Slet za 25.maj

[brodarski]

Svašta  i nije jedini. Sjećam ga se kad je dijelio medalje Šibenki.

[brka-65]

Mi iz Srbije se sećamo njegove čuvene rečenice..."neprincipijelna koalicija"...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[jadran2]

gdje je ona cuvena fotografija s velikim (malo) neurednim dzemperom?

[jadran2]

Jos jedna palubna stafeta

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[brka-65]

Dzemperovski ovaj put "live" sa Titom u VIP Lozi...

<iframe width="720" height="420" src="//www.youtube.com/embed/lbKUWguFCgQ?fs=1&start=" frameborder="0" allowfullscreen="true"></iframe>

[dzumba]

Ево нешто у вези слета за 25. мај, што вероватно нисте знали, али би данас, са данашњим искуством (они који су то тада гледали) предпоставили да је управо тако тако. Година је 1979. Те године је Тито последњи пут присуствовао слету и лично примио штафету од Саније Хисени (мислим да се тако звала). То је девојка која у посту који је поставио Брка-65 предаје Титу штафету.

Као млад официр сам три пута, у саставу 282. бВП, учествовао у обезбеђењу овог слета, тачније у обезбеђењу самог стадиона. Иначе, то је био прворазредни догађаја и обезбеђењу ове манифестације се придавао велики значај, пре свега због присутности друга Тита. Обезбеђењем је руководио штаб састављен од припадника МУП-а, ДБ-а, Гарде, односно Титовог обезбеђења и Војне службе безбедности (да напоменем био је и Штаб Слета, који је руководио организацијом и припремама). Спољни круг обезбеђења, око стадиона, спроводила је цивилна милиција и ДБ, а унутрашње обезбеђење, дакле самог стадиона војна служба безбедности и војна полиција, а саме свечане ложе титова непосредна пратња (примали су га на дан свечаности). За физичко обезбеђење стадиона био је задужен 282.бВП Управе безбедности ССНО. Те 1979.године ја сам са делом припадника вода војне полиције специјалне намене (данашње "Кобре") пар дана пре пре предбе добио задатак да појачам обезбеђење око атлетске стазе са задатком да не дозволим да публика уђе у терен и обрнуто. Ништа посебно, скоро рутинска радња.Ту смо били више да би "учили занат" и као превентива. Таквих покушаја (прескакања ограде) је било и раније, углавном пред крај приредбе када би родбина или колеге учесника покушавала да што пре дође до својих на терену (када крене она фешта о којој сам причао раније) и придруже се фешти.

Међутим, позове ме руководилац физичког обезбеђења (иначе помоћник команданта 282.бВП) дан пре почета приредбе у канцеларију која се налазила на самом стадиону, тик поред тунела из кога се улази на терен (са источне стране) и каже:"Слушај, ти ћеш оној девојци што уручије штафету да непосредно пред кретање према Титу, у овом тунелу одакле креће, да даш штафету коју ће она уручити Титу". Ја га гледам чудно и питам: "Зар штафету не доносе омладинци до стадиона". "Па доносе, али се та не уручује. Ко зна ко је све то дирао и шта је на њој или у њој. Титу се уручује иста таква, али потпуно безбедна, противдиверзијски и противтерористички прегледана штафета".  Такође, рече ми да ће ту штафету донети данас из противдиверзијског центра и да ћу је ја примити и сместити у посебну касу (у тој канцеларији), закључати и касу отворити непосредно пред уручење.Иначе, сам стадион, као и та просторија коју је користио руководилац обезбеђења као оперативни центра, су били под најстожијим обезбеђењем.  Нагласио ми је да ћу штафету лично дати тој девојци, али само пар секунди пре него што треба да крене (мислим да се почетак уноса штафете оглашавао неким сигналом, звуком или слично) и никако пре, чак и да она или било код други (без обзира на чин и положај) то тражи. Ону штафету коју донесу омладинци узећу и оставити касу.

