Tako to bude kada privatizujete državuPreviranja u izraelskom društvu bila su signal za palestinske terorističke organizacije i njihove sponzore na Bliskom i Srednjem istoku da se spreme za akciju
Piše Željko Pantelić“
Rat inkompetentnih”, tako su vodeći izraelski dnevnici definisali novi rat sa Hamasom i drugim terorističkim organizacijama, Islamski džihad i Hezbolah. Samo par dana pre terorističkog napada izraelske obaveštajne službe su konstatovale da “Hamas nije zainteresovan za eskalaciju vojnih sukoba u pojasu Gaze”. Džejk O’Saliven, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD Džoa Bajdena samouvereno je, krajem septembra, izjavio da se ne pamti kada je situacija bila tako mirna na Bliskom istoku.
Najvažniji izraelski dnevnik “Haaretz” je objavio uvodnik dan posle početka rata u kojem piše doslovno: “Netanjahu je najodgovorniji za rat između Izraela i Gaze. Premijer koji se hvalio svojim političkim iskustvom i nezamenljivom mudrušću u oblasti bezbednosti, nije uspeo da identifikuje opasnosti prema kojima je svesno vodio zemlju kada je odlučio da napravi vladu aneksije i eksproprijacije, kada je imenovao Bezalela Smotriha i Itamara Ben Gvira na ključna mesta, usvajajući spoljnu politiku koja je igrnorisala otvoreno postojanje i prava Palestinaca”.
Benjamin Netanjahu i njegovi saveznici iz ultraortodoksnih i rasističkih partija Snaga Jevreja Itamara Bena Gvira i Cionisitčke religiozne partije Bezalela Smotriha oslabili su i doveli Izrael pred provaliju sledeći svoje privatne interese i lične agende, naravno uvijene u oblande nacionalizma, suprematizma i optužbi da su svi drugi izdajnici. Izraelski premijer je nastavio da sledi put koji mu je ostavio u amanet njegov prijatelj Artur Finkelštajn (spin doktor pobede nad Šimonom Peresom i povratka na vlast 2009. godine) po kojoj je podela na desnicu i levicu razdvajanje na Jevreje i Izraelce. Naravno, prvi su patrioti a drugi su kosmpoliti u pejorativnom smislu.
Netanjahua intresuje samo kako da izbegne zatvor pod stare dane imajući u vidu seriju krivičnih postupaka koji se vode protiv njega za korupciju i zlouportebu službenog položaja. Ben Gvir i Smotrih su zaslepljeni mržnjom prema Palestincima i opsednuti idejom da kolonizuju okupirane teritorije na Zapadnoj obali gde mogu da šire ultraortodoksnu i arhaičnu verziju jevrejske religije.
Zajedno su krenuli u demontiranje države koju su stvorili laburisti i evropski Jevreji, od Bena Guriona do Šimona Peresa. Doveli su u pitanje demokratsko i pravno ustrojenje, minirali institucije, od pravosudnog sistema do policije, vojske i obaveštajnih službi. Pokušali su da obezglave Izrael smenjujući generale, komandante, direktore, šefove senzibilnih odeljenja, postavljajući poslušnike i klimače glavom.
Katar je ključna zemlja jer on obezbeđuje novac Hamasu da finansira administrativni aparat u Gazi, kao i bolnice, škole, i naravno terorističku vojsku. Ako neko može da utiče na Hamas, to je Doha, jer bez novca iz Katara Hamas ostaje bez ključnog finansijeraKoliko su Netanjahu i njegovi saveznici Ben-Gvir i Smotrih štetni i opasni po opstanak Izraela, mnogo više nego Hamas, Hezbolah, Islamski džihad i njihov pokrovitelj Iran, govori činjenica da se protiv njih pobunila većina pripadnika državnog aparata. Na višemesečnim protestima za odbranu demokoratije, pravne države, slobodnog i sekularnog društva, su se ujedinili svi kojima je Izreal u srcu, a ne privantni ili verski interes. Od generala koji su još u uniformi do bivših šefova i visokih oficira obaveštajnih službi, policije do tužilaca, sudija i rezervista.
