Kineski izazov Americi

[Dreadnought]

Kineski izazov Americi
 

01.02.2010.

Analiza vesti koja se nalazi na sledećem linku

Prvi put u novijoj istoriji neka zemlja uvodi sankcije američkim kompanijama. Naime, Kina je najavila da će američkim firmama koje prodaju oružje Tajvanu uvesti sankcije, kao i da će u odnosima s Vašingtonom obustaviti sve planirane posete vojnih zvaničnika. Time Kina i SAD ulaze u novu fazu otvorenije konfrontacije zbog američke vojne i političke podrške Tajvanu i čvrstog kineskog stava da je Tajvan neotuđivi deo Kine. Da li se ovaj američki potez mogao očekivati, ako je kineski već bio sasvim „normalan” i očekivan?

Administracija predsednika Baraka Obame je pod pritiskom domaćih kritika da je na međunarodnom planu „slaba i mekana”. Ako Vašington, za sada, još ne može da napadne Iran zbog iranskog programa atomskog naoružanja, onda se sadašnja administracija odlučila da Tajvanu isporuči tek deo vojnog arsenala koji Tajpeh već godinama traži. Amerika će Tajvanu prodati, ipak, defanzivne borbene sisteme, upravo radi odbrane od mogućeg kineskog napada, što je suptilna poruka Pekingu.

Naravno da i takav američki potez provocira Kinu, koja već godinama koristi tržište kapitala u SAD da bi finansirala modernizaciju svoje vojske. Upravo na tom finansijsko-monetarnom planu Kina može već sada odgovoriti Americi mnogo jače nego bilo kojim vojnim merama. A da je rat između Kine i Tajvana moguć, o tome govori i zakon usvojen u Svekineskom narodnom kongresu još 2005. godine.

Gledajući samo vojne potencijale, Kina na području moreuza prema Tajvanu konstantno jača raketne i pomorske snage. Već sada može vrlo efikasno da uvede pomorsku blokadu Tajvana, čije oružane snage nemaju odgovarajuće protivpodmorničke sisteme, nemaju dovoljan broj najmodernijih borbenih aviona niti adekvatnu PVO. Kinezi mogu raketama srednjeg dometa da unište sve aerodrome na Tajvanu i pre nego što Amerikanci budu spremni da preuzmu i najmanji rizik da odbrane režim u Tajpehu.


Pukovnici napisali knjigu

Kinezi su dosta proučavali rat „Pustinjska oluja” 1991. i agresiju NATO-a na Jugoslaviju 1999. Shvatili su sve prednosti moderne vojne tehnologije, ali kineska teritorija je mnogo veća. Amerika nema mnogo vazdušnih baza blizu Kine, američki kopneni rat protiv Kine zbog zaštite Tajvana ne dolazi u obzir, a kineske nuklearne rakete mogu da pogode delove teritorije SAD.

Godine 1996. kineski pukovnici Ćao Lijang i Vang Sjangsui napisali su knjigu „Neograničeni rat” u kojoj su postavili grafikon od 24 različite vrste ratovanja sa zaključkom da što je kombinacija ratovanja složenija, na primer, terorizam u kombinaciji s medijskim i finansijskim ratom, rezultati su bolji. „Neograničeni rat je sukob koji prevazilazi sve granice i ograničenja, on može i ne mora da ima vojnu formu, a izaziva sukobe na svim frontovima i to je rat budućnosti”, napisali su pukovnici. Jednostavnije rečeno, Kinezi ne žele da se bore protiv protivnika po njegovim pravilima.

„U ratu postoje pravila, ali njih je nametnuo Zapad, ako ih primenite kao slabija država nemate nikakve šanse, ali ako pribegnete netradicionalnim metodama borbe, poput onih koje su primenili finansijeri da bi srušili finansijske sisteme, onda šansa postoji”, kaže pukovnik Vang.

„Ako nametnete vaš sistem vrednosti jednoj evropskoj zemlji, sutra to isto možete da pokušate i s Tajvanom i Tibetom, to je direktna veza između Kosova, Tajvana i Tibeta, tvrde kineski pukovnici u razgovoru za „Vašington post” od 8. avgusta 1999.

