Protivbrodske rakete u naoružanju JRM

[lovac]

U realnim uslovima na moru, gde se gađaju brzopokretni, manevarski ciljevi, za ove tipove protivbrodskih raketa koje smo mi imali u naoružanju, mislim da nije imalo smisla povećavanje dometa.
Naime, radi se o raketama koji imaju sisteme vođenja gde se svi podaci o cilju ubacuju u raketu pre starta. To je princip ''lansiraj i zaboravi''. To znači da se nakon lansiranja na raketu nije moglo delovati - ona je letela po trajektoriji koju je zapamtila pre nego što je lansirana, do blizine cilja, gde je glava za samonavođenje mogla sa velikom verovatnoćom da zahvati cilj, te da nakon zahvata odabranog cilja dovede raketu pravo na njega.
Bitno je naglasiti i to da su ove rakete relativno spore, brzina im je visoko podzvučna, odnosno oko 1100 km/h, znači oko 300 m/s. To znači da je do cilja koji je bio na krajnjem dometu (80 km) raketa trebala da leti oko 4 minute. Ako se uzmu u obzir i neke karakterisitke glave za samonavođenje koja je zbog zaštite od ometanja i radi odabira tačno određenog (predviđenog) cilja iz grupe ciljeva imala veoma uska  ''vrata'' za prijem i zahvat, mogla se desiti situacija - ukoliko se domet poveća - da dok raketa doleti do pozicije gde njen radar treba da preuzme njeno vođenje, cilj je već daleko odmaglio i da više nije u vidokrugu glave za samonavođenje.

U principu, protivbrodske rakete velikog dometa (preko 100 i više km) uvek prati neki istureni osmatrač (najčešće helikopter, avion i sl.) i u toku leta vrši korekciju putanje, obzirom da je tendencija da se aktivne glave za samonavođenje (da svojim signalima ne bi demaskirale dolazeću raketu) uključuju relativno blizu cilja.
Iz tog razloga trajektorija rakete mora biti veoma dobro proračunata ili se u toku leta mora korigovati.

Sličan problem je i sa pasivnim (IC) glavama. One sebe ne mogu demaskirati, ali su im sektori osmatranja veoma uski.

Prilkom gađanja stacionarnih ili sporih ciljeva (zgrade, fortifikacija, pešadijske trupe), povećanje dometa bi imalo smisla i kod ovako sporih raketa.
Nadam se da sam bio jasan. 

[FF]

Sjajan tekst - rekao bih najpotpuniji do sada objavljen na ovu temu, ne samo na našem govornom području, nego i šire.

Lovče - možeš li napisati nešto više o mogućnostima upotrebe raketa P-15 protiv zemaljskih ciljeva. Ovakva mogućnost primene raketa P-15 kao ofanzivnog oružja usmerenog protiv neprijateljskih obalskih ciljeva demonstrirana je veoma uspešno u indo-pakistanskom ratu 1971. u akciji indijskih Osa (operacija Trajdent) u kojoj je nakon dugog forisarnog marša borbena grupa indijskih raketnih čamaca prišla glavnoj Pakistanskoj luci Karači, uništila dva broda koji su patrolirali ispred luke i ostatak raketa istrošila na uništavanje lučkih kapaciteta, pre svega naftnih terminala, na kojima su se u tom momentu nalazilo 2/3 zalihe pogonskih goriva za pakistansku armiju.

[Рашо]

Odličan tekst! Vidi se da ga je struka pisala. Fotografije takođe, sa poznatim "motivima" i licima sa Pristana. Više puta sam, čekajući barkasu, gledao kako manipulišu raketama. Jednom prilikom sam se zadesio tu kada su ih punili gorivom, zapamtio sam oštar, specifičan miris.

[lovac]

Hvala vam na rečima podrške i pohvale – trudio sam se da što jednostavnije opišem raketni sistem P-20, ali da ipak prikažem posetiocima Palube osnovne principe i osnovne tehničke detalje koji karakterišu taj sistem. Verujem da mnogi posetioci Palube prvi put vide i čitaju o kontrukciji, tehnologiji gradnje protivbrodskih raketa i osnovnim principima i načinima vođenja.

