Sećanje na agresiju NATO pakta 1999. godine

[Perun]

Mislim sa su stacionarni topovi, u obalskim baterijama bili 88 mm kalibra a pokretna baterija 85 mm.

Brigada je imala oko 140 teretnih vozila: KRAZ 255b (31 kom), FAP 2026, FAP 1314, TAM 4500/5000/5500, TAM 110, nekoliko terenaca i MKŠK za vod veze, Jugo 45 za komandanta brigade.

Dobro se i sećam nakon 30 godina.

Hvala kolega 

[Boro Prodanic]

Šljivančanin: sećanja na Košare ne blede, poginuli saborci upisani u istoriju

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Predsednik Udruženja veterana 53. graničnog bataljona i ratni komandant ove jedinice Duško Šljivančanin izjavio je povodom 26. godišnjice bitke za Košare da sećanje na ovaj događaj, ali i odbranu otadžbine 1999. godine ne blede i da će njihovi poginuli i preminuli saborci zauvek ostati upisani u istoriji.

– Ratni drugovi i veterani iz 53. graničnog bataljona, legendarnog Prištinskog korpusa herojske 3. armije, nosioci odbrane u NATO agresiji, na današnji dan pre 26 godina na naš najtužniji hrišćanski praznik, Veliki petak, agresor bez vojničke časti i ljudskih vrlina izvršio je napad na državnu granicu tadašnje Savezne Republike Jugoslavije sa teritorije Republike Albanije preko Juničkih planina na širi reon karaula Košare i Morina – naveo je Šljivančanin u video poruci upućenoj pre svega porodicama poginulih i preminulih saboraca.

Naveo je da su napad izvršile združene snage agresora.

– I to teroristička takozvana Oslobodilačka vojska Kosova opremana i obučavana od strane NATO instruktora u kampovima za obuku širom Republike Albanije i delu zemalja Evrope, posebno Nemačke, strani plaćenici takozvani ’psi rata’ i regularna armija Republike Albanije. Napadom je kordinirao i podržavao iz vazduha i sa distance NATO pakt – naveo je Šljivančanin.

Objasnio je da je napad na Košare imao dva cilja.

– Prvo da se formira koridor radi ubacivanja naoružanja i opreme terorista na pravcu albanska karaula Padež, naša karaula Košare, selo Batuša, selo Junik, Juničko Polje, Dečani i dalje prema Drenici.

– Drugi cilj i možda najvažniji jeste da se takozvana terorističa Oslobodilačka vojska Kosova međunarodnoj i svetskoj javnosti prikaže kao relevantan vojni faktor sposoban da samostalno izvodi borbena dejstva – precizirao je on.

Naglasio je da su prvi i najteži udar primili vojnici na karauli Košare i Morina iz sastava prve granične čete 53. graničnog bataljona.

– Odlukom komandanta sa isturenog komandnog mesta Prištinskog korpusa u Đakovici u borbu su uvedene u tom momentu raspoložive snage i to borbena grupa sastava 5. bataljona vojne policije, tri borbena oklopna vozila iz sastava 52. artiljerijsko raketne brigade iz sela Batuša koja se nalazila na dubinskom obezbeđenju državne granice, vod za intervenciju iz sastava 53. graničnog bataljona kojim je komandovao legendarni potporučnik Predrag Leovac i odeljenje minobacača 60mm sa karaule general Pavle Ilić – podsetio je Šljivančanin.

https://www.vesti-online.com/wp-content/uploads/2025/04/Dusko-Sljivancanic.mp4?_=1
Naglasio je da su najteže borbe vođene u prva tri dana, a najteži i najkrvaviji dan za pripadnike bataljona bio je pravoslavni Uskrs, 11. april 1999.

– Tog dana carstvu nebeskome priklonilo se osam pripadnika 53. graničnog bataljona i ispostaviće se da su ta prva tri dana bila odlučujuća u odbrani državne granice. Pripadnici 53. graničnog bataljona sa ojačanjima su zaustavili agresora na državnoj granici naneli mu gubitke i stvorili uslove za uvođenje u borbu 2. bataljona iz sastava 125. motorizovane brigade, a kasnije i delova 63. padobranske brigade, delova 72. specijalne brigade i 52. bataljona vojne policije.

