Sećanje na agresiju NATO pakta 1999. godine

[Boro Prodanic]

Večna im slava i hvala! Neka počivaju u miru, neka njihova žrtva ne bude uzaludna!

[Kuzma®]

Мој мали допринос очувању сећања

[Boro Prodanic]

U ovom prilogu jedini se poimence pominje pokojni Cerna Tibor, vojnik VJ koji je poginuo na Košarama. Sa albanske strane snajper nije dao mira našima dva dana, naši snajperisti ga tražili ali bezuspešno. Onda je Tibor rekao "Za ovu zemlju vredi umreti", ustao u rovu i čekao... snajperista ga je pogodio u vrat ali Tibor nije pao, stajao je i čekao drugi metak, koji ga je pogodio u grudi ali je tada i snajperista dobio metak u glavu sa naše strane (bio je profesionalac sa Zapda).

Nekoliko puta sam radio sa Tiborovim rođenim bratom. Pokazao mi je u telefonu slike njegove sobe u kući, odlikovanja koja je dobio od SRJ i Srpske pravoslavne Crkve, sliku spomenika bratu... Teško mi je da opišem sa koliko ponosa je govorio o bratu (ima i na koga da bude ponosan). Meni bi se u svakom razgovoru sa njim steglo grlo i jedva bih mogao da govorim... Pitao me jednom šta mi je, odgovorio sam mu parafrazom replike iz nekog filma, "Od ovog može da se rikne"!

[Kuzma®]

Није Боро једини, помињу се и Милица Ракић као и Љиљана Жикић Карађорђевић која је погинула као добровољац 125. бригаде.
П:С
хтео сам да за свако слово азбуке пронађем по нешто и тако се наместило да је Тибору припало слово Ц, Љиљани слово Љ а Милица је под Б од Батајница.

[Boro Prodanic]

Није Боро једини, помињу се и Милица Ракић као и Љиљана Жикић Карађорђевић која је погинула као добровољац 125. бригаде.
П:С
хтео сам да за свако слово азбуке пронађем по нешто и тако се наместило да је Тибору припало слово Ц, Љиљани слово Љ а Милица је под Б од Батајница.

Da, u pravu si @Kuzma. Meni je odmah "zapalo za oko" da se pominje Tibor jer poznajem njegovog rođenog brata i detaljno znam uslove u kojima je poginuo.

Malu Milicu Rakić sam često pominjao, kako na ovom forumu tako ponekad i u razgovoru sa Englezima koji su pokušavali da me ubede da je agresija na SRJ bila vrlo korisna za našu državu i narod. Zaćutali bi i zaboravili sve svoje "argumente".

Jednom sam vozio sa aerodroma Nemca i Francuza koji su došli službeno u moju firmu (bili su članovi upravnog odbora). Namerno sam ih vozio ulicom Kneza Miloša iako sam trebao da ih odvezem do hotela Moskva, što mi nije usput. Kod zgrada Generalštaba, kao poručeno, zaustavi me semafor, oni gledaju i pitaju šta je ovo. "Demokratski poklon Vaših država našem narodu gospodo", odgovorio sam. Nisu više reč izustili...

[kumbor]

Neka je večna slava i hvala našim pokojnicima tokom NATO agresije na SRJ.
Nemamo pravo da ih zaboravimo, i živeće sve žrtve NATO agresora dok ih se budemo sećali, a to je najmanje što moramo uraditi za njih i njihove porodice, bilo da je reč o vojniku ili civilu.

I dalje me jede to što nemamo konačan spisak žrtava. Za Kraljevo postoji, ali ne i za celokupnu SRJ ili bar Srbiju.

Ми немамо тачне податке ни за Први светски рат, ни за Други (било да је то грађански или НОБ или како год), па немамо ни за 1991-95. ни за 1999. То много говори о нама самима.

[Kubovac]

USPEŠNA ZASEDA NAŠE VOJSKE: Kako su zarobljeni NATO vojnici?

POSLEDNJI dani marta meseca 1999. godine bili su posebno teški i tragični za tadašnju SRJ i njene stanovnike. Vojska Jugoslavije i pored tehničke i brojčane inferiornosti u odnosu na NATO agresora, zahvaljujući hrabrosti, odvažnosti i dovitljivosti njenih pripadnika uspevala je često da iznenadi protivnika i nanese mu štetu i gubitke.

Na današnji dan 1999. godine, za vreme NATO agresije na SRJ, pripadnici Vojske Jugoslavije zarobili su trojicu neprijateljskih vojnika.

Endru Ramirez (24) iz Los Anđelesa, Kristofer Stoun (25) iz Smit Krika i Stiven Gonzalez iz Hantsvila zarobljeni su kada su pokušali da uđu na teritoriju tadašnje SRJ iz pravca Makedonije.