Idemo dalje, i nastavljam sa prikazom sovjetskih protivbrodskih raketa u naoružanju JRM.
Naredni tekst se odnosi na sledeću generaciju raketa: krilate rakete P-21 i P-22.
Obe ove rakete pripadaju istom raketnom sistemu. Radi se o obalskom raketnom sistemu Rubež-E. One su potpuno unifcirane što se tiče načina održavanja i pravila upotrebe. Razlika među njima je samo u glavama za samonavođenje: raketa P-21 je snabdevena aktivnom radarskom glavom za samonavođenje DSM-AE, a raketa P-22 pasivnom infracrvenom SNJEGIR.

Neposredne pripreme za uvođenje ovog raketnog sistem u JRM počele su sredinom 1979. godine. Tada je odabrana grupa oficira i podoficira iz 69. i 55. mornaričkotehničke raketne baze i upućena u Split radi obuke za novi sistem. Slušaoci obuke su bili raspoređeni u nekoliko grupa, u zavisnosti od toga kakvi će im biti zadaci kada budu primali i eksploatisali sistem (elektroničari i električari – raketaši, elektroničari i električari za održavanje borbenog vozila SOPL = samohodni obalski protivbrodski lanser, specijalisti za mehaniku, posade vozila, itd.)  Obuka je trajala oko 6 meseci a izvodili su je stručnjaci iz SSSR. Nakon obuke pristupilo se tehničkom prijemu sredstava.
Tehnički prijem raketa je vršen u 69. mtrb na Prevlaci, počeo je 1980. godine i okončan je 1983. godine, pošto nisu sve rakete stigle istovremeno, već su dopremane u našu zemlju u nekoliko kontingenata. Čak ni sev isporučene rakete nisu bile identične, poslednja serija se razlikovala od prve, što se tiče održavanja, zbog različitih tehnoloških detalja. Kupljeno je sedamdesetak P-21 i oko 50 P-22, po ceni od preko 300.000 $ po komadu (P-22 su bile jeftinije za nekih 20.000$), plus zemaljska oprema za održavanje i pripremu raketa, kojoa se posebno plaćala.
   
Kasnije, krajem osamdesetih godina ovaj raketni sistem je ugrađen na brodove  VPBR-33 i 34 prema originalnom projektu. Tadašnja inostrana vojna štampa svrstavala je te brodove među najbolje naoružane i najsavremenije raketne brodove u ovom delu Sredozemlja.

Krilate rakete P-21 i P-22 su namenjene za uništavanje površinskih ciljeva na moru. Lansiraju se sa obalskih lansera i površinskih brodova. Osnovne podatke o raketama neću detaljno iznositi, pošto su veoma slične P-20, samo ću naglasiti razlike u odnosu na P-20.
Krilate rakete P-21 i P-22 su po svojoj konstrukciji skoro identične raketama P-20. Tehnički podaci su im približni ili isti. Neuvežbani posmatrač ne bi uspeo da razlikuje raketu P-21 od P-20 pošto se izvana razlikuju samo po malim i neupadljivim detaljima. Sa raketom P-22 je drugačija situacija, ona se odmah prepoznaje po karakterisitčnom optičkom naglavku na nosu (prednjem opstrujniku), a inače trup je identičan prethodnima. Razlika ovog sistema u odnosu na P-20 je u donekle modifikovanoj mehanici rakete i savremenijem sistemu vođenja. Radi se o tome, da su sovjetski stručnjaci izvesnim tehnološkim unapređenjima u aparaturi za upravljanje letom rakete i u aparaturi za upravljanje raketnim gađanjem prilagodili sistem, tako da se rakete mogu jednako uspešno lansirati i sa brodova i sa obalskih lansera, na samom obalnom rubu ili u dubini teritorije. Sistem dozvoljava da se vatreni položaj za lansiranje pomeri u dubinu teritorije čak do 20 km, i do nadmorske visine od 800 m.
Minimalni domet rakete je u odnosu na P-20 ostao isti (8 km) ako se gađa sa broda ili samog obalnog ruba, međutim, zbog složene trajektorije leta povećan je čak do 22 km, ako je vatreni položaj na maksimalnoj visini od 800m. Jasno da je to ograničenje usledilo zbog prostora i vremena koje je potrebno raketi da se sa te visine spusti na nivo mora. 