Smotrih je prošlog proleća u Parizu na komemoraciji Žaka Kufera, pripadnika ekstremne desnice, izjavio da “Palestinci ne postoje”. Ministar finansija i lider Cionističke religiozne partije ostao je upamćen i po citiranju Talal Paše da oni koji su danas nevini sutra mogu da budu krivi.
Ben Gvir, ministar nacionalne bezbednosti, najodgovorniji je za degradaciju izraelskog sigurnosnog sistema. Ben Gvir je bukvalno uneo nemir, razdor i nepoverenje u bezbednosni aparat. Reč je o krajnje nekompetentnom i opasnom čoveku. Nije čudo da sa njim ni SAD ni EU ne žele da imaju bilo kakav kontakt. Prvi put u istoriji Izreala njihov ministar za nacionalnu bezbednost je u potpunosti izolovan od zapadnih saveznika na obe strane Atlantika.
Ben Gvir je u potpunosti zanemario Gazu i usredsredio je resurse na zaštitu kolonista na okupiranim teritorijama Zapadne obale, povećavajući broj novih kolonista i provokacija uperenih protiv Palestinaca, uključujući i šetnju Hramovom gorom koja je za Palestince bila kao mahanje crvenom maramom ispred bika.
Netanjahu je da bi spasao sebe zatvora ušao u koalciju sa čovekom koji nije služio vojsku jer su ga izraelske nadležne službe procenile kao neadekvatnog i opasnog za Izraelske odbrambene snage (IDF). Dakle, čovek koji je bio toliko radikalizovan i ekstreman da bi služio vojsku postao je ministar za nacionalnu bezbednost.
Previranja u izrealskom društvu i napori Netanjahua i njegovih ultraortodoksnih koalicionih partnera da promene iz temalja izraelsko društvo, bili su signal za palestinske terorističke organizacije i njihove sponzore na Bliskom i Srednjem istoku da se spreme za akciju i napadnu Izrael.
Zabrinjavajuća okolnost je da je Hamasov napad na Izrael imao veliki pozitivni odjek u muslimanskom delu sveta. Efekat je bio sličan onome koji je ostvario teroristički pir Al Kaide na Njujork i Pentagon
Vrlo je bitno da u vladu nacionalnog jedinstva što pre uđu predstavnici opozicije i kompetentnog, dalekovidog i realnog dela Izraela, bez verske koprene i bez repova kriminalnih dela. Dobra vest u moru loših je što je Netanjahuova karijere definitivno zapečaćena. On neće biti smenjen sa premijerskog mesta dok traju ratna dejstva – nije isključeno da podnese ostavku, ali takav potez ne ide uz njegov karakter – baš kao što je to bio slučaj sa Goldom Meir tokom Jompkipurskog rata. Razlika je u tome što je Golda, posle političko-obaveštajnog debakla, otišla u penziju i u kibuc, a Netanjanhua čekaju procesi i eventualno zatvor. Deprimirajući kraj karijere za nekog ko je sebe video kao kralja ili političkog maga koji se uvek vraćao jači posle padova i poraza.
U Izraelu se, iza zatvorenih vrata, vodi žestoka debata između vrućih i hladnih glava. Onih koji su zaslepljeni osvetom i egoističkom željom da odgovore svom biračkom telu kako bi osigurali njihove glasove na sledećim izborima i onih koji razmšljaju dalje, čiji su horizonti širi i kojima pogled na budućnost nije zamagljen i pored terorističkog napada. Ne treba zaboraviti ni položaj i sudbinu talaca u rukama Hamasa, ali ni činjenicu da Izrael nije nikada ostavio na cedilu nijednog svog građanina, pa čak ni njihove posmrtne ostatke. Ako nisu mogli da ih vrate žive, vraćali su ih mrtve.
U Gazu izraelski vojnici mogu da uđu, ali da li će i koliko će njih izaći iz nje je velika nepoznanica. Gaza je toliko prokopana tunelima da se sistem Hamasovih tunela, prolaza, izlaza naziva u žargonu “metro”. Amerikanci pokušavaju da ubede Izraelce da odustanu od kopnene invazije jer bi to dovelo Zapad u veoma nezgodnu poziciju pošto bi civili i pogotovo deca bili prve i najveće žrtve.
