PALUBA

Dugo već pominjem ponešto što bi pripadalo u ovu temu u raznim drugim, uglavnom vezanim za događaje u Siriji i Ukrajini. Kad je već tako, hajde onda i da otvorim ovu temu, možda će neko imati ponešto i da kaže...

Svedoci smo da je industrijsko društvo (geopolitički: moderna) doseglo svoj maksimum, dalji razvoj u postojećim etničkim, nacionalnim, političkim, ekonomskim, religioznim, sociološkim i svim drugim okvirima nije više moguć. Zbog toga, po nespornoj logici, pre 20-ak godina dolazi do pojave post-industrijskog društva (geopolitički: postmoderne), koje postojeće okvire nemilosrdno razbija. Pojavu postmoderne ubrzalo je propadanje Varšavskog ugovora i posebno SSSR, što je ostavilo NATO kao pobednike a SAD kao jedinu svetsku super-silu.

Postmoderna se najlakše uočava u savremenoj globalizaciji, odnosno Novom svetskom poretku. Ciljevi su jasni: ostvariti ljudsko društvo bez elemenata koji koče razvoj:

1. Bez države sa svojim granicama;
2. Bez nacije sa svojim nacionalizmom, kulturom, jezikom (svi preostali govoriće engleski), tradicijama;
3. Bez društva sa svojim ljudskim pravima - ostaju samo prava pojedinca koja su iznad svega;
4. Bez porodice koja je osnovna ćelija tradicionalnog;
5. Bez religija, osim liberalnih verovanja u njegovo božanstvo novac;
6. Bez privatne svojine za "mnoštvo", naravno da privatna svojina ostaje za elitu ("zlatna milijarda").

Dakle, globalisti predviđaju elitu od "zlatnih milijardu" ljudi koji će vladati "svetskom vladom" i naravno, lokalno - na teritorijama na kojima će živeti "mnoštvo" - koliko ga preostane, jer ljudi neće biti ni važni. Zašto? Zato što je porodica zatrta, ljude će klonirati po potrebi (setite se kad je klonirana ovca Doly!) i tako dobijati jedinke neopterećene nacijom, verom, kulturom, tradicijom, ničim... dakle spremne da rade, naravno ropski. Za "zlatnu milijardu", naravno.

Za svih ovih šest tačaka imate dokaze u državi u kojoj živite: Evropska unija - ili ste u njoj ili idete ka njoj, za tačku 1; opšte nametanje američkih kulturnih i drugih vrednosti za tačku 2; surovi liberalizam za tačku 3; istopolne brakove, promene pola, popularizaciju "gej kulture" ... za tačku 4; stotine sekti za tačku 5;, e a tačka 6 će ostati za kraj - još je ranoi da nam se sve uzme. Ima tih dokaza mnogo više, treba samo pročitati šta pišu sami globalisti: Bžežinski u "Velikoj šahovskoj tabli", S. Hantington u "Sukobu civilazacija", F. Fukujama u "Kraju istorije", ili oni koji su na vreme shvatili i pokušavaju nešto da urade kao A. Dugin u svim svojim knjigama (posebno "Geopolitika postmoderne").

Tačka 6 je več odavno počela sa raznoraznim kreditima i zaduživanjem ljudi kod banaka. Kupiš stan na kredit od 30 godina, pa vidi koliko je tvoj ako ne platiš ratu. Na kraju po 30 godina je tvoj, ali se opet zadužiš pa jovo na novo...

Dakle, po globalistima, svet bi činila "zlatna milijarda" (zapitajte se da li će u toj milijardi biti Srba, Slovenaca, Letonaca, Bugara, Kineza, Rusa... ja sam se zapitao i mislim da neće, niko osim anglo - saksonaca i najužeg jezgra - elite Zapadne Evrope.) i ostatak - "mnoštvo" koje bi ropski radilo a ne bi toga bilo ni svesno. Kako ne bi bilo? Pa lepo, od silne zabave na Internetu, pornića, šou emisija koje idu uživo, sporta... ne bi nikada ni shvatili o čemu se radi, a kako bi većina več bili vaspitani u nekom automatskom centru, bez porodice, tradicije, kulture, ne bi imali čega da se sećaju...

Naravno, SAD bi vodile svetsku vladu. Neki koji sada misle da su im blizu, poslužiće kao oruđe dok su potrebni, a onda prelaze u kategoriju "mnoštvo". Naravno, atomsko oružje bi imale samo SAD, svi drugi ne bi bili dovoljno zreli za to. I naravno, SAD bi odluivale koja teritorija je dovoljno zrela, dovoljno "američka", a koja još nije...

Ima li alternative? Naravno da ima, čovek uvek ima alternativu. Srećom, globalizacija još nije potpuno pobedila, jednim delom zahvaljujući i vremenu koje je izgubljeno u ratovima na teritoriji bivše SFRJ (koju je trebalo razbiti, kao i SSSR, ČSFR, sutra RF, Kinu... u skladu sa tačkom 1 iz prethodnog posta).

Alternativa je ne jedan centar, jedna svetska vlada, već nekoliko globalnih centara: na primer - kinesko - japanski, evro - azijski (EU + RF), latino - američki, pacifički, afrički...

I u ovoj alternativi gubi se element naveden u tački 1, država, odnosno njen suverenitet, jer ovi globalni centri predstavljaće praktično imperije, samo će oni imati suverenitet. Verovatno je ljudsko društvo došlo do te tačke, pa kud god razvoj dalje krenuo.

U ovoj alternativi, ljudi bi mogli da zadrže svoj etnicitet, religiju, jezik, kulturu, tradiciju, samo bi lojalnost državi morali da prenesu na lojalnost imperiji - Balkan verovatno Evro - azijskoj. Setite se, sve velike imperije imale su u svom sastavu mnogo etničkih zajednica i uglavnom ih nisu "gušile"... Francuska je pre 200 godina imala oko 120 etnosa u sastavu svoje države, a danas? Samo Francuze - zato Francuska nije i neće biti imeprija. Rusija već hiljadu godina ima više od 100 etnosa i svi su živi, zato može da bude imperija. Može jer joj je SFRJ svojim umiranjem dala 10 godina da preboli rane nanete od strane Gorbačova i Jeljcina i počne da se oporavlja.

Božo, mnogo hvala što si se prvi uključio, posebno sam tebi hteo ovom temom da odgovorim jer nisam mogao u temama o kineskom ostrvu, Ukrajini, Siriji - otišao bih u debeli off.

Eto dakle, Rusija se u Siriji bori za goli život - ako ISIS tu prođe, nema stajanja do Kalinjingrada i Vladivostoka.

U Ukrajini Zapad gura Ruse na Ruse (poznato nam je to, jel`da?), gura prst u oko i pesnicu u stomak Rusiji. Ako Rusija dopusti da Ukrajina uđe u NATO - za 10 godina više RF ne postoji... Zato Rusija ne želi da se Donbas otcepi - ostatak Ukrajine bi odmah u NATO, pa Rusija opet gubi.

Zato Kina gradi ostrvo, da pokaže "NE" globalizaciji kakvu nude Ameri. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv ako neko hoće da jede nejestive pileće batake i hamburgere, pije Colu i Pepsi, imam protiv kada to počne da nameće drugima kao jedinu i univerzalnu vrednost.

Vidiš, razlike o kojima nisam mogao da pišem u drugim temama, razlike između SAD i RF - SAD to rade, počesto i golom silom oružja (pogledati koliko ratova i vojnih intervencija su SAD vodile u XX veku - šokiraće Vas broj!), a RF, Kina, neki drugi centri moći (mnogo manje, ali ipak centri moći) pokušavaju da zadrže glavu iznad vode. Zato su Rusi u Siriji i Ukrajini, Kinezi 1000 km od obale grade ostrvo... biće još svašta sličnog, čekajte da se uključe i Indija, Pakistan, Indonezija, Južna Afrika, Brazil...

Neće pileći bataci, haburger i Cola proći za večeru baš za svakim stolom!

A ako "zlatna milijarda" i uspe da pobedi, da umesto pet ili šest globalnih centara moći u budućem svetu bude samo jedan, njihov, toplo se nadam da će se ostatak sveta postarati da tu "milijardu" barem okrnji za 10 % ili mnogo više... što bi rekao Matija Bećković, "Ćeraćemo se još".

U međuvremenu, ja utvrđujem gradivo - trenutno čitam treći put A. Dugin: "Geopolitika postmoderne", red čeka S. Hantington, "Sukob civilizacija", to nisam pročitao već sigurno tri godine, pa Bžežinski, Mahan...