Kina, naravno, ne želi da zaostane ni u modernim vojnim tehnologijama, osim najnovijih domaćih borbenih lovaca od Rusije su kupljena četiri moderna razarača „Sovremeni” i 12 modernih dizel-električnih podmornica, PVO sistemi, lovci-bombarderi Su-27SK i Su-30MKK, najnovije protivbrodske rakete nadzvučnih brzina. Oko 15 odsto kineskih borbenih lovačkih aviona u avijaciji od ukupno 2.500 lovačkih aviona, čine aparati četvrte generacije. Kinezi razvijaju i nove podmorničke balističke rakete, ali i nove kopnene balističke sisteme, kao i oružje za svemirsko ratovanje.


Američka opsesija

Kina je najveći vojni i ekonomski izazov za SAD u godinama koje dolaze. U tom izazovu pobednik će biti onaj ko kontroliše morske puteve i tu je Tajvan tek deo jednačine. Kina je najveći svetski uvoznik sirovina, a izvozi ogromne količine robe, pre svega, u SAD.

Kineska privreda zavisi od pomorske trgovine, a ona se obavlja u vodama koje u potpunosti kontroliše američka ratna mornarica. Upravo zbog toga, Peking nastoji da američku Sedmu flotu udalji što je moguće više iz voda zapadnog Pacifika.

Jer Kinezi znaju da bi prva mera, na bilo kakav pritisak Pekinga na Tajpeh, bila pojačana američka vojna prisutnost u tim vodama, i mogućnost pomorske blokade u Južnom kineskom moru. Što se tiče kineske invazije na Tajvan, Peking još nema odgovarajuće amfibijske kapacitete za takvu operaciju. Kinezi ne žele klasično pomorsko odmeravanje snaga sa Amerikom, Kina zapravo kopira nekadašnji sovjetski model pomorske moći: podmornice, protivbrodske rakete koje se lansiraju sa kopna, iz vazduha i sa mora.

To je ozbiljan problem za SAD jer cena pretnje američkoj floti manja je od cene njene zaštite. Kineske nabavke ruskih nadzvučnih protivbrodskih raketa daleko su jeftinije od nabavki američkih odbrambenih sistema. SAD ne mogu da zbog Tajvana izlože velikom riziku svoje nosače aviona. Pri tome obe strane shvataju situaciju, ali se rukovode prema kapacitetima, a ne prema proklamovanim namerama.

Kina hoda po tankoj žici upućujući izazov Americi i to joj je do sada polazilo za rukom. Zaštita izviđačkih sistema u kosmosu pri tome je najbitnija za obe strane. Kineski izazov na Pacifiku postaje opsesija Vašingtona. I jedni i drugi svesni su opasnosti, i jedni i drugi vide moguću pretnju u budućnosti. I jedni i drugi su deklarativno za odbranu.

Ratovi i počinju upravo u takvim okolnostima.

Miroslav Lazanski
Izvor: Politika

[brodarski]

Kadijević je pogriješio što mu Lazanski nije bio načelnik operative od 1989. do 1992. S njim bi uspješno svladao u roku tri dana otpor do Sjevernog pola. Lazanski bi ušao u svjetske udžbenike strategije i operatike. U udžbenike malobrojnih zemalja koje nije savladao. Kakav Atila, Kutuzov, Aleksandar Makedonski, Montgomery. Upamtite ime Miroslav Lazanski, strateg i osvajač budućnosti.

[Dreadnought]

Novac zvecka jače od oružja


03.02.2010.

„Brak iz računa”, međudržavni kao i privatni, projektovan je tako da u njemu ne dođe do eksplozije – ni ljubavi ni mržnje
 

Put dopisnika „Politike” može da se, i nehotice, ispostavi kao – onomatopeja najneobičnije a sada najvažnije globalne igre. Izveštavao sam poduže, naime, iz Pekinga pa iz Vašingtona, a veza među njima je izrasla u odnos kome elitni stratezi mahom predviđaju da će biti glavno obeležje 21. veka, i kao duet i kao duel.