Када је почела приредба ја сам све време провео у том тунелу испред врата те канцеларије, чекајући Саније Хисени и пратећи шта се дешава на атлетској стази одлакле крећу вежбачи. Она се појављује негде пред почетак последње вежбе заједно са неким омладинским руководиоцима који су били у штабу Слета и тражи ми штафету јер су им очигледно рекли да ћу јој ја то дати. Ја наравно следим упуства и кажем да не може док не дође она што је напољу носе и кад дају сигнал. Омладински функционер се мало буну, али ја не попуштам. Покушавам да причам са њом о другим стварима, али је она затворена, мало се прави важна и очигледно под тремом. Она штафета која се носи стиже заиста можда 15-20 секунди пре краја вежбе која претходи уношењу штафете. Узима је неко од мојих подофицира (који стоје ту са мном) и носи у канцеларију. Ја сам већ извадио ону која ће се предати и држим је у руци, али је не дајем Саније, иако ми је она тражи, све док није дат сигнал да она крене. Дајем јој штафету и то даљем већ можете да видите на поменутом снимку. Она "ношена" штафета је остала у каси. Кључ сам предао шефу обезбеђења, а шта је било касније и која је од тих штафета данас у музеју немам појма.

[Boro Prodanic]

Džumba, vrlo interesantan, a verujem i malo poznat detalj. Hvala što si ga podelio sa nama!

[jadran2]

Da, vrlo zanimljiv podatak.

[Rade]

Možda u ovoj priči treba tražiti objašnjenje za štafete koje se proadju preko eBay i ostalih internet prodajnih servisa - kao originali, naravno.

[dzumba]

Ево још пар детаља познатих само непосредним извршиоцима.

Платформа, степенице (на снимку се види као коса плава стаза са белим стубићима дуж којих су пружени украсни конопи) којима се последњи носилац штафете пење до Тита како би му уручио штафету, су једна импровизована , али доста чврста скела (од оних елемената као грађевинске скеле) у виду косог моста са ногарима на отприлике 2 метра. Ту скелу рукама (вуче се увис и према бини) подижу питомци Војне академије изабрани и увежбани за то. Подиже се непосредно пред наилазак нисиоца штафете, по сигналу лица које седи на месту где се тај мост додирује са тереном. Такође, поред седе два подофицира војне полиције и не дају ником да приђе на тај мост. Када подигну тај мост-скелу питомци остају да стоје као почасни шпалир, придржавајући је за сваку случај рукама како се не би вратила уназад (мада је то, због конструкције било скоро невероватно). Ово знам јер сам два пута (1974. и 1975. био међу онима који су подизали тај мост). Први пут сам ту допао јер сам као жгољав испао из екипе за извођење слетске вежбе. Други пут јер сам такође био низак за вежбу али сам имао искуство ( радио то претходне године ) и знао сам да то покажем другим питомцима којима је то било први пут.

Непосредно испред свечане бине, су наменски били распоређени изабрани питомци Војне академије (који не учествују на вежби, углавном у цивилном оделу, делом у униформама) и припадници официрског батаљона (у цивилу), а по целој западној трибини (мање и на осталима) такође,  изабрани и проверени официри и подофицири, понекад са породицама, некад сами. Наравно, било је и припадника разних служби безбедности у цивилу. Они су попуњавали отприлике 20% места, углавном оних ближе свечаној ложи. Сви они су већ у 17 часова били на стадиону (приредба је почињала у 20 часова а колико се сећам публика је могла да уђе од 18. часова) где су распоређивани на тачно одређена места и добијали су задатка шта да осматрају и прате. Дакле, сва кључна и у безбедносном смисли осетљива места су била попуњена провереним људима. Остала места места на западној трибини попуњавали су припадници дипломатског кора, као и грађани који су добијали улазнице преко синдикалних и партијских подружница.На западној трибини су седишта била нумерисана.

