Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
 Offline
Posts: 69 456
|
 |
« on: February 26, 2010, 03:06:42 pm » |
|
Bitka koja ne odlučuje rat
26.02.2010.
Nova strategija, koja je nedavno promovisana u Vašingtonu,
ide na „kupovinu” onih talibana koji su voljni da sarađuju sa
režimom u Kabulu
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kad god u medijima pročitam nešto o sadašnjim borbama u avganistanskoj provinciji Helmand setim se kapetana sovjetske armije Andreja Makarenka. On je u Helmandu „umro” tri puta u jednom danu. Upoznao sam ga u sovjetskoj vojnoj bolnici u Kabulu, u decembru 1986. Nekoliko dana pre toga , 30. novembra 1986, transportni avion „An-12” u kojem je bio kapetan Makarenko oboren je od strane mudžahedina iznad provincije Helmand. Leteo je nisko, pred spuštanje, i Makarenko je preživeo pad. Istina, leva noga mu je bila bukvalno otkinuta ispod kolena. Svi ostali vojnici iz aviona poginuli su.
Kapetan Makarenko nije se onesvestio, bio je priseban, podvezao je natkolenicu da bi zaustavio krvarenje. Ubrzo je stigao sovjetski spasilački helikopter. U momentu kada su već dostigli visinu od 1.500 metara direktno su pogođeni „stingerom”. Helikopter se zadimio, piloti su brzo navukli ranjenom Makarenku padobran i svi iskočili. Makarenko je pomislio da je tog dana i treći put umro. Takav je bio rat Sovjeta protiv mudžahedina u provinciji Helmand.
Šta se od tada promenilo i koje su razlike u odnosu na sadašnji rat NATO-a i talibana? Šta se, zapravo, događa u Avganistanu? Izviđački sateliti „kejhol”, izviđački avioni U-2, bespilotne letelice „predator” i „global houk”, naoružani avioni AC-130 „spektar” i „spuki”, helikopteri MH-53J i MH-60K „blek houk”, precizna municija, laserom navođene bombe i rakete, specijalne snage, „Rendžeri” „Foke”, „Delta” – sve to iz sastava snaga ISAF-a koristi se protiv talibana u provinciji Helmand ovih dana. Talibani „bezobrazno” ne žele da prihvate otvorenu borbu, već se skrivaju po blatnjavim kućercima i podrumima. I „igraju” na vreme i istoriju. Vremena imaju beskonačno, a istorija Avganistana je istorija borbe protiv stranaca. Jer nijedan strani vojnik nikada u Avganistanu nije bio dobrodošao.
Prethodnica najnovije operacije „Muštarak” bili su helikopterski i padobranski desanti, Britanci i Kanađani prebacili su komandose na četiri tačke u provinciji Helmand. Odmah zatim usledilo je doturanje vojnog materijala iz aviona na mesta prethodno označena purpurnom bojom, po sedam tona hrane, vode, goriva i municije izbačenih iz kanadskih aviona C-139 „herkul” – sve što treba trupama ISAF-a koje su stizale u konvojima.
U međuvremenu, raste broj poginulih avganistanskih civila usled vazduhoplovnih akcija ISAF-a, zbog čega se glavnokomandujući snaga, američki general Stenli Mekristal, skoro svakodnevno javno izvinjava predsedniku Avganistana Hamidu Karzaiju. Hoće li onda borbe snaga ISAF-a i talibana u provinciji Helmand biti i obrazac kako da se obezbedi izlazna strategiju iz avganistanske avanture i kako eventualno da se uspostavi održiva civilnu vlast u Avganistanu? Naravno, još je rano za zaključak kako je operacija „Muštarak” prava prekretnica u ovom ratu.
Avganistan je već dugo u kamenom dobu tako da ga nikakve vojne akcije, bombardovanja i kopnene bitke ne mogu vratiti u – kameno doba. U indeksu ljudskog razvoja od ukupno 178 zemalja Avganistan je na 173. mestu i nema države u svetu koja više zavisi od strane pomoći. Rat i siromaštvo su svakodnevica, očekivanja običnih ljudi tako su mala da ih NATO u principu lako može zadovoljiti. Nova strategija, koja je nedavno promovisana u Vašingtonu, ide na „kupovinu” onih talibana koji su voljni da sarađuju sa režimom u Kabulu.
To je, zapravo, ideja kako da se pacifikuju određene oblasti Avganistana. Ali to je upravo ponavljanje sovjetskih grešaka, jer izgradnja „narodne demokratije”, ili „obične demokratije” u Avganistanu nije moguća. Avganistan se ne može civilizovati zapadnim metodama. Previše je star i previše je velik za takav poduhvat. Odnosno, ako NATO želi da za pacifikaciju zemlje primeni obrazac iz Bosne morao bi da u Avganistanu rasporedi najmanje 700.000 vojnika, a to je nemoguće.
Dakle, devet godina od ulaska snaga ISAF-a talibani još nisu vojno pobeđeni. Oni nemaju tako moderno oružje poput vojnika ISAF-a, ali kao iskusni gerilci vešto kompenzuju svoje slabosti dobrim manevrom i korišćenjem teškog terena. Provincija Helmand, gde se sada odvija operacija „Muštarak”, nije idealno mesto na kojem bi talibani pružili neki veći otpor koalicionim snagama, zato će izbegavati bilo kakav jači borbeni kontakt sa protivnikom prepuštajući iscrpljujuću pretragu terena vojnicima ISAF-a.
S druge strane, vojna ideja operacije „Muštarak” jeste da se savezničke, a pre svega avganistanske, trupe usklađuju simultano, a ne segmentarno, širom provincije Helmand, kako bi lojalnost stanovništva talibanima bila uništena iznutra. Pri tome, džepovi makar i minimalnog otpora talibana u toj provinciji neće uticati na opštu sliku, naravno, ukoliko se civilna vlast odana predsedniku Karzaiju uspostavi i održi.
Pre četiri godine snage ISAF-a izvele su vrlo uspešnu operaciju „Meduza” u kojoj je eliminisano na stotine talibana iz oblasti Pandžvaji, oko 35 kilometra od Kandahara. Pre toga izvedeno je još nekoliko krupnih operacija, sve su ocenjene kao uspešne, ali ni to nije dovelo do kraja ovog rata koji su zapadni stratezi očito potcenili – jer to je pravi rat u kojem se protivnici bore, ubijaju i umiru.
Avganistan nije „mirovna misija” iz koje se lako izlazi. Ceo sistem mišljenja, ideja o humanitarnoj vojnoj misiji, o ratu koji to zapravo nije, o tome da on stvara mir i slobodu, preti da se sruši u planinama Hindukuša i visoravni Helmanda. Posle Avganistana trebaće dugo vremena bilo kojoj evropskoj državi da pošalje svoje vojnike u borbu – koji bi negde u dalekim zemljama uvodili red i mir.
Miroslav Lazanski
Izvor: Politika
|
