Поморски капетан гроф Јован Мирковић - подвиг над подвизима

[Sailor]

Поморски капетан гроф Јован Мирковић из Херцег - Новог, у својој каријери није учинио само један јуначки подвиг. Читав живот му је био саткан од ризичних авантура и хватања у коштац са највећим опасностима. Изнад свих, издваја се један догађај који спада у немогуће, ако се не повјерује у директну Божју помоћ. Поготово је невјероватан за онога ко никада није чуо за безгранична српска јунаштва.

Подвиг се одигравао читаву ноћ између 9. и 10. јула 1800. Сигурно би остао заборављен као фантастична измишљотина да случај (или Бог) није подесио свједока на броду. Очевидац је био веома уважени непристрасни странац. Његова свједочења су само употпунила слику збивања чије су посљедице биле видљиве на броду и за чланове трибунала, који је утврђивао што се десило.

Мање-више је познато какав су жилави отпор пружали православни Бокељи великој Наполеоновој сили у Боки и око Боке. Међутим, чак 6 година прије него што је Наполеонова армада стигла до Боке, Наполеон је добио лекцију од Бокеља какву до тада није доживио нигдје у Европи. Било је то доба његовог успона, јачања моћи и великих војних побједа. Битке је водио против удружених снага Енглеза, Аустријанаца и Руса. Својим злогласним корсарима (озваничени гусари) Наполеон је потпуно држао у блокади Лигурско и Тиренско море. Непосредно након пада Млетачке Републике, у општем хаосу и безвлашћу свак је гусарио. Тада о Италијанима није било ни помена. Са Апенинског полуострва нико се није усуђивао испловити на дугу пловидбу. У таквим околностима великог ризика, превоз је добро плаћан. Прилику су користили само најхрабрији.

Пркосећи свим опасностима капетан Јован Мирковић је пловио својим малим једрењаком "Скендербег" из Туниса ка Ливорну. Срећа га је пратила по топлом љетном времену. Без проблема је уз повољни вјетар за једну ноћ стигао од Туниса преко Средоземног мора до првих обала Сардиније. Мијењајући заставе, пловио је ка сјеверу уз саму обалу Сардиније и Корзике, па је срећно пребродио и Тиренско море. У Лигурском мору, када се морао удаљити од обале, пресрео га је много већи француски корсарски (у ствари ратни) брод.

На једрењаку капетана Јована Мирковића било је само 12 морнара, два дјечака и једна породица путника. Брод је био наоружан са 6 малих топова "шестофунташа", без артиљераца. Свакоме топу су била потребна два артиљерца. Ту улогу су преузимали морнари. Ако би сви топови дејствовали, не би имао ко управљати са једрима. Зато је капетан Мирковић употребио сву своју вјештину да умакне бржем и јачем броду. То је читав дан успијевао нагло мијењајући правац, јер је то лакше извести мањем него већем броду. Надао се да ће му ноћ помоћи да умакне. То су знали и упорни прогонитељи, па су све предузели да прије мрака обаве лак посао.

Француски брод је имао 18 великих топова и преко стотину извјежбаних немилосрдних гусара. Могли су топовима потопити "Скендербега", али им је важнији био плијен. Поготово кад нису очекивали јачи отпор. Корсари су успјели прије ноћи да се приближе "Скендербегу" на домет ганча. На тој удаљености су топови неупотребљиви. Праштале су пушке, а танад фијукала око ушију. Први покушај аганчавања није успио, јер је посада "Скендербега" успјела пресјећи конопе и дугим моткама одбити нападачки брод. При том је капетан Мирковић рањен у десну руку. У поновљеном приближавању бачено је на десетине ганчева. Капетан Мирковић је сабљом у лијевој руци пресјецао конопе истовремено командујући паљбом, јер бродом више није требало управљати. Најзад се десило оно што се морало десити. Два брода су се сљубила боковима и настала је надљудска битка на смрт или живот. Испаљене су и кратке пушке запашњаче. За њихово поновно пуњење није било времена. Настављена је борба на нож, што би се рекло "прса у прса". Но тај израз у овом случају није прикладан, јер је била навала више од десет прса на једна прса.

