Карађорђеви морнари

[Sailor]

Карађорђеви морнари

Мало је коме познато да је Карађорђе у првом српском устанку имао и одред морнара. Истина, он није имао море и бродове, али је имао праве морнаре у морнарским униформама, Србе из Боке.

Док су у Боки трајали отпори новачењу у "Италску флоту" у служби Наполеона, у Србији је буктао први српски устанак започет 1804. године. Бокељи су са симпатијама пратили оскудне вијести о борбама своје браће који нису били тако близу да би им се лако могло прискочити у помоћ. Поготово не у условима окупације Боке Наполеоновим трупама. У Боки су прве мобилизације у "Италску флоту" започеле у прољеће 1808. г., а више писаних података о отпору присилном новачењу имамо тек од 1810. године. У том међувремену је Карађорђе освајао Санџак и 8. јуна 1809. ушао у Сјеницу: а десет дана касније, након тешких борби, заузео је Нови Пазар. У тим борбама је учествовао и одред добровољаца - морнара. Били су то први српски "ратни морнари", а што нису били на бродовима, то није од нарочитог значаја. Зна се да у оно вријеме није било строге подјеле на морнаре и копнене војнике. Често су морнари водили битке на копну, јер им се оружје и начин борбе није разликовао на копну и на мору.

Све до Наполеонове окупације, у Боки није било војне обавезе, ни уредно вођених матичних књига, па није могло бити ни сређених регрутских спискова. На опште позиве није било одазива, па су Французи вршили присилне мобилизације, углавном кроз изненадне рације. Требали су им само здрави и издржљиви. У Рисну је међу првима ухваћен Јоко Гаврилов Суботић. Наочит, као од планине одваљен, није могао остати незапажен.

Присилну службу на ратном броду Јоко није подносио лако. Бунтовничко понашање га је коштало два мјесеца "adegauara" - прилагођавања у мрачном и загушљивом потпалубљу уз свакодневно ручно испумпавање каљуже са дна брода. Такав карантин је многе непослушне омекшао. На Јока је супротно дјеловао, али се пред часницима правио да се поправио. Тајно се повезао са четворицом земљака на истом броду. Договорили су се да побјегну чим им се укаже прилика. Она се није указивала, као што су се надали, све док је брод био у Боки.

Једне мркле кишне ноћи, док је брод био усидрен пред Дубровником, на стражи се нашао Јоков земљак Спиридон. Он се никада није понашао бунтовнички па у њега нико није сумњао. Уз брод је била привезана барка за везу са копном. Прилика је искоришћена. Са четири весла бјегунци су се читаву ноћ борили против великих марета и јужног вјетра, који је дувао директно у прамац. Упињали су се да би се, док траје ноћ, што више од Дубровника одмакли. Изнурени, мокри, вјетром ишибани, искрцали су се тамо гдје их је зора затекла. Нису успјели упловити у Боку, али су јој били на домаку. Барку су напунили камењем и потопили, да не буде путоказ потјери. Продужили су пјешачењем.

У Рисан им није било повратка, алије Јоко добро познавао рисанско залеђе. Тамо је сазнао да се у околини крије још бјегунаца са "Италске флоте". Са њима се повезао и убиједио их да им појединачног опстанка нема. Одметничка дружина је утростручена. Знали су да им нема слоге без вође. Једногласно су изабрали Јока Суботића за четовођу.

Из рисанског залеђа прешли су у Херцеговину. Тамо су сазнали да нису једини одметници. За кратко вријеме Јокова чета је од 15 нарасла на 37 момака, све кршнијих један од другога. Већина их је била у француским морнарским униформама.

Да не би бескорисно тумарали по херцеговачким голетима и да би свој одметнички положај искористили на најбољи начин, Јокова дружина се договорила да се сврстају међу косовске осветнике. То је значило да крену у Србију и да се придруже Карађорђу, о коме се у Херцеговини тада много причало. Кренули су преко планина ка манастиру Острогу. У манастир су стигли тачно на Тројичин дан. Присуствовали су свечаном богослужењу, сви се исповиједили, поклонили часним моштима св. Василија и дали по један цекин да им се поју благословена бденија. Уз игуманов благослов и упутства како да наставе пут, кренули су даље. Игуман их је испратио ријечима: "Нека вас лаке ноге као крила носе!"