Planer raketa je isti kao kod P-20, osim nekih sitnih dodataka koji omogućavaju ukrcaj raketa na obalske lansere sa daleko jednostavnijim ukrcnim uređajem nego kod brodva. Razlikuje se donkele i uređaj za rasklapanje krila: kod P-20 za rasklapanje krila se koristi vazduh visokog pritiska iz spremnika rakete (radni pritisak 300 at), a kod ovih raketa je ugrađen potpuno nezavisan sistem, i mehanizam za rasklapanje krila pogonjen je barutnim gasovima iz posebnog gasogeneratora. Piropatron aktivira gasogenerator za rasklapanje krila 0,5 sek nakon početka kretanja rakete na klizaču lansera.
 
Bojeva glava, paljbeni uređaj i pogonski uređaj su identični kao kod P-20.

Aparatura za upravljanje letom rakete se i kod ovih raketa sastoji od autopilota, programskog uređaja, glave za samonavođenje i radio visinomera ali se u nekim detaljima razlikuje od P-20.

Autopilot APP-25R ima iste zadatke i skoro je identičan. Međutim, za razliku od P-20 koja se uvek morala lansirati iz ’’borbenog kursa’’ ovde je omogućeno lansiranje sa početnim žiro uglom po kursu i visini od +/- 5 stepeni, što je dozvoljavalo slobodniji izbor vatrenog položaja na kopnu. Pre starta se uvodio podatak u autopilot o veličini tog ugla (signal popravke), a nakon starta raketa je odrađivala taj ugao i izlazila u paralelni kurs.

Aktivna radarska glava za samonavođenje DSM-AE kod P-21 je identična kao kod P-20. Prošli put nisam napomenuo da je ciljeve veličine RČ, RTOP bez problema zahvatala i pratila na udaljenostima većim od 15 km, zavisno od vremenske situacije. To su dosta velike daljine, ali se u praksi uvek išlo na što kraći aktivni rad glave za samonavođenje, obzirom da ona svojim zračenjem u prostor demaskira dolazeću raketu i može se ometati.

Zbog složenije trajektorije leta programski uređaj DVM-A (programer leta) je donekle sa izmenjenom funkcijom, a dodat je još jedan programer DVM-R, zbog uvođenja dodatnih korekcionih komandi u toku leta.
 
Radio visinomer RV-MBE je potpuno nov. Tehnološki je kompletno izdrađen u integrisanoj tehnologiji, veće snage i šireg dijapazona merenje visine nego radio visinomer kod P-20.
I ovde se radi o malom radaru sa konstantnim isijavanjem frekventno modulisanih signala prema površini, koji je namenjen za merenje signala trenutne visine i vertikalne brzine rakete, od momenta starta, do samonavođenja rakete. Kada glava za samonavođenje ostvari zahvat cilja, signali sa radio visinomera se otključuju sa autopilota. Promena visine rakete u odnosu na zadatu se određuje na osnovu veličine faznog pomaka emitovanog i primljenog signala od morske površine, ali je obrada signala znatno drugačija zbog velikog dijapazona visina (omogućeno je tačno merenje visine rakete do 1200 m, obzirom da vatreni položaj može biti na visini do 800m). Naime, za razilku od P-20 koja leti konstantnom visinom na 50 m iznad mora, ovde je predviđeno da rakete iznad kopna lete na 250m, radi izbegavanja konfiguracije tla, a iznad mora na 50 ili 25m, u zavisnosti od taktičke situacije. Odabir visina i dužina trajanja leta na odabranoj visini određuju se pre starta.
 
Elektrooprema je takođe donekle izmenjena, zbog složenijeg autopilota i radiovisinomera, zatim radi prilagođenja kopnenom lanseru i zbog uvođenja infracrvene glave.   