Након напорног цјелодневног маневрисања једрима ради узмицања нападачу, посада "Скендербега" је већ на почетку непосредне битке била исцрпљена. То није важило и за нападаче, јер их је било довољно да се мијењају и одмарају. Капетану Јовану Мирковићу није ни падало на памет да моли за милост и понуди откуп за животе људи са његовог брода. Није му много био важан ни спас брода и терета, јер је и једно и друго било осигурано и у Ливорну и у Трсту. Иако су могућности за побједу биле равне нули, капетан Мирковић је умјесто понижења изабрао борбу. Бљескала су сјечива толико измијешаних морнара обје посаде, да је било тренутака у ноћној тмини у којима се није знало ко кога сјече. За такву пометњу криво је и пиће, којим су се гусари охрабривали пред напад

У току борбе је капетан Мирковић задобио још једну рану, коју није имао времена ни да превије. Био је обливен крвљу, од своје и туђих рана, као и већина морнара с оба брода. И када је потпуно исцрпљен пао, лежећи на палуби и даље је командовао и осокољавао своју посаду. Разлијегали су се врисци рањених, тупо пљускала у море тијела погинулих. Такву судбину су доживјели и заповједник и навигациони официр француског брода. Пред зору су обје посаде биле потпуно исцрпљене. На француском броду је остало на ногама само 5—6 морнара. Нападачи су сами пресјекли преостале конопе од ганчева да би се бродови размакли.

Дан је освјетлио ужасну слику на "Скендербегу". Палубу су прекривали лешеви, а све је било црвено од крви, од ферала до једара. Међу погинулима су била и два Мирковићева морнара. Осим капетана Јована Мирковића, од његове посаде је лежало још пет тешких рањеника, неспособних за било какав рад. Сви остали су задобили ране, али су били покретни. Команду над бродом је преузео Јованов млади синовац Симеон Мирковић. Прва му је команда била прање и превијање рана. То су морали лакши рањеници прво урадити тежим рањеницима, па онда један другоме. Други задатак је био да скину оружје и вриједније ствари са погинулих и да их побацају у море, прије него што се усмрде на љетној жеги. Трећи задатак је био да како - тако закрпе избуцана једра и повежу њихове испресијецане конопе. Све је то морао урадити Симеон Мирковић са још само три морнара, два дјечака и једним путником. И то онако исцрпљени даноноћним напорима, борбама и под боловима своји храна. Тек након тога, умјесто погинулог кормилара сам је прихватио кормило и издао заповједничке команде, које су једва некако довеле оштећен брод до Ливорна.

Све је ово потврђено на расправи пред трибуналом у Ливорну 13. августа 1800. уз свједочења очевидаца. Међу њима су била два рањеника посаде француског брода. Открили су их приликом бацања мртвих у море па им је Симеон Мирковић поштедио животе. Кључни свједок је био путник "Скендербега", дански конзул при туниском правитељству. Налаз трибунала је овјерио генерал-мајор De Lavilette, лучки командант Ливорна.

На безименом корсарском броду ни чланови посаде нису знали имена заповједника и часника. Нажалост, осим Марковића, остали су безимени и чланови посаде "Скендербега", иако су за подвиг једнако заслужни као Мирковићи. Чак и више они који су дали животе. У овом вијађу "Скендербег" није извршавао никакав задатак за Аустрију, нити је пловио под аустријском заставом. Ипак је бечки ћесар Франц II био одушевљен овим подвигом, јер су Бокељи тада били аустријски поданици. Капетана Јована Мирковића је одликовао "Великом златном медаљом на златном ланцу". Младог Симеона Мирковића је одликовао "Златном медаљом на одличном војничком траку". Свим осталим члановима посаде и родбини погинулих додијелио је сребрне медаље за ванредну храброст. Похвално свједочанство за овај подвиг уручено је Мирковићима и у Венецији 16. маја 1801. да остане "вјечна слава овој одличној породици" која је осим Јована и Симеона дала још низ великих јунака. Јован се опоравио и живио још 40 година. Умро је 22. јуна 1840. далеко од своје Боке.

Васко Костић
Историчар из Боке Которске