Sva trojica su pripadala izviđačkoj četi američke divizije čija je baza u Nemačkoj.

Svoja zapažanja o hvatanju trojice NATO okupatora zabeležio je i general-pukovnik Nebojša Pavković, kome je general Negoslav Nikolić rekao da su trojica vojnika zarobljena u zasedi u rejonu sela Slavujevac, u blizini Preševa.

Prema Pavkovićevim rečima, negde pre ponoći usledio je poziv predsednika Slobodana Miloševića, koji je čestitao na tom uspehu i zahtevao da se prema zarobljenim vojnicima postupa korektno.

Nekadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana tada je novinarima rekao da im se ne sviđa ponašanje jugoslovenskih vlasti prema zarobljenim vojnicima, koji se „očito koriste u propagandne svrhe“. On je naglasio da će, ako im se bilo šta dogodi, Miloševića smatrati odgovornim.

Prema izveštajima BBC, vojnici su navodno ušli na teritoriju Srbije greškom, jer granice nisu bile precizno obeležene. Građani SAD su preneraženo primili vest da su trojicu njihovih vojnika zarobili pripadnici Vojske Jugoslavije. Sve velike televizijske stanice su počinjale jutarnje dnevnike snimcima trojice zarobljenih vojnika, koje je u svet poslao RTS.

Predsednik SRJ Slobodan Milošević je u intervjuu jednom američkom novinaru rekao da se zarobljenim vojnicima ništa neće desiti:

- Dobro se staramo o njima, zdravi su... Mi poštujemo Ženevsku konvenciju. Nećemo povrediti vaše vojnike - rekao je Milošević.

Milošević je odlučio 1. maja da oslobodi trojicu američkih vojnika.

Pavković u dnevniku opisuje da mu je Nikolić rekao da su njih trojica zarobljeni u zasedi u rejonu sela Slavujevac, u blizini Preševa.

Kada je završio razgovor, Pavković je svima koji su bili u njegovoj blizini saopštio radosne vesti, a onda je čuo aplauz.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor

[dzumba]

То сам већ писао. Они су готово сигурно грешком залутали на нашу територију. Били су у патроли дуж македонско-српске границе са још пар других америчких возила. Заостали су и на једној раскрсници скренули су погрешно. Налетели су (дакле, не ради се о заседи) право на нашу јединицу која је управо постављала минско поље и контролисала тај потез границе. Наравно, уз оне који су постављали мине било је и  обезбеђење које је и отворило ватру на американце. Они су што из страха, што из погрешне процене, уместо да се врате на македонску страну додали гас и јурнули возилом дубље у нашу територију што је изазвало још жешћу паљби наших. Возило је од ватре било онеспособљено (стало је). Мало је фалили да наши испале "зољу" на њих. После су спроведени до команде те наше јединице (заборави сам која је то била), потом у Ниш, а онда (после пар дана) у Београд где су били до размене. Нисмо их мучили ни малтретирали, а и они су се понашали коректно. Њихова опрема и наоружање, као и возило су предати Војном музеју где је део изложен.

[Kubovac]

Нисмо их мучили ни малтретирали, а и они су се понашали коректно. Њихова опрема и наоружање, као и возило су предати Војном музеју где је део изложен.

Postoje i fotografije gde deluju da su stali "na koru od banane" i to više puta?  
Verovatno prilikom zarobljavanja....

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[fazan]

Postoje i fotografije gde deluju da su stali "na koru od banane" i to više puta?  
Verovatno prilikom zarobljavanja....

Такве повреде су могли да задобију ако су изгубили контролу над возилом које је онеспособљено пуцњавом.

Након што су се, након оне представе за протестантским пастором, вратили у Америку - ни један од њих ни у једном тренутку није поменуо да су их након заробљавања физички малтретирали. А могли су да добију пензије или направе политичку каријету, да су се жалили на малтретирање.

[Boro Prodanic]

ФК Партизан: Атињани, хвала, ово вам никада нећемо заборавити

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
На данашњи дан пре 24 године одиграна је пријатељска утакмица између Партизана и АЕК-а.

У то време, тадашња Савезна Република Југославија била је на мети НАТО агресије, али су у упркос томе Атињани дошли у Београд.

„Трибине су биле солидно попуњене. На њима је било више од 15.000 гледалаца, а међу њима и око 50 оних који су дошли из Атине. Намерно не кажемо навијача АЕК-а, јер тог 7. априла 1999. године они који су дошли на стадион у Хумској нису се делили на присталице Партизана и грчког тима, већ су сви заједно били уједињени да целом свету пошаљу само једну поруку – Зауставите рат, прекините бомбардовање”, наводи се у подсећању ФК Партизан.