Interesantno je razmišljati do kada će Evropa dopuštati SAD da je koristi kao prost instrument? Naime, prema geopolitičkoj teoriji, unutar Civilizacije kopna, prirodni saveznici su Francuska, Nemačka i Rusija , a znamo svi koliko puta su međusobno ratovale ove države! Kada bi se taj savez realizovao, uz njega bi odmah pristale sve zapadnoevropske države kao i bivše članice SSSR, što bi značilo formiranje drugog svetskog centra moći, Telurokratske civilizacije ili Civilizacije kopna. To bi verovatno bio osnov za nastanak više-polarnog sveta koji bi bio mnogo zdraviji i bolji za ljudsku vrstu.

U Civilizaciji mora, prirodni saveznici su Engleska i SAD. Tu nema mnogo mesta za druge, svi koji sada misle da im je članstvo u NATO neko obezbeđenje, također su oruđe, koje će biti odbačeno među "mnoštvo" kada dođe vreme za odumiranje NATO, odnosno ako NATO uspešno odigra svoju ulogu svetskog policajca. Isto čeka i zapadnoevropske priobalne države koje prirodno pripadaju Civilizaciji kopna ali se dugo već nalaze na drugoj strani. Dobar primer za ovo je Grčka - zbog toga što nije na svom prirodnom mestu, nikako ne može na zelenu granu - bio sam još dete kad sam prvi put čuo izreku "dužan kao Grčka"... A Grčka je potrčala u NATO zbog problema sa Turskom, koja opet ima ambicije da bude jedan od polova multi polarnog sveta.

Trenutno je vrlo interesantan razvoj odnosa Turska - SAD - NATO, jer i Turska je nekada bila imperija i želi to ponovo da bude. U prirodi NATO je da joj to ne dopusti, posebno ne po cenu mogućeg preranog rata sa Rusijom - već sam našao neke članke u kojima se kaže da u NATO žale što ne postoji mehanizam za "izbacivanje članice iz saveza"...

Verovatno poneko misli da pišem gluposti. Neko će to i reći, iskreno ili po zadatku, nije važno. Onima koji sumnjaju preporučujem da pročitaju samo jednu od navedenih knjiga. I ja sam počeo sa jednom... :)

Drago mi je, da sam dio tog foruma. Barem nešto malo normalno u tom svetu. Moj poklon, Boro!

Hvala, nema na čemu.

Nije baš mnogo mudro što sam uopšte otvorio ovu temu, ali nije mi prvi put da kao Don Kihot jurišam na vetrenjače. I nije mi žao kada krilo vetrenjače mene udari - znao sam da hoće, žao mi je kada to krilo dohvati moju porodicu, što se dešavalo.

Sa druge strane, ako svi ćutimo, ubrzo ćemo postati kao insekti - dovoljno inteligentni samo za ono za šta smo projektovani da radimo. Primer toga vidite u SAD - pitajte prosečne Amerikance šta je to Grenland, kad je bila francuska revolucija, pitajte ih koliko je geografski daleko Rusija na tački najbližoj Americi - opet ćete se šokirati, ništa ne znaju. Zato što su projektovani samo da znaju ono što im treba za posao, ništa više.

Što više znaju, postaju opasniji. Čak ni svi oni neće biti u "zlatnoj milijardi"!

Boro,lepo napisano, i u večini se slažem sa napisanim. Treba Ameriki kontra strana, da jih drži u ravnoteži. I tu se trude Rusija i Kina. Ali ipak ne verujem u nijednu dobrotu sa strane trojice velikih, i da su spasioci. Svi gledaju na svoje interese.
I Kina i Rusija bi se po mom isto ponašale, da su trenutno toliko ispred ostalih kao što je trenutno SAD. Da menjam jednu čizmu za drugu ne ide. Treba biti ravnoteža.

Ono, šta smi ostavlja slab utisak za budučnost je to, da su imperije uvek rušene krvlju.

Slažem se, najjači bi se tako ponašao, pa ko god to bio.

Za imperije - SSSR to jeste bio, a nije pao u krvi...

Na sreču nije bio "vseobsegajoč" rat, ali su izbili lokalni sukobi. Velikog šefa zamenili "lokalni" veliki šefovi "wanna be" sa podrškom druge strane (nešto što su nekada radile obe strane).

Pre svega je to, bar po mom mišlenju,  posledica promenjenih moralnih vrednosti, gde je morala i dobrota zamenjena željom po € i moči. I dok se to kod svakog lično ne promeni  ne treba očekivati drugačiji/bolji sutra.

Možda je sada pravi trenutak da se osvrnemo na te odnose Hladnog rata i razvoja globalnog kapitalizma pre svega,


DESET STVARI KOJE TREBA ZNATI O HLADNOM RATU


Pre šezdeset godina, bivši britanski Premijer, Vinston Čerčil, govorio je na koledžu Vestminster, u Fultonu, Misuri, SAD. Istoričari su nedavno ovaj događaj označili kao zvanični početak Hladnog rata. Konfrontacija između socijalističkog i kapitalističkog bloka je usmerila istoriju sveta sve do današnjih dana.

1. Geopolitika, a ne ideologija

Hladni rat je bio duboko geopolitički sukob, ne ideološki. Sa stanovišta jednog od vodećih nemačkih teoretičara politike, Karla Šmita, globalni sukob između Istoka i Zapada bio je rezultat geopolitičke borbe između Zemlje i Mora. Sovjetski savez je bio zemaljski pol, centar Zemaljske civilizacije. Sjedinjene države su bile centar morskog pola. Sa Šmitom su se složili i Anglosaksonski teoretičari politike, uključujući i Gospodina Halforda Mekindera.
SSSR je imao osobine prave zemaljske civilizacije: kontrola nad ogormnim područjima zemlje, zatvoreno vojničko društvo, herojska etika i podređenost ekonomije politici. Sjedinjene američke države su prava morska sila: otvoreno društvo, demokratija, kontrola nad svetskim okeanima, trgovački sistem. U geopolitičkom smislu, konfrontacija između Rusije i Sjedinjenih država bi još uvek postojala, čak i da u Rusiji nije ustanovljena komunistička ideologija.

2. To nije bilo ništa neuobičajeno

Ova vrsta konfrontacije nije bila neuobičajena u istoriji sveta. Ranije su se ruska i britanska imperija nadmetale u kontroli Bliskog istoka, Kavkaza, Ventralne Azije i Avganistana, i sve to je bodilo u geopolitičku borbu na život i smrt. Nekada još mnogo ranije, Rim (zemaljski pol) i Kartagina, pomorska trgovačka imperija su se nadmetale za nadmoć nad Mediteranom.

3. Globalni konflikt

Principijelna razlika između Hladnog rata i drugih sukoba je u tome da je priroda Hladnog rata u tome da je globalni sukob. U njega su bili uključeni svi narodi sveta. Vodila se žestoka borba za uticaj na propadnike ztakozvanog Pokreta nesvrstanih.” Kao rezultat toga, sukob se pretvorio u mrtvu trku: ako jedna strana pobedi i osvoji neku oblast – nesumnjivo će izgubiti neku drugu.

4. Ko je započeo rat?

U Zapadnoj istoriografiji postoji ideja da je, u stvari, Sovjetski savez započeo rat. Međutim, činjenice govore drugačije. Zajednički štab za planiranje britanskih oružanih snaga je 1945. godine je razrađivao dva povezana plana za sukob između zapadnih saveznika i Sovjetskog saveza. Razradu oba plana je naredio Vinston Čerčil. Oba plana su dobila isto šifrovano ime: “Operacija nezamislivo”

Posle konferencije u Potsdamu, američki general Dvajt Ajzenhauer je, pod rukovodtsvom Predsednika Harija S. Trumana ustanovio “Planiranje celine”. Plan je podrazumevao nuklearni napad na SSSR sa 20 do 30 atomskih bombi. Namenski je određeno 20 sovjetskih gradova za uništavanje u prvom naletu: Moskva, Gorki, Kujbjušev, Sverdlovsk, Novosibirsk, Omsk, Saratov, Kazan, Lenjingrad, Baku, Taškent, Čeljabinsk, Nižnji Tagil, Magnitogorsk, Molotov, Tbilisi, Stalinsk, Grozni, Irkutsk i Jaroslav. Nepsredno pre toga, Sjedinjene države su bacile nuklearne bombe na Japan, ne bi li prestrašile svog istočnog saveznika i potčinile ga svetskog dominaciji Sjedinjenih država.