Стадион и је био подељен на безбедносне секторе при чему је за сваки важила посебна пропусница. И припадници обезбеђења, војници и старешине, припадници војске и полиције који су имали обавезе носили су пропуснице само за део стадиона где си имали потребу да бораве. Само су руководиоци обезбеђења имали пропусницу за све секторе. На дан почетка приредбе све раније издате пропуснице су престајале да важе и онима којима је то било потребно додељиване су потпуно нове пропуснице. Строго се водило рачуна ко је добио коју пропусницу и сви из обезбеђења су их носили видно истакнуте на реверу (у пригодном провидном носачу). Без тога ниси могао да уђеш, па да си био главом и брадом Никола Љубичић (тадашњи савезни секретар за НО). Наравно, пропуснице су биле потребне само улазе мимо оних за публику као и за кретање по стадиону. Публика је добијале карте које су се контролисале на улазу, такође врло строго.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Ово је пропусница (за руководиоце физичког обезбеђења) која је важила за сам дан слета, 25. маја 1979.године. На њој је назначено где имаоцу омогућава улазак, дакле на сва кључна места.

Гледано строго професионално, начин на који је рађено обезбеђење је било врло квалитетно. И данас се оваква шема обезбеђења јавних скупова спроводи код обезбеђења америчког и руског председника, па и других ВИП особа (глава великих држава) у свету.

[konjićev skok]

džumba
Hvala za jedno podsećanje na neke dane i događaje u kojima sam i ja svojevremeno imao prilike da učestvujem.Nadam se da će ovaj moj skromni prilog u vidu par propusnih dokumenata iz moje lične kolekcije koje smo koristili prilikom obezbeđenja manifestacije, doprineti bližem razumevanju dela posla koji je po svojoj prirodi manje poznat široj javnosti.

[konjićev skok]

Osim propusnih dokumenata, skenirao sam i par nalepnica za parkiranje u okviru stadiona.

[dzumba]

Богами, направио си лепу колекцију.Ја сам сачувао само ову коју сам приказо. Имам и једну са комеморације поводом Титове смрти.

Примећујем  пропуснице за (омладинске) функционере, али и карте за трибине. Видим карту за онај последњи, бар по мени, прави слет 1980. године. После тога је то више личило на слободно дружење и зезање него на дотадашње слетове. Тада (маја 1980.г.) сам био заменик руководиоца војног дела обезбеђења и током саме приредбе био сам у једној од ложа, заједно са колегама из полиције и неким новинарима (новинари су имали протекцију). Мора да смо се негде и срели. Заправо, можда, јер сам ја  крајем те године отишао у прекоманду и више никад нисам дошао на слет. На стадион ЈНА сам касније одлазио само када смо имали обавезну фискултуру за старешине Генералштаба или физичке провере.

[konjićev skok]

hvala
Ovo je samo deo, naravno ima toga još.Ocena  o priredbama nakon 1980 je sasvim na mestu ali šta se tu moglo kada smo morali da budemo tamo.Što se tiče propusnih dokumenata i kasnije se nastavila praksa menjanja "do podne" i "od podne" a ona sa Predsednikovim likom su važila za ceo stadion naravno i za svečanu ložu.Tokom priprema, prilikom ulaska u ložu, obezbeđenje koje je bilo u njoj nas je upisivalo tako da se u svakom momentu znalo ko i kada je ulazio.Ma šta reći, znalo se ko kosi a ko vodu nosi.Pozdrav.

[dzumba]

Ево оне пропуснице за дане када су обављане комеморације поводом Титове смрти. Ова је за Дом ЈНА за који сам ја био задужен. Сваког дана (5,6. и 7.мај 1980.године) је био неки скуп у Дому ЈНА: прво народни хероји, па пензонисани генерала итд..Обезбедђење је такође било јако строго и јако, са све антиснајперским томом на крову зграде.

Сећам се једне баш занимљиве анегдоте из обезбеђења једног од скупова тих дана. Спољно обезбеђење (делом у цивилу, "маскирано" међ грађанством, делом у униформи) ми јавља како се један мушкарац од око 40 година, мота око зграде. Ако неко познаје простор испред Дома ЈНА (данас Централни клуб ВС) зна да има један семафор са пешачким прелазом тик поред зграде (Француска улица). И поред строгих мера безбедности нисмо забрањивали кретање пешака преко тог прелаза нити пролаз возила кроз раскрсницу. Само су војна и цивилна полиција појачано регулисала саобраћај. Дакле, јављају ми да се непознат мушкарац више пута кретао преко тих пешачких прелаза, са једне на другу страну улице (унакрст, у свим правцима) и да непрестано осматра обезбеђење. Такође, јављају ми да носи цвеће и новине у руци и да је доста нервозан.