Гости из Атине су том приликом путовали авионом до Будимпеште, а потом аутобусом до Београда. На платоу испред источне трибине стадиона у Хумској, заједно са делегацијом Партизана, засадили су дрво маслине као симбол мира и вечног пријатељства два клуба.

Играчи и функционери АЕК-а су у Београд донели и хуманитарну помоћ у виду лекова, одеће и других потрепштина најугроженијима, а тамошња телевизија је клубу из Хумске платила 300.000 тадашњих немачких марака за ТВ права и тај износ је одмах прослеђен у фонд помоћи жртвама агресије НАТО алијансе.

„Играчи оба тима су на грудима носили исцртане мете, што је у оно време био симбол отпора, а сусрет је почео минутом ћутања у знак поштовања према свим жртвама настрадалим у том сулудом нападу”, присетили су се „црно-бели”.

Утакмица је прекинута при резултату 1:1 након нешто више од 60 минута игре, када су гледаоци утрчали на терен машући српским, грчким и навијачким заставама. Судија Дејан Делевић покушао је да испразни терен како би омогућио играчима да одиграју преосталих пола сата меча, али за тако нешто нису постојали услови.

„На крају крајева, није ни било потребе, јер слика загрљених навијача два клуба како кличу Грчкој и Србији, славећи мир, била је толико јака и јасна да је била греота покварити је”, закључује се у саопштењу Партизана.

Izvor

[Boro Prodanic]

Граничари зауставили продор ОВК и НАТО-а

Засипали су нас гранатама, узвраћали смо рафалима, дешавало се да се пушка ’завари’ од силине паљбе

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тог лета скоро сви најмлађи подофицири и официри, тек промовисани у прве чинове водника или потпоручника, распоређени су на Косово и Метохију како би ојачали тамошње јединице Војске Југославије. Била је 1998. година, за коју ће многи ветерани рећи да им је била тежа од наредне ратне године, широм покрајине вођени су жестоки сукоби албанске сепаратистичке паравојске ОВК са снагама ВЈ и МУП-а Србије.

Међу младим старешинама био је и водник Саша Радојевић, за кога неприлике на Косову и Метохији нису биле ништа ново. Рођен је у селу Горњи Петрич, недалеко од Пећи. Када је био ђак, њега и другу српску децу полиција је водила у школу. Определио се за војнички позив, и тек што је завршио Средњу војну школу у Пожаревцу, смер пешадија, распоређен је у граничаре – на место заменика командира карауле „Кошаре”, на југословенско-албанској граници, високо у планинама изнад Ђаковице. Имао је тада свега 19 година, вршњак својих војника на редовном служењу војног рока.

Ситуација је била таква да су младе старешине на прва радна места спроведене у конвојима под тешком заштитом, укључујући тенкове и борбена оклопна возила. Водник Радојевић је у 53. гранични батаљон стигао 1. септембра 1998. године. Караула „Кошаре” већ је важила за локацију око које су се водиле борбе, нешто раније ту је страдала група специјалаца 63. падобранске бригаде. ОВК је упорно тим правцем настојала да из Албаније у СР Југославију пребаци своје снаге и наоружање, постављане су заседе граничарима и другим војницима.

На караули „Кошаре” већ тада је увек било најмање 120, а понекад и 200 војника, вишеструко више од мирнодопског стања.

„То је заслуга команданта 53. граничног батаљона тада мајора Душка Шљиванчанина и његовог заменика мајора Драгутина Димчевског. Време ће показати да је то била једна од најзначајнијих одлука у одбрани границе у НАТО агресији”, каже Саша Радојевић, данас заставник прве класе и припадник Војнообавештајне агенције.

Непосредно по доласку у караулу, био је сведок трагедије која је задесила војнике на граници. Био је 30. септембар 1998. када су у заседи убијена петорица војника, а скоро истовремено, мало даље, и један подофицир.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Око ове карауле водиле су се борбе и гинуло још 1998, пре НАТО агресије (Фото приватна архива)

„Био сам у патроли са војницима. У једном тренутку чула се жестока паљба, испаљене су стотине метака, чуле су се експлозије, дејство ручних бацача. У даљини смо видели дим изнад шуме, а касније и појединачне хице. Очигледно су пуцали у већ страдале војнике”, сећа се Радојевић.

Инциденти су се дешавали и наредних месеци, општа ситуација водила је сврставању држава Запада на страну албанских сепаратиста. НАТО агресија је висила у ваздуху. Скоро сви граничари су напустили караулу да би избегли евентуални ваздушни напад, заузевши места на уређеним положајима у њеном рејону.

