Kako Bundesver „mami“ nove vojnike

[Dreadnought]

Kako Bundesver „mami“ nove vojnike


09.02.2010.

Ugled Bundesvera nije na visokom nivou kao ranije. Mladih ljudi, koji žele da pristupe vojsci, sve je manje. Zato se vojska trudi da svim sredstvima zainteresuje mlade ljude da postanu članovi Bundesvera.
 

Pukovnik Norman fon Palubicki stoji u auli gimnazije Sali Bajn u Belicu. Na zidu projekcija zimskog pejzaža sa tri tenka. „Eto, to je moj Bundesver. A ovo je tenk, težak 62 tone, sa 1.500 konjskih snaga – troši 4 litra na kilometar. Njega sam dobro upoznao, tri godine, za njega sam položio vozački ispit“.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Savetnik Bundesvera visok je metar i 95, nosi sivu uniformu sa roze kragnom. Govori pred gimnazijalcima viših razreda; njih 25 sedi po klupama postavljenim ovde za tu priliku. Palubicki stoji u sredini, učenicima priča o svom školovanju, o obuci u tenkovskoj jedinici, o studijama na univerzitetu Bundesvera u Hamburgu. O karijeri. Palubicki je diplomirani ekonomski inženjer. Još nije napunio tridesetu, a njegova poruka glasi: interesantno je biti vojnik, mnoge su perspektive otvorene. On nabraja oko 20 studija, i više od 50 profesija.


Posao koji nije kao drugi


Ali, Palubicki je ozbiljan kada priča o misijama u inostranstvu. Bundesver nije poslodavac kao ostali, kaže on: „Nije bezopasno, to se mora znati. Nikako se ne sme zaboraviti. U profesiju vojnika spada i misija u inostranstvu“.

Savetnik Bundesvera, međutim, ne priča mnogo o opasnim akcijama u inostranstvu. On želi da informiše, a ne da zaplaši. Bundesveru je potreban podmladak i Palubicki zna da će oko toga uskoro biti problema. Broj učenika će narednih godina drastično opasti. I zato vojska intenzivno radi na stvaranju pozitivne slike o vojnicima. Palubicki održi oko 200 predavanja godišnje. Školska uprava u Belicu veoma ga ceni.

Od ukupno 25 učenika koji su pratili njegovo predavanje danas, njih četvoro ili petoro ozbiljno razmišlja da priđe Bundesveru. Ostali su došli iz čiste radoznalosti.

 

autori: Hajner Kizel / Mirjana Kine Veljković
Izvor: DW