U to vreme, Sovjetski savez nije imao nikakve agresivne planove protiv svojih Britansko-američkih saveznika i probao je da pregovara o budućoj podeli moći. Atlanticistički pol je odbacio ove predloge za dogovor i izabrao da će umesto toga težiti svetskoj dominaciji.


5. Američka težnja za svetskom hegemonijom kao okidač za sukob

U predvečerje Hladnog rata, teoretičari politike iz SAD su izrazili potrebu da se SAD bore za globalnu hegemoniju. Planovi za stvaranje unipolarnog sveta su nagoveštavani mnogo pre Sovjetsko-američke konfrontacije. Krug Anglo-američkih globalista, koji se povezivao za Društvo Okruglog stola igralo je značajnu ulogu u razvoju Američkog saveta za spoljne poslove i Kraljevskog instituta za međunarodne odnose. Predsedavajući Saveta za spoljne poslove, Isaija Bouman i geostratezi Nikolas Spajkman i Robert Štraus-Kup su podržali ideju američke hegemonije. Slučaj Džejmsa Burnama, bivšeg trockiste je odličan primer – on je postao oštri pobornik svetske vlade i osnivač CIA.. Otvoreno je pozivao na stvaranje “Američke imperije” i može se smatrati prethodnikom Neokonzervativaca.


6. Geopolitički raspored nuklearnog oružja

Geopolitička konfrontacija Sjedinjenih država i Sovjetskog saveza se jasno ogledala kroz raspored nuklearnog naoružanja u okviru tradicionalne nuklearne trijade obe supersile.  SAD koje su kontrolisale svetske okeane su imale veliki broj svojih nuklearnih projektila na podmornicama. Sovjetski savez ih je, međutim, imao na zemlji. Sovjestski savez je bi otaj koji je izgradio posebne železničke i drumske nuklearne komplekse, za diskretno kretanje preko ogromnih teritorija SSSR. Slični projekti u SAD nisu prošli.


7. Evropa nestaje kao geopolitički pol

Hladni rat je bio proizvod globalne ravnoteže moći koja je bila ustanovljena nakon Drugog svetskog rata. Glavni rezultat za Evropu, bio je gubitak vodeće uloge evropskih država u globalnoj areni. Sudbinu Evrope su odreživale ne-evropske sile: Sjedinjene države i Sovjetski savez.
Suočena sa Nacističkom nemačkom i njenim evropskim saveznicima, kontinentalna Evropa je pokušala da bude nezavisni geopolitički pol, suprotstavljajući se talasokratiji Sjedinjenih država i Velike Britanije, kao i najvećoj evroazijskoj sili, Sovjetskom savezu. Pokazalo se da je to bila samoubilačka ideja. Rezultat je bio da su Nemačku i čitavu Evropu podelile SAD i SSSR.


8. Na scenu stupa Treći svet

Naizgled paradoksalno, Hladnim ratom je povećan značaj država Trećeg sveta u svetskoj politici. Značajno je i da sâm pojam potiče iz tog perioda. Smanjenje geopolitičke težine Evrope, kao i politike SSSR i SAD su doprinele raspadu evropskih kolonijalnih imperija. Obe supersile su se borile za uticaj u oslobođenim državama, a neke od država su to iskoristile za sopstvenu korist, manevrišući između dve supersile. Pokret nesvrstanih se pojavio kao institucija preko koje su predstavljene geopolitičke težnje ovih dražva.


9. Uloga mondijalističkih struktura u američkoj pobedi u Hladnom ratu

Glavnu ulogu u američkoj pobedi u Hladnom ratu je odigrala delotvorna “peta kolona” unutar Sovjetskog saveza, koja je stvorila ideologiju Perestrojke. Njeno jezgro je bio Institut za istraživanja sistema, koga je vodio Džerman Gvišijani – zet sovjetsnog premijera Kosigina. Institut za istraživanja sistema je bio sovjetski odeljak globalističkog Rimskog kluba. Vodeći sovjetski analitičari i istraživači su komunicirali a inostranim kolegama i usmerili se na ideologiju “konvergencije” dva sistema, koja je kasnija postala osnova Gorbačovljeve ideologije. Ovaj prozapadni deo sovjetskog establišmenta štitio je šef KGB, Jurij Andropov (kasnije Generalni sekretar Komunističke partije), čiji je nabliži krug saradnika stvorio plan za reformu Sovjetskog saveza na kapitalistički način i pregovarao sa Sjedinjenim državama o budućim sferama uticaja u svetu.

Ovaj deo sovjetske elite je sukob razumeo kao ideološki, a ne kao geopolitički. A to je bilo pogrešno. Sjedinjene države su podržale promene tako što je promena ideologije vodila ka kolapsu Sovjetskog saveza kao moćnog geopolitičkog pola.


10. Ša je sledeće?

Kako pokazuju događaji iz poslednje decenije, ispostavlja se da je američka pobeda u Hladnom ratu bila privremena. Već početkom 2000. godine, zemlje BRIKS su se proglasile liderima novog svetskog poretka- multipolarnog. Unipolarni svet je, u stvari, bio unipolarni trenutak (prema rečima Čarlsa Krauthamera).

Kamo sreće kada bi unipolarni svet bio samo trenutak!

Opadajuću ekonomsku moć, SAD sada projektuje za daljnju vladavinu svetom tako što još uvek najjačom vojnom moći utiče na stalno podsticanje konflikta na Bliskom istoku  i tako drži Evropu i Japan u zavisnosti od bliskoistočne nafte.

Važno je uočiti da je pre SAD Velika Britanija bila vodeća zemlja Civilizacije mora više od 100 godina. Nakon zamene na vrhu, Velika Britanija ostaje mozak, SAD postaje mišić Talasokratije.

I još jednu stvar treba uočiti: na svetu ne postoji država kao SAD - formirali su je ne religija, aristokratija, etnos, nego trgovci, veliki zemljoposednici, finansijski oligarsi. SAD su svoj Srednji vek "preskočile", nastale su iz više etničkih skupina u takozvanom "melting pot" - u, loncu za topljenje nacija... Zbog toga SAD ne daju mnogo na tradiciju, što je jedan od temelja Civilizacije kopna - jer tradiciju i nemaju.

A u Rusiji još svi voze Žiguline a u Kini bicikle, do moći i novca je svima otkad je svijeta i vijeka, amen!

Do moći jeste svima, to nije sporno. Sporan je drugi deo posta - o Žigulijima i biciklima, ili ga ja nisam razumeo. U obe države je standard odavno prerastao i Žigulije i bicikle...

Pa to i hoću kazati svi žele živjeti Američkim/Zapadnim stilom, a svi skupa idemo to se odavno zna u tri ... :)

Otkad je to američki način života?  :)

Obično, u slengu, blagostanje se naziva ''američki način života''.

Ima u tome istine, ali ne sasvim.

Ozbiljne države sveta prvenstveno misle o svom narodu. Njihova ekonomija, osim što je sazdana tako da se ''odabrani'' bogate na račun obične raje, omogućava i celokupnoj populaciji život dostojan čoveka!
Nisu u pitanju samo velesile (USA, GB), već i manje zemlje sa stabilnom ekonomijom kao što su Finska, Norveška, Danska, Švajcarska ... Blagostanje u tim zemljama je ispred ''američkog načina života''.

Mislim da je postojanje takvih država upravo kontrateza globalizaciji!

Како год било и имигрантска криза је део те глобализације. Када су већ успостављене комуникације свих врста између свих земаља, када се информације преносе практично тренутно (за пар сати), када су већ прокламовано права човека да боље живи, онда је илузорно очекивати да ће они који лоше живе наставити да живе тамо где је лоше. Сви желе и то одмах, барем за свог живота да боље живе. То је право свих људи. Е, сад они који су до сада добро живели нису превише ради да то своје "добро" поделе са онима који имају "лоше". Барем не сви и не добровољно. Рекао бих да је глобализације покренула једну еволуцију са појединачним револуционарним (ратним) догађајима која ће у неком наредном периоду од 100 и више година уједначити, односно смањити разлике између оних који добро и оних који лоше живе.

"Sit gladnome ne veruje" i nikada mu neće verovati. Pojedina ostrva zdravog razuma na svetu sve su manja. Da li će
se dostići i kada, kritična masa zla, pa da ono samo sebe pojede, neznam, ali znam da moram da pokušam da živim
normalnim (po mom mišljenju) životom. Ukoliko do ovoga i dođe mnogi nevini će neumitno potonuti sa zlom jer ga ima previše.
Možemo pozivati na buđenje svojih suseda, zabludele rodbine i prijatelja ali svako mora sam da oseti u sebi potrebu
da bude normalan i da ne posežeolako za naizgled slatkim ponudama globalizma.