Рат је почео 24. марта 1999. године, у вечерњим сатима. Радојевић се у тим тренуцима налазио са својим војницима у заседи, код граничног камена Ц-4. Слушао је војну радио-везу на ручној радио-станици, „мотороли”, као и вести на транзистору. Скоро истовремено преко војне радио-везе чуо је да авијација НАТО-а прелеће границу, а затим и преко транзистора да су прве бомбе пале на више локација у тадашњој СР Југославији.

„Првих дана и ноћи било је мирно, сада знамо да се непријатељ припремао за изненадни напад. Дан уочи напада, 8. априла, мајор Шљиванчанин је пешке обишао границу између караула ’Кошаре’ и ’Морина’. Испратио сам га, са пар војника, до граничног камена Ц-4. Ништа сумњиво нисмо приметили”, сећа се Радојевић.

А наредне зоре, 9. априла, око четити часа ујутру, почео је жесток напад на караулу „Морина”. Био је то покушај варке непријатеља, како би на ту страну привукао снаге Војске Југославије. Пола сата касније, уследио је још жешћи напад на караулу „Кошаре”. Почела је битка која ће ући у историју.

Положаји граничара су засути артиљеријом, а затим је са висова почела да се спушта њихова пешадија отварајући паљбу, претпоставља се да је било више хиљада непријатељских војника. Они то тада нису знали, али отпор им је на том правцу пружило тек нешто више од сто граничара који су отворили паљбу из свега што су имали. Уследило је критичних 36 сати – први дан борбе, ноћ и наредни дан.

„Рејон карауле ’Кошаре’, њена зона одговорности, била је дуга око седам-осам километара. Морали смо да напустимо саму караулу као објекат, како би одржали линије одбране и животе бораца”, каже Радојевић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Заставник прве класе Саша Радојевић у „Политици” (Фото Марко Спасојевић)

Непријатељ је заузео вис Раса Кошарес, једину тачку са које су наши положаји надвисивали непријатељске. До граничара се пробио и мајор Димчевски и преузео команду, борба је трајала цео дан. Стигла су и прва појачања Војске Југославије – војни полицајци које је предводио мајор Ђурица Илинчић. Такође и мала јединица ПВО којом је командовао потпоручник Петар Мишић, која је са своја три „бова” из противавионских топова отворила паљбу по непријатељу, али су морали да се повуку пошто им је нестало муниције.

У окршајима је прошла и ноћ, једном граничару се „заварила” пушка од силине паљбе. Двојица војника 10. априла ујутру одлазе у караулу по оружје и сандук муниције. По повратку, на изненађење свих, војници кажу да у зарушену караулу Албанци још нису ушли. Тај сандук муниције омогућава наставак одбране једне од отпорних тачака, на којој је и Радојевић. Непријатељ је и даље силовито нападао, муниције је опет нестајало, падао је мрак и претила је опасност да се граничари нађу у окружењу.

„Донета је одлука да се повучемо на резервне положаје, удаљене неколико стотина метара. Крећемо да се извлачимо под ватром, и одједном чујемо гласно цвиљење пса. Немачки овчар Црни, један од граничарских паса, остао је везан. Један граничар се пузећи враћа по њега, одвезује га и води на резервни положај”, сећа се нестварне сцене Радојевић.

Граничари су заузели резервне положаје на падинама Опљаза, убрзо су стигла и појачања, друге јединице Војске Југославије. И одатле до краја рата нису одступили. То је било поприште битке за Кошаре, линија фронта на том подручју била је дуга око 18 километара, али по изузетно непроходном, планинском терену, при чему је непријатељ увек изнад. Борбе су се водиле тик уз Ђеравицу, врх чији су обронци били прекривени снегом.

„Непријатељска артиљерија нас је засипала гранатама, а наша је могла да дејствује само у ретким тренуцима када на небу није било авијације НАТО-а. И били су нам од велике помоћи у тим тренуцима. Страшан је тај осећај приликом ваздушних напада, детонација бомбе, која и није пала тако близу, на тренутак подигне човека у ваздух”, описује Радојевић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Припадници Војске Југославије на караули „Кошаре” (Фото приватна архива)

На Кошарама је било жестоко и тешко до краја рата, погинуло је 108 припадника Војске Југославије и, процењује се, више стотина припадника непријатељских формација. Граничари су се повукли са снагама Војске Југославије у јуну 1999, у складу са Кумановским споразумом.

„Зауставили смо НАТО агресију и створили услове за Резолуцију СБ УН 1244, одбранили смо међународно право на које се данас цео свет позива”, истиче Радојевић.