Infracrvena glava za samonavođenje Snjegir - služi za otkrivanje cilja, njegov zahvat, te formiranje i predaju upravljačkih napona na autopilot, u horizontalnoj i vertikalnoj ravni u režimu samonavođenja. Signali koji se sa IC glave vode na autopilot su identični onima sa radarske glave, obzirom da su im izlazna pojačala potpuno ista. Slično radarskoj glavi, i ona je izgrađena u ’’hibridnoj’’ tehnologiji: pojedini sklopovi su u cevnoj tehnologiji (minijaturne cevi bez klasičnog nožišta), a deo sklopova je napravljen od poluprovodničkih elemenata (tranzistori). Osnovni fotoprijemnik je specijalno dimenzioniran i oblikovan foto otpornik, PbS tehnologije, koji je ugrađen u veoma složen optički sistem sočiva i ogledala. Radi postizanja zahtevane spektralne osetljivosti hladi se tečnim vazduhom na -170 stepeni. Osetljiv je na IC spektar 3,2 – 4,2 mikrona. Pomoćni prijemnik je takođe specijalno oblikovan i dimenzioniran foto otpornik PbS tehnologije. Radi zahtevane spektralne osetljivosti održava mu se konstantna temperatura od +35 stepeni. Spektralna osetljivost mu je 2 – 2,7 mikrona.
Vidno polje glave određeno je optičkim elementima sistema i iznosi 0,8 stepeni. Dijapazon pretraživanja po kursu je maksimalno +/- 15 stepeni a po daljini -3 do +1 stepen u odnosu na uzdužnu osu rakete.
 
Logika rada glave se zasniva na uzajamnom radu i delovanju ova dva prijemnika, i kao rezultat toga glavu je veoma teško ometati, veoma je ’’pametna’’. Kod izbora realnog cilja primarnu ulogu igra njegov spektar zračenja (bitno je u kom delu IC spektra cilj ima maksimum zračenja) i fizička veličina cilja. Dakle, vruće i male IC mamci glava odmah odbacuje kao lažne ciljeve.
 
Imao sam priliku sa zadovoljstvom konstatovati na praktičnim ispitivanjima IC glave, da ni jedna aktivna ili pasivna mera (IC mamci, orošavanje dimnjaka i sl.) ne može da je odvuče sa realnog cilja, bilo da smo pratili RČ, RTOP ili RF.
Mogu da vam odam i jednu tajnu koja je osamdesetih godina čuvana u tajnosti, da smo u toku provere IC glave u praktičnim uslovima i sa realnim ciljevima, sa položaja na Prevlaci bez problema pratili RTOP koja je vozila sa upaljenim turbinama, do nekih 20 km.
Najveća mana ove glave za samonavađonje je njen IC prijemnik: foto otpornici ovakvog tipa gradnje (olovno – sulfidni) starenjem gube svoja svojstva, odnosno osetljivost im se smanjuje. To se može donekle korigirati podešavanjem pojačala koja vrše obradu primljenog signala, ali tako nešto ne može da ide u beskraj. Osim toga sistem za hlađenje IC prijemnika veoma je osetljiv na mehaničke nečistoće. Vazduh visokog pritiska (200 at), koji ekspandira u specijalnom sistemu cevčica (kriogenu), da bi postao tečan, mora biti izuzetno čist, i što se tiče sadržaja vlage i što se tiče mehaničkih nečistoća.   

OSNOVNI TAKTIČKO – TEHNIČKI PODACI

Težina bojevo spremne rakete  ...........................................................   2600 kg
Dužina rakete  .....................................................................................   6.75 m
Visina rakete  ......................................................................................   1. 65m
Raspon krila  .......................................................................................   2.4 m
Dijametar trupa  ..................................................................................   0.76 m
Daljina gađanja  ..................................................................................   do 80 km
Dolet rakete .........................................................................................    do 120 km
Brzina rakete  ......................................................................................   0.9 maha
Marševska visina leta rakete  ..............................................................   25; 50; 250 m 
Težina bojeve glave  ...........................................................................   480 kg
Težina eksplozivnog punjenja  ...........................................................   370 kg
Vrsta eksplozivnog punjenja  .............................................................   TGAG-5 (TNT + heksogen + aluminijumski prah)
Količina oksidatora AK-20K u rezervoaru rakete ..............................           400 l (630 kg)
Količina goriva TG-02 u rezervoaru rakete  ......................................           250 l (210 kg)
Težina barutnog punjenja startnog motora  ......................................           210 kg

[Bozo13]

@Lovac


Svaka čast!