– Bitka u reonu karaule Košare završena je 14. juna potpisivanjem Kumanovskog sporazuma – kazao je Šljivančanin.

Podsetio je da je u bici na Košarama život na oltar otadžbini položilo 108 pripadnika tadašnje Vojske Jugoslavije i to iz 53. graničnog bataljona, 52. artiljerijsko-raketne brigade, 125. motorizovane brigade , 5. bataljona vojne policije , 63. padobranske i 72. specijalne brigade.

– Neka je večna slava našim palim drugovima. Neka je večna slava našim preminulim drugovima od posledica NATO agresije.

Završetkom bitke u reonu karaule Košare završena je oružana ali ne i drugi oblici agresije na Srbiju koji i danas traju.

– Kosovo i Metohija su Srbija. Živela Srbija – poručio je predsednik Udruženja veterana 53. graničnog bataljona Duško Šljivančanin.

Izvor

[Brok]

„Ne treba se bojati ljudi, nego neljudskog u njima“: Godišnjica NATO bombardovanja voza u Grdelici

12.04.2025.

Međunarodni putnički voz Beograd-Solun NATO avijacija bombardovala je 12. aprila 1999. dok je prelazio preko mosta na Južnoj Moravi.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
NATO bombarderi su raketirali putnički voz, a u napadu je poginulo 15 ljudi. Više desetina je ranjeno, a tačan broj žrtava nikada nije utvrđen.

„Ne treba se bojati ljudi, nego neljudskog u njima“, uklesano je na spomeniku pokraj železničkog mosta preko Južne Morave u Grdeličkoj klisuri.

U NATO napadu u Grdelici stradali su drugi i treći vagon putničkog voza na liniji Beograd-Solun.

Putnički voz broj 393 gađan je iz aviona 12. aprila 1999. godine, dok je prelazio preko mosta i pretpostavlja se da je u napadu poginulo najmanje 15 civila.

Obeležavanje godišnjice je u 11.55 kada je raketiran voz.

Izvor

[Boro Prodanic]

Danas bi napunila 29 godina: NATO pre 26 godina na noši ubio Milicu Rakić, dok joj je mama spremala krevetac za miran san

Da je nisu ubili, Milica Rakić bi, danas, imala dvadesetdevet godina. Da je nisu ubili, bila bi, možda, inženjer. Lekar. Učitelj. Majka, možda, nekog trogodišnjeg dečaka, devojčice. Da je nisu ubili.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Danas je dvadeset šest godina od kada je geler "Milosrdnog anđela" ubio ovog našeg anđela. U beogradskoj Batajnici, u toplini porodičnog doma, dok joj je mama Dušica spremala krevetac u kome je, sa svojom lutkom, ova malena mamina dušica odlazila na počinak.

Zaustavljeno vreme u domu Rakića. Dvadeset peti dan NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Kazaljke sata u domu Rakića zaustavljene su u 21.45. Zaustavljen život trogodišnje Milice. Večni beleg od koga se, ovde, meri vreme. Pulsira živa rana s kojom Rakići istrajavaju sve ove godine. U tišini. U neprebolnom bolu. U užasnoj muci koja im kruni zdravlje. Pod pritiscima. U sudaru sa oneljuđenima koji u njihovoj tragediji love svoje zlatne ribice. U iščekivanju da neko kaže: "Ovo je zločin".

- Od svega što pamtim, to su poslednji otkucaji srca moga deteta - kazao nam je jednom Žarko Rakić, Miličin otac.

- I tada sam verovao da će preživeti. Verovao sam u sve što živi čovek u najodsudnijim trenucima veruje. Verovao sam da dete rođeno iz velike ljubavi, Dušicine i moje, mora da preživi. Kad sam osetio težinu klonulog tela u svom naručju, i tada sam verovao.

Rukama je prigušivao jauk. I, onda ih pružao. Nekud, prema nebu samome. Tražio odgovor koji nikad nije stigao.

- Da sam mogao, svoj život bih dao da Milica preživi - govorio je za "Novosti".
- Nemam ja koga da tužim. Meni je moja rana toliko duboka da samo sebe u njoj vidim.

