Жил Вернова јахта "St. Michel"

За стварање и развој црногорског бродарства и поморства најзаслужнији су бокељски поморски капетани: браћа Славо и Андро Ђурковић, Марко В. Ђурковић, Саво Петковић, Илија и Стево Михајловић, Марко Берберовић, Лазар Ђиновић, Симо Желалић и Богдан Милиновић. О сваком од њих би се могла написати по читава књига, а не само кратка прича. Овдје ћемо издвојити једног од њих, не као заслужнијег од осталих него зато што је све до 1985. г. најмање помињан у писаним изворима, а живот му је препун бурних доживљаја. Усмено међу поморцима је био и легендарна личност.

Саво Петковић (рођен 1838. г. у Ђеновићима) пекао је поморачки занат на броду свог оца капетана Сима, али и на другим бродовима који су припадали његовој родбини. Савова мајка Маре такође је била из истакнуте поморачке породице Вукасовић, поријеклом из Дражиног врта код Ораховца. Из те породице најпознатији је био капетан Милош Вукасовић, прослављени конструктор бродова, оснивач бродарског друштва "La Platense" (1870. г.) у Буенос Аиресу и предсједник енглеског поморачког друштва за осигурање бродова. Био је велики патриота, славан, почасни руски и црногорски конзул. Капетан Саво Петковић се и оженио са дјевојком из чувене поморачке и бродовласничке породице. Била је то Милка, кћер капетана Лазара Лазаревића из Баошића, чија су оба сина, Нико и Илија, такође били капетани дуге пловидбе. Од мноштва Савових доживљаја и подвига, овдје ћемо испричати само један.

Капетан Саво Петковић је имао 46 година када је у дуготрајној ломљави његове душе преовладао патриотизам подупиран носталгијом. Одлучио је да напусти свјетске океане, бурне доживљаје и добре зараде и да стечена знања и остатак живота посвети сиромашној Црној Гори. Но, њему није било суђено да живи и ради на тихим водама. Прво је био први заповједник првог вапора првог Црногорског паробродарског друштва. То је био мали парни брод, који је могао да прими стотину путника са пртљагом, дотрајао и расходован под именом "Eracela". Мало оправљен, тек толико да "држи воду док мајстори оду", продат је Црној Гори. По лошем новембарском времену, са свега четири члана посаде, капетан Саво је успјешно водио брод од Венеције дуж Јадрана и кроз Бојану га увео у Скадарско језеро. Са њим је успоставио прву црногорску редовну бродску линију са утврђеним редом вожње. То је била и прва црногорска међународна путничко - теретна саобраћајна веза од Скадра, који је тада био турски град. Тај стари вапорић, под новим именом "Жабљак", често се кварио, па је након непуна два мјесеца пловидбе мора на поправак. Тада је капетан Саво постављен да заступа црногорске бродарско - поморске интересе у Лучкој капетанији на Пристану у Бару. Тада се у Књажевском црногорском паробродарском друштву разматрала могућност за куповину других и бољих бродова

Са задатком да купе бољи брод отпутовали су у француску поморско ријечку луку Nantes поморски капетани Бокељи, Славо Ђурковић и Илија Михајловић. Одлучили су се за једну репрезентативну јахту. Након завршених преговора, брзојавно је позван у Nantes из Пристана капетан дуге пловидбе Саво Петковић да одабере посаду, дође и преузме јахту од бившег власника и да је доведе у домовину. Та јахта се звала "St. Michel" а њен власник није био нико други него тада већ славна личност, писац и визионар Жил Верн!

Лука Nantes није на француским обалама Средоземног мора него на ушћу ријеке Loire у Атлантски океан. Капетан Саво није одлазио да разгледа, бира, да се погађа и купује бродове. Он је позиван када је требало преузети највећу одговорност и непознати брод довести у домовину. За такав задатак је морао бити одабран најспособнији капетан, личност широке опште културе и познавалац свјетских језика Утолико прије што је ријеч о репрезентативној јахти намијењеној европским принчевима и другим великанима Довољно се присјетити да су кћери књаза Николе својом удајом доспјеле на европске краљевске и царске дворове.

