Slažem se da Israel ne drži koncentracione logore. Barem ne one na kojima piše Arbeit macht frei. Ali je zato potisnuo arapsko stanovništvo u izbegličke logore koji nisu ništa drugo nego getoi, isti oni u kojima su nacisti držali Jevreje poput Varšavskog, Terezijenštata i drugih diljem Evrope, pre nego bi ih uputili u fabrike smrti. Ne opravdavam nikoga ali ovoliko stradanje civilnog stanovništva ima dosta sličnosti sa genocidom u II sv.ratu. U stvari sve na ovu temu je identično. Pa i nacisti su imali furgone u kojima je izduvni sistem bio povezan sa putničkim prostorom u kome su prevozili logoraše koji bi se tokom transporta pogušili!
Прво, какве везе имају нацистичке душегупке (тако су их звали Београђани) са Газом?
Друго, ко је притиснуо арапско становништво у избегличке логоре? Израел или арапске земље?
Конкретно, када је Газа у питању, Египат је увео веома строгу контролу кретања избеглица. У Сирији, Јордану (који је обухватао Западни Јордан, односно данашњу Западну обалу) и Либану избеглице имале слободу кретања и могућности да се на неки начин интегришу, под условом да се не одрекну статуса избеглице. У Гази, коју је Египат окупирао, били су потпуно одвојени од становништва Египта. Нису могли да нађу посао у Eгипту, нису могли slobodno да напусте Газу.
”The Gaza Strip is not a hell hole, not a visible disaster. It is worse. It is a jail." („Појас Газе није паклена јама, тј. место екстремне мизерије, није видљива катастрофа. Још је горе. То је затвор.") Ово је написала америчка књижевница и новинарка Марта Гелхорн (Marta Gellhorn, један од најбољих ратних репортера 20. века, једно време супруга Ернеста Хемингвеја. Жена која је пратила републиканске бригаде у Шпанији, прошла искрцавање на Нормандији и Бијетнамски рат, а каријеру ратног извештача завршила у старости од 80 година, пишући о инвазији Панаме) за Atlantic Monthly - у октобру 1961. године. Дакле то је било 6 година пре него што је Израел окупирао Газу, у рату из 1967. године.
Од стварних арапских избеглица из Израела (не рачунајући оне који су статус добили зато што су били погођени ратом) , скоро половина је била смештена у Гази, око 155.000. На том подручју је,
према проценама УН из 1946, живело око 145.000 Арапа. Број становника се удвостручио, то је већ била густина становништва од 833 становника по квадратном километру, поређења ради на ширем подручју Београда, густина је 560 по квадратном километру.
Ипак, током египатске управе, нико се у Гази није жалио против окупације, или залагао за палестинску државу.
Након израелске окупације, Израел је почео да инвестира у то подручје, дошли су и израелски досељеници. (Године 1946, у Гази је живело 3560 Јевреја, који су протерани у Израел. Након израелске окупације 1967, јаврејски насељеници су формирали 21 насеље. У време израелског повлачења 2005. године, било их је 8.000) Оно што је пуно значајније је да су Палестинци добили слободу кретања, могли су да раде на подручју Израела. Тек након прве интифаде (1988-1993) долази до повремених рестрикција. Ситуација се погоршава током друге интифаде (2000-2005). Израел се повлачи и поставља се ограда којом се ограничава улазак из Газе у Израел.
Прави проблеми настају након што је Хамас победио на изборима 2006. године. Убрзо након тога долази до напада Хамаса и отмице израелског војника, те израелске интервенције у Гази. Након тога, 2007. долази до краткотрајног рата Фатаха и Хамаса у Гази.
Газа не би могла да буде ”затвор на отвореном”, како је називају, да Египат није затворио своју границу према Гази. Разлоге за такав однос Египта треба тражити и у подршци коју су палестински терористи и екстремисти пружали свргавању Мубарака, али и исламским терористима на Синају.
Део рестрикција је био уведен и на захтев Палестинске самоуправе (Фатах), након што је Хамас преузео управу у Гази.
