од подвига који су златним словима записани у историји јединице.

Припадници 250. ракетне бригаде за ПВД са посебним пијететом односе се према традицији бригаде, чувајући сећање и на страдале припаднике јединице. У команди бригаде налази се спомен-соба у којој се (као и у Музеју ваздухопловства) налазе делови оборених Ф-16ЦГ и Ф-117А, бројне фотографије и документа, као и барорељефи 28 припадника ракетних јединица ПВО страдалих у НАТО агресији.

Судбина сваког од њих је трагична, али је и прича о храбрости и пожртвовању у одбрани отаџбине. Године пролазе, о рату се говори отворено, али неке од прича нису познате широј јавности, посебно о жртви које су поднеле поједине породице. Једна од њих је, сазнајемо у спомен-соби, и породица Маснец из Београда. Разводник Петар Маснец био је професионални припадник јединице у којој је радио и његов отац заставник Јосип Маснец. Петар је био оператор праћења у Четвртом дивизиону, а Јосип је рат провео као командир Одељења осматрачког радара П-18 у Првом дивизиону.

Петар је погинуо 11. маја 1999. године када је положај његовог дивизиона у рејону села Арнајево, код Барајева, погодила противрадарска ракета. Имао је 26 година и био је јединац. Јосип је наставио да се бори. Споменица која је додељивана поводом 20. годишњице одбране земље од агресије НАТО-а припадала је учесницима борбених дејстава и породицама погинулих хероја. Нажалост, споменице за породицу Маснец није имао ко да прими. Јосип је преминуо 2016, а његова супруга и Петрова мајка Смиља 2017. године. Споменице чувају колеге из јединице, а Петрова је изложена у спомен-соби бригаде.

Izvor