Купљена јахта је из Nantesa испловила под новим именом "Sybil". Јахта, која је купљена од визионара Жил Верна, уз новог власника добила је ново име - али визионарско! Сибила је митолошка моћна пророчица, није само прорицала будућност него је била савјетница владара и војсковођа који су је слијепо слушали. Успјешно се одупирала чак и богу Аполону. У преносном смислу, "сибил" је и загонетка. Остала је загонетка ко је и зашто одредио то име црногорској јахти?

Јахта је пловила ка домовини почетком прољећа, па је два пута упадала у временске непогоде. Први пут је то било у Атлантику код рта Sagresa. Мало је недостајало да се јахта размрска о хридине, али је вјештина капетана Сава дошла до пуног изражаја Успјешна пловидба капетана Сава дуж атлантских обала Француске, Португалије и Шпаније била је и прва пловидба једног црногорског брода океаном. Иако тада Црна Гора још није била призната као поморска земља, капетан Саво је на броду развио црногорску заставу. Тада се први пут завијорила црногорска застава и на океану.

Капетан Саво је са јахтом још једном упао у јако невријеме на путу кроз Средоземно море, недалеко од острва Јалте (Galiotte) пред туниском луком Бизертом. И ту невољу је капетан Саво успјешно савладао. Једина посљедица је била закашњење у односу на предвиђено очекивање брода. Дуж читавог Средоземног мора, капетан Саво је држао развијену црногорску заставу, и то у међународним водама. Није је спустио ни приликом упловљавања у Боку, само што је подигао и аустријску заставу, јер је пловио у аустријским водама. Уз то је још крстарио Боком да Бокељи виде нову јахту и поздрављао их продорном бродском сиреном. То је проузроковало и први поморски међународни инцидент између Аустрије и Црне Горе, али не и посљедњи. Поморска власт и жандармерија енергично су интервенисали захтијевајући да се уклони црногорска застава, јер Црна Гора није била међународно призната као поморска земља. Капетан Саво се није повиновао наређењима, правдајући то непостојањем прецизних закона. Примјер Сава Петковића су слиједили и наредни заповједници ове јахте и других црногорских бродова, па је спор потрајао више година, све док Црна Гора није призната као поморска земља. То је и убрзало признавање.

У првој посади јахте "Sybil" није само заповједник капетан Саво Петковић био Бокељ. Сви чланови посаде су били Бокељи, иако су били аустријски поданици: машиниста Јово Мазар, ложачи Лука Балић и Лука Поповић, вођа палубе (ностромо) Стево Митровић, конобар Васо Балић, морнари Богдан Ђурановић, Шпиро Балић, Лука Павловић и Веселин Павловић. Најмлађи на броду био је "picolo" Милан Петковић, син капетана Сава.

Након три године дјеловања, Управа књажевског паробродарског друштва прерасла је у Одбор Црногорског паробродарског друштва. Приликом конституисања Одбора, у њему су се нашли врховни угледници Књажевине Црне Горе: предсједник Јован Пламенац, потпредсједник Гавро Вуковић, секретар Јово Пипер и члан Митар Пламенац. У стручним питањима главну ријеч су имали стручни чланови Одбора, оба Бокељи, поморски капетани Славо Ђурковић и Саво Петковић.

Капетан Саво Петковић је имао 5 синова и 4 кћери. Првијенац му је био Душан, организатор луке Буенос Аиреса гдје је догурао до положаја капетана порта, тада у рангу адмирала. Платио је тежак данак мору и заувијек остао у Магеланском мореузу. Милан је поред осталог, пловио и на црногорским бродовима. Симо је пловио на бродовима Лошињске пловидбе, а од 1919. до 1924. г. је био наставник Поморске школе у Котору. Њих троје, и четврти Лука, били су капетани дуге пловидбе. Једино Јово није био поморац, али је био културни прегалац. Њихов отац капетан Саво умро је 1894. г. у 56. години живота.

Васко Костић
Историчар из Боке Которске

	Author	Topic: Жил Вернова јахта "St. Michel" (Read 2514 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.