Преко Васојевића, Јокова чета је стигла у Санџак, лако и брзо као да су их крила носила. Пратила их је срећа. Успут нису имали жртава, иако су често сабљама крчили пут кроз територије које су држали Турци. Ишли су више по осјећају према сјеверо-истоку, него оријентисањем према небеским тијелима, по упутствима игумана Острошког манастира. Тако би стигли негдје у рејоне Ужица - Чачка - манастир Жича. Као да их је Бог водио, морнари су избили на ријеку Лим баш код Бродарева. Ту нису нашли бродове, али су наишли на једног калуђера из Милешевског манастира. Он им је рекао да су тек на пола пута до Жиче, али да тамо не морају ни ићи, јер се борбе воде недалеко, код Сјенице.

Код Турака који су бранили Сјеницу настала је пометња кад им је неко њихов дојавио да им се иза леђа преко планине Јадовника приближавају "црногорске чете". Не само због те збуњујуће дојаве него и у директним окршајима, Јокова чета је допринијела освајању Сјенице. Сукобили су се са остацима турских јединица које су бјежале из Сјенице у врлети Јадовника. Јад их је ту снашао. Како су се борили Јокови јунаци, доказали су са седам турских глава успут одсјечених и вожду Карађорђу пред ноге донијетих.

У Сјеницу је Карађорђу пристигло и неколико група Црногораца и једна јака чета из Кривошија. Њих је послао Карађорђу у помоћ владика Петар Први, за разлику од Јокове чете, која је пошла самоиницијативно. Разликовали су се и по униформама, па се Карађорђе могао подичити да уз себе има и морнаре. Да би се то боље истакло, уврстио их је у своју ближу пратњу кад је кренуо ка Новом Пазару. На покрет се није дуго чекало. Јокова чета се у Сјеници задржала само три дана, а затим је пратила Карађорђа који је лично предводио устанике.

Нови Пазар је био најјаче упориште Турака у Санџаку. Турци су се припремили да бране Нови Пазар по сваку цијену, па су им и трупе биле одабране. Најтеже битке су вођене недалеко од манастира Сопоћана. Ту су се Турци показали као силни јунаци. Лако је било побјеђивати деморалисане Турке у бјежању, али да би се побиједио силан јунак, требало је бити још силнији. Такве битке не могу бити другачије него немилосрдне и крваве. Притока ријеке Рашке носила је унакажене лешеве и једне и друге сукобљене стране. Били су то жестоки судари "прса у прса", гдје се није гинуло од метка, него само од оштрих сјечива. Лешеви су морали бити унакажени, поготово уз стравичан обичај да су најважнији ратни трофеји били одсјечене главе непријатеља. Безглава људска тјелеса су плутала, сударала се, насукивала уз обале дуж поменуте притоке ријеке Рашке. Да иронија буде већа, та притока се зове Људска ријека.

За Нови Пазар и у чишћењу терена од разбијених остатака турске војске, Јокова чета "морнара" срчано се борила пуних 15 дана, без прекида, али и без узмицања. У таквим окршајима нико није могао проћи без тешких губитака. Наравно, најтежи губици су оних који изгубе и битку, и територију, и људе, па су им жртве узалудне. Ни побједницима нису лаке људске жртве. Јокова чета је у тим биткама имала значајне губитке. Била је више него десеткована. Од 37 момака, 7 их је избачено из строја: четири мртва и три тешко рањена. Појам "десетковање" је уобичајен за највеће губитке, па војни рјечник не познаје бројније губитке. Да их познаје, Јокова чета би била "двадесеткована". Од оних 30 момака који су остали у строју, није ни један остао здрав и читав. Сви су били измрцварени вишедневним биткама, неки и толико да се без помоћи нису могли ни помјерити. Сваки је задобио и по неку лакшу рану, или бар огреботину. Ту су престали бити морнари, јер су им од униформи остале само неупотребљиве рутине.

Васко Костић
Историчар из Боке Которске