Граничари зауставили продор ОВК и НАТО-аЗасипали су нас гранатама, узвраћали смо рафалима, дешавало се да се пушка ’завари’ од силине паљбе [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тог лета скоро сви најмлађи подофицири и официри, тек промовисани у прве чинове водника или потпоручника, распоређени су на Косово и Метохију како би ојачали тамошње јединице Војске Југославије. Била је 1998. година, за коју ће многи ветерани рећи да им је била тежа од наредне ратне године, широм покрајине вођени су жестоки сукоби албанске сепаратистичке паравојске ОВК са снагама ВЈ и МУП-а Србије.
Међу младим старешинама био је и водник Саша Радојевић, за кога неприлике на Косову и Метохији нису биле ништа ново. Рођен је у селу Горњи Петрич, недалеко од Пећи. Када је био ђак, њега и другу српску децу полиција је водила у школу. Определио се за војнички позив, и тек што је завршио Средњу војну школу у Пожаревцу, смер пешадија, распоређен је у граничаре – на место заменика командира карауле „Кошаре”, на југословенско-албанској граници, високо у планинама изнад Ђаковице. Имао је тада свега 19 година, вршњак својих војника на редовном служењу војног рока.
Ситуација је била таква да су младе старешине на прва радна места спроведене у конвојима под тешком заштитом, укључујући тенкове и борбена оклопна возила. Водник Радојевић је у 53. гранични батаљон стигао 1. септембра 1998. године. Караула „Кошаре” већ је важила за локацију око које су се водиле борбе, нешто раније ту је страдала група специјалаца 63. падобранске бригаде. ОВК је упорно тим правцем настојала да из Албаније у СР Југославију пребаци своје снаге и наоружање, постављане су заседе граничарима и другим војницима.
На караули „Кошаре” већ тада је увек било најмање 120, а понекад и 200 војника, вишеструко више од мирнодопског стања.
„То је заслуга команданта 53. граничног батаљона тада мајора Душка Шљиванчанина и његовог заменика мајора Драгутина Димчевског. Време ће показати да је то била једна од најзначајнијих одлука у одбрани границе у НАТО агресији”, каже Саша Радојевић, данас заставник прве класе и припадник Војнообавештајне агенције.
Непосредно по доласку у караулу, био је сведок трагедије која је задесила војнике на граници. Био је 30. септембар 1998. када су у заседи убијена петорица војника, а скоро истовремено, мало даље, и један подофицир.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Око ове карауле водиле су се борбе и гинуло још 1998, пре НАТО агресије (Фото приватна архива)„Био сам у патроли са војницима. У једном тренутку чула се жестока паљба, испаљене су стотине метака, чуле су се експлозије, дејство ручних бацача. У даљини смо видели дим изнад шуме, а касније и појединачне хице. Очигледно су пуцали у већ страдале војнике”, сећа се Радојевић.
Инциденти су се дешавали и наредних месеци, општа ситуација водила је сврставању држава Запада на страну албанских сепаратиста. НАТО агресија је висила у ваздуху. Скоро сви граничари су напустили караулу да би избегли евентуални ваздушни напад, заузевши места на уређеним положајима у њеном рејону.
Рат је почео 24. марта 1999. године, у вечерњим сатима. Радојевић се у тим тренуцима налазио са својим војницима у заседи, код граничног камена Ц-4. Слушао је војну радио-везу на ручној радио-станици, „мотороли”, као и вести на транзистору. Скоро истовремено преко војне радио-везе чуо је да авијација НАТО-а прелеће границу, а затим и преко транзистора да су прве бомбе пале на више локација у тадашњој СР Југославији.
„Првих дана и ноћи било је мирно, сада знамо да се непријатељ припремао за изненадни напад. Дан уочи напада, 8. априла, мајор Шљиванчанин је пешке обишао границу између караула ’Кошаре’ и ’Морина’. Испратио сам га, са пар војника, до граничног камена Ц-4. Ништа сумњиво нисмо приметили”, сећа се Радојевић.
А наредне зоре, 9. априла, око четити часа ујутру, почео је жесток напад на караулу „Морина”. Био је то покушај варке непријатеља, како би на ту страну привукао снаге Војске Југославије. Пола сата касније, уследио је још жешћи напад на караулу „Кошаре”. Почела је битка која ће ући у историју.
