Си-Ен-Ен: Америка озбиљно заостаје за светом јер нема брзе пругеКина је у последњих 15 година изградила око 42.000 километара а до 2035. године планира да има 70.000 километара брзих пруга. С друге стране САД има само 375 миља пруга прилагођених за брзине веће од сто миља на часБрзи возови јуре кинеским, јапанским, европским, али не и америчким пругама. Америка озбиљно заостаје за светом у погледу железничке инфраструктуре која је посебно доказала своју вредност широм света последњих деценија.
Брза железница не само да смањује време путовања, него што је још важније, покреће економски раст, утиче на стварање нових радних места и зближава различите заједнице.
Зашто Сједињене Америчке Државе немају такву мрежу брзих железница?
За најбогатију и економски најуспешнију нацију на планети, са све урбанизованијом популацијом од више од 300 милиона становника, такав положај постаје све теже оправдати, наводи Си-Ен-Ен.
Јапан је започео тренд са својим Шинкансен „возовима мецима“ 1964. године, али је тек доласком француског ТЖВ-а почетком 1980-их заиста покренута глобална револуција брзих возова која стално наставља да расте.
Та револуција до сада је заобилазила САД. Американци се још увек готово у потпуности ослањају на закрчене аутопутеве, као и мреже аеродрома и авио-компанија које изазивају стрес или главобоље код путника
Кина је у последњих 15 година изградила око 42.000 километара наменских пруга за велике брзине а до 2035. године планира да има 70.000 километара брзих пруга.
С друге стране Сједињене Државе имају само 375 миља прига очишћених и прилагођених за брзине веће од сто миља (160 километара на час).
„Многи Американци немају концепт брзе железнице и не виде њену вредност. Они су безнадежно заглављени са начином размишљања о аутопуту и авио-компанијама“, каже Вилијам K. Вантуно, главни уредник „Рејвели ејџ“ најстарије публикације о жељезничкој индустрији у Северној Америци.
Аутомобили и авиони доминирају путовањима на велике удаљености у САД од 1950-их, брзо узурпирајући мрежу луксузних путничких возова са дочаравајућим именима као што су „Градитељ империје“, „Супер шеф“ и „Сребрна комета“.
Напуштене од чувених холивудских филмских звезда и пословних путника, познате железнице као што је Њујорк централ банкротирале су раних седамдесетих, предавши своје возове који су правили губитке, Амтраку националном оператеру путничких возова основаном 1971. године.
У тим трауматичним деценијама смањења путничких возова, америчке теретне железнице су у великој мери цветале. Путничка железница била није имала приоритет за америчке власти.
Моћни лобији авио-компанија, нафтне и аутомобилске индустрије потрошили су милионе у Вашингтону на одржавање те супериорности. Али у последње време њихова позиција слаби због све већих еколошких проблема и загушења у саобраћају.
Буџет за инфраструктуру америчког председника Џоа Бајдена вредан 1,2 билиона долара укључује и 170 милијарди долара за побољшање железнице.
Нешто од тога биће уложено у поправку Амтраковог североисточног коридора који се распада а који повезује Бостон, Њујорк и Вашингтон.
Постоје и планови да се путнички возови врате у много више градова широм земље – обезбеђујући брзо, одрживо путовање у градове и регионе који нису видели путнички воз деценијама.
„Сваки председник од Роналда Регана је говорио о хитној потреби да се побољша инфраструктура широм САД, али увек су имали друге, веће приоритете за решавање,“ каже Скот Шерин, главни комерцијални директор Алстомовог одељења за изградњу возова у САД.
Izvor