Sa dopuštenjem g. Bojana Dimitrijevića, objavljamo deo iz njegove knjige
Modernizacija i Intervencija, Jugoslovenske oklopne jedinice 1945-2006, koji je posvečem Vozilu A
Vozilo APosebna epizoda u razvoju jugoslovenskih oklopnih jedinica je izrada prvih domaćih tenkova, nazvanim Vozilo A. Čitava epizoda ima obrise legendi karakterističnih za to vreme. Naime, jednog dana početkom 1949. godine u Komandu tenkovskih jedinica-generalu Veljku Kovačeviću, došao je Titov ađutant general Žeželj. On mu je saopšti Titovu želju da poseti Glavnu tenkovsku radionicu u Mladenovcu. Poseta je izvršena 26. februara 1949. godine. U radionici je u to vreme radilo 600-700 radnika. Tito je obišao pogone praćen klicanjem i aplazuima radnika, o čemu svedoče i retke sačuvane fotografije. Na kraju, usledilo je Titovo pitanje upućeno okupljenim radnicima: "A, da li vi možete prozivesti tenk?", “Možemo”, u horu su odgovorili radnici, opet uz klicanje i aplauz . Bio je to simbolički znak za ranije donetu odluku da se u ovoj ustanovi otpočne sa proizvodnjom tenkova.
Još 1948. godine formirane su tri projektne ekipe sa zadatkom osvajanja proizvodnje tenka (kasnije Vozilo A): jedna u preduzeću /CTR/ “Petar Drapšin” u Mladenovcu (M biro), zatim, u preduzeću Đuro Đaković u Slavonskom brodu i ekipa u Institutu broj 11, Glavne direkcije industrije naoružanja u Kragujevcu. Tada je dat zadatak preduzeću “Petar Drapšin” da pristupi izradi pet komada vozila. Ono što je neobičnost celog procesa izrade prvog jugoslovenskog tenka, je da su radovi u proizvodnji išli ispred radova kosntruktora, “što je bilo neprirodno”, kako je kasnije ocenjeno.
Formirana je komisija za taktičko-tehničke (TT) osobine domaćeg tenka na čelu sa generalom Veljkom Kovačevićem. U elaboratu o konstrukciji Vozila A, postavljena je dilema pred kojom su se našli jugoslovenski planeri i konstruktori: prva mogućnost bila je izrada novog vozila, a druga poboljšanje postojećih T-34, odnosno izrada poboljšane verzije tog tenka. Prva mogućnost zahtevala je razvijenu industriju, i predstavljala je dug proces. Druga je bila lakše prihvatljivija mogućnost. Poboljšanja koja su bila razmatrana: poboljšati početnu brzinu topa na oko 1000 m/sec, smanjiti gabarite, poboljšanje oklopa, s tim da se težina smanji na oko 28 tona. “Najbolje rešenje da se dobije tenk približnih karakteristika kao T-44”, zaključeno je prilično ambiciozno. Postavljen je i zahtev da se ostvari zamenjivost delova tenka.
Radionica u Mladenovcu, je uz popravke vozila, vršila samo izradu pojedinih rezervnih delova za tenkove T-34, i samohodne topove SU-76. Od Sovjeta su dobijeni samo planovi klipa i klipnih karika za tenk T-34, koji je uzet za osnov. Kako je to bilo sve sa čim se moglo početi, jedan tenk T-34 je prosto rastavljen i otpočelo je kopiranje delova, bez ispitivanja materijala ili drugih radnji. Za jezgro konstruktorske grupe određen je Institut broj 11 "Crvene zastave". Prve crteže motora izradio je u radionici jedan vojnik, geometar iz Bihaća. Kupole i ostale delove izlivene su u preduzeću "Đuro Đaković" u Slavonskom Brodu i železarama Jesenice i Ravne, a naoružanje je izradila "Crvena zastava" iz Kragujevca. Finalizacija tenka vršena je u Mladenovcu, gde se radilo bez prekida i do 14 časova dnevno. Kupola je bila različita od one na tenku-sovjetskom uzoru. To je bio i najkarakterističniji znak ovih, zanatskim putem napravljenih, pet tenkova nazvanih "Vozilo A".
Kako je koji bio završen isprobavan je na Kosmaju, uz povremeno uznemiravanje od zainteresovanih stranih diplomata. Ispitivanje tri tenka vršeno je sa tri tenka u reonu Mladenovac-Aranđelovac-Topola sa 80 motočasova. Dva su bila u Kragujevcu radi ispitivanja tenkovskog naoružanja.