Boro svak čast za ovaj topik.

Zanimljivo razmišljanje. Na Slovenskom, ali mislim da se da razumeti.

http://www.siol.net/priloge/kolumne/bostjan_m_zupancic/2016/03/tretja_svetovna_vojna.aspx

Interesantno razmišljanje, čitao sam i o tom propagandnom filmu BBC za početak WWIII u Litvaniji...

WWIII je počeo odavno ali će biti niskog intenziteta i trajaće dugo, dok globalni centri moći ne razreše dilemu iz naslova ovog topika.

Boro, ranije sam postavljao link za taj film. Ovde se može videti rutube.ru/video (http://rutube.ru/video/70855cda8b8e8533cdea370a3650a960/?ref=logo)

Gledao sam to, kako rekoh. Mislim da se radi o vrlo gruboj i sirovoj propagandi, skoro dostojnoj Gebelsa.

Problem je što dobar deo konzumenata TV programa nakon nekog vremena pogrešno prespoji neke veze, pa misli da se stvar iz filma već desila i na osnovu toga stvara svoje mišljenje. A to onda dalje sve polako utiče na mišljenje javnosti, koje se u stvari kreira i programira.

Pre 20-ak godina, kada je TO bilo potrebno, u Holivudu je napravljen film kako WWIII počinje na Kosovu, naravno, zna se ko je krivac - postoji već šablon iz WWI.

Boro, može jedno pod pitanje koje nije na nivou ovih svjetskih razmišljanja ali eto.
Da imaš plaću od recimo 10k€, dali bi te mučile ove stvari?

poz.

Na žalost, ove stvari ne ovise od plaće, ma kolika ona bila. Samo potpuni slijepac ili namjerno instruirani čovjek ne vidi da se sve okolo raspada, da sva su pravila pogažena i da bezakonje nastaje veliko. Ovo je samo moj komentar. Ne bih dalje širio priču, jer tema je ionako "klizava".

Ja živim u Srbiji i radim za jednu stranu kompaniju. Primanja su mi za lokalne pojmove više nego dobra. Uglavnom mogu
da živim pravi život srednje klase. Ali kako da ja budem srećan kada su oko mene ljudi koji su nesrećni. Šta meni znači novac
ako recimo moj komšija nema za normalan život. Ako ga pozovem na kafu a on nemože da uzvrati od druženja nema ništa.
Osvnimo se oko sebe, videćemo uglavnom nezadovoljne, ni mladi više nisu puni elana i želje za istraživanjem svi uglavnom
žive za danas a suta...... ??? ??? ??? ???

Nećeš verovati, ali mučile bi me isto kao i sada, samo što verujem da bih uz tu platu imao i malo više uticaja.

Mučile bi me jer razmišljam kako će živeti moja deca i unuci. Kažu da mi ovu planetu nismo nasledili od očeva, nego pozajmili od dece i unuka - po meni to važi i za društvene i socijalne odnose među ljudima a ne samo za životnu okolinu.

One koji primaju 10k mesecno ne interesuju misljenja i buducnost nas obicnih mrava. U vatru bi nas bacili. Njihovi unuci nece morati ni da se biju, niti da grade sruseno posle primirja.

Problem je u tome što globalizacija ne poznaje nacije, ustvari hoće da ih "iskoreni". Zamenom teza , liberalne struje prave od protivnika globalizacije nekakve nacionaliste u negativnom smislu. Pogotovu što se nacionalizmon služe poslednjih decenija u razne svrhe.To jest ako nisi s nama automatski si protivan, nema "nesvrstanih"  ;) koji trezveno vide suštinu.Nedavna izjava Anionija Pušića-Ramba koja objašnjava taj pogled iz ovog ugla:

– Nacionalizam je tema do 300 evra prihoda mesečno. Njima se servira ta priča. Kad plata pređe 500 evra, onda počinje razgovor o garderobi i kafićima. Kad pređe hiljadu, onda je top tema zdrava hrana, letovanja i zimovanja, a kad se popne na više od tri hiljade, onda prestaje svako palamuđenje. Ljudi onda pričaju o vremenskoj prognozi i ljubavi – rekao je Rambo i dodao da, budući da većina ljudi na ovim prostorima ima prosečnu platu od 300 do 500 evra (ako uopšte i prima platu), zato nacionalizam i jeste dominantna tema.

Jeste ružno to što je rekao, ali istina je neretko ružna.

Novac nije zaštita, novac nije oklop. Obložite se papirnim novčanicama i upucajte se, sve će vam biti jasno. Novac čini da se osećamo lagodnije, da zadovoljimo svoje ovozemaljske potrebe. Možemo kupiti dobro osiguranje, ako imamo dovoljno novca, ali novac ne može zaštititi od bilo čega. Novac ne kupuje zdravlje, potomstvo, sreću, istinsku ljubav. Naročito ne može zaštititi od onoga što grede. A... da, Vi, Gospodo draga, mislite da će Vas  EU i članstvo u NATO  spast! Bogami, od ovoga, neće. Ne govorim ja o Rusima, govorim o Vama samima. Mi, mravi, nedostojni života, mi, klasično i hrišćanski vaspitani "uebermenschen", kleti raskolnici, bolje ćemo proći od vas. Živi bili, pa videli.

Pa ond aljepo uzmi ponovo pročitati kapital (ja krenuo ali ne ide kao nekad) a ne ove žvrljarije o teorijama urote.

Drug Marks je odavno to ljepo objasnio, kapitalu je najveći neprijatelj on sam.
Taj stalni rast koji se traži je njegov najveći uteg pošto živimo u zatvorenom sistemu.

Baš zbog toga sam krenuo nanovo pročitati gradivo i pokušati shvatiti o čemu se zapravo radi.

Oduvjek smo živjeli u carstvima, pod kraljevima a sad su došli neki novi igrači sa novim nazivima ali u osnovi sve isto.
Svaka sila za vjeka.

poz.

Kapital mi je sa svom ostalom literaturom potonuo 1991, inače bi ga sigurno čitao ponovo.

Ne radi se o teoriji zavere - autori koje navodim, osim - Dugina, svi redom su Ameri ili Britanci - dakle sami govore šta rade i šta će raditi. U tome je suština - nedovoljan broj ljudi čita tu literaturu, a oni koji pročitaju pa dignu glas - ili budu lupljeni po glavi ili kupljeni. Gotovo svi.

Boro, maltene do juče imao sam identične poglede kao i ti.

Međutim, u poslednje vreme, ljudska bahatost oko mene toliko me je dotukla da sam postao sasvim dezorijentisan.
Nezainteresovanost ljudi za sve što se događa oko njih i ljudska bahatost i pohlepa su stvari koje me prosto organski bole kada ih vidim. A ne mogu se boriti protiv toga jer saveznika u okruženju nema (pritajili se i čekaju bolja vremena).

Zbog toga, okrećem se ka orijentaciji da me savršeno boli za sve oko mene, ali mi nešto ne ide ...
Još uvek mi je to teško prelomiti, jer mi karakter ne dozvoljava takvo razmišljanje i takav odnos prema okruženju u kojem živim, ali ću morati prebroditi, jer se bojim za vlastito zdravlje!

Znam kako razmišljaš, sad je negde 45 godina kako se znamo...

Razmišljao sam gde ovu vest da postavim, nadam se da Boro nema ništa protiv jer globalizacija sa sobom nosi i ovakve odluke. One se sada i ovako sprovode stavljanjem pod jednu kapu svega i svačega (jedna vlada,vojska,moneta, nacija, pol,..). U Kaliforniji već nekoliko godina deca ne mogu roditelje oslovljavati sa mama ili tata jer to diskriminiše usvojenu decu jednopolnih "roditelja" itd. Ova odluka u vezi s toaletima nije mogla da se reši dogradnjom tolaleta za "transrodne" jer je to po njima diskriminacija i izdvajanje.Dakle većini se ukida i najobičnija privatnost u javnom kupatilu.Postaćemo hermafroditi na kraju....Sve ovo i nas čeka jednog dana ako se ne dozovemo pameti...


Njujork ukida podelu na ženske i muške toalete

U Njujorku je stupila na snagu odluka gradonačelnika po kojoj se ukida podela na ženske i muške toalete. Stanovnici i posetioci Njujorka mogu da koriste toalete koji su u vlasništvu grada prema sopstvenom osećaju rodnog identiteta, a ne prema polu.