Iskustvo stečeno u te dve prestonice nagoni me na pomisao, uz ostalo, da je njihovo prožimanje jače od aktuelnosti u vidu vesti dana, što je status koji je dobilo najnovije zatezanje dve sile oko – Tajvana. Tačnije, oko najavljene – 6,4 milijarde dolara vredne – američke isporuke vojnog arsenala ostrvu koje upravlja samim sobom, dok ga međunarodno pravo tretira kao deo Kine, a ona kao pobunjenu provinciju.

Spor može da izgleda vrlo podesan za rat. Supersila naoružava „otpadnički” – u secesionističkom ili u cilju da se matici nametne sistem sa arhipelaga – deo rastuće sile: gde ćeš bolje prilike za veliki oružani sukob, možda čak veći od protutnjalih svetskih ratova?

Ali novac zvecka jače od oružja. Između Amerike i Kine poodavno je sklopljen strateški „brak iz računa” koji je, kao i privatni, projektovan da u njemu ne dođe do eksplozije ni ljubavi ni mržnje, a da se postigne „bum” obostrane vajde.

Govori se čak da im je veza toliko jaka da će se usmeravanje sveta, uprkos deklaracijama o neophodnosti razmnožavanja centara odlučivanja, svesti opet na bipolarnost, na samo njih dve, koje već neki etiketiraju kao „grupu 2” (G-2), dajući joj veći praktični značaj nego G-8 (najmoćnijih zemalja, bez Kine) ili G-20 (spoj tradicionalnih i sila u uzletu). Iako zamišljena G-2 podseća na ideološki suprotstavljeni par u hladnom ratu (Zapad–Istok), od njega se razlikuje toliko da bi se odnos unutar nje mogao nazvati kao „konfrontacija kooperacija” ili „kooperacija konfrontacija”.

Amerika i Kina su se, naime, toliko isprepletale da liče na sijamske blizance. Teško im je da se održe tako međuzavisni, ali im je i rizičan poduhvat za razdvajanje.

Nikad (do nedavnog uvida) nismo ni zamišljali, a kamoli videli nešto slično: prožetost jedine supersile i vodeće sile kapitalizma s jedinom preostalom silom komunizma (bar po tome što je u njoj garantovana vlast Komunističke partije). Stvari su se iskomplikovale toliko da sada opozicija u Americi optužuje predsednika Baraka Obamu za primenu „komunističkih mera”, a može se naslutiti (u nedostatku informacija) da i „striktni komunisti” u Kini kritikuju svoje rukovodstvo za „povlađivanje kapitalizmu”.

Okreni-obrni, tek: prvi put u istoriji, ustrojstva „proletera” i „buržuja” sarađuju normalno, na duži rok. Toliko da obe strane imaju sve više – „onih drugih”.

Trenutno, Kini to više odgovara. Po dosetki njenog svojevremenog tvorca reformi Deng Sjaopinga, produbljena socijalna raslojavanja objašnjavaju se samo kao epizodu u televizijskoj seriji: „Prvo će se obogatiti mali, a onda sve veći broj nas, da bismo jednog dana (koji se sada ne može nazreti) svi postali imućni” (što je stanje koje nikad nije bilo).

Nije ni Amerika nezadovoljna, bar ne toliko koliko je zabrinuta. Priliv jevtine robe iz „azijskog giganta” olakšavao joj je održavanje socijalnog mira, ali se našla u procepu: kako da svoj model drugima preporučuje kao „najmoderniji i najdemokratskiji” kad umnogome zavisi od simbioze s komunističkim režimom, gde je „radna snaga toliko malo plaćena da bi to moglo da se podvede pod kategorije nedopustive eksploatacije i prenebregavanje ljudskih prava”.

Rekordni suficit Kine u trgovini sa Amerikom i rekordno pekinško posedovanje obveznica vašingtonskog duga, takođe su bez presedana. Prestanite s tom praksom i Amerika će kljoknuti, preporučuju Pekingu zagovornici okončanja američke dominacije i potonjih „čuda”.

A Kina – neće. Zašto? Zato što je dosad primenjenim postupkom uzletela na svetskoj ekonomskoj lestvici: ponajviše u delu gde je konkurencija najžešća – kad sam iz nje odlazio (1997) bila je 11. a sada je treća ekonomska sila, s perspektivom da kroz dve decenije, otprilike, konkuriše Americi za prvo mesto.

