Sećanje na agresiju NATO pakta 1999. godine

[Kuzma®]

Данас се навршава 25 година од почетка злочиначког НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије. Према њиховој терминологији то би се могло класификовати као удружени злочиначки подухват.

Један од највећих злочина који је НАТО извршио догодио се на други дан Васкрса, 12. априла 1999. годин. Тада је, на мосту преко Јужне Мораве у Грделичкој клисури, са две ракете погођен путнички воз број 393  који је путовао од Београда до Ристовца. Тачан број погинулих никада није утврђен. НАТО је избацивањем фрејмова из видео снимка покушао да докаже како је воз исувише брзо ишао и да због тога пилот није имао времена да реагује тј. да не испали ракету. Тако је испало да је путнички воз на српској прузи успео да достигне брзину од неких 180 км/ч што ни четврт века после није могуће (изузев путнилког воза СОКО).
Инспирисан тим догађајем написао сам једну песму посвећену жртвама овог сулудог акта. Главни лик је један неидентификовани дечак као и брачни пар Ана Бјелетић и Иван Марковић, млади истраживачи у области хемије.

ВОЗ 393

Никад се раније сретали нисмо
до другог дана Васкрса мога
мој воз је полако ишао Прешеву
ти у кабини млазњака свога.
 
Дош'о си са другог континента
да глумиш светског полицајца
данас кад мој род православни
за Васкрс куца фарбана јајца.
 
У нашем купеу било је лепо,
тета Аница и супруг јој Иван
и ја и мама,  још неки људи
био је с нама и учитељ Живан.
 
Кондуктер уђе: Христос воскресе,
како је мали, хоћеш бомбону?
Баш тог тренутка ти са нас вребао
у свом свемоћном авиону.
 
Мама је рекла: Пола је дван'ест,
сад ће још мало станица Џеп,
одатле нема много до Врања,
видећеш како је тај градић леп.
 
И док лагано воз клизи пругом,
није јапански, не зна да лети,
гледаш кроз нишан прилику вребаш
најцрња звери на целој планети.
 
Не, није мене болело ништа
вид'о сам бљесак и онда таму
једино што ме плашило тада
што нигде, нигде не видим маму.
 
Поново бљесак, ја сам већ мртав,
из другог вагона у небо лете
к'о за рођендан када је тата
пуц´о у вис папирне конфете.
 
Одлетео си и баш те брига,
сада си херој у овом рату,
убијаш невине људе и децу
и зарађујеш крваву плату.
 
Да ли ћеш некада истину рећи
истину која заболи скроз
да ниси херој него убица
који је убио путнички воз?
 
Ја сам на небу нашао маму
ал´ ми не нађоше малено тело
од њега остаде прашина само
изгорело је у трену цело.
 
Учинио си ме тада бесмртним,
за тебе више ја немам риме,
а тога дана и ти си умро,
човек у теби и људско име.

Ова песма је на 4. сабору песничких витезова "Востани Сербије" у категорији песама о мученицима заузела треће место.

[Boro Prodanic]

Ako pročitaš ovu pesmu a oči ti ne zasuze, zapitaj sebe kakav si ti to čovek!

[Boro Prodanic]

Mnogi od nas koji smo 1999. u SR Jugoslaviji nosili uniformu, sećaju se ovog dana pre 25 godina, sećaju se gde su bili, ko je šta rekao i kako je ko reagovao na prvu bombu... Te mračne stranice niko ne može da izbriše iz sećanja, koliko god bile ružne.

Međutim, uvek se na današnji dan setim onih kojih više nema jer su ubijeni u bezumnoj agresiji NATO pakta a nisu nosili uniformu ni oružje. Neki od njih su imali tek nekoliko godina ili čak meseci.

Ipak, 24.03.1999. pala je mnogo veća žrtva, poginula je međunarodna pravda i međunarodno pravo.

Sad se ti isti koji su nasrnuli na više stotina puta slabiju zemlju čude nekoj agresiji, napadu na neku drugu zemlju, oni će je braniti, poslaće svoje vojnike... a sami su dali primer kako sila za pravo ne mari.

Ovaj narod će roditi drugu decu, nije nam prvi put da se dižemo iz pepela... a kada će se roditi novo međunarodno pravo i pravda?