Преживео експлозију минобацачке мине

Саша Радојевић је чудом преживео 5. маја 1999. године када је уз његов ров, метар-два испред грудобрана, пала и експлодирала минобацачка мина. Детонација га избацује из рова, изгубио је свест, убрзо падају још две мине у близини. Пушка му је оштећена гелерима, он срећом није повређен, осим што није могао да чује два дана. Одбија да иде у амбуланту по налогу мајора Димчевског, остаје на положају. „Бог ме је погледао”, каже Радојевић, док му се у гласу препознаје снага вере.

И дипломирао на тему борби на граници

Заставник прве класе Саша Радојевић учествовао је и у сузбијању албанске побуне на југу Србије 2000/2001. године. Служио је у више гарнизона, а данас је припадник ВОА. Завршио је студије на Високој струковној школи за предузетништво, а дипломски рад му је „Битка за Кошаре – војни, политички и медијски аспект”.

Izvor

[Boro Prodanic]

Пакао је на шине долетео с неба

На данашњи дан 1999. године, на други дан Ускрса, авиони НАТО-а гађали су воз у Грделици у којем је погинуло најмање 15 путника, међу њима и шестогодишњи дечак, а повређено је више од 40 људи. – Не треба се бојати људи, него нељудског у њима, уклесано у мермеру споменика у Грделичкој клисури

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Грделица – На данашњи дан, 12. априла 1999. године, тачно у 11.55 сати, у долини Јужне Мораве, у Грделичкој клисури, догодио се један од најтежих злочина у НАТО агресији. Авиони Северноатлантске алијансе, у размаку мањем од пола минута, испаливши четири разорна авио-пројектила, два пута су погодила железнички мост преко реке и путнички воз број 393 са релације Ниш–Табановце–Солун, који је управо био на мосту.

Погођен је и два пута вијадукт на друмској магистрали од Ниша према државној граници Србије и Македоније, удаљен само педесетак метара од железничког моста. Био је то један од највећих злочина према цивилима.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У гранатирању железничког моста два пројектила погодила су други и трећи вагон железничке композиције, која је око девет часова тог преподнева кренула из Ниша. Вагони су и буквално спржени, а срушен је друмски надвожњак – вијадукт изнад Јужне Мораве и међународне пруге Београд–Ниш–Скопље–Солун–Атина.

Према званичним подацима, погинуло је најмање 15 путника у возу, међу њима и шестогодишњи дечак, а повређено је више од 40 путника, док су железничка пруга и друмска магистрала онеспособљене за саобраћај. Тачан број жртава није никада утврђен.

Очевици, мештани Грделице и оближње Ораовице у долини Јужне Мораве, тих априлских дана испричали су да су НАТО авиони пре Ускрса 1999. године, данима надлетали Грделичку клисуру. Од силине напада, експлозија и јаких детонација, испричали су, у кругу од око 300 метара од погођеног моста скоро све породичне куће биле су оштећене.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тог 12. априла 1999. године по подне и током вечери у седишту НАТО-а негиран је напад на воз у Грделичкој клисури, али је већ сутрадан акција авиона северне алијансе потврђена уз констатацију да је реч „о колатералној штети”. Дан касније, 13. априла, огласио се и портпарол алијансе Џејми Шеј, који је признао је да је у нападу на железнички мост преко Јужне Мораве са два пројектила погођен и воз на мосту, али, изјавио је „да није било никакве намере да се погоди железничка композиција. Због бројних осуда мирољубивог дела светске заједнице, 13. априла, врховни командант НАТО-а генерал Весли Кларк рекао је „да је пилот имао задатак да сруши мост и да је два пута гађао мету, али да је у последњем тренутку и делићу секунде схватио да воз улази на мост и да више није могао да заустави испаљене ракете”.

На мермерном споменику поред моста изнад реке Јужне Мораве у Грделичкој клисури, подигнутом у знак сећања на велику трагедију и страдање цивила уклесано је: „Не треба се бојати људи, него нељудског у њима.”

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Прошле су 24 године од пролећа 1999. и страдања СР Југославије и Србије у НАТО агресији. Памте се „обичне” и касетне бомбе, ракете, пројектили, рушења и страдања. Југ Србије и Ниш, највише пута бомбардован и са највећим бројем цивилних жртава у 78 дана агресије, Алексинац, који је због страдања као „колатерална штета” добио назив „српска Хирошима”, Варварин, Сурдулица, Грделица – све су то стратишта која наша земља не заборавља...

И данас ће у Грделичкој клисури на месту трагедије у 11.55 сати бити одржан комеморативни скуп на којем ће бити одата почаст страдалима.