Uz rivalstvo ide partnerstvo. U tekućoj finansijskoj krizi, Vašingtonu je dragoceno kinesko učešće u ublažavanju američkih dugovanja, deficita i berzanskih olakosti (čime je potresen bezmalo ceo svet). Pekingu je stalo, takođe, da potvrdi ispravnost svog metoda – boljoj sinhronizovanosti sa silom po kojoj su se ostali dugo a olako „ravnali”, pa za njom zaostajali.

Čemu, onda, najnovije zaoštravanje oko Tajvana, zvanično dela – od relativno nedavno demokratizovanog – komunističke Kine? Analitičari nemaju previše nedoumica: uglavnom se slažu u proceni da Vašington nastoji da pokaže kako nije pao u zavisnost od dobre volje Pekinga, i da želi da upozori da će Amerika, ako se odande ne preduzmu mere za smanjivanje „trgovinskog i nesklada u pogledu univerzalnih vrednosti”, uzvratiti širenjem trgovine koja ubada u najosetljiviju tačku Kine – faktički nekompletirani suverenitet.

U suštini, radi se o tranziciji bez presedana. Supersila kapitalizma i parlamentarne demokratije je dužnik jedinoj sili na čijem je čelu KP, koja se na vlasti održava tako što primenjuje ekonomske metode kapitalista (pod geslom „nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe”) da bi ih nadvisila, dok oni računaju da će, tako, komunisti dezavuisati svoje govorancije.

Opredeljivanje ostalih se, pri tom, otežava. Kako se između povezanih krajnosti Amerike i Kine iskobeljati na „treći put” – zagonetka je, reklo bi se, znatno veća i od postojećih rizika povodom „tajvanskog pitanja” i od dometa dopisničkog iskustva.


Agatina preporuka

Odnose u trouglu Peking–Tajpej–Vašington karakterišu stotine i hiljade milijardi dolara, od kojih se mnogima prosto zavrti u glavi. „Kad je u pitanju velika količina novca, preporučljivo je da se ne veruje nikome”, zapisana je sugestija Agate Kristi, spisateljke kriminalističkih bestselera, gde je počinilac delikta lik u koji, po pravilu, čitalac najmanje sumnja.


Izvor: Politika

[Dreadnought]

Kineski špijuni jačaju aktivnost u SAD


03.02.2010.

Bler je u pisanom svedočenju pred Kongresom naveo i da je Kina tokom prethodne godine povećala broj obaveštajnih operacija protiv SAD, kao i da je nastavila da ih i dalje širi i izvan i u SAD.


Američko-kineski odnosi su postali napeti posle prošlonedeljne objave administracije predsednika Baraka Obame da će velikom kineskom rivalu Tajvanu prodati naoružanje vredno 6,4 milijarde dolara.

Jedan američki savetodavni kongresni panel saopštio je u novembru prošle godine da kineski špijuni "agresivno kradu" američke tajne, kako bi ih iskoristili u svrhu jačanja vojne i ekonomske snage Pekinga.


Izvor: Tanjug

[Bane]

Po Lažanjskom, Kina samo što nije napala Tajvan. Čekaju samo da još 3-4 vojnika vežu pertle na svojim čizmama i akcija može da krene

Kinezi su dosta proučavali rat „Pustinjska oluja” 1991. i agresiju NATO-a na Jugoslaviju 1999. Shvatili su sve prednosti moderne vojne tehnologije, ali kineska teritorija je mnogo veća.

Ako su proučavali ova dva sukoba, onda nisu mogli ništa da zaključe. U jednom sukobu je napadač imao kompletnu prednost u ljudstvu i modernoj tehnici, dok je u drugom sukobu napadač koristio samo vazdušnu nadmoć.

Oko 15 odsto kineskih borbenih lovačkih aviona u avijaciji od ukupno 2.500 lovačkih aviona, čine aparati četvrte generacije.

Kina ima 2500 lovaca? Gde ovaj čovek nalazi ove podatke