LPB

[lovac]

Naredne dve slike se odnose na protivbrodske krilate rakete

Na prvoj slici je raketa P-22, upravo dekonzervisana. Na nosu rakete je vidljiva crvena zaštitna kapa za optiku IC glave. U toku provere rakete i pre starta ta zaštitna kapa se skida.

Druga slika prikazuje marševski motor rakete. Poznavaoci raketnih motora odmah će znati o čemu se radi. Očigledna je sličnost ovog raketnog motora sa onim koji se nekada korisito na Dvini i Volhovu. Stari PVO raketaši to će sigurno uočiti.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[dexy]

Veoma mi je interesantna IC glava za samonavođenje sa dva senzora. Kako je rešeno održavanje temperature od 35°C kod sekundarnog senzora, pošto pretpostavljam da je nekada potrebno hladiti ga, a nekada grejati, u zavisnosti od spoljne temperature?

Da li je bilo propisano da se u napadu na brod koristi kombinacija dve rakete od koji je jedna sa radarskim a druga sa IC samonavođenjem radi težeg ometanja?

Koliko dugo su rakete P-22 mogle biti uskladištene pre nego je bila potrebna zamena IC glave za samonavođenje (pomenuo si manu da vremenom gubi svojstva) i da li je to rađeno kod nas ili su morale da se šalju kod proizvođača radi te zamene?

Da li i kakve manevre raketa izvodi u završnom delu putanje s ciljem izbegavanja PVO cilja?
Pomenuo si da je u gađanju raketom P-15 prvom raketom pogođen dimnjak a da je druga pogodila cilj u visini vodene linije, pretpostavljam da je ovaj drugi pogodak dosta teži po cilj i da se tome teži u realnim uslovima. Da li je raketa programirana tako da gađa cilj u visini vodene linije i zašto je onda prva pogodila tako visoko, ili se način napada na cilj zadaje neposredno pred lansiranje?

Dosta pitanja od mene, ali tema je interesantna.

[janezek67]

Lovac, jedno pitanje - kako ima raketa P21 40 km veči domet od rakete P20, kada je masa ista, motor sličan i količina goriva ista ? Ili podaci o ovim raketama nešto ne valjaju ?

[Morskoprase]

E zemo, zemo. Lepo ti je napisano, uzmeš energent veće kalorijske vrednosti...

[janezek67]

E zemo, zemo. Lepo ti je napisano, uzmeš energent veće kalorijske vrednosti...

Zemljak, če bi znal brati, bi videl, da je energent pri obeh raketah isti. Tako da tale tvoja razlaga ne pije vode. 

Izvinjavam se ostalim na forumu - samo sam pojasnio mome zemljaku, da je barem po podacima energent u raketama isti.

[Morskoprase]

Pa kad već čitaš, onda barem čitaj pravilno. Za P-20 navedena je samo daljina gadjanja (80km), a za P-21,22 daljina gadjanja (80km) i dolet (120km). (Napisano u TT karakteristikama-ako je negde drugdje-izvini)  Peace?

[janezek67]

Lovac možda još jedna primedba - kakvoča fregate Kotor. Ako ju usporedimo sličnim brodovima zapadnih mornarica, ove fregate su lošije:
- po protivbrodskim raketama - rakete Styx su starije generacije od raketa Hrpoon ili Exocet
- brodski topovi - ne modu se mjeriti topovima super rapido ili goalkeeper
- sonar - daleko lošiji od zapadnih sonara
- protivelektronička borba i umrežavanje sistema u cjeloviti borbeni sustav cjelokupne mornarice
- PVO rakete - sustav "Gecko" nije baš pogodan za prestrezanje malih ciljeva, kave su primerice protivbrodske rakete
- nepouzdani pomočni agregati te ruske turbine...

Još se tu moglo nači, možda čak primedba, da nema prostora za helikopter. Brodovi Kotor imali su za svoju veličinu dosta naoružanja, ali su ovi sustavi u početku 90 godina bili več po dosta stari. Nekom modernizacijom to bi se mogli i poboljšati, ma da do toga nije došlo.