Ovo su za Rakiće teški dani. Vreme prolazi. A, vreme ne leči, kao što narod u poruci kaže.

- Rana živi u nama, i raste sa nama - ostala je poruka majke Dušice Rakić, u ispovesti koju je dala "Novostima".

- Patnju potiskujemo. Moramo zbog Alekse, koji je upamtio Milicu i za kojom tuguje. Zbog Anđele koja nam je, posle, pružila utehu, ali je svakom našem naporu da zaceli, rana ostala.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Malena Milica je volela lale. Ovih dana su procvetale. U dvorištu njene mašte, male. Lovila je bumbare, zaklete u cvet i u let, da će na livadi da napravi red i med. Crtala je budućnost.

- Sve njene bojanke čuvamo - kažu Rakići.

Dušica i Žarko ranu za ubijenim detetom u sebi potiskuju. Čuvaju od rana svoje golubove.

Aleksu i Anđelu, čuvaju. Ali, nezarasla rana krvari. Bol je opipljiv. Ima oblik i možeš da ga dotakneš. A, kad ga dotakneš, kulja krv. Krv nedužnog, njihovog trogodišnjeg deteta.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
I, prolomi se jauk. Njihov jauk koji se zaustavlja pre nego je preko usana potekao. To je bol koji razara.

- Sad, kad vidim sve slike, a mogu da kažem da smo tada umirali za našim detetom, voleo bih da je Aleksa i Anđela ne vide - vraća sećanje Žarko Rakić.

- Oni imaju pravo da sviju mladost. Bez tereta. Bez gorčine. I, u tome moramo da im pomognemo. Moje i srce moje Dušice je na pola, možda i manje, ali, naša deca... I niko ne treba da sahranjuje život u ime smrti.

Spomenik na Tašmajdanu

PREMA liku malene Milice, u Tašmajdanskom parku u Beogradu, "Večernje novosti" i naši čitaoci podigli su spomen-obeležje (na slici) deci nastradaloj u NATO agresiji.

Otkriven je na prvu godišnjicu zločinačkog napada Alijanse, 2000. godine. Od tada, nažalost, tri puta je skrnavljen i ponovo rađen. Poslednji put 18. februara 2022. Rakići su uz sve patnje zbog ubistva deteta teško primali i vesti o skrnavljenju spomenika na Tašmajdanu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
- Kome je smetalo to obeležje - nepomirljiva je bila Dušica Rakić govoreći za "Novosti".

- To obeležje koje je vaša kuća podigla s pijetetom za svu decu žrtve NATO je i poruka i opomena da se nikome, nijednoj majci, nijednom roditelju ne dogodi nesreća koja je pogodila Žarka i mene.

Erićeva pesma

Dobrica Erić, naš poznati pesnik, napisao je pesmu "Čiko, ja tebe gledam s neba", u znak sećanja na Milicu Rakić i svu decu stradalu u NATO bombardovanju. Poeta je bio i član žirija koji je birao epitaf na spomeniku u Tašmajdanskom parku u Beogradu, dar "Novosti" i naših čitalaca mališanima ubijenim tokom NATO agresije.

Izvor

B.P: Ako ovakve zločine oprostimo i zaboravimo, zaslužujemo da nam se ponove.

[Kubovac]

Погибија Аћима Тадића - Народни гуслар Стеван Мишо Поповић
Аутор Милорад Мишо Тијанић
Сниматељ Драган Булатовић

„Аћим Тадић је рођен 1. марта 1971. године у селу Смријечну, општина Плужине, Црна Гора. Одрастао је у поносној и бројној породици – отац Михаило, мајка Велика, сестре Зденка, Зорица и Анка, и брат Зоран – где је осећање узејамности било јако развијено, тако да га је тај осећај увек носио кроз живот.

Испуњење својих снова, којима је био веран до краја, доживео је онда када је обукао војну униформу и стао у ред бранилаца своје земље. Средњу војну школу Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране у Рајловцу је завршио 1989. године с одличним успехом. Такође у Рајловцу уписао је Ваздухопловно-техничку војну академију и похађао је годину дана да би је напустио због рата у Босни и Херцеговини и потом се јавио у јединицу на аеродром Подгорица 3. фебруара 1992. године.

У Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани је обављао дужност техничар за ваздухопловно наоружање у 229. ловачко-бомбардерској ескадрили „Мачеви“ у 172. авијацијској бригади.

Аћим је погинуо на стајанци аеродрома Ниш 28. марта 1999. године. Вршио је дужност техничара за ваздухопловно наоружање, када је у авион који је опслуживао неочекивано ударила крстарећа ракета. Од последица удара и експлозије одмах је преминуо. Сахрањен је у родном селу Смријечно 1. априла 1999. године.

„Аћим је био човјек са великим људским и радним квалитетима. Колектив га је прихватио као несебичног и предусетљивог и брзо га заволео. Био је скроман човјек, по природи тих, никада хвалисав, али увек први када је требало извршити постављени задатак. Његовом погибијом јединица је изгубила одличног стручњака за ваздухопловно наоружање, великог патриоту и доброг друга.“ (казивање Аћимовог командира)

Пао је за слободу свога народа и ушао у славну историју храбрих српских родољуба.

Успомену на Аћима као човека и храброг старешину ће најтрајније сачувати са поносом његови родитељи, - отац Михаило  и мајка Велика, сестре Зденка, Зорица и Анка и брат Зоран, као и његови саборци из 172. авијацијске бригаде. (Јунаци слободног неба, Команда Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, јуни 2000. године)

Старији водник Аћим Тадић је, за учињено дело у рату постхумано одликован Медаљом за заслуге у области одбране и безбедности, Oрденом за храброст, Oрденом војске Црне Горе. Поводом обиљежавања двадесет година од НАТО агресије Република Србија је породицама палих бораца са територије Црне Горе је уручила војне споменице.

[Kubovac]

Dani sećanja na pilota pukovnika Milenka Pavlovića u Valjevu

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Boro Prodanic]

Na današnji dan pre 26 godina NATO agresori bombardovali su Radio - televiziju Srbije. Tom prilikom poginulo je 16 zaposenih u RTS.

Prvi put u istoriji ratova jedna TV stanica proglašena je legitimnim vojnim ciljem i bombardovana.

[Boro Prodanic]

Život za Srbiju i saborce: na današnji dan 1999. u herojskom činu na karauli Košare, poginuo mladi vojnik Tibor Cerna

Kada je ustao iz zaklona kako bi otkrio položaj neprijateljskog snajperiste, metak mu je probio grudi. Iako teško ranjen, uspeo je da izgovori poslednje reči: "Za ovu zemlju vredi poginuti". Nedugo zatim, drugi metak mu je prekinuo život.

Pre tačno 26 godina Tibor Cerna (1978-1999) herojski je pao pokušavajućida spase svoje saborce tokom odbrane karaule Košare kod Đakovice. Njegovažrtva pomogla je snajperisti Vojske Jugoslavije da identifikuje položajneprijatelja i zaštiti svoje saborce.

- Tibor je jedan od 108 srpskih Obilića koji je za nas još živ. Živeće u nama dokle god smo živi i dokle god budemo pričali o, malo je reći, herojskim pogibijama. Tukao ih je neprijateljski snajper, nešto je moralo da se preduzme. Tibor je ustao da bi ga snajper pogodio, a naš vojnik je otkrio neprijatelja i eliminisao ga - govorio je njegov saborac Vojislav Vukašinović, jedan od najmlađih vojnika sa Košara tokom otkrivanja spomenika Tiboru Cerni u Debeljači 2017. godine.

Cerna je bio vojnik Vojske Jugoslavije u koju je stupio juna 1998. godine. Kao komandir streljačkog odeljenja 125. motorizovane brigade učestvovao je u odbrani Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja. Heroj sa Košara odrastao je na periferiji Beograda, u naselju Kovilovo. Voleo je život, drugove, svirao klavijature, išao na pecanje. Te 1998. ni kilažu za vojsku nije imao. Mršavko od 55 kila, tanak poput najvitije breze, rešio je međutim, da oduži dug otadžbini. Na pregledu su mu papirološki dodali dva kilograma da bi mogao da obuče maslinasto zelenu uniformu. Bio je najpre u Nišu, u auto-jedinici, da bi ga kasnije prebacili u Peć.