Izvor

[Boro Prodanic]

Na današnji dan prije 24 godine NATO zlikovci su usmrtili Milicu Rakić

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Na današnji dan prije 24 godine tokom NATO agresije na SRJ ubijena je trogodišnja Milica Rakić iz Batajnice.

Tragedija se dogodila nakon što su geleri od rasprskavajuće bombe uletjeli u kupatilo i pogodili djevojčicu dok je sjedela na noši.

Stambena zgrada u kojoj stanuju Rakići nalazi se u Ulici Dimitrija Lazarevića 8, na šest kilometara od vojnog aerodroma u Batajnici.

Milica Rakić je postala jedan od simbola srpskog stradanja 1999. godine, a njene slike i priča o njenoj sudbini brzo su obišli svijet.

Pjesmu za sjećanje na tragičan dan kada je NATO ubio malenu Milicu Rakić napisao je Emilo Labudović.

MOJE JE IME MILICA

Moje je ime Milica
A svega su mi tri
Adresa mi je – nebeska ulica
Tamo gdje snivaju anđeli.

Moje je ime Milica
I bila sam mamino cveće
Nežna plava ljubičica
Što nebni u proljeće.

Moje je ime Milica
Imala sam blistavo lice
Bila sam bracina carica
Jer sve su Milice carice.

Moje je ime Milica
I bila sam tatino zlato
Htela sam da budem učiteljica
Ali nije dao NATO.

Moje je ime Milica
Ostaću zauvek dete
Sa čijih plavih vitica
Srebrne zvezde lete.

Moje je ime Milica
A neki ljudi zli
Rekli su: ime ti je krivica
A svega su mi – tri!

Moje je ime Milica
Imala sam oči plave
I molim sve čike sveta
Da me ne zaborave.

Izvor

[Boro Prodanic]

„Изгубљени” извештај Савета Европе о бомбардовању СРЈ: НАТО отровима загадио седам европских држава

У извештају СЕ из 2001. наводи се да је „бомбардовање еколошки опасних постројења флагрантно кршење правила заштитe животне средине утврђених додатним протоколом уз Женевску конвенцију”.

Скупштина са забринутошћу констатује озбиљан утицај на животну средину војних операција које је НАТО извео против СРЈ између 24. марта и 5. јуна 1999. године, а штета се проширила и на неколико других земаља југоисточне Европе, што ће имати дуготрајне ефекте на здравље и квалитет живота људи, наведено је у Извештају о утицају рата у СРЈ на животну средину у југоисточној Европи, који је Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила 24. јануара 2001. године. Мада су од тада прошле 23 године, о њему се у Србији ништа није знало, све док га недавно у српском парламенту, у једној полемици, није поменула Марина Рагуш (СНС), а препун је података, важних за будућност.

У тренутку када је заштита животне средине у свету, посебно у Европској унији, па и код нас, постала једна од најважнијих тема, заменица шефа посланичке групе Александар Вучић – Заједно можемо све Марина Рагуш сматрала је, како каже, да је важно говорити о овом извештају ПС СЕ из више разлога: „Прво, зато што је непознат нашој јавности, а садржи детаљан приказ, са егзактним подацима о последицама НАТО бомбардовања на животну средину, не само наше земље већ и ширег окружења. Друго, наша земља је кандидат за чланство у ЕУ и у нашем парламенту сада имамо странке, које су максимално ослоњене, као покрети раније, на фондове ЕУ, којима је, неретко, тема заштита животне средине, с обзиром на то да је здрава животна средина једно од основних људских права. Желела сам да отворимо принципијелну дебату на ту тему, да са странкама које припадају тој зелено-левој коалицији анализирамо извештај, поготово што га, условно речено, потписује Европа. Уместо тога добила сам једну књигу, а у опозиционо склоним медијима сам оптужена да релативизујем тему као што је право на здрав ваздух.”

Наша јавност о овом извештају ништа не зна, није ни преведен, а како је уопште дошло до тога да се ПС СЕ бави проблемом последица НАТО бомбардовања наше земље по животну средину? Рагушева каже да су околне земље мериле ниво опасних материја по здравље људи и живих организама у својим водама и утврдиле њихово вишеструко увећање. Оне су, додаје, то иницирале, извештај су радили стручњаци ПС СЕ, који су дошли до поражавајућих података. Извештај је сачинио Одбор за животну средину, просторно планирање и локалне власти ПС СЕ, а известилац је био Сергеј Курикин из Зелене партије Украјине. О њему је расправљано на пленуму ПС СЕ, који га је и усвојио под бројем 8925.