[Boro Prodanic]

Proteklih nekoliko nedelja na poslu srećem rođenog brata Tibora Cerne, vojnika VJ 1999. koji je poginuo na karauli Košare.

Dva dana im snajper sa druge strane nije dao oko da otvore, a onda Tibor kaže "Za ovu zemlju vredi umreti", ustane i stoji u rovu. Prvi metak ga pogodi u vrat, on stoji. Drugi metak ga obori ali je bilo dovoljno vremena da naši snajperisti otkriju gde je snajper sa druge strane i neutrališu ga.

Ako sam ovo i napisao ranije u ovoj temi a verovatno jesam, neka sam napisao ponovo. Svoje heroje mi retko pominjemo ali zato često zaboravljamo.

[Boro Prodanic]

Седница Савета безбедности УН поводом 25 година НАТО бомбардовања СРЈ данас у 15 часова

За данас у 15 часова по њујоршком времену заказана је седница Савета безбедности УН поводом 25 година НАТО бомбардовања СР Југославије, на иницијативу Русије, али је и даље неизвесно у ком формату ће бити одржана.

Иако је Русија још почетком марта предложила одржавање седнице Савета безбедности Уједињених нација посвећено 25. годишњици НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, а Јапан као председавајући Савета безбедности подржао ту иницијативу и заказао седницу, још је неизвесно у ком ће формату седница бити одржана, да ли ће бити отворена или затворена за јавност, јавља репортерка РТС-а из Њујорка.

Бројне западне земље су критиковале ову иницијативу и поручивале да је непотребно долазити у Њујорк јер седница неће бити ни одржана.

Izvor

[Zaslon]

U nanovijoj emisiji (29-ta) "Frontkasta" koja je sinoć emitovana gost je bio penzionisani pukovnik Rajica Bošković, u početku agresije načelnik štaba a kasnije i komandant 126.brigade VOJIN-a. Zanimljiva priča iz prve ruke čoveka koji je rukovodio jednim izuzetno važnim delom vojske SRJ tokom agresije 1999. i jedinicom koja nosi orden "Narodnog heroja".



Da podesetim i da je na današnji dan poginuo junak pilot ppuk Života Đurić komandant 241. lovačko-bombarderske eskadrile „Tigrovi“. Njegov Orao oboren je najverovatnije vatrom sa zemlje na području Glogovca tokom dejstva po objektima i ljudstvu tzv.OVK. Ppuk Đurić je imao 36 godina, sahranjen je u rodnom Paraćinu,

[PakleniVuk]

Emisija o grafitnim bombama ,a dole u prilogu se nalazi i PDF fajl iz koga možete da pročitate i vidite na fotografijama kako ispod mikroskopa izgleda vlakno (staklo-aluminijumska legura) ...



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kubovac]

Razotkrivanje MISTERIJE o obaranju noćnog jastreba

Na 25. godišnjicu početka NATO agresije nad Saveznom Republikom Jugoslavijom, najveće vazdušne kampanje u Evropi još od Drugog svetskog rata, na dan kada je sila brutalno ubila pravo i pravdu i odbacila i promenila pravila igre kako u geopolitičkom tako i u vojnom smislu, pozivamo vas da nam se pridružite u prvom delu priče stare 50 godina. Kroz ovaj deo, istražićemo šta je to stealth tehnologija, kako se razvijala i gde se danas nalazi, ali prvo, zaronićemo u uspon i pad... noćnog jastreba.

00:00 Uvod
02:35 Iz Rusije s ljubavlju
03:44 Beznadežni dijamant
05:47 Uspon noćnog jastreba
09:40 Pad noćnog jastreba
17:41 Recept za dalje akcije
20:09 -2
22:31 Treći, četvrti?
24:23 Postmortem F-117

[Kubovac]

Proslava jubilarne 25. godišnjice od obaranja F-117A nad Srbijom

Ratni sastav 3. rd/250. rbr PVO, organizovao je proslavu povodom jubilarne 25. godišnjice od obaranja F-117A i tom prilikom preko Udruženja "Slobodno nebo Srbije", koje osim nekadašnjeg sastava 3. rd/250. rbr PVO okuplja i prijatelje Udruženja i tom prilikom pozvao sve članove Udruženja i prijatelje Udruženja na proslavu i druženje u predivnom ambijentu restorana "Konstantin" u Šimanovcima.