Изађем и војник испред улаза и подофицир у цивилу (дежурао у парку) ми покажу НН особу како стоји близу Народног позоришта и гледа према нама. Гледа лево десно и опет полако крену ка Дому ЈНА. Прође кроз парк испред, па на пешачки прелаз. Пређе улицу и стаде онако, више неодлучно куд би. Држи цвеће и новине у руци. Кратко ошишан, уредно обучен у одело са краватом. Ја одлучим да му приђем и легитимишем га и по потреби приведем. Гледа ме како прилазим и не мрда већ се смеши збуњено. "Добар дан, молим вас вашу легитимацију."- кажем ја строго. Он некако скрушено слеже раменима, не скида осмех са лица (онај "благо телећи" као када те мајка ухвати у крађи колача из шпајза),  поче да вади новчаник и каже - "Знао сам". Ја заузео приправан став да реагујем ако нешто покуша, подофицир у цивилу пришао и стоји му иза леђа,а војник са пушком коју је скоро скинуо са рамена. Само да мрднем оком био би готов. Прихватам легитимацију кад оно војна легитимација. Он ми говори као није знао за ово, да је знао да ћемо га привести али, ето нема избора и тд. Отварам легитимацију и гледам слику - он је. Питам га како се зове: Каже - "потпуковник, тај и тај, војна пошта та и та." Тачно, тако пише у легитимацији. Сад и ја мало у недоумици и размишљам да није он нека тајна контрола рада обезбеђења, а можда је маскирани терориста. Међутим НН лице ми каже. " Ма да друже поручниче, нисам ја никаква терориста. Знао сам да ћу вам бити сумњив али шта да радим.Право да вам каже, веровали ви мени или не, ја сам још пре недељу дана, пре него је друг Тито умро, заказао састанак са извесном дамом на овом месту, баш у ово време. Дала је оглас у овим новинама (показује ми новине и оглас) да тражи познанство, ја се јавио и договорили смо да се данас тачно у 12 сати нађемо испред Дома ЈНА. Ето, то вам је истина. Молим вас пустите ме да је овде сачекам.Одмах ћемо отићи" Гледам на сат, има још 5 минута. И даље ми је сумњив , али изглед, говор и понашање ми каже да не лаже. Проверавам га и питам за неке моје класиће из те војне поште где ради.Познај их. Ипак и даље сам неповерљив. Предлажем да даму ("другарицу") заједно овде сачекамо. "Ма друже поручниче, нити ја њу зна нити она мене. Знак распознавања су ове новине (неки илустровани часопис). Цвеће сам купио да јој га уручим као дар. Ако ме види са вама неће прићи. Пустите ме да је сачекам овде сам а ви ме водите ако не дође или покушам да одем". Ја мало размишљам, подофицир у цивилу (морнарички заставник Јеремић, искусан по свим женским питањима) ми намигује да га пустим. "Уреду, стајаћу на улазу" - кажем. Одмакнемо се. Он остаде да стоји стално се осврћући лево-десно. Пар минута касније, јавља ми радио-станицом заставник Јеремић из парка да дама долази. Гледам у парк и видим даму средњих година, добро држећу, са новинама у руци, иде помало неодлучно, гледа према Дому и нама. Мало је плаши обезбеђење, не очекује га. Ипак, прелази улицу опрезно и види њега , НН поптуковника са новинама. Гледа и он њу. Он пође ка њој, мало разговарају, она се смешка, даје јој цвеће. Мало причају смејући се. Показује јој да крену. Она пође, он се окрену и махну нам руком. Заставник ми јавља станицом: "Могли би да нас зову за кумове".

Догађај нисам пријавио надлежнима. Име потпуковника сам заборавио. Увек сам се питао шта је било са њима.