У извештају се, а тај део је Рагушева прочитала на седници парламента, између осталог наводи: „Напори ваздухопловних снага НАТО-а да униште индустријска места и инфраструктуру изазвали су опасне материје да загаде ваздух, воду и земљиште. Ове супстанце ће имати трајан утицај на здравље и квалитет живота људи дотичних земаља. Конкретно, употреба муниције која садржи осиромашени уранијум вероватно ће повећати учесталост рака и урођених болести међу становницима погођених подручја, као и међу припадницима оружаних снага које служе у овим подручјима.” Прочитала је и један од закључака ПС СЕ: „Ваздушни, речни и подземни пренос загађивача утицао је на читаву југоисточну Европу, посебно на Албанију, Бугарску, Грчку, Мађарску, Румунију, БЈР Македонију и Украјину”. Последице по нашу земљу дате су врло детаљно. У извештају се наводи и да је „бомбардовање еколошки опасних постројења флагрантно кршење правила заштите животне средине утврђених додатним протоколом уз Женевску конвенцију”.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Рагушева каже да се сваки пут кад гледа тај извештај враћа на директну штету нанету нашој земљи, а ту се наводи да је „1.200 НАТО војних авиона прелетело преко 34.000 мисија, изводећи око 2.300 напада”. Каже се да се „укупна количина убојних средстава које је користио  НАТО процењује на између 22.000 и 79.000 тона”. Пише: „Уништено је или оштећено бомбама и пројектилима 78 индустријских локација и 42 енергетске инсталације. Бомбардовање је изложило екосистеме, површинске воде, подземне воде, земљиште и ваздух на Балкану контаминацији без преседана која укључује преко сто токсичних супстанци.”

Док је читала делове извештаја на седници парламента, опозиционе колеге су јој добацивале, а у репликама су је оптуживале да покушава да скрене пажњу са „актуелних тема у овој области”.  Рагушева каже да је реакције нису изненадиле, али „јесу ме растужиле”. Додаје да је очекивала да неко прихвати да се разговара о овом извештају, у којем се, између осталог, наводи и да су до сличних података дошли и стручњаци Уједињених нација, који су саставили свој, веома документован, извештај. Наводи и да су наши стручњаци урадили извештај, који се „мање-више поклапа са овим ПС СЕ и УН.”

Рагушева истиче да би, да су опозиционари прихватили дебату о овом извештају, „уважавала колеге као људе који се искрено боре за здраву животну средину, имају принцип”. То би, додаје, била корисна дебата, „да видимо какво је стање животне средине, од чега, практично, крећемо”. То, прича, не значи да се не бавимо актуелним проблемима, напротив. Подсећа да „наша држава никада није толико новца определила за заштиту животне средине, као сада, нити је икада више тога урађено”. Али, каже, овај документ мора да буде оквир наших дебата када причамо о заштити животне средине и не само заштити животне средине, него и о здрављу нације”. Но, додаје, „рекла бих да принцип пада у воду када видите ко финансира или спонзорише одређене извештаје”.

У закључцима се, између осталог, наводи да је бомбардовање индустријских објеката нанело „озбиљну, у неким случајевима неповратну штету по животну средину, што ће имати озбиљне и трајне последице по живот људи у СРЈ, са којима власти немају ресурсе да се изборе”. Рагушева каже да треба изнети све што је годинама гурано под тепих и да неретко постоји политизација тема, према којима се не сме тако односити. Наводи и једну од препорука ПС СЕ „еколошким невладиним организацијама у СРЈ да им приоритет буду рестаураторски радови тамо где се може санирати штета НАТО бомбардовања”, и да се зато издвајају велика средства. Додаје: „Зашто то сада није приоритет НВО и партија које се декларишу као зелено-леве и које се врло предано баве заштитом животне средине?”

Наша саговорница истиче да је, између осталог, због оваквих ствари за чланство у Европској унији. Додаје: „У Европском парламенту имате еврофанатике и оне који су против ЕУ, то је једино место где можете да утичете на одређене одлуке. Сумњам да ћемо ми бити брзо примљени у чланство, то нам се неретко и даје до знања, али то је једино место где можете изнесете одређене ставове и да се чује ваш глас”. Велика Британија је недавно најавила да ће Украјини испоручити оружје са осиромашеним уранијумом, а какве ће последице његове употребе бити, може се видети у овом извештају ПС СЕ.