Kakva bi bila idealna fregata Kotor:
- silhueta više nalik klasi Koni (nadgrađe bliže pramcu, da ima prostora za helikopter)
- 1 pramčani top super rapido ili bofors 57mm
- na krmi PVO sustav kaštan
- 2 pomočna topa (mogli bi biti i topovi 20 mm M71) za blisku odbranu
- hangar sa 1 helikopterom veličine super dolphin
- rakete RBS 15
- protivpodmornička torpeda, možda još RBU 6000
- motori - 2 dizel motora marke MTU i jedna plinska turbina Roys Roys Spey.

[janezek67]

Još jedan dobar link o ruskim protivbrodskim raketama, ima i dobrih slika:

http://www.ausairpower.net/APA-Rus-Cruise-Missiles.html#mozTocId937963

[lovac]

Janezek, nisi pročitao pažljivo šta sam napisao, mada sam i ja mogao bolje obrazložiti pa da budem jasniji:

daljina gađanja - 80 km
dolet rakete - do 120 km

Sve tri rakete (P-20, P-21 i P-22) imaju identičnu pogonsku grupu koju sačinjavaju buster na čvrsto gorivo (izgara i otpada oko 1,8 sek nakon starta) i dvorežimski raketni motor, pogonjen istim pogonskim komponentama: oksidatorom AK-20K i raketnim gorivom TG-02. U jednoj od stariji topca dao sam karakteristike obe komponente, prikačiću i sada:

Oksidator AK – 20K je tetraoksid azota u jakoj azotnoj kiselini. Veoma je otrovna i lako isparljiva tečnost svetlo žute boje. Koristi se kao jedna od komponenti pogonskih materija za raketne motore.
      Hemijski sastav:
-   azotna kiselina HNO3 ......................... 73,1 % težine
-   oksidi azota (opreračunati u N2O4) .... 17,5 – 22,5 % težine
-   ostalo .....  voda, fosforna kiselina, fluorovodik i mehaničke primese
Specifična težina ............ 1,576 – 1,603 gr/cm3 pri 20oC.   

Oksidator AK-20K je veoma otrovan i agresivan, a opasno dejstvo se ispoljava pri direktnom dodiru sa ljudskom kožom i drugim delovima tela, kao i prilikom udisanja para oksida azota, kada nastaju veoma jaka trovanja.

Opasno dejstvo oksidatora AK – 20K može se ispoljiti na dva načina:
-   prilikom direktnog dodira sa ljudskom kožom
-   prilikom udisanja oksida azota

Trovanje oksidima azota ima skriven period delovanja, a kod jačih koncentracija trovanje se javlja nakon kraćeg vremena,  Jaka trovanja se javljaju upravo pri udisanju para. Granična dopuštena koncentracija para u okolini iznosi 0,005 mg/l. Posebno je opasno izlaganje oksidima azota prilikom isticanja – prosipanja oksidatora AK – 20K, kada se razlaže i pri tome se izdvaja velika količina oksida azota u vidu gasova žute ili braon boje jako otrovnog dejstva.
U dodiru sa ljudskom kožom i drugim delovima tela izaziva jake opekotine, a posebno je opasno izlagati oči. U dodiru sa vlagom iz vazduha obrazuje i slabu azotnu kiselinu koja izaziva koroziju na površinama sa kojima dolazi u dodir.
Oksidator AK – 20K veoma intenzivno reaguje u dodiru sa organskim materijama (naftnim produktima, drvetom, papirom, pamukom, itd.) i može izazvati požar ili eksploziju.

Raketno gorivo TG-02 je veoma otrovna i agresivna tečna materija, a opasno dejstvo se ispoljava pri direktnom dodiru sa ljudskom kožom i drugim delovima tela, kao i prilikom udisanja para goriva, kada nastaju veoma jaka trovanja.
Raketno gorivo TG-02 je smeša tehničkih izomera ksilidina i tehničkog trietilamina, koja predstavlja lako isparljivu uljastu tečnost, žute do mrke boje i karakterističnog mirisa masnih amina (podseća na intenzivan misirs lešnika svežih). To je i lako zapaljiva tečnost, posebno u dodiru sa oksidatorom AK-20K.
Koristi se kao komponenta pogonske materije za raketne motore.