Положаји граничара су засути артиљеријом, а затим је са висова почела да се спушта њихова пешадија отварајући паљбу, претпоставља се да је било више хиљада непријатељских војника. Они то тада нису знали, али отпор им је на том правцу пружило тек нешто више од сто граничара који су отворили паљбу из свега што су имали. Уследило је критичних 36 сати – први дан борбе, ноћ и наредни дан.
„Рејон карауле ’Кошаре’, њена зона одговорности, била је дуга око седам-осам километара. Морали смо да напустимо саму караулу као објекат, како би одржали линије одбране и животе бораца”, каже Радојевић.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Заставник прве класе Саша Радојевић у „Политици” (Фото Марко Спасојевић)Непријатељ је заузео вис Раса Кошарес, једину тачку са које су наши положаји надвисивали непријатељске. До граничара се пробио и мајор Димчевски и преузео команду, борба је трајала цео дан. Стигла су и прва појачања Војске Југославије – војни полицајци које је предводио мајор Ђурица Илинчић. Такође и мала јединица ПВО којом је командовао потпоручник Петар Мишић, која је са своја три „бова” из противавионских топова отворила паљбу по непријатељу, али су морали да се повуку пошто им је нестало муниције.
У окршајима је прошла и ноћ, једном граничару се „заварила” пушка од силине паљбе. Двојица војника 10. априла ујутру одлазе у караулу по оружје и сандук муниције. По повратку, на изненађење свих, војници кажу да у зарушену караулу Албанци још нису ушли. Тај сандук муниције омогућава наставак одбране једне од отпорних тачака, на којој је и Радојевић. Непријатељ је и даље силовито нападао, муниције је опет нестајало, падао је мрак и претила је опасност да се граничари нађу у окружењу.
„Донета је одлука да се повучемо на резервне положаје, удаљене неколико стотина метара. Крећемо да се извлачимо под ватром, и одједном чујемо гласно цвиљење пса. Немачки овчар Црни, један од граничарских паса, остао је везан. Један граничар се пузећи враћа по њега, одвезује га и води на резервни положај”, сећа се нестварне сцене Радојевић.
Граничари су заузели резервне положаје на падинама Опљаза, убрзо су стигла и појачања, друге јединице Војске Југославије. И одатле до краја рата нису одступили. То је било поприште битке за Кошаре, линија фронта на том подручју била је дуга око 18 километара, али по изузетно непроходном, планинском терену, при чему је непријатељ увек изнад. Борбе су се водиле тик уз Ђеравицу, врх чији су обронци били прекривени снегом.
„Непријатељска артиљерија нас је засипала гранатама, а наша је могла да дејствује само у ретким тренуцима када на небу није било авијације НАТО-а. И били су нам од велике помоћи у тим тренуцима. Страшан је тај осећај приликом ваздушних напада, детонација бомбе, која и није пала тако близу, на тренутак подигне човека у ваздух”, описује Радојевић.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Припадници Војске Југославије на караули „Кошаре” (Фото приватна архива)На Кошарама је било жестоко и тешко до краја рата, погинуло је 108 припадника Војске Југославије и, процењује се, више стотина припадника непријатељских формација. Граничари су се повукли са снагама Војске Југославије у јуну 1999, у складу са Кумановским споразумом.
„Зауставили смо НАТО агресију и створили услове за Резолуцију СБ УН 1244, одбранили смо међународно право на које се данас цео свет позива”, истиче Радојевић.
Преживео експлозију минобацачке минеСаша Радојевић је чудом преживео 5. маја 1999. године када је уз његов ров, метар-два испред грудобрана, пала и експлодирала минобацачка мина. Детонација га избацује из рова, изгубио је свест, убрзо падају још две мине у близини. Пушка му је оштећена гелерима, он срећом није повређен, осим што није могао да чује два дана. Одбија да иде у амбуланту по налогу мајора Димчевског, остаје на положају. „Бог ме је погледао”, каже Радојевић, док му се у гласу препознаје снага вере.
И дипломирао на тему борби на границиЗаставник прве класе Саша Радојевић учествовао је и у сузбијању албанске побуне на југу Србије 2000/2001. године. Служио је у више гарнизона, а данас је припадник ВОА. Завршио је студије на Високој струковној школи за предузетништво, а дипломски рад му је „Битка за Кошаре – војни, политички и медијски аспект”.
Izvor