Na proslavi su takođe prisustvovali i predstavnici Vojske Srbije, više sremačkih i beogradskih opština, brojnih domaćih i stranih medija, naših istaknutih autora i pisaca, ruskog vojnog atašea, ruskih udruženja veterana i drugih lica i udruženja koja neguju slobodarske tradicije srpskog naroda i države.
Nakon uvodnog izlaganja Dragana Dimitrova, skupu se obratio predsednik Udruženja "Slobodno nebo Srbije" potpukovnik Đorđe Aničić, ratni zamenik komandanta 3. rd PVO, kao i potpredsednik Udruženja Đorđe Maletić.

Usledila je dodela plaketa za ratni sastav 3. rd/250. rbr PVO i prigodnih povelja članovima Udruženja, da bi nakon toga krenuo i muzički program.

U 20:42 minuta, donešena je torta u obliku američkog stelt bombardera F-117A, koja je simbolično zasečena po krilu, isto kao i pravi avion pre 25 godina nad nebom Donjeg Srema.

Nakon sečenja torte uz opšte oduševljenje svih prisutnih, započeo je drugi deo proslave, uz dobru živu muziku, hranu, piće i druženje u veseloj i svečanoj atmosferi.

Čast mi je da sam, kao član Udruženja, bio pozvan da prisustvujem ovoj proslavi i obeležavanju jubileja 25 godina otkako je 3. raketni divizion 250. raketne brigade PVO raketom iz raketnog sistema PVO S-125M Neva, sovjetske proizvodnje, "prizemljio" u atar Buđanovačkih njiva američki ponos F-117A.

U ovoj objavi, a do pripreme celokupne reportaže o ovom događaju, pokušao sam da vam prenesem deo atmosfere sa ovog dešavanja!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Boro Prodanic]

Možda je trebalo pozvati i vojnog atašea ambasade SAD. 

[Brok]

Čestitam na priznanju kolega Kubovac!

Da li je torta bila sasvim vidljiva sa izuzetkom krila koje je zagrebano?

[Kubovac]

Čestitam na priznanju kolega Kubovac!

Da li je torta bila sasvim vidljiva sa izuzetkom krila koje je zagrebano?

Hvala, hvala!

A evo i deo atmosfere u kratkom prilogu emisije "Dozvolite" upravo oko te torte u obliku stelta, a sve praćeno "prigodnim" muzičkim numerama iz "Otpisanih" i Čorbin hit "Avionu slomiću ti krila".
Na početku priloga sa leve strane možete videti i moju malenkost kako se "gura" da što bolje uslika donošenje i sečenja torte...

[Kubovac]

Me­mo­ri­jal u znak se­ća­nja na po­gi­nu­le i ne­sta­le bor­ce na Ko­sme­tu

Udru­že­nje „Srp­ski rat­ni ve­te­ra­ni” po­di­glo gra­nit­ni spo­me­nik du­ga­čak 22 me­tra na ko­me je 1.009 ime­na po­gi­nu­lih i ne­sta­lih bo­ra­ca na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji u bor­ba­ma od 1998. do 1999. go­di­ne. – „Bit­ka” za obe­lež­je tra­je 12 go­di­na

Je­din­stven spo­me­nik po­sve­ćen po­gi­nu­lim i ne­sta­lim bor­ci­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji u bor­ba­ma od 1998. do 1999. go­di­ne po­dig­nut je u dvo­ri­štu Udru­že­nja „Srp­ski rat­ni ve­te­ra­ni” u Ra­ko­vi­ci u Uli­ci Mi­ška Kranj­ca. Na tri­de­se­tak gra­nit­nih ta­bli na­la­zi se 1.009 ime­na onih ko­ji su svoj ži­vot osta­vi­li na Ko­sme­tu, a me­đu nji­ma je i 108 stra­da­lih bo­ra­ca sa ka­ra­u­le na Ko­ša­ra­ma.

