Ad hoc prevod teksta sa AI gde sam preuzeo fotografije. Ova stranica je zapravo u sklopu video igrice Armored Warfare koju sam nedavno počeo da igram, kao početnik sa tenkom T-59.
Iako je reč o tekstu sa stranice koja se bavi video igrom ne treba ovaj tekst nikako potceniti, na kraju krajeva neka svako sudi prema svom nahođenju.
Kada su u pitanju tenkovi, koncept vatrene moći protiv trke oklopa star je koliko i sama vozila, ali nije tako jednostavan kao korišćenje najvećeg topa koji šasija može da nosi. Postoji više elemenata ove jednačine i, tokom proteklih sto godina oklopnog ratovanja, dizajneri tenkova su postavljali isto pitanje iznova i iznova:
„Da li je tenku zaista potreban toliki top?“Pre nego što odgovorite na njega, potrebno je razmotriti nekoliko stvari:
Potreba u borbi - da li je tenku zaista potreban veći top? Nadogradnja topa u poređenju sa postojećim standardima ipak dovodi do svih vrsta sekundarnih problema. Kao prvo, ne treba vam samo novi top; za to vam treba i municija. Ako novi top koristi postojeću (stariju) municiju, povećanje performansi će, naravno, biti relativno malo. Nova municija, međutim, mora biti razvijena i stvarno proizvedena – da li je vredno postavljanja čitavog procesa ako vaš neprijatelj koristi oklopna vozila koja čak i vaš stariji top može relativno lako poraziti?
Ergonomija– postavljanje većeg topa u istu kupolu očigledno smanjuje prostor koji ostaje za posadu. Ovo se, naravno, može rešiti povećanjem veličine kupole, ali to čini ceo proces komplikovanijim za red veličine. Dok se veći top u mnogim slučajevima može staviti u stariju kupolu, takva stvar može drastično smanjiti udobnost posade, čineći vozilom težim za upravljanje i posada se lako zamara. Tipičan primer ovog efekta bi bio Sherman Firefli – njegov top kalibra 76,2 mm 17 pdr bio je očigledna nadogradnja u poređenju sa starim srednje brzim 75 mm standardnog Shermana, ali tenkovi u Normandiji retko su nailazili na nemačke tenkove dovoljno teške da garantuju takvu povećanje performansi. Sa druge strane, tenk je bilo teško i iscrpljujuće za upravljanje jer kupola Firefli nije bila napravljena za tako veliki top i postala je neverovatno skučena. Pitanje o kojem se istoričari raspravljaju do danas je pitanje da li je podizanje morala zbog ubice nemačkih Tigrova (kada je vrlo malo Tigrova zapravo korišćeno na Zapadnom frontu) bilo vredno muke.
Sekundarne karakteristike topa – ovo je delimično vezano za ergonomski deo. Jednostavno rečeno, karakteristike topa se sastoje od više elemenata nego samo od njegove balistike. Da biste uništili metu, morate je prvo pogoditi. Da biste ga pogodili, top prvo treba uperiti u njega. Snažniji topovi imaju duži trzaj. Ovo, u mnogim slučajevima, drastično smanjuje elevaciju i depresiju topa na šasiji jer deo topa koji se nalazi iza klinova (unutar kupole) jednostavno u nekom trenutku udari u krov kupole. Depresija topova je često veliki problem za tenkove sa niskim kupolama kao što su sovjetski. Brzina paljbe je takođe važna – u skučenoj kupoli, veliki top može biti veoma teško ponovo napuniti rukom zbog veličine i težine granate. U kalibru od 122 mm, naiđete na prag performansi ljudskog tela – granate počinju da postaju preteške za punjenje, posebno unutar kupole, što dovodi do naglog pada brzine paljbe i povećanog zamora utovarivača. Čaure veće od 122 mm obično se moraju mehanički puniti – automatskim mehanizmom za punjenje. Ovo je problem sam po sebi jer su takvi mehanizmi takođe prilično složeni i ako se pokvare, punjenje tenkovskog topa postaje još teže. Drugi problem je što uklanjanjem jednog člana posade (poslužioca) uklanjate jednu četvrtinu posade, a dodatni čovek je veoma koristan tokom 99 odsto vremena koje se ne troši na stvarne borbe, već na održavanje i sva ostala zadatke koje vojnici moraju da obave u ratu.
Ali, hajde da sve to stavimo na praktičan primer.
Sredina je 1980-ih i NATO razmatra šta da uradi sa predstojećom generacijom sovjetskih glavnih borbenih tenkova za koje se očekivalo da će generalno biti nepropusni za postojeće NATO granate. Amerikanci su pokrenuli nekoliko programa za nadogradnju vatrene moći tenka Abrams, od unapređene glatke cevi od 120 mm do masivnog i moćnog topa od 140 mm.
