Sećanje na agresiju NATO pakta 1999. godine

[Brok]

Čestitam na priznanju kolega Kubovac!

Da li je torta bila sasvim vidljiva sa izuzetkom krila koje je zagrebano?

[Kubovac]

Čestitam na priznanju kolega Kubovac!

Da li je torta bila sasvim vidljiva sa izuzetkom krila koje je zagrebano?

Hvala, hvala!

A evo i deo atmosfere u kratkom prilogu emisije "Dozvolite" upravo oko te torte u obliku stelta, a sve praćeno "prigodnim" muzičkim numerama iz "Otpisanih" i Čorbin hit "Avionu slomiću ti krila".
Na početku priloga sa leve strane možete videti i moju malenkost kako se "gura" da što bolje uslika donošenje i sečenja torte...

[Kubovac]

Me­mo­ri­jal u znak se­ća­nja na po­gi­nu­le i ne­sta­le bor­ce na Ko­sme­tu

Udru­že­nje „Srp­ski rat­ni ve­te­ra­ni” po­di­glo gra­nit­ni spo­me­nik du­ga­čak 22 me­tra na ko­me je 1.009 ime­na po­gi­nu­lih i ne­sta­lih bo­ra­ca na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji u bor­ba­ma od 1998. do 1999. go­di­ne. – „Bit­ka” za obe­lež­je tra­je 12 go­di­na

Je­din­stven spo­me­nik po­sve­ćen po­gi­nu­lim i ne­sta­lim bor­ci­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji u bor­ba­ma od 1998. do 1999. go­di­ne po­dig­nut je u dvo­ri­štu Udru­že­nja „Srp­ski rat­ni ve­te­ra­ni” u Ra­ko­vi­ci u Uli­ci Mi­ška Kranj­ca. Na tri­de­se­tak gra­nit­nih ta­bli na­la­zi se 1.009 ime­na onih ko­ji su svoj ži­vot osta­vi­li na Ko­sme­tu, a me­đu nji­ma je i 108 stra­da­lih bo­ra­ca sa ka­ra­u­le na Ko­ša­ra­ma.

– Mi go­to­vo 12 go­di­na po­ku­ša­va­mo da ostva­ri­mo na­šu za­mi­sao i da svo­jim rat­nim dru­go­vi­ma na do­sto­jan na­čin po­dig­ne­mo spo­me­nik. Obra­ća­li smo se svim mo­gu­ćim in­sti­tu­ci­ja­ma u dr­ža­vi, od op­šti­ne, pre­ko gra­da, do Mi­ni­star­stva za rad, za­po­šlja­va­nje, bo­rač­ka i so­ci­jal­na pi­ta­nja, ku­mi­li, mo­li­li, ali ni­smo do­bi­li po­zi­ti­van od­go­vor. Na kra­ju smo od­lu­či­li da svo­joj bra­ći, oni­ma sa ko­ji­ma smo ra­to­va­li, oni­ma ko­ji su gi­nu­li kraj nas, kao i oni­ma za ko­ji­ma se još tra­ga sa­mi po­dig­ne­mo do­stoj­no obe­lež­je. Ne­ka se zna ko su bi­li i za šta su ži­vot da­li – ka­že Mi­le Mi­lo­še­vić, pred­sed­nik Udru­že­nja „Srp­ski rat­ni ve­te­ra­ni”.

Iz­ra­du spo­me­ni­ka fi­nan­si­ra­lo je naj­ve­ćim de­lom udru­že­nje, uz ne­se­bič­nu po­moć ne­ko­li­ko da­ro­da­va­ca. Na spo­me­ni­ku su ukle­sa­na ime­na i pre­zi­me­na po­gi­nu­lih ili ne­sta­lih bo­ra­ca, go­di­ne ro­đe­nja i smr­ti. Taj „zid pla­ča” du­ga­čak je 22 i vi­sok tri me­tra.

– Na ovaj na­čin že­li­mo da sa­ču­va­mo uspo­me­nu na njih, ali i da osta­vi­mo sve­do­čan­stvo bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma o oni­ma ko­ji su ne­se­bič­no za ovu ze­mlju da­li svoj ži­vot – is­ti­če Mi­lo­še­vić.

On ka­že da im je cilj bio da se spo­me­nik iz­gra­di dok još ima ži­vih maj­ki i oče­va po­gi­nu­lih i ne­sta­lih dru­go­va.