– Mi go­to­vo 12 go­di­na po­ku­ša­va­mo da ostva­ri­mo na­šu za­mi­sao i da svo­jim rat­nim dru­go­vi­ma na do­sto­jan na­čin po­dig­ne­mo spo­me­nik. Obra­ća­li smo se svim mo­gu­ćim in­sti­tu­ci­ja­ma u dr­ža­vi, od op­šti­ne, pre­ko gra­da, do Mi­ni­star­stva za rad, za­po­šlja­va­nje, bo­rač­ka i so­ci­jal­na pi­ta­nja, ku­mi­li, mo­li­li, ali ni­smo do­bi­li po­zi­ti­van od­go­vor. Na kra­ju smo od­lu­či­li da svo­joj bra­ći, oni­ma sa ko­ji­ma smo ra­to­va­li, oni­ma ko­ji su gi­nu­li kraj nas, kao i oni­ma za ko­ji­ma se još tra­ga sa­mi po­dig­ne­mo do­stoj­no obe­lež­je. Ne­ka se zna ko su bi­li i za šta su ži­vot da­li – ka­že Mi­le Mi­lo­še­vić, pred­sed­nik Udru­že­nja „Srp­ski rat­ni ve­te­ra­ni”.

Iz­ra­du spo­me­ni­ka fi­nan­si­ra­lo je naj­ve­ćim de­lom udru­že­nje, uz ne­se­bič­nu po­moć ne­ko­li­ko da­ro­da­va­ca. Na spo­me­ni­ku su ukle­sa­na ime­na i pre­zi­me­na po­gi­nu­lih ili ne­sta­lih bo­ra­ca, go­di­ne ro­đe­nja i smr­ti. Taj „zid pla­ča” du­ga­čak je 22 i vi­sok tri me­tra.

– Na ovaj na­čin že­li­mo da sa­ču­va­mo uspo­me­nu na njih, ali i da osta­vi­mo sve­do­čan­stvo bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma o oni­ma ko­ji su ne­se­bič­no za ovu ze­mlju da­li svoj ži­vot – is­ti­če Mi­lo­še­vić.

On ka­že da im je cilj bio da se spo­me­nik iz­gra­di dok još ima ži­vih maj­ki i oče­va po­gi­nu­lih i ne­sta­lih dru­go­va.

– Va­žno nam je da ime­na svo­jih si­no­va bar vi­de na me­mo­ri­ja­lu, da zna­ju im ni­su po­gi­nu­li uza­lud. I da zna­ju da ima onih ko­ji i da­lje mi­sle na njih i da ži­ve u nji­ho­vom se­ća­nju. Jer ni­je mr­tav rat­nik onaj ko­ji je po­gi­nuo, već onaj ko­ji je za­bo­ra­vljen. A mi u Udru­že­nju „Srp­ski rat­ni ve­te­ra­ni” od­luč­ni smo da svo­je dru­go­ve ne za­bo­ra­vi­mo – ka­že Mi­lo­še­vić.

Na dan po­čet­ka NA­TO bom­bar­do­va­nja 24. mar­ta is­pred spo­me­ni­ka čla­no­vi udru­že­nja po­lo­ži­li su ven­ce i cve­će.

Sve­ča­no otva­ra­nje obe­lež­ja bi­će na Vi­dov­dan na Dan rat­nih ve­te­ra­na.

Se­ća­nje na stra­da­le voj­ni­ke u Slo­ve­ni­ji

U okvi­ru ovog spo­me­ni­ka na­la­zi se i mer­mer­na plo­ča sa ime­ni­ma po­gi­nu­lih voj­ni­ka Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je u oru­ža­nom su­ko­bu u Slo­ve­ni­ji 1991. go­di­ne. Plo­ča je po­dig­nu­ta po­sle 33 go­di­ne i na njoj su ime­na 43 po­gi­nu­la voj­ni­ka. Ve­ći­na njih je u tre­nut­ku po­gi­bi­je ima­la dva­de­se­tak go­di­na.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor

[Kubovac]

Pomen poginulim pripadnicima 126. brigade VOJiN

Na planini Maljen, na Divčibarama danas, 6. aprila 2024. godine, obeležena je 25. godišnjica od pogibije poručnika Željka Savičića i Siniše Radića, dva mlada oficira 126. brigade vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja koji su poginuli u toku NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine obavljajući borbeni zadatak na radaru.

Ispred spomen obeležja, na mestu gde su tokom NATO agresije, stradala dvojica poručnika, cveće su položili porodice poginulih, pripadnici 126. brigade vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja, rodbina i prijatelji, predstavnici SUBNOR-a i udruženja opredeljenih za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije.