LGBT populacija, koja u Njujorku ima oko 25.000 pripadnika, veruje da će ovaj potez pomoći u promovisanju njihovih prava.Odluka liberalnog njujorškog gradonačelnika Bila de Blasija u praksi znači da će transrodna osoba koja se oseća kao žena, iako je po polu muškarac, moći da uđe u kabinu za žene, prenosi N1.
Odluka se odnosi i na javne bazene, garderobe i slična mesta

rs-lat.sputniknews.com (http://LGBT populacija, koja u Njujorku ima oko 25.000 pripadnika, veruje da će ovaj potez pomoći u promovisanju njihovih prava.
Odluka liberalnog njujorškog gradonačelnika Bila de Blasija u praksi znači da će transrodna osoba koja se oseća kao žena, iako je po polu muškarac, moći da uđe u kabinu za žene, prenosi N1.
Odluka se odnosi i na javne bazene, garderobe i slična mesta


Опширније: http://rs-lat.sputniknews.com/zivot/20160309/1103851981/toalet-musko-zenski-Njujork.html#ixzz42Uhzkf1W)

Zašto bih se ljutio, nisam ja vlasnik topika, a osim toga, tvoj post perfektno oslikava moju osnovnu ideju: kuda idemo ako se bez borbe prepustimo talasu globalizacije.

Eto kuda idemo, ka društvu insekata bez ličnosti, programiranih da rade strogo samo svoj posao i nakon toga zure u TV ili bazaju po Internetu.

Некада смо говорили и маштали о Западу. Сад, кад су срушена сва правила, Запад нам се намеће. Нови канони набијени насилничком глобализацијом, терају Србе да сами себе, по ко зна који пут, наложе на ватру. Нажалост, има људи који су у толикој мери затровани западном пропагандом, да још увек разрађују тезу: ми немамо куд. Слику употпуњују лидери политичких странака, разне коалиције и савези за промене. Жеља за влашћу гони их у… трагању за доказима да је само њихова демократија она права, да је по укусу Запада и да ће нас само та странка довести до Европе. А шта ако ја нећу у Европу коју ми нуде антисрпски политичари усмереног образовања? Или: шта нам та америчкa удворица, окупирана војно и финансијски, може подарити и по коју цену? Зар нам нису већ довољно подарили? Расточили су нам државу, истерали са сопственог огњишта, и све то у име некакве демократије и цивилизованог друштва.
О људи, оно што нам Америка приређује не могу више да подносим!

A globalizacija još nije sprovedena do kraja, kako bi je tek podnosio da jeste?! Nikako, vrlo malo naših vođa bi bili u "zlatnoj milijardi", a mi...

Inače, nekoliko puta sam pomenuo "zlatnu milijardu". To je projektovani "optimalni" broj stanovnika Zemlje ljudske rase. Zato se svako toliko pojavljuje neka nova bolest... ispituju se mogućnosti za naglo i drastično smanjenje broja stanovnika planete.

A ako se sprovede taj plan, ni svi koji su u prvi mah ostali u "zlatnoj milijardi" neće vladati - neće imati nad kime, nego ropski raditi... To je sudbina svih koji nisu anglo-saksonskog porekla.

Eto do kraja ogoljene globalizacije. I napominjem ponovo: nije teorija zavere, nije nečija fiks ideja, samo pažljivo čitanje knjiga koje su napisali vodeći geopolitičari Zapada.

https://www.youtube.com/watch?v=xteR4mSq9Nw

Ovaj tekst sam izvukao iz novina, kao komentar bezimenog čitaoca,
Ima smisla i težinu, pa ga postujem da procenite sami, gde je izvorište trenutnog previranja na kugli:

Nedelja 28.02.2016.13:10

Svi sukobi u svetu, sve promene granica, javno mnjenje i raspoloženje, ratovi i revolucije planiraju se u Vatikanu, a izvršavaju preko Londona i Vašingtona! Od podele hrišćanske crkve na Istočnu i Zapadnu 1054. godine pa do danas, postoji u politici Vatikana kontinuitet, u smislu nastojanja da pod svoju dominaciju stavi sve hrišćanske crkve - menjali su se samo oblici borbe, strategija i taktika. Prvi svetski rat koji pokreće rimokatolička monarhija napadom na Kraljevinu Jugoslaviju, donosi strašne vojne i civilne žrtve. Tokom Prvog svetskog rata u Austro-Ugarskoj je funkcionisalo 10 velikih koncentracijskih logora, uz još 290 manjih, pratećih logora i zatvora. Što reći o Drugom svetskom ratu? Prema američkim izvorima preko 1.400 katoličkih sveštenika u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini u toku Drugog svetskog rata su lično klali, mučili, silovali, ubijali na razne načine i nasilno prevodilo u katolicizam. Vatikan je kriv i za raspad Jugoslavije. Sve je dogovoreno na sastanku pape Ivana Pavla II s nemačkim ministrom Genšerom. Tog, 26. novembra 1991, državni sekretar Vatikana uputio je memorandum sa zahtevom za priznavanje Slovenije i Hrvatske kao nezavisnih država, svim članicama Konferencije o evropskoj sigurnosti. Posle tog vatikanskog memoranduma, Slovenija i Hrvatska su priznate kao nezavisne države, što je izazvalo žestoke sukobe i rat. Vatikanska banka, preko organizacija poput Opus Dei, Malteških vitezova i sličnih financirala je pokret Franje Tuđmana. Između SAD, Vatikana i Nemačke sklopljen je 1976. godine tajni sporazum u 11 tačaka. Jedna od središnjih teza ovog sporazuma bila je ideja o federalizaciji sveta. Američki geopolitičar Zbignjev Bržežinski vidi glavnu opasnost u pravoslavlju, dok poznati S. Huntington, piše da su Rusija i njena pravoslavna civilizacija neprikladne za Novi svetski poredak. Zato tu civilizaciju treba uništiti. Katolička crkva, nekada filofaš,istička, danas filoamerička, zajednica od milijardu i 200 miliona vernika, predstavlja jedan od glavnih stupova u američkoj politici globalizacije. Koren svega ovoga što se događa u Ukrajini, kao i mnogo puta do sada, je u Vatikanu, koji je vekovima ratovao protiv pravoslavnih, da bi im, što milom, što silom, nametnuo svoje tumačenje hrišćanstva. Papizam je to, a on je gori od ateizma, jer propoveda lažnog, velikoinkvizitorskog 'Krista'. Ukrajina nema nikakve veze sa suverenitetom, demokratijom ili 'ruskom agresijom'. To je sve propaganda. Sve se svodi na moć, imperijalnu ekspanziju i proširenje sfere uticaja. Može se izdvojiti čitav niz aspekata koji demonstriraju sličnost i direktne paralele između agresije Zapada u Jugoslaviji devedesetih godina i ovoga što se događa u Ukrajini 2014 – 2015. godine. Sličnost po pitanju dovođenja nac,ista na vlast. Kao što se u ratu protiv Rusije koriste ukrajinski na,cisti, na vlast u Kijevu su pučem došli nac,isti koji su započeli s progonom Rusa. Primerice jedna od paravojnih formacija koja učestvuje u agresiji na Novorusiju 'Azov', kao amblem ima okultne oznake SS-a i 'Crno sunce' Anenerbea, koje se nalazi u dvorcu Vevelsburg. Anenerbe je tajna organizacija koja je oblikovala ideologiju Nac,ističke partije i Trećeg rajha. Na strani kijevske hunte bori se najgori ološ iz SAD i EU. Nac,isti u Odessi su spaljivali Ruse, a u okupiranim selima Novorusije ub,ijaju sve što stignu. Baš kao i na Balkanu, glavni naglasak u Ukrajini stavljen je na etničke proturečnosti. Vatikan jedan od organizatora Euromajdana, koji se približava granicama Rusije. DANAS NA ZAPADU UKRAJINE GORE PRAVOSLAVNE CRKVE – NAMEĆE SE KATOLICIZAM! Ukrajinski na,cisti osvajaju pravoslavne hramove, muče i ub,ijaju sveštenike (na Donbas ih gađaju iz artiljerijskih oruđa). Kijev, koji je bio središte pravoslavne teologije i nauke uopšte, danas pretvaraju u katolički grad. Ukrajinski na,cisti i šovinisti danas uz pomoć zapada i Vatikana pripremaju potpuno čišćenje Rusa sa vekovnih teritorija na kojima žive kako bi očistili prostor od pravoslavlja. Poznata je izjava pape, dana u vreme telemosta s moskovskim rimokatolicima: 'Ako postoji jedna Europa i jedna valuta – onda i Crkva treba biti jedna!' Na koju se Crkvu misli – Pravoslavnu ili Rimokatoličku, nema mesta sumnji. Dakle: jedna država, jedna valuta, jedan papa. Očito je da politika koju vodi Vatikan ima sve odlike imperijalističke politike, koja nastoji različite narode i kulture objediniti, zarad ostvarenja zajedničkih globalističkih ciljeva i ideja. Globalizam je demonska ideja. Daj Bože, da se nikada ne ostvari, inače se vraćamo u robovlasnički sistem i robovlasničko doba. To je ono što razara veru, naciju, porodicu, moral, ljudsko dostojanstvo, celi svet. Gospodin će, kao i do sada, pobožni pravoslavni narod voditi putem Istine Svoje, štiteći ga od svih zabluda i laži, pa i od najotrovnije, iako najzaslađenijeg – papinskog ekumenizma. Partnerstvo između Vatikana i Hitlera službeno je sklopljeno 20. jula 1933. potpisivanjem konkordata između Svete stolice i nemačkog Rajha, kada su se nemački sveštenici službeno zavetovali na odanost Hitleru. Nac,izam nije poražen u Drugom svetskom ratu, poražen je Wehrmacht, nakratko je poražena država Nemačka ali je ideologija nac,izma preživela. Danas se 'Četvrti Rajh' organizuje na istim principima korporativne države kakva je bila nac,istička Nemačka, s tom razlikom što je novi korporativni projekt profinjeniji, ne nose se više crne uniforme i kukasti krstovi. Danas je pristup okrenut prvo ekonomskom potčinjavanju sveta, a oružana sila koristi se samo protiv neposlušnih država i naroda. Krajnji cilj je isti: porobljavanje zemalja, ako može i čitavih kontinenata i pljačka njihovih resursa. Razbijanjem Jugoslavije, agresijom na SFRJ, SAD i EU (Nemačka) su pokazali da su pravi naslednici Adolf Hitlera. Kao i Hitlera njih može zaustaviti samo snažan i odlučan otpor.