Осиромашени уранијум, „заливски синдром” и бомбардовање Српске

Посебан део извештаја посвећен је употреби осиромашеног уранијума, где се наводи да је „НАТО потврдио употребу убојних средстава са осиромашеним уранијумом” и да је „коришћено око 31.000 бојевих глава, са укупним оптерећењем за 10 тона осиромашеног уранијума”. У извештају се наводи: „Сагоревањем уранијума у експлозијама високе температуре ослобађају се фине честице уранијум-оксида, који озбиљно погађа респираторне органе људи у кругу од 300 метара од експлозије, изазивајући тешке опекотине слузокоже и последично малигне туморе. Поред радиоактивних ефеката, уранијум је веома токсичан и снажан канцероген и мутаген. Честице уран-оксида које настају након експлозије гранате разносе се ветровима и таложе на земљишту и вегетацији. Ове честице, ако их људи или животиње прогутају у контаминираној храни или води, могу изазвати оштећење здравља, укључујући уништавање хромозома и тешке репродуктивне поремећаје. Немогуће је повратити честице осиромашеног уранијума из околине или их неутралисати. Осиромашени уранијум је вероватно један уз узрока ’заливског синдрома’, који је погодио бивше америчке и британске војнике који су учествовали у борбеним операцијама у Персијском заливу 1991. године. Око 3.000 их је умрло од рака, а многи преживели имају децу са урођеним манама. Слични ефекти су примећени у популацији јужног Ирака са наглим порастом урођених мана, леукемије и других врста карцинома код деце у тој области. Исти проблем постоји у БиХ где су 1995. године коришћене гранате са осиромашеним уранијумом.” Да подсетимо, 1995. НАТО је бомбардовао Републику Српску.

Водоник-сулфид у Бугарској, сумпор-диоксид и амонијак у Румунији, у Грчкој диоксин

У извештају се, између осталог, наводи, како је бомбардовање петрохемијских комплекса у Панчеву, рафинерија у Новом Саду и Панчеву, трафостаница у Београду, утицало на ваздух и воду, не само код нас, него и на земље југоисточне Европе. Наводи се да је у дунавском подручју Украјине од марта до јула 1999. године утврђено да су амбијентални нивои формалдехида и фенола два до четири пута већи од дозвољених максимума. Наводи се: „Национална служба за праћење животне средине у Бугарској забележила је три до четири пута веће концентрације водоник-сулфида у ваздуху од максимално дозвољених, два до три пута већу концентрацију амонијака и два пута већу концентрацију фенола. У северној  Грчкој је концентрација диоксина у ваздуху била десет пута већа од еколошки прихватљивог нивоа. У Румунији су граничари 20. априла 1999. имали тровање и респираторне потешкоће због високог нивоа сумпор-диоксида и амонијака у ваздуху. Од 12. маја до 1. јуна падале су киселе кише у Румунији, то се поклопило са ваздушним ударима на индустријска постројења у СРЈ.”

У извештају је наведено да је код нас „у ваздушним ударима уништено преко 20 хемијских и петрохемијских постројења, што је чинило 70 одсто југословенских капацитета за прераду нафте”. Такође, наведено је: „Бомбардовање трафостанице у Београду изазвало је изливање 150 тона трафо-уља које је каналима стигло у реку Саву. Трансформаторско уље садржи полихлороване бифениле (ПЦБ), а један литар ПЦБ-а може отровати милион литара воде. Србија има ресурсе подземних вода од европског значаја и њихова контаминација би могла имати веома штетне утицаје далеко од СРЈ. Проблем се погоршава чињеницом да се подземне воде много мање самочисте од речне воде”.

Погођено најмање 13 националних паркова и резервата природе

У извештају је наведено: „СРЈ је до бомбардовања била релативно незагађена. До четири одсто земље (400.000 хектара) су заштићена подручја или резервати природе (1.800 таквих заштићених зона), који садрже ретке биљке и животињске врсте. Бомбардовањем погођено је најмање 13 националних паркова и резервата природе, укључујући и Тару (налази се на Унесковој листи светске баштине), Копаоник, Фрушку гору, Шарпланину и Вршачке планине. Заштићена подручја била су од примарног значаја за биолошку разноврсност у Европи. Пожарима је уништено не мање од 250 хектара шуме. Неколико хиљада хектара обрадивог земљишта је због контаминације или физичког уништења постало неподесно за пољопривреду. Близу румунско-југословенске границе концентрација тешких метала у земљишту је 50 пута већа, а директно је повезана са падавинама загађивача који се преносе ветром и облаком из уништених индустријских објеката у СРЈ. У пограничним областима Бугарске утврђене су високе концентрације олова, бакра и кадмијума у земљишту и 30 пута веће од просечних вредности забележених током вишегодишњег периода. У закључцима се наводи: „Да ће војна акција имати озбиљне еколошке последице било је веома предвидљиво и последице су биле прилично очигледне од самог почетка удара, тако да се може претпоставити да је војно нанета еколошка штета била намерна”.

Izvor