Komandant 126. brigade VOJiN, pukovnik Jovica Kepčija je, obraćajući se prisutnima, podsetio na dešavanja tokom NATO agresije i posebno istakao obavezu jedinice i svakog njenog pripadnika da nastavi da čuva sećanje na heroje brigade i njihovo delo.

Ispred spomen crkve Svetog Georgija, koju su pripadnici jedinice u saradnji sa Eparhijom valjevskom i uz pomoć ljudi dobre volje podigli 2015. godine, u spomen poginulim pripadnicima 126. br VOJIN parastos su služili sveštenici iz Eparhije valjevske.

U čast heroja, Dečiji crkveni hor Eparhije valjevske izveo je prigodan kulturno – umetnički program.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor


Večno ćemo pamtiti Sinišu Radića i Željka Savičića

Danas se navršava tužnih četvrt veka od odlaska dve mladosti, dve pameti, dve lepote.

Besomučnim napadima tokom NATO bombardovanja SRJ 6. aprila 1999. godine ugašeni su životi potporučnika Željka Savičića i Siniše Radića, samo šest meseci nakon što su završili Vojnu akademiju.

Poginuli su na borbenom zadatku, na planini Maljen, na dužnosti oficira za navođenje (OZN) 126. brigade VOJiN (Vazduhoplovno osmatranje, javljanje i navođenje). Posthumno su unapređeni u čin poručnika, a sećanje na njih još je živo među svim pripadnicima 126. brigade VOJiN.

Svih ovih godina, na godišnjicu njihovog stradanja 6. aprila, sa porodicama ovih junaka na mesto njihove pogibije odlaze i pripadnici 126. brigade VOJiN, ne prepuštajući ih zaboravu.

Ova specijalnost, OZN, malo je poznata ne samo građanstvu, nego i mnogim profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije. Pre svega jer su oni koji se njom bave malobrojni i o njihovom specifičnom poslu se ne govori često.

Svih ovih godina osećam dug da se i javnom rečju obratim široj javnosti želeći da ukažem poštovanje i poginulim potporučnicima i njihovom teškom, zahtevnom i časnom pozivu oficira za navođenje, ili kako se obično navodi – OZN.

Neću se držati strogih definicija koje opisuju dužnost OZN jer želim da što jasnije predstavim suštinu njihovog posla. OZN su oficiri kojima je osnovna dužnost da pilote lovačke avijacije (MiG-29, a ranije i MiG-21) dovedu u položaj da efikasno napadnu neprijateljski vazduhoplov. To uspevaju zahvaljujući našim dalekodometnim radarima koji omogućavaju mnogo bolji uvid u situaciju na nebu nego što to omogućava avionski radar. OZN izdaje komande pilotu instrumentalnim prenosom podataka (ili glasom, putem radio-stanice) kojima mu određuje kurs, visinu i brzinu leta da bi ga doveo u što povoljniji položaj za napad.

Pre 25 godina, vršeći svoju časnu dužnost, dva izuzetna oficira, sedeći u kabini radara koji neprekidno emituje snop zračenja, bili su sve vreme izloženi mogućem napadu protivradarski vođene rakete i, što je mnogo pogubnije, protivradarski vođene avio-bombe, od kojih je jedna ugasila i njihove mlade živote.

Ovim rečima sam želeo da ukažem poštovanje Siniši Radiću i Željku Savičiću, s nadom da ćemo ih se večno sećati.

Miroslav Bosnić,
oficir u penziji, Novi Beograd


Izvor

[milan55]

Ako mi dozvolite ,uz duzno postovanje prema zrtvama agresije na Srbiju i SFRJ 1999 godine i cestitke na uspjehu obaranja NATO zrakoplova ,ali mi nije jasno sto je Zoltan htio postici sa naknadnim susretima i publicitetom sa americkim pilotom Zeljkom? Da li da to vidim kao neki cin vitestva izmedju pilota u WWI ili zelja za publicitetom. Da li je Zeljku to bio prvi let? Da li je vec istresao svoj smrtonosni tovar na neduzne gradjane SFRJ ?. Taj poznati fenomen jos iz vjetnamskih ratova a i prije, tzv. "Hrabrost visina", gdje pilot/piloti bombardera ne vide stradanja onih na koje su bacili smrtonosni tovar. Ipak je on bio neprijateljski vojnik. Bez zamjerke ali malo imam osobni problem da shvatim taj cin/gestu!