– Va­žno nam je da ime­na svo­jih si­no­va bar vi­de na me­mo­ri­ja­lu, da zna­ju im ni­su po­gi­nu­li uza­lud. I da zna­ju da ima onih ko­ji i da­lje mi­sle na njih i da ži­ve u nji­ho­vom se­ća­nju. Jer ni­je mr­tav rat­nik onaj ko­ji je po­gi­nuo, već onaj ko­ji je za­bo­ra­vljen. A mi u Udru­že­nju „Srp­ski rat­ni ve­te­ra­ni” od­luč­ni smo da svo­je dru­go­ve ne za­bo­ra­vi­mo – ka­že Mi­lo­še­vić.

Na dan po­čet­ka NA­TO bom­bar­do­va­nja 24. mar­ta is­pred spo­me­ni­ka čla­no­vi udru­že­nja po­lo­ži­li su ven­ce i cve­će.

Sve­ča­no otva­ra­nje obe­lež­ja bi­će na Vi­dov­dan na Dan rat­nih ve­te­ra­na.

Se­ća­nje na stra­da­le voj­ni­ke u Slo­ve­ni­ji

U okvi­ru ovog spo­me­ni­ka na­la­zi se i mer­mer­na plo­ča sa ime­ni­ma po­gi­nu­lih voj­ni­ka Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je u oru­ža­nom su­ko­bu u Slo­ve­ni­ji 1991. go­di­ne. Plo­ča je po­dig­nu­ta po­sle 33 go­di­ne i na njoj su ime­na 43 po­gi­nu­la voj­ni­ka. Ve­ći­na njih je u tre­nut­ku po­gi­bi­je ima­la dva­de­se­tak go­di­na.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor

[Kubovac]

Pomen poginulim pripadnicima 126. brigade VOJiN

Na planini Maljen, na Divčibarama danas, 6. aprila 2024. godine, obeležena je 25. godišnjica od pogibije poručnika Željka Savičića i Siniše Radića, dva mlada oficira 126. brigade vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja koji su poginuli u toku NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine obavljajući borbeni zadatak na radaru.

Ispred spomen obeležja, na mestu gde su tokom NATO agresije, stradala dvojica poručnika, cveće su položili porodice poginulih, pripadnici 126. brigade vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja, rodbina i prijatelji, predstavnici SUBNOR-a i udruženja opredeljenih za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije.

Komandant 126. brigade VOJiN, pukovnik Jovica Kepčija je, obraćajući se prisutnima, podsetio na dešavanja tokom NATO agresije i posebno istakao obavezu jedinice i svakog njenog pripadnika da nastavi da čuva sećanje na heroje brigade i njihovo delo.

Ispred spomen crkve Svetog Georgija, koju su pripadnici jedinice u saradnji sa Eparhijom valjevskom i uz pomoć ljudi dobre volje podigli 2015. godine, u spomen poginulim pripadnicima 126. br VOJIN parastos su služili sveštenici iz Eparhije valjevske.

U čast heroja, Dečiji crkveni hor Eparhije valjevske izveo je prigodan kulturno – umetnički program.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor


Večno ćemo pamtiti Sinišu Radića i Željka Savičića

Danas se navršava tužnih četvrt veka od odlaska dve mladosti, dve pameti, dve lepote.

Besomučnim napadima tokom NATO bombardovanja SRJ 6. aprila 1999. godine ugašeni su životi potporučnika Željka Savičića i Siniše Radića, samo šest meseci nakon što su završili Vojnu akademiju.

Poginuli su na borbenom zadatku, na planini Maljen, na dužnosti oficira za navođenje (OZN) 126. brigade VOJiN (Vazduhoplovno osmatranje, javljanje i navođenje). Posthumno su unapređeni u čin poručnika, a sećanje na njih još je živo među svim pripadnicima 126. brigade VOJiN.

Svih ovih godina, na godišnjicu njihovog stradanja 6. aprila, sa porodicama ovih junaka na mesto njihove pogibije odlaze i pripadnici 126. brigade VOJiN, ne prepuštajući ih zaboravu.

Ova specijalnost, OZN, malo je poznata ne samo građanstvu, nego i mnogim profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije. Pre svega jer su oni koji se njom bave malobrojni i o njihovom specifičnom poslu se ne govori često.