Izvor: http://vesti-online.com/Vesti/Svet/555174/Zbog-ruske-pretnje-Britanija-mora-da-ostane-u-EU

Interesantno mišljenje, ali po mom mišljenju nije velika verovatnoća da tu nešto ima. Globalizacija iz jednog centra, "pola" naime, nastoji da uništi i religije, pa Vatikan može samo da koristi kao alatku dok joj može poslužiti, a u Vatikanu su ljudi koji razmišljaju i sigurno to znaju. Uostalom, nije problem znati sve ciljeve i namere jednopolarne globalizacije - u nekoliko knjiga njihovi najveći filozofi sve su otvoreno napisali, mnogo jasnije i otvorenije nego što je to Hitler napisao u "Majn Kampf".

Interesantno je kako Aleksandar Dugin, rekao bih vodeći u grupi filozofa koji zagovaraju multipolarnu globalizaciju umesto jednopolarne vidi svet 2050. godine:

- u svetu kreću "anti globalističke revolucije" naroda i nacija;
- nekoliko atomskih bombi eksplodira na teritoriji SAD sa ogromnim žrtvama;
- kreću regionalni ratovi zagovornika i protivnika takve globalizacije sa upotrebom atomskog oružja;
- širi se broj država koje nabavljaju atomsko oružje jer jedino ono garantuje kakvu - takvu sigurnost;
- formiraju se četiri centra globalizacije: 1. SAD + Kanada + Centralna i Južna Amerika; 2. Evroafrika - EU + Afrika +
  Arapski kalifat; 3. Evroazija (RF + ZND + Iran, Pakistan, Turska, Indija; 4. Tihookeanski kondominijum
 (Kina + Japan+ Malezija, Indonezija, Australija);
- Kina se širi etnički u Istočni Sibir, na Daleki istok RF i na jug, čak do Australije;
- SAD ostaje velesila ali sa znatno smanjenom moći i uticajem;
- javljaju se nove bolesti, ogromna većina stanovništva Zemlje gine u ratovima ili umire od posledica ratova i bolesti;
- u SAD kreće građanski rat između WASP i latinokatolika + Afroamerikanaca sa druge strane...

Napominjem da ovo nije moja misao, samo je prenosim.

Sad, kako bilo da bilo, možete se malo zamisliti i sami analizirati neke od ovih misli, čak i nabaviti koju od knjiga koje pominjem.

A možete i uzeti hamburger i Coca - colu i upaliti TV, kako hoćete. Možda lav stvarno ne vidi noja kada noj nabije glavu u pesak, ko zna?

Iako samovu vest postavio i u Temi o Mašini sudnjeg dana, milsim da zbog bojom označenog dela teksta pripada i ovde.

Subota 19.03.2016.21:10 Tanjug, Vestionline A

"Svet je danas bliži nuklearnom ratu nego ikada"

Zbog eskalacije tenzija između Rusije i Zapada, svet je danas bliži nuklearnom ratu nego što je ikada bio otkako je okončan hladni rat, upozorio je predsednik ruskog Saveta za međunarodna pitanja i bivši ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov.  

On je, govoreći na tradicionalnom Briselskom forumu koji organizuje Nemački Maršalov fond u SAD, rekao da je opasnost od sučeljavanja uz upotrebu nuklearnog oružja danas u Evropi veća nego što je bila 80-ih godina prošlog veka.

- Danas imamo manje nuklearnih bojevih glava, ali opasnost od njihove upotrebe raste i ovakva situacija je opasna za sve nas - istakao je Ivanov.

On je, takođe, upozorio na moguće posledice trke u naoružanju između Evrope i Rusije, rekavši da će "sasvim sigurno, čim SAD rasporede svoj raketni sistem u Poljskoj, na primer, Rusija odgovoriti tako što će rasporediti svoj raketni sistem 'Iskandar' u regionu Kalinjingrada".

Prema njegovim rečima, Rusija više nije istočni bok propale "velike Evrope", već postaje zapadni bok "sve veće Evroazije u usponu".

Izvor: http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/559795/Svet-je-danas-blizi-nuklearnom-ratu-nego-ikada

Mislim da je veliku ulogu u obnavlajnju pretnje nuklearnim udarom, sa bilo koje strane, igrala proizvodnja tzv. taktičkih A punjenja vrlo male snage, reda 1Kt i manje. Ta se punjenja mogu spakovati i u granatu 155mm, ili možda 203mm, u običnu taktičku raketu, ili čak SVRL. Misli se dakle, ako je snaga mala, da su i posledice male, tj. da neće poginuti 100.000, već samo par hiljada ljudi. Par hiljada mrtvih..., jedan blok zgrada, pa šta je to... ništa, misle neki "ljudi". Strašno.

Ne slažem se, mislim da je veća opasnost od nuklearnog rata zbog naraslih geo - političkih ambicija zapadnog bloka i još više zbog faktičke politike istog bloka, odnosno sprovođenja tih ambicija u delo, a sa druge strane RF je ojačala i ne vode je više Gorbačov i Jeljcin.

Da li su A punjenja od jednog ili sto kilotona mislim da je u drugom planu.

Jedno situlacija... svi znaju... da nekoga svrbe prsti... samo malo da bumbnemo bumbu! Malecku bumbu!

Svi se bojimo A-bombe, ali trenutno više ljudi umire od noža nego od A-bombe. Upotrebu A-bombe vidim više kao ne efikastnost "normalnih" akcija i korak nemoči.

Evo kako ja vidim globalizaciju.Pošto loše pišem upotrebiću tekst iz Enciklopedije.Dopunio bih da ovdje ne piše da se ona ostvaruje i vojnim sredtvima te "prolećima" i organizovanim preseljenjem stanovništava.Ne bih se složio da ona može biti iz više centara jer to tada nije globalno nego cijepanje svijeta.Znamo tko je globalna sila i odakle prema tome ide globalizacija pa ne bih o tome.

Globalizacija
Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Globalizacija je proces kojim se u današnjem svijetu postepeno ukidaju ograničenja protoka roba, usluga, ljudi i ideja među različitim državama i dijelovima svijeta, odnosno ideologija koja za cilj ima njegovo opravdanje.