Specifičan način izrade uticao je da “svako vozilo za sebe predstavlja jednu individualnu celinu sa nizom specifičnih osobina… To je uticalo da se svako vozilo ispita posebno, što je onemogućilo konkretne zaključke”. Problemi koji su se javili na ispitivanjima: kvarovi pojedinih tenkova, doveli su da je ostvareno samo 40-50 časova vožnje, kao i do nemogućnosti da se svi tenkovi ispitaju u isto vreme. Zaključak je bio da Vozilo A, u suštini predstavlja kopiju tenka T-34, sa istim topovskim naoružanjem, uz neka ostvarena poboljšanja, kao što je bila ugradnja protivavionskog mitraljeza ili manje poboljšanje srednje brzine u odnosu na T-34. Nišanska sprava bila je nemačka, tenkovska tipa TZF. Motori su takođe dali dobre rezultate. Međutim, neka od tih poboljšanja dovela su do smanjenja pokretljivosti. Oblik kupole, koji je bio drugačiji od tenka T-34, uslovilo je slabije mogućnosti osmatranja, kao i probleme oko smeštaja borbenog kompleta. Visina i širina vozila nisu takođe zadovoljavale, i najviše kritike bilo je oblik kupole. Ona je bila veće visine za 146mm. Povećana je bila i težina u odnosu na T-34 za 2,7 do 3 tone, u zavisnosti od primerka.
Ipak, i pored problema u ispitivanju, mladenovački tenkovi su prikazani javnosti na prvomajskoj paradi te 1950. godine. U jutro 1. maja, pet "Vozila A", protutnjalo je Beogradom. Kretali su se od Banjice, Voždovcem, Slavijom i dalje, da bi pred svečanom tribinom, major Anton Kurt, šef radionice, raportirao: "Druže maršale, zadatak je izvršen". Zadatak za Glavnu tenkovsku radionicu u Mladenovcu je bio završen: trajao je 14 meseci, radilo se u dve smene. Za izradu jednog tenka utrošeno je 19.200 norma-časova, a radionici je za izradu plaćeno 6,335.000 dinara za svaki tenk. Za pokazani uspeh u radu, radionica je novčano nagrađena sa 900.000 dinara.
Ipak, i pored rekordnog osvajanja proizovodnje, “Vozilo A” nije ušlo u serijsku proizvodnju (prva planirana serija trebalo je da bude 10 komada), jer se ovakva prozivodnja pokazala više nego nerentabilnom. Vojno-tehnički savet Generalštaba JA koji se sastao 8. avgusta 1951, konstatovao je da pet proizvedenih vozila ne mogu poslužiti kao prototip, jer su rađeni po proizvoljnim kosntruktivnim postupcima i bez tehničkih konstruktivnih crteža. Konstatovano je takođe, da je “Vozilo A”, kopija T-34, a to nije zadovoljavalo jugoslovenska očekivanja o tenku i njegovoj upotrebi u savremnom ratu. Odlučeno je da se radovi nastave i osvaja proizvodnja, a nikako i za T-34, kao i da se ide ka novom rešenju (Vozilo B). Trebalo je pristupiti pripremama za konstrukciju i realizaciju novog Vozila B, koje trebalo da ispunjava osobine savremenog tenka. Vrh roda (KTMJ odnosno Uprava TMJ) trebalo je da propišu taktičke, a VTI tehničke osobine. U isto vreme, VTI i Direkcija za naoružanje trebalo je da daju predloge za organizaciju konstrukcije i izradu ovih vozila . Osvojena proizvodnja delova trebalo je da se prilagodi proizvodnji rezervnih delova za T-34 i uvede u naoružanje, ako su zadovoljavali kriterijume.
Najveći značaj proizvodnje tenka bio je svakako moralne prirode: u najtežoj godini izolacije podići veru u sopstvenu snagu, i kod armijskog sastava, ali i kod naroda . Početkom marta 1952. jedno “vozilo A” upućeno je u vojni muzej, a drugo je trebalo da bude postavljeno ispred ulaza fabrike. Ostala vozila su služila za obuku i gađanje tenkista u ŠCOMJ «Petar Drapšin» 50-tih godina u Banja Luci na poligonu «Manjača». Dve zaostale kupole na Manjači preuređene su u preseke i bile izložene u ŠCOMJ u Banja Luci i ispred fabrike „Đuro Đaković“.
Hvala Bojan!