Tehnički zahtevi
-   ukupan sadržaj izomera ksilidina ..................................... 50 % ± 2 %
-   ukupan sadržaja di – i trietilamina ................................... 50 % ± 2 %
-   sadržaj dietilamina, najviše .............................................. 1,5 %
-   specifična težina ............................................................... 0,845 ± 0,010

Najopasnije dejstvo raketnog goriva TG - 02  može se ispoljiti na dva načina:
-   prilikom direktnog dodira sa ljudskom kožom
-   prilikom udisanja para goriva

Trovanje parama goriva TG-02 ima duži skriveni period delovanja, a kod jačih koncentracija trovanje se javlja nakon kraćeg vremena.  Jaka trovanja se javljaju upravo pri udisanju para. Znaci trovanja se javljaju u vidu glavobolja, slabljenja rada srca, promena krvne slike, negativno delovanje na centralni nervni sistem, na pluća i vid. Granična dopuštena koncentracija para u okolini iznosi 0,003 mg/l. Posebno je opasno izlaganje parama goriva TG-02 prilikom isticanja – prosipanja, kada se razlaže i pri tome se izdvaja velika količina para bez boje ali karakterističnog mirisa masnih amina jako otrovnog dejstva.U dodiru sa ljudskom kožom i drugim delovima tela izaziva jaka crvenila i oštećenja, a posebno je opasno izlagati oči.

Zahtevi za bilo kakve radove sa gorivo TG-02 i oksidatorom AK-20K su veoma strogi, počevši od zdravstvene sposobnosti ljudstva, mesta za rad (platforme), obučenosti ljudstva, obezbeđenje specijalne zaštitne odeće i opreme, specijalnih zaštitnih maski sa posebnim cedilom (filterom), sanitetskih mera i kompleta i PP zaštite.


Iz TT podataka za rakete P-20 i P-21 vidi se da svi oni nose istu količinu goriva i oksidatora.
Prikačio sam i skicu raketnog motora.

Daljina gađanja označava efikasnu daljinu na kojoj se odabrani cilj može pogoditi sa određenom verovatnoćom. Tako sam trebao napisati u TT podacima, pa bi bilo jasnije.
Ali moram naglasiti još nešto. Efikasan domet ovih raketa nije određen količinom pogonskoh komponenti koju nose sa sobom već ima tu i drugih elemenata:

Naveo sam da ja osnovni izvor napajanja električnom energijom kod ovih raketa ampulna baterija 52S. Proizvođač je predvideo da ona može davati 300 A tokom 5 minuta i to je jedan od faktora koji determiniše efikasan domet. Bez napajanja električnom energijom sistem za vođenje ne može ispravno da radi. I što je napon baterije manji, struja potrošnje raste, tako da prestanak pravilnog rada pojedinih ključnih elemenata u sistemu vođenja nakon označenog vremena može da bude rapidan.
Dalje, u tehničkim uputstvima za ove sisteme stoji podatak da su namenjeni za gađanje tačno određenog površinskog cilja, iz grupe ciljeva. To znači da je namena rakete ne da pogodi bilo koji brod iz nadolazeće grupe brodova već da pogodi upravo onaj koji se smatra najrentabilnijim ciljem. Mogućnost i verovatnoča takvog izbora opada sa povećanjem udaljenosti.

Dolet je nešto sasvim drugo – njegova veličina je određena količinom pogonskih komponenti koje raketa nosi sa sobom. Tih 120 km koje sam naveo je proračunska vrednost koja se dobije na osnovu količine i specifične potrošnje u datim uslovima.
Ovaj podatak je veoma bitan kada se organizuje raketno gađanje na moru, pošto dolet rakete uslovljava kolika akvatorija se mora isprazniti i obezbeđivati od slučajog ulaska brodova u prostor koji se smatra opasnim.

Nadam se da je sada jasnije! Priznajem, moja je greška što nisam posebno napomenuo u čemu je razlika.   

[janezek67]

Lovac, hvala na vrlo opširnom odgovoru. Pitao sam to zbog toga, što je do sada uvjek bilo u literaturi, da imaju rakete P21 i P22 dulji doseg, a sada vidim, da su rakete P20, P21 i P22 u suštini barem po pogonu i borbeni glavi skoro jednake.