Globalizacija svoje korijene ima u režimu slobodne trgovine čiji je glavni zagovornik bio Britanski Imperij u 19. vijeku, i koji je nestao za vrijeme prvog svjetskog rata i uvođenjem protekcionizma među ratom osiromašenim velikim silama.

Iako su pokušaji globalizacije započeli još nakon drugog svjetskog rata, taj proces se intenzivirao tek sa završetkom hladnog rata i uspostavljanjem SAD kao jedine globalne sile. U njoj je kao dominantna ideologija vladao ekonomski liberalizam te je agresivno promovirana globalizacija kao rješenje većine problema u suvremenom svijetu.

Zagovornici globalizacije tvrde kako bi ukidanje carina i drugih ograničenja dovelo do jačanja tržišne utakmice, odnosno pojave kvalitetnijih roba i usluga. Također se navodi kako bi intenziviranje kontakta među ljudima i državama u svijetu smanjilo mogućnost velikih sukoba.

S vremenom, a pogotovo nakon dolaska Georgea W. Busha na vlast u SAD, razvio se antiglobalizacijski pokret kao reakcija na globalizaciju. Antiglobalisti drže kako će globalizacija u svom neograničenom obliku cementirati nejednakost u svijetu, učiniti siromašne države ovisnim o bogatima i spriječiti ih da razviju vlastite ekonomije, odnosno da će svijet staviti pod kontrolu multinacionalnih korporacija motiviranih profitom umjesto brigom za dobrobit čovječanstva.

Poz.

@Karlo, par pitanja za tebe:

1. Da li si o globalizaciji čitao još negde osim na Wikipediji?
2. Ko upravlja Wikipedijom?
3. U tekstu u Wikipediji su sigurno navedeni svi ciljevi globalizacije, i sve posledice?
4. Šta će biti sa malim državama, posebno onima koje leže na linijama dodira civilizacija, kao što je slučaj sa Srbijom?
5. Zbog čega globalizacija jeste ako postoji samo jedan pol, a nije ako ih ima 4 - podsećam da danas na svetu ima gotovo 200 država - zar ne bi moglo da se kaže da je globalizacija i ako se taj broj smanji na četiri?

Nemoj meni odgovarati ovde u topiku, odgovori sebi. I razmisli malo izvan onog što kaže Wiki, vrlo često daje netačne podatke.

Globalizacija je kad (neke) neuke i korumpirane vlade dozvoljavaju slobodni protok stranih roba i usluga pritom unistavajuci svoju privredu.
Globalizacija je kada (neki) centri moci odluce zatvoriti profitabilne avio-linije u korist inozemnoh avio-prijevoznika, a ovi, nakon preuzimanja, odmah podvostruce broj letova i putnika.
Globalizacija je kada mladi skolovani (a bogme i stariji) napustaju svoju domovinu radi egzistencijalnog opstanka.
Globalizacija je kada strane lokomotive i vagoni vrse unutarnji prijevoz.
Globalizacija je kada je najvisi upravni aparat stranog podrijetla i ne mari za veliku vecinu stanovnistva.
Globalizacija je kada su svi ili vecina trgovackih centara u stranim rukama koji plasiraju robu sumnjive kvalitete, a gladni narod to biva prisiljen kupovati.
Globalizacija je kada ti govoreda je bijelo neke druge boje.
Globalizacija je kada ti odvjetnicke povlastene kuce naplate ovrhu od 140 EUR-a za dug od tri EUR-a.

Globalizacija je kada ti ministar zdravlja javno kaze da za kvalitetnu medicinsku uslugu odes na ljecenje u npr Svicarsku i za to platis (jer on tako kaze) - iz svog dzepa (ostali neka koriste usluge nize kvalitete u zemlji).

Globalizacija je kada ti kradu prirodne resurse u nekom visem interesu.

I takva globalizacija - kuda vodi? 

Veliki uporno zezaju male za ideale ginu budale...

https://youtu.be/tTr7-NMg1gc

Slažem se u potpunosti sa tobom.

ŽIVETI SA GLOBALIZACIJOM I SPASITI ŠTO SE SPASITI MOŽE


Tekst pisan za naučni skup “Nacionalne ekonomije u uslovima globalizacije” 22-23.05.2015 Andrićgrad

09/05/2015  Nebojša Katić


Da li je globalizacija samo nastavak starih procesa imperijalne ekspanzije, ili je u pravu Gidens (Anthony Giddens) koji u globalizaciji vidi neminovni i radikalni hod moderniteta[1]?

Da li je globalizacija spontani proces iza koga stoji nevidljiva ruka tržišta, ili je reč o kontrolisanom procesu kojim združeno upravljaju vidljive ruke transnacionalnih kompanija i međunarodnih organizacija (Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije i sl.)?

Da li je globalizovani svet najbolji od svih svetova kako tvrde neoliberalni teoretičari, ili je reč o procesu velike socijalne regresije i brutalnog izrabljivanja kako misle antiglobalisti?

U akademskoj ravni, u moru tekstova koji se neprekidno publikuju, zastupnici svake od pomenutih ideja naći će uporište za racionalizaciju i odbranu svojih stavova.

Na drugoj, empirijskoj strani, situacija je jednostavnija, bar kada je reč o uticaju procesa globalizacije na male i nerazvijene države. Za većinu ovih država, procesi globalizacije su najsličniji procesima kolonizacije. Ti procesi su potencijalno čak i maligniji od kolonizacije devetnaestog veka, budući da kolonizatori više nemaju nikakvu socijalnu odgovornost prema novim „urođenicima“. „Teret belog čoveka“ više ne postoji – velike sile su se tog tereta oslobodile[2].

Nova kolonizacija je a la carte, i kolonizator uzima ili kupuje samo najbolje, dok nejakoj državi prepušta da brine o svemu drugom (infrastrukturi, socijalnom miru, itd.). Gnev i socijalno nezadovoljstvo koji globalizaciju prate se tako usmeravaju prema lokalnoj političkoj i ekonomskoj eliti, dok strani vlasnici ostaju u sigurnoj zavetrini. Štaviše, oni se često doživljavaju i kao lučonoše vrline i prosperiteta i kao jedina svetla tačka na ekonomskom nebu.

Da paradoks bude veći, danas su žrtve kolonizacije i države čije istorije beleže relativno dugu tradiciju nezavisnosti – poput istočnoevropskih, na primer. Svojim stalnim vapajima za stranim investitorima, te države su dobrovoljno i radosno kolonizaciju prizvale.

Ako su sva velika preduzeća u rukama stranaca, ako je najveći deo finansijskog sistema u rukama stranaca, ako se resursi države predaju strancima na korišćenje, ako međunarodne institucije određuju pravce i modalitete ekonomske politike, onda nije moguće govoriti ni o nacionalnom suverenitetu, niti o ekonomskoj politici u nacionalnom interesu. U čemu je onda razlika između ovakvog stanja, i klasične kolonizacije[3]?

Kako se od globalizacije ne može izolovati, za malu državu je ključno da razume njenu logiku, da se u globalizacione procese integriše što bezbolnije, da minimizira štetu i da iskoristi ono malo šansi koje globalizacija pruža.

Možda je najveća šansa za male države upravo u činjenici da veliki kapital zanemaruje i interese matičnih država iz kojih dolazi, i da jureći za profitom nenamerno otvara prostor onim državama koje tu šansu umeju da iskoriste. Otuđenost globalnih elita od interesa sopstvenih država je važna posledica procesa globalizacije, pa nije slučajno da je srednja klasa u razvijenim država verovatno i najveći relativni gubitnik globalizacije.

Digitalizacija, minijaturizacija, Internet itd. pojeftinjuju, ubrzavaju i olakšavaju transfer tehnologija i znanja, omogućavajući da i male države sa slabom industrijskom bazom brže uhvate priključak[4]. (Industrija softvera je dobra ilustracija mogućnosti koje globalizacija pruža).

Kakav odgovor na izazove globalizacije može dati mala država, zavisiće ne samo od njenog ljudskog potencijala i intelektualnog kapaciteta elite, već i od snage globalizacijskih procesa koji su van njihove kontrole. Ako se upotrebi pojmovna distinkcija koju pravi Dani Rodrik[5] (Dani Rodrik), umerena globalizacija pruža nekakvu šansu, dok hiperglobalizacije zatvara sve puteve ka samostalnom delovanju i nezavisnosti ne samo malih država, već država uopšte.



