Nisu Iranke na drugoj slici. Mehr jeste iranski sajt i na prvoj slici jesu iranke. Na drugoj slici ovim gospođama na leđima nije iransko pismo nego arapsko. Pisma jesu slična, ali su različita. Puno ljudi mješa iranski (farsi), arapski (fusku) i urdu (jezik iz Avganistana, Pakistana, dijela Indije i Bangladeša). Urdu je neka verzija esperanta za to područje. Nastao je prije oko 200 godina.
Ovi jezici su dosta teški za učenje. Na ova tri jezika, nikad ne bi pogodi, za čizmu se kaže čizma. Za nož se kaže čaki. Za grlo se kaže grlo, za barut se kaže barut, za naftu se kaže, nikad ne bi pogodio, nafta, za hljeb se kaže somun, za šećer se kaže šeker, za sto se kaže astal, za lubenicu bostan, za korpu se kaže ceker, za nišan se kaže nišan. Za dugme, ajde pogodi. Nikad ne bi pogodio. Za džep. Takođe. A još kad bi pogodio kako se kaže čarapa.
Paštuni, narod na granici Irana i Avganistana, od jedan do deset broje kao i mi, s tim da samo za šest kažu drugačije.
Al Džazira. Ajde pogodi. Kod arapa se ne pišu samoglasnici. To su one tačkice iznad i ispod teksta. Napisano je JZR. Džazira je jezero.
Rijeka se kaže sana. Jedna teče kroz Prijedor.
Provedeš tamo koju godinu, i onda ide lako.
Pozdrav
Abu Marko, bin Ljubomir.
U prevodu
Abu (ime najstarijeg sina), bin (ime oca)