Više od 40 odsto stanovništva Gaze ima manje od 14 godina. Prosek starosti u Gazi je oko 18 godina. Dakle, imamo vrlu zapaljivu masu, višeo od milion izuzetno mladih ljudi, zadojenih mržnjom prema izraelu i u rukama i pod vlašću terorističke organizacije. Pojas Gaze jeste zatvor pod otvorenim nebom, ali sa zlim i bezobzirnim upravnikom. I za jedno i za drugo je u dobroj meri odgovran i Netanjahu koji je ignorisao Gazu tokom svih 14 godina vladavine Izraelom.
Hamas ima 30 hiljada naoružanih i dobro obučenih gerilaca-terorista. Izrael bi morao dobro da razmisli da li da krene u kopneni napad na Gazu jer bi se izraelski vojnici našli u urbanoj džungli na terenu na kojem bi i pored visoke tehnologije na raspolaganju bili u nepovoljnijoj poziciji. S druge strane, Netanjahu mora da odgovori na način na koji očekuje njegovo biračko telo, nacionalisti i ultraortodoksni Jevreji.
Hamas je teroristička organizacija jer koristi teror kao sredstvo političkog delovanja. To je kategorički imperativ, i ključni razlog zašto ne može da bude tretiran drugačije. Vođe terorista ne interesuju ljudski životi, bez obzir da li su oni izraelski ili palestinski. Hamas je i džihadistička organizacija kao što je bila Al Kaida Osame Bin Ladena ili ISIS El Bagdadija. Teroristički pir Hamasa na jugu Izraela nema mnogo razlike u suštini sa masakrima u Njujorku, Madridu, Londonu, Parizu baš kao što njegove vođe ne interesuje cena koju će Palestinci platiti. Naprotiv, oni priželjkuju odmazdu Izreale i na hiljade mrtvih Palestinaca kako bi opravdali svoje akcije i proizveli bes i reakciju u muslimanskom delu sveta koja bi dovela u pitanje bezbednost Jevreja u svakom kutku planete.
Zabrinjavajuća okolnost je da je Hamasov napad na Izrael imao veliki pozitivni odjek u muslimanskom delu sveta. Efekat je bio sličan onome koji je ostvario teroristički desant Al Kaide na Njujork i Pentagon. U očima antizapadno i antisemitski nastrojene porcije planete Hamasov napad je viđen kao dokaz da Izrale nije bezbedan, da je ranjiv i da može da se pobedi i uništi. Ne zaboravimo da je proklamovani cilj Hamasa eliminacija Izraela kao države i Jevreja kao naroda.
Muhamed Dief, vođa operacije “Potop Al Aksa”, izašao je iz fabrike terorizma Kasema Sulejmanija, zloglasnog šefa specijalnih jedinica pasdarana Al Kuds (Jerusalim), koga su Amerikanci ubili u Iraku pre gotovo četiri godine. Reč je o bezobzirnom teroristi koji je koodinisao samoubilačke napade mladih Palestinaca. On ne preza da koristi i vlastitu porodicu kao živi štit. U izraelskom napadu 2014. godine su nastradali njegova supruga i ćerka a on je ostao živ, kao i u drugih osam neuspešnih atentata. Od svojih iranskih učitelja Dief je naučio kako se koriste taoci za ostvarivanje ciljeva, a zatim je postao ekspert i za fabrikovanje raketa i dronova.
Jedan od ključnih ciljeva Hamasa je da zapali Zapadnu obalu i da svrgne s vlasti Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO), tim pre što je njen lider Abu Mazen praktično na kraju svog žvotnog veka, u maju je napunio 88 godina i PLO se održava na vlasti samo zahvaljujući pomoći koju dobijaju direktno od Jerusalima koji je doživljava kao manje zlo od terorističkih organizacija sponzorisanih od Irana. PLO ne organizuje parlamentarne i predsedničke izbore na Zapadnoj obali od 2006. godine jer su svesni da bi ih izgubili.