Svih ovih godina osećam dug da se i javnom rečju obratim široj javnosti želeći da ukažem poštovanje i poginulim potporučnicima i njihovom teškom, zahtevnom i časnom pozivu oficira za navođenje, ili kako se obično navodi – OZN.

Neću se držati strogih definicija koje opisuju dužnost OZN jer želim da što jasnije predstavim suštinu njihovog posla. OZN su oficiri kojima je osnovna dužnost da pilote lovačke avijacije (MiG-29, a ranije i MiG-21) dovedu u položaj da efikasno napadnu neprijateljski vazduhoplov. To uspevaju zahvaljujući našim dalekodometnim radarima koji omogućavaju mnogo bolji uvid u situaciju na nebu nego što to omogućava avionski radar. OZN izdaje komande pilotu instrumentalnim prenosom podataka (ili glasom, putem radio-stanice) kojima mu određuje kurs, visinu i brzinu leta da bi ga doveo u što povoljniji položaj za napad.

Pre 25 godina, vršeći svoju časnu dužnost, dva izuzetna oficira, sedeći u kabini radara koji neprekidno emituje snop zračenja, bili su sve vreme izloženi mogućem napadu protivradarski vođene rakete i, što je mnogo pogubnije, protivradarski vođene avio-bombe, od kojih je jedna ugasila i njihove mlade živote.

Ovim rečima sam želeo da ukažem poštovanje Siniši Radiću i Željku Savičiću, s nadom da ćemo ih se večno sećati.

Miroslav Bosnić,
oficir u penziji, Novi Beograd


Izvor

[milan55]

Ako mi dozvolite ,uz duzno postovanje prema zrtvama agresije na Srbiju i SFRJ 1999 godine i cestitke na uspjehu obaranja NATO zrakoplova ,ali mi nije jasno sto je Zoltan htio postici sa naknadnim susretima i publicitetom sa americkim pilotom Zeljkom? Da li da to vidim kao neki cin vitestva izmedju pilota u WWI ili zelja za publicitetom. Da li je Zeljku to bio prvi let? Da li je vec istresao svoj smrtonosni tovar na neduzne gradjane SFRJ ?. Taj poznati fenomen jos iz vjetnamskih ratova a i prije, tzv. "Hrabrost visina", gdje pilot/piloti bombardera ne vide stradanja onih na koje su bacili smrtonosni tovar. Ipak je on bio neprijateljski vojnik. Bez zamjerke ali malo imam osobni problem da shvatim taj cin/gestu!

[Kubovac]

Ako mi dozvolite ,uz duzno postovanje prema zrtvama agresije na Srbiju i SFRJ 1999 godine i cestitke na uspjehu obaranja NATO zrakoplova ,ali mi nije jasno sto je Zoltan htio postici sa naknadnim susretima i publicitetom sa americkim pilotom Zeljkom? Da li da to vidim kao neki cin vitestva izmedju pilota u WWI ili zelja za publicitetom. Da li je Zeljku to bio prvi let? Da li je vec istresao svoj smrtonosni tovar na neduzne gradjane SFRJ ?. Taj poznati fenomen jos iz vjetnamskih ratova a i prije, tzv. "Hrabrost visina", gdje pilot/piloti bombardera ne vide stradanja onih na koje su bacili smrtonosni tovar. Ipak je on bio neprijateljski vojnik. Bez zamjerke ali malo imam osobni problem da shvatim taj cin/gestu!

Od mene lično, kao čoveka, bivšeg vojnika i učesnika rata iz 1999. godine, nikada nećeš čuti niti jednu afirmativnu ili pozitivnu reč oko tog čina. Razlog što o tome, sa druge strane, ne pišem u kritičkom tonu je poštovanje prema delima Zoltana Danija i ratnog sastava 3. rd PVO na čijem je bio čelu 1999. godine.

[Boro Prodanic]

Slažem se u potpunosti sa kolegom Kubovcem.

[Kubovac]

Emisija Dozvolite: Proslava 25 godina od obaranja F-117A

Ratni sastav 3. raketnog diviziona 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije, okupljen u udruženje "Slobodno nebo Srbije", proslavio je 25 godina od obaranja F-117A.

[Boro Prodanic]

...

Na današnji dan pre 25 godina, počela je bitka na Košarama. Borba na jugoslovensko-albanskoj granici trajala je 67 dana i odnela je 108 života. Zahvaljujući herojstvu boraca, granica je odbranjena. Jedna od najtežih borbi u novijoj istoriji srpske vojske postala je simbol odbrane otadžbine.