Na sovjetskoj strani stvari su bile otprilike iste. Očekivani napredak zapadne tehnologije naterao je sovjetske konstruktore tenkova da razmotre različita rešenja za povećanje vatrene moći, uključujući povećanje kalibra sovjetskog tenkovskog topa sa 125 mm na 152 mm.
Bili su potpuno svesni problema koje bi ovo moglo da izazove – kalibar 152 mm je skoro nemoguće ručno napuniti i glomazni (ili, barem, glomazniji) mehanizam za punjenje bi morao da se ugradi u sovjetske tenkove. Povećanje veličine topa je takođe bilo značajno, ali, uprkos svim ovim nedostacima, Rusi su proizveli (tokom i posle sovjetske ere) niz zanimljivih prototipova.
Istorija razvoja ruskih tenkova kasnih 1980-ih je još uvek donekle nejasna, a čak su i ruski izvori u suprotnosti jedni sa drugima, ali ono što se zna je da su Sovjeti pokrenuli inicijativu pod nazivom „Sovershestvovanie-88“ (Poboljšanje-88) za proizvodnju sledeće generacije Main Battle Tank – ili barem da se u velikoj meri nadogradi sovjetska tenkovska flota. Nekoliko vozila je projektovano i napravljeno tokom inicijative, uključujući i ona naoružana topom od 152 mm.
Prvi projekat sovjetskog tenkovskog topa od 152 mm zvao se Objekat 292. U osnovi je bio modifikovani T-80BV, prenaoružan topom od 152 mm pod nazivom LP-83 iz fabrike Kirov u Lenjingradu (Sankt Peterburg) sredinom 1980-ih. Top je razvio Konstruktorski biro „Burevestnik”. Iza ovog projekta bilo je dosta kontroverzi – platforma T-80 se u početku smatrala premalom da nosi nešto veće od topa od 140 mm i morala je da se modifikuje. Ni razvoj topa nije bio gladak – u početku je trebalo da bude olučen top, ali se smatralo da je razvoj glatke cevi jeftiniji i tehnički lakši, pa su Sovjeti pristali na to.
Jedan prototip Object 292 napravljen je u jesen 1990. Naredni testovi su potvrdili da je top predstavljao značajno poboljšanje vatrene moći u poređenju sa standardnom serijom glatkih cevi 125 mm 2A46, uključujući 50 odsto povećanje energije cevke. U isto vreme, zbog svoje napredne konstrukcije, top je imao približno isti trzaj kao 2A46, što mu je omogućavalo da se ugradi u postojeće sovjetske tenkove. Šasija vozila je bila stabilna i vozilo je dobro radilo. Međutim, sa raspadom Sovjetskog Saveza i velikim rezovima budžeta koji su usledili, tenk nikada nije stvarno razvijeno u proizvodnu varijantu. Njegov prototip je godinama ostao napušten, sve dok nije premešten u muzej tenkova Kubinka i nedavno restauriran.
Ista sudbina zadesila je još jedan napredni sovjetski projekat pod nazivom Objekat 195, iako je njegova istorija bila malo čudnija. Objekat 195 je predstavljao veliki odmak od prethodnih sovjetskih dizajna jer je bio naoružan drugačijim topom od 152 mm nazvanom 2A83, instaliranim u kupoli bez posade. Top 2A83 je razvijen otprilike u isto vreme kao i LP-83, ali od strane druge kompanije – fabrike br. 9 u Jekaterinburgu. Bio je to 55 kalibar dugačak automatski napunjen glatki top. Zahvaljujući velikom punjenju, iz njega je bilo moguće ispaljivati APFSDS granate brzinama do 2000 m/s.
Objekat 195 je razvio Uralvagonzavod, ali čak ni istaknuta pozicija kompanije iz Nižnjeg Tagila nije mogla da ga spase od smanjenja budžeta koje je usledilo nakon raspada Sovjetskog Saveza. Napravljen je prototip – to je jasno, ali generalno postoji malo informacija. Projekat je otkazan 1991. godine, da bi nekako ponovo oživeo oko 2000. godine. Druga faza njegovog razvoja trajala je do 2008. godine kada je ponovo otkazan, ovog puta zauvek.
Ova dva su najpoznatija 152mm projekta. Bilo je i drugih projekata različitih kompanija, kao što je harkovski Objekat 477 „Molot“ koji je trebalo da koristi top LP-83, ali su se uglavnom završili na isti način kao što su to uradila dva gore pomenuta – otkazivanje usled nedostatka finansija nakon raspada Sovjetskog Saveza. Njihova istorija će biti obrađena u jednom od narednih članaka, ali za sada da se vratimo na Objekat 195, jer je upravo taj projekat bio temelj razvoja T-14. Ne direktno, imajte na umu, ali rešenja korišćena u njemu su kasnije korišćena za razvoj Armate koja je šokirala svet 2015.