Reakcija Palestinaca na Zapadnoj obali će odrediti da li je i koliko akcija Hamasa bila uspešna. Poslednji ratovi, uslovno rečeno, oko Gaze nisu imali ozbiljnije posledice a ni odjeke na Zapadnoj obali, uprkos pokušajima pripadnika Hamasa i Islamskog džihada da izazovu sukobe širih razmera.
Hamas je u celoj priči objekat, ili ako hoćete “korisni idiot” u rukama drugih koji na račun života Palestinaca ostvaruju svoje interese, nekada je bio instrument SAD i Izraela protiv Fataha Jasera Arafata, zatim u rukama Saudijske Arabije a sada Irana i Katara. Subjekti, odnosno, igrači u blisko-srednjoistočnom teatru su SAD, Izrael, Rusija, Saudijska Arabija, Egipat, Turska, Iran, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati.
Lideri palestinske terorističke organizacija su nazvali akciju “potop Al Aksa”, mada je verodostojniji naziv “potop Saudijska Arabija”, jer je prvi politički cilj bio da se osujeti zbližavanje Jerusalima i Rijada, kao i generalno normalizacija odnosa Izraela sa svojim arapskim komšijama.
“Cui prodest”, ili kome najviše odgovora napad Hamasa na Izrael? Odgovor je Iranu. Sa ratom između izraelske vojske i terorista iz Gaze nije moguće nastaviti proces međusobnog priznavanja i uspostavljanja diplomatskih odnosa između Izraela i Saudijske Arabije. Pregovori između dve strane uz posredništvo SAD su otišli toliko daleko da je krajem septembra prvi put u zvaničnoj poseti u Rijadu boravio ministar turizma Izraela a iz Vašingtona su stizale optimistička predviđanja da bi Saudijska Arabija mogla da potpiše Avramov sporazum početkom 2024. godine. Sporazum na koji su već stavili paraf Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Maroko.
U tom kontekstu treba, post festum, interpretirati i potpisivanje sporazuma o uspostavljanju diplomatskih odnosa Saudijske Arabije sa Iranom, pod pokroviteljstvom Kine. Princ prestolonaslednik Muhamed ibn Salman je želeo da relaksira odnose sa susedima s druge strane Persijskog zaliva, kako bi lakše mogao napravi zaokret u relacijama sa Tel Avivom. Naravno, premija koju je Rijad tražio od Vašingtona jeste otvaranje mogućnosti da započne svoj nuklearni program.
Na drugoj strani, projekat Irana je da ujedini Hezbolah, Hamas, Islamski džihad, Arape u Izraelu i da Hamas osvoji vlast na Zapadnoj Obali, to su preduslovi da bi okružili Izrael i spremili se završni napad. Cilj je napasti srce Izraela, Jerusalim i Tel Aviv.
Teheran je napravio tzv. “osovinu otpora” planovima Jerusalima i Vašingtona da ga okruže. U tu “osovinu” su uključeni Hamas, Hezbolah i Islamski džihad, ali i značajni delovi stanovništva u arapskim državama zadojenih antizapadnim i antisemitskim raspoloženjem. Cilj Irana je da sa Hezbolahom na severu, Hamasom na jugu, pripadnicima Hamasa, Islamskog džihada, “terorističkim ćelijama u snu” na Zapadnoj Obali kao i regrutovanim sledbenicima među izraelskim Arapima ( ima ih oko dva miliona u Izraelu) stegne obruč oko zemlje Davidove zvezde i da je, uz pomoć terorista iz Gaze, sa Zapadne obale i pete kolone u samom Izraelu, preseče na dva dela.
Paralela između Jomkipurskog rata i napada Hamasa na Izrael 50 godina kasnije sama se po sebi nametala i pored toga što su dva događaja u suštini različita. Prvi je bio klasični rat koalicije država protiv Izraela, dok je drugi krvavi teroristički pir, masovna likvidacija nedužnih ljudi i lov na nedužne civileDakle, na sceni je dvoboj ko će pre oko koga napraviti smrtonosni obruč. Premijer Netanjahu je pre nekoliko godina, tokom mandata Donalda Trampa u Beloj kući, zajedno sa Trampovim zetom Džaredom Kušnerom, osmislio strategiju da se iskoristi animozitet između sunita i šiita, pogotovo sunitskih monarhija ili diktatura s jedne i Irana s druge strane.