Nije hteo prekomandu

Kada je došao na odsustvo, majka Katica mu je rekla: "Sinko, ne idi nazad. Naći ću ti vezu da te prebace negde drugde". On joj je odgovorio:"Znam ja da ti i ormar možeš da spakuješ u teglu džema, ali nema sile da se ne vratim".

- Kada je u novembru došao na odsustvo, uopšte nije bio isti čovek koga smo ispratili. Iscrpljen, tamni podočnjaci. Kasnije mi je jedan njegov drug, takođe Mađar, pričao da je i u najtežim momentima imao duha. Sedam dana su bili u rovu. Jedan drug plače, drugi se trese, doživeo nervni slom. Svi zgrčeni, sagnuti u rovu, tuku minobacači sa svih strana. U nekom momentu Tibi nešto lupi, svi počnu da se smeju. Ovaj što je plakao, plače i smeje se, ovaj što se tresao, sad još više drhti od smeha. Znao je napamet replike iz domaćih filmova i često je njima zabavljao drugare i nas u kući - govorila je novinarima Tiborova majka Katica Cerna.

Tibor Cerna odlikovan je Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena. Imao je 21 godinu kada je poginuo.

Izvor

B.P: neka mu je večna slava i hvala! Živećeš večno, kao i svi heroji Tibore!

[Brok]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Neka mu je večna slava i hvala!

[Kubovac]

Obeleženo 26 godina od pogibije pukovnika Milenka Pavlovića

Nadletanjem dva lovca aviona Mig -29 ratnog vojnog vazduhoplovstva Vojske Srbije i polaganjem venaca na spomen obeležje u Valjevu, danas je obeleženo 26 godina od pogibije pilota pukovnika Milenka Pavlovića na nebu iznad sela Bujačić.

Pukovnik Pavlović je stradao 4. maja 1999. godine u neravnopravnoj borbi sa NATO avijacijom.

Vence je danas na spomen obeležje položila porodica nastradalog pilota, delegacija Ratnog vojnog vazduhoplovstva Vojske Srbije, delegacije opština Valjevo i Osečina kao i mnogi drugi.

U pozdravnom govoru ispred Grada Valjeva, Vesejko Belušević je rekao da je ovo „najtužniji dan za porodicu Milenka Pavlovića i za sve nas iz Crniljeva, Osečine, Valjeva i čitave Srbije“.

„Istovremeno je i dan sećanja i ponosa jer smo svedoci herojstva i spremnosti jednog od naših najboljih pilota da žrtvuje svoj život u neravnopravnoj borbi sa nadmoćnijim neprijateljem. Njegov čin je upisan zlatnim slovima u istoriju našeg naroda i srpskog ratnog vazduhoplovstva“, rekao je Belušević i naglasio da o pilotu Pavloviću danas uče mlade generacije u vojnim školama „kao o još jednom vitezu koji je svoju dedovinu herojski branio i slobodu budućih generacija životom platio“.

„Danas se sećamo 4. maja 1999. godine kada je Milenko Pavlović poslednji put poleteo plavom linijom života od Osečine, Crniljeva do Bujačića gde ga je nebo večno prigrlilo uz poslednje reči ‘Imaju me'“, podsetio je Belušević.

Venci i cveće položeni su danas i u selu Bujačić na mestu gde je stradao pukovnik Milenko Pavlović.

Pored porodice i zvaničnih delegacija, pomenu pukovniku Pavloviću prisustvovao je veliki broj građana iz osečinske i valjevske opštine.

Pukovnik Milenko Pavlović rođen je u Gornjem Crniljevu, selu pored Osečine, a nastradao je 4. maja 1999. godine braneći nebo nad Valjevom. Sahranjen je 6. maja na Bežanijskom groblju u Beogradu. Glavna ulica u Batajnici, koja vodi od centra sela do aerodroma nosi ime pukovnika Milenka Pavlovića. U rodnom selu Gornjem Crniljevu napravljen je spomen kompleks. Pukovnik Milenko Pavlović odlikovan je ordenom za hrabrost i ordenom Svetog vladike Nikolaja.


Izvor