U vreme kada je Armata predstavljena javnosti, pojavilo se mnogo spekulacija da li će tenk biti naoružan topom od 125 mm ili 152 mm. Kao što je gore napisano, top kalibra 152 mm je u principu kompatibilan sa platformama koje mogu da montiraju glatku cev od 125 mm, iako njegovo uvođenje nosi svoje negativnosti, odnosno cenu. Jednostavno rečeno, proizvodnja i održavanje topova i municije od 152 mm je veoma skupo (cev topa - velike energije ima kraći životni vek od, na primer cevi topa od 125 mm), a u situaciji kada se Rusija suočava sa međunarodnim sankcijama, a njen vojni budžet je mali, izgleda da je modernizovan top od 125 mm kao racionalniji izbor.
Drugi aspekt je stvarna potreba za borbom, ili, tačnije, nedostatak iste. Ukratko, ne postoje potencijalni ciljevi na bojnom polju sa kojima duži, modernizovani top kalibra 125 mm ne bi izdržao. Sjedinjene Države i dalje koriste iste stare tenkove Abrams koji (čak i u svojim modernizovanim oblicima) su daleko od neuništivih, kao što su pokazali nedavni gubici iračkog Abramsa. U Evropi se zastarele varijante Leopard 2A5/2A6 postepeno modernizuju, ali veliki deo evropske MBT flote se sastoji od još starijih Leopard 2 varijanti sumnjive borbene vrednosti ili, u slučaju zemalja bivšeg Varšavskog pakta, modernizovane opreme iz sovjetske ere.
Uvođenje većeg kalibra tenkova u ruske tenkove bilo bi potrebno samo ako bi potencijalni neprijatelji smislili nešto radikalno drugačije – potpuno novi glavni borbeni tenk. Sa američkim planovima da nastave sa nadogradnjom Abramsa još najmanje deceniju ili dve i sa planovima za budući evropski MBT (često – ako netačno – koji se naziva Leopard 3) još uvek u fazi puke namere, pojava takvih pretnja u bliskoj budućnosti izgleda veoma malo verovatna.
Potvrđeno je da se top 2A83 u jednom trenutku smatrao naoružanjem za platformu Armata MBT, ali zbog gore navedenih razloga to se nikada nije dogodilo i tenk je predstavljen javnosti sa modernim 125 mm glatkim cevima 2A82.
U poređenju sa glatkim cevima 2A82 od 125 mm, 2A83:
* Skoro duplo teži (2,7 tona u poređenju sa 5 tona)
* Ima otprilike istu početnu brzinu (oko 2000 m/s)
* Ima mnogo veću energiju njuške (25 MJ u poređenju sa 15-20 MJ kod 125 mm)
* Ima otprilike istu potencijalnu brzinu vatre pomoću automatskog punjača (otprilike 10 metaka u minuti)
* Ima samo jednu trećinu životnog veka cevi (oko 300 metaka u poređenju sa 900 ili više od 125 mm)
* Najsavremeniji projektili za 2A83 su takođe u razvoju, mada je to da li će ikada biti napravljena varijanta Armate od 152 mm, sasvim druga stvar – to svakako nije nerealno.
U Armored Warfare -u trenutno planiramo da uvedemo dva vozila koja nose 152mm 2A83:
U budućnosti će se Armata sa topom kalibra 152 mm vratiti kao zasebno vozilo
Objekat 195 MBT će se pojaviti iu budućnosti (iako ne odmah)
Oba vozila bi trebalo da unesu više raznolikosti u vrhunsku igru sa svojim ogromnim kalibrom. Stvarne performanse topa će biti definisane njegovom velikom štetom po projektilu po ceni brzine paljbe da bi se proizvela zanimljiva i uravnotežena borbena vozila.
IzvorNekoliko slika ukrajinskog tenka oznake Objekat 477 „Molot“ koji je takođe trebao da ima bezposadnu kupolu i top u kalibru 152 mm, u to vreme Ukrajina je bila u sastavu SSSR-a, te je zbog nedostatka sredstava ovaj projekat napušten.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Zadnja slika je preuzeta sa bloga našeg člana iz Ukrajine
Andrei-bt.
Izgleda da smo se kao forum baš dosta bavili sa ovom tematikom, zato što kada pretražujem fotografije, uglavnom dobijam rezultate sa našeg foruma Palube.