Rezultat sprovođenja te strategije je Avramov sporazum po kojem su Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein a kasnije i Maroko priznali nezavisnost Izraela uspostavljajući diplomatske odnose. Podsetimo, prethodno su 1978. godine Egipat a zatim i Jordan 1994. godine priznali Izrael. Kairo posle dogovora iz Kamp Dejvida, a Aman posle Sporazuma iz Osla.
Izolacije Irana je nastavljena i sa Bajdenovom administracijom, pogotovo posle ruske invazije na Ukrajinu koja je imala za posledicu zbližavanje Moskve i Teherana. Vašington i Jerusalim su igrali na kartu straha Saudijske Arabije od sve izvesnije mogućnosti da Irana konstruiše atomsku bombu. Važnu epizodu je igrala i želja princa prestolonaslednika Muhameda ibn Salmana da reformiše i preporodi svoju zemlju a za realizaciju tog nauma mu je potreban stabilan region.
Najveće i najopasnija direktna posledica rata između Izraela i Hamasa je otvaranje direktnog sukoba Jerusalima i Teherana. Izraelci imaju avijaciju i rakete sa kojima mogu da napadnu senzibilna i strateški važna mesta u Islamskoj republici, pre svega vezana za obogaćivanje uranijuma i konstruisanje nuklearnog arsenala.
Odgovor Irana na te napade bi bio žestok i došao bi sa severa. Iranu bi, osim Hezbolaha, bila potrebna i pomoć Sirije Bašara el Asada. Podsetimo, Teheran ima u šaci vladu u Bagdadu dok Bašar el Asad pokušava da zadrži, koliko je to moguće, autonomnu poziciju u odnosu na iranske sponzore koji su mu, zajedno sa Moskvom, najviše pomogli da ostane na vlasti.
Tu bi u igru mogla da uđe Rusija štiteći vlastite interese. Moskvi odgovara što se fokus pažnje preselio sa Ukrajine na Gazu, ali joj ne bi išlo u prilog da se zapali ceo region, pogotovo Sirija jer bi bila dovedena u opasnost privilegovana pozicija Moskve koja u Siriji ima dve pomorske baze, jedine na Mediteranskom moru. Takođe, Iran je značajan snabdevač ratnim materijalom Rusije u agresiji na Ukrajinu i ako bi Teheran započeo rat sa Izraelom ne bi mogao da poštuje dogovoren isporuke Moskvi.
Drugi zabrinjavajući element u direktnom okršaju Irana i Izraela su oružja za masovno uništavanje. Iran još uvek nema nuklearni arsenal, ali ima hemijski, dok Izrael poseduje, prema procenama, oko stotinjak atomskih bombi (zvanično Izrael nema atomsko naoružanje, ali svi znaju da ga ima).
Izjave koje stižu u poslednjim satima, od zainteresovanih strana, u kojima se relativizuje uloga Irana u terorističkom napadu Hamasa, i uzdržan stav zvaničnog Vašingtona imaju za cilj da spuste loptu i deluju preventivno, to jest da udalje mogućnost otvorenog rata između Irana i Izraela. Sa Hamasom ne može da se pregovara, ali sa Iranom će, pre ili kasnije, morati da se sedne za sto.
Dok god Gaza bude pod kontrolom Hamasa, neće biti mira, a bez ogromnih civilnih žrtava nije moguće osvojiti Gazu i uništiti Hamas. Takođe, opsada Gaze vodi direktno u humanitarnu katstrofu koja bi Izrealu mogla da se vrati kao bumerang u medijsko-propagandnom smislu.
Pre nego što bi krenula invazija na Pojas Gaze, Izrael i SAD bi morali da obezbede velika finansijska sredstva Egiptu, uz pojedine ustupke, kako bi Kairo organizovao i opsluživao na Sinajskom poluostrvu velike kampove gde bi mogli da se privremeno smeste izbeglice, pre svega žene i deca iz Pojasa Gaze.