...

Ostatk teksta

[Boro Prodanic]

B.P: na današnji dan pre 25 godina:

Број жртава у возу 393 никад није утврђен

Под гранатама НАТО-а погинуло је најмање 15 путника, међу њима и шестогодишњи дечак, а два вагона композиције су спржена

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ниш – на данашњи дан пре 25 година, у 11.55 часова, у Грделичкој клисури, догодио се један од најтежих злочина у агресији северноатлантске алијансе на нашу земљу. У истом тренутку и размаку од само неколико секунди, четири разорна пројектила погодила су железнички мост преко реке и на самом мосту путнички воз број 393, који је саобраћао на релацији Ниш–Табановце–Скопље–Солун. Два пута у непосредној близини, у размаку од само педесетак метара, погођен је вијадукт на друмској магистрали од Ниша према државној граници између Србије и Македоније.

На мермерној плочи поред моста изнад реке Јужне Мораве у Грделичкој клисури, откривеној у знак сећања на страдање цивила 1999, уклесано је: „Не треба се бојати људи, него нељудског у њима.”

Био је понедељак. Други дан Ускрса. Неколико минута пре поднева у злочиначком ракетирању НАТО-а погинуло је најмање 15 путника у возу, међу њима и шестогодишњи дечак. Повређено је више од 40 путника, док су железничка пруга и друмска магистрала онеспособљени за саобраћај. Тачан број жртава није никада утврђен, јер разорним гранатама на мосту су погођени други и трећи вагон железничке композиције, а први вагон са локомотивом се откинуо од композиције и наставио даље стотинак метара јужно од моста.

Воз са путницима кренуо је око девет часова тог преподнева са железничке станице „Црвени крст” у Нишу. У клисури су други и трећи вагон композиције спржени – од њих су остали само пепео и прах.

На дотадашњем друмском надвожњаку испод којег протиче Јужна Морава и деценијама пролази међународна пруга Београд–Ниш–Скопље–Солун–Атина, „ни камен на камену”, само бетонски обриси и провалија... Од силине напада и јаких детонација у кругу од око 300 метара од ракетираног моста скоро све породичне куће биле су тешко оштећене, страдали су кровови, попуцали прозори и врата, а дворишта остала пуна бетона и камена...

Горан Микић и Бобан Костић управљали су тога дана локомотивом воза. Било је ратно стање и нико није стизао да води рачуна о броју путника, најважније је било да сви стигну безбедно до одредишта. Зато се ни данас не зна колико је људи било у возу када је погођен.

Нису више Бобан и Горан за управљачем локомотива. Радили су као надзорници до пре неколико година на железничкој станици „Црвени крст” у Нишу. Бобан је био у „Србија карго”, а Горан у „Србија возу”. Бобан је 2020. отишао у Немачку, тамо данас живи и ради...

– Било је то страшно, трагично пролеће. Не поновило се. Пакао је тог 12. априла на мостове у нашој земљи слетео с неба. Страдали заслужују да их не заборавимо – рекао нам је јуче Горан Микић, помоћник-машиновођа међународног путничког воза 393.

Становници Грделице и оближње Ораовице у долини Јужне Мораве, где се злочин догодио, тих априлских дана испричали су да су данима пре Ускрса 1999, авиони надлетали Грделичку клисуру. Онда су 12. априла ракетирали мост. Истога дана у седишту НАТО-а негиран је напад на воз у Грделичкој клисури, али је већ сутрадан под притиском светске јавности акција авиона северне алијансе потврђена уз констатацију да је реч „о колатералној штети”.

У уторак, 13. априла 1999. године, огласио се и портпарол НАТО-а Џејми Шеј, који је признао да је у нападу на железнички мост преко Јужне Мораве са два пројектила погођен и воз на мосту, али изјавио је „да није било никакве намере да се погоди железничка композиција”. Због бројних осуда у свету, истога дана врховни командант НАТО-а генерал Весли Кларк рекао је „да је пилот имао задатак да сруши мост и да је два пута гађао мету, али да је у последњем тренутку, у делићу секунде схватио да је воз на њему и да више није могао да заустави већ испаљене ракете”.

У Грделичкој клисури, на месту трагедије, данас у 11.55 сати, биће организован комеморативни скуп на којем ће бити одата почаст страдалима.

Izvor