Poznato je da zalivske petromonarhije finansiraju i daju logističku podršku već decenijama islamskom terorizmu, često ideološki baziranom na pseudobrizi prema Palestincima i sa proklamovanim ciljem da se pobedi Zapad, oslobodi Jerusalim i unište Jevreji. Ovde treba naglasiti da motivi nisu panmuslimanski koliko praktični: mi vama novac i skloništa, a vi ne pravite terorističke napade na našoj teritoriji.
Iran još uvek nema nuklearni arsenal, ali ima hemijski, dok Izrael ima, prema procenama, stotinjak atomskih bombi (zvanično Izrael ne poseduje atomsko naoružanje, ali svi znaju da ga ima)Veoma važnu ulogu bi mogao, a neki smatraju i morao, da odigra Katar pogotovo oko talaca. Doha je svih prethodnih godina, pogotovo od 2014, unosila na stotine miliona dolara u Gazu uz odobrenje Netanjahuovih vlada. Izraelski premijer je smatrao da se ubacivanjem novca i poboljšavanjem životnih uslova u Gazi se smanjuju tenzije i mogućnost za terorističke napad.
Katar je ključna zemlja jer on obezbeđuje novac Hamasu da finansira administrativni aparat u Gazi, kao i bolnice, škole, i naravno terorističku vojsku. Ako neko može da utiče na Hamas to je Doha jer bez novca iz Katara Hamas ostaje bez ključnog finansijera. Uz to, Halid Mešal, neka vrsta šefa diplomatije Hamasa, živi između Dohe i Ankare, to jest između Katara i Turske i ima odlične odnose sa katarskim emirom El Tanijem i sa turskim predsednikom Erdoganom i može da bude čovek za vezu.
Buktanje rata između Izraela i Hamas može da pokrene i novi talas terorističkih akcija u Evropi i SAD. Što rat bude duže trajao, što bude više okrutniji i sa više civilnih žrtava, to će rasti opasnost od novih terorističkih napada, počev od izrealskih ambasada, sinagoga ili jevrejskih škola i institucija, bilo gde u Evropi i svetu.
Istvoremeno, režimi u arapskim, ali i svim zemljama sa muslimanskim stanovništvom, su u stanju pripravnosti, jer postoje ozbiljne indicije da su esktremitstičke islamske političke organizacije spremne da, metaforički rečeno, zapale trgove i mase koristeći antisemitizam i antizapadni sentiment, kako bi ostvarili svoju želju da se domognu vlasti.
Na kraju, postoji i jedan pozitivni scenario. Paralela između Jomkipurskog rata i napada Hamasa na Izreal 50 godina kasnije sama se po sebi nametala i pored toga što su dva događaja u suštini različita. Prvi je bio klasični rat koalicije država protiv Izraela dok je drugi krvavi teroristički pir, masovna likvidacija nedužnih ljudi i lov na nedužne civile koji su pretvoreni u taoce.
Međutim, ako bi se ponovio isti ili sličan scenario posle Jomkipurskog rata, svi bi bili zadovoljni i na dobitku, osim terorista i režima u Teheranu. Naime, vispreni savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Ričarda Niksona, Henri Kisindžer je iskoristio Jomkipurski rat da “iščupa” Egipat iz sfere uticaja Sovjetskog Saveza i da ga kooptira u zapadni deo sveta. Direktna posledica Kisindžerovog velikog posla su bili pregovori u Kamp Dejvidu 1978. godine, pod pokroviteljstvom Džimija Kartera, između egipatskog predsednika Anvara el Sadata i izraelskog premijera Menahema Begina. Tada je napravljen, dosada, najveći pomak u odnosima Izraela i arapskog sveta budući da je Kairo priznao Tel Aviv (Jerusalim).
Dakle, i iz ovog rata bi rezultat mogao da bude izbacivanje Hamasa i iranskog uticaja iz Gaze i dolazak novih političkih snaga koji bi uspostavili novi tip odnosa sa Izrealom, a Rijad i Jerusalim bi konačno mogli da uspostave diplomatske odnose. Još samo da pronađemo mlađeg i poletnijeg Kisindžera…
https://velikeprice.com/svet/tako-to-bude-kada-privatizujete-drzavu/