REGULATORNA ILI RAZVOJNA DRŽAVA

Kakva država se najbolje uklapa u procese globalizacije i kakva država na najefikasniji način može odgovoriti izazovima globalizacije? Da li je to regulatorna država, kako tvrde neoliberalni teoretičari, ili je to razvojna država (intervencionistička, dirižistička), kako bi se na temelju empirije i ekonomske istorije moglo zaključiti?

Iako je svaka država po definiciji regulatorna i po logici stvari razvojna, nerazvijene države se moraju opredeliti kakvom će konceptu dati prednost. Regulatorna država je pre svega orijentisana ka stvaranju zakonske i institucionalne regulative kojima se uređuje poslovni ambijent. Ovakva država je fokusirana na to da nadzire i obezbedi poštovanje zakona i regulative koju je donela. U teoriji bar, reč je o neutralnoj, tehnokratskoj državi koja kroz mrežu regulatornih institucija i kroz jako i nezavisno sudstvo omogućava neometano funkcionisanje tržišta, uz što manji upliv političkih vlasti.

Nema nikakve dileme da koncept regulatorne države počiva na veri u moć tržišta kao na ključnom generatoru rasta i razvoja. Cilj je da se država smanji, da se limitiraju njene funkcije i da se njen ekonomski prostor u celosti prepusti privatnom sektoru.

Ovo je jedini koncept države koje se danas nudi nerazvijenim nacijama. Svi pritisci koje međunarodne institucije manje ili više otvoreno sprovode, idu u pravcu nametanja ovakvog modela države.

Stalno insistiranje na stvaranju ambijenta kao ključnom zadatku države, samo je jedna od inkarnacija te iste ideje. Tu nije previše važno što se ideje o ambijentu ne elaboriraju, što su uopštene, nejasne i nedorečene. Važno je samo da se ubije svaka pomisao o učešću države u ekonomskom životu, a pogotovo njen proaktivni pristup razvoju.

Koncept regulatorne države ignoriše ogromne razlika u stepenu razvijenosti država, i ignoriše činjenicu da države, obitavajući u istom fizičkom vremenu, ne pripadaju nužno i istoj istorijskoj epohi, pogotovo ne kada je o ekonomskom razvoju reč.

Regulatorna država se ne može stvoriti preko noći. Zapadne regulatorne države su nastale dugim procesom neometanog sazrevanja. I mada se takav evolutivni put može skratiti, on se ne može izbeći. Insistiranje na konceptu regulatorne države se pretvara u farsu kada se institucije, regulativa i logika funkcionisanja razvijenih država nameću nedoraslim, nerazvijenim i siromašnim društvima. Takva vrsta nametanja samo kompromituje ideju regulatorne države.

Regulatorna država ne može prethoditi razvoju, niti može biti samostalni generator razvoja. Sve razvijene države su u svojoj evoluciji, u prvom koraku bile razvojne[6], a tek potom, ili u najboljem slučaju paralelno sa tim, postajale su regulatorne. Pri tome, ove države se nikada nisu odrekle svoje razvojne uloge[7], kako pogrešno, ili namerno pogrešno, sugeriraju neoliberalni propagandisti.

Ignorisati drastične razlike u stepenu ekonomske, socijalne i političke razvijenosti država, nametati isti ekonomski model svima, poziv je na destrukciju nerazvijenih država.

Na drugoj strani ove podele stoji razvojna država, država koja svojim aktivizmom, pogotovo insistiranjem na ubrzanom industrijskom razvoju, pokušava da utekne od bede. Razvojna država je uvek intervencionistička, ali nije svaka intervencionistička država nužno i razvojna.

Država može intervenisati kako bi kupovala socijalni mir i time produžavala opstanak vlade i režima. Država može intervenisati kako bi određenim društvenim grupama ili pojedincima obezbedila bogatstvo i privilegije na štetu društva. Takve intervencije ne služe razvoju već su posledica korupcije, političkog oportunizma, klijentalizma i konačno, diletantizma.

Nije slučajno što protivnici razvojne države ignorišu sve poznate uspešne razvojne modele[8], i što se pozivaju upravo na najgori tip intervencionizma kada žele kompromitovati ideju razvojne države.

Razvoj se ne događa sam od sebe, ne nastaje samo delovanjem slobodnog tržišta – razvoj se planira, podstiče i njim se aktivno upravlja. U tom procesu se često primenjuju neki od oblika ekonomske, finansijske, a često i socijalne represije. Gotovo svi moderni, uspešni modeli razvoja nastali su u nedemokratskim ili autoritarnim uslovima, koji su obezbeđivali visok nivo potrebne političke i socijalne stabilnosti. Ova neugodna činjenica se može relativizirati, ali se od nje ne može pobeći. Iako su najuspešniji modeli nastali u autoritarnom ambijentu, nisu svi autoritarni sistemi bili istovremeno i uspešni.

Najbolji razvojni modeli koje poznaje moderna ekonomska istorija vezani su za zemlje istočne i jugoistočne Azije. Izuzev Hong Konga, nijedna od ovih država se ne bi mogla podvesti pod pojam regulatorne države[9]. Tek danas, u poznijim fazama svoga razvoja, ove države polako i oprezno kreću putem koji vodi ka regulatornoj državi.

Čini se zato da bi kopiranje istočnih razvojnih modela mogao biti dobar putokaz za nerazvijene države i da je to pouzdan i proveren put. Da li je tako?

Ostavljajući po strani veoma važne nacionalne i socijalne specifičnosti istočnih društava, ostaje jedna važna činjenica koja se nikako ne može zanemariti. Svi ekonomski uspesi ovih država nastali su u periodu Hladnog rata, kada su države, kako-tako, imale mogućnost da vode nezavisnu ekonomsku politiku. Taj prostor je danas dramatično sužen.

Razvijene države su kroz direktne političke i ekonomske pritiske, često i uz primenu nasilja, uspele da zatvore gotovo sve puteve autonomnog nacionalnog ekonomskog razvoja. Tim procesima neprocenjivu pomoć kontinuirano pružaju, pre svih, MMF i STO. Ove institucije su ključni instrumenti kontrole i nametanja ekonomskih modela koji nerazvijene države udaljavaju od koncepta razvojne države.

Ne treba potceniti ni ulogu intelektualaca i teoretičara koji su napustili nacionalnu poziciju, pa iz ubeđenja i/ili za novac, promovišu interese globalnog kapitala. Njihov uticaj na oblikovanje i pasiviziranje javnog mnjenja je veoma jak, pogotovo u tranzicionim državama. Posao ovih delatnika je da javni prostor zatrpavaju mantrama i frazama koje će diskvalifikovati svako ozbiljno promišljanje vezano za razvojnu politiku. Država, planiranje razvoja, strateški ciljevi i prioriteti, pa čak i socijalna pravda, u ovom ambijentu su postale ružne reči.

DRŽAVA KOJA MISLI


Taj novi, globalizovani politički i ekonomski ambijent traži i nove odgovore, traži državu koja misli. Smisao uvođenja ovakve sintagme služi tome da se još jednom ukaže da je globalni ambijent danas bitno drugačiji od onoga u kome se prvobitno afirmisala razvojna država. U tom kontekstu, država koja misli je razvojna država koja to svoje opredeljenje pokušava da prikrije.

Država koja misli ne počiva na velikim idejama. Velike ideje su ili potrošene, ili ubijene, ili im nije ni dozvoljeno da budu testirane. Ova država počiva na strpljivom, upornom radu, na politici malih koraka, na profesionalizmu svog administrativnog aparata u sprovođenju ciljeva i nacionalnih prioriteta. Mudrost nalaže i da se ka ciljevima ide uz što manje buke i uz čestu ekonomsku i političku mimikriju kako bi se izbegao odijum centara moći. Ovakva država biće uspešna kada „leti ispod radara“.

Na prvi pogled sintagma – država koja misli – deluje suvišno i besmisleno, jer država po logici svoje funkcije mora misliti. Stvarnost je drugačija. Prevelik je broj država koje ne misle ništa i koje kroz mrežu stranih savetnika i suflera, prepuštaju drugima da misle umesto njih.

Posledice ovakvog državnog ustrojstva su katastrofalne i ne mogu se neprekidno pravdati nasleđem ili lošom konstelacijom moći. Država koja misli počiva upravo na uvažavanju nove realnosti i skoncentrisana je na rešavanje problema koje ta realnost nameće.

Država koja misli je pre svega razvojna, a regulatorna je tamo gde to njoj odgovora i u dinamici koja joj odgovora. Ovakva država ne ignoriše stvarnost, ne vodi bitke koje ne može dobiti i pravi ustupke sporo, teško i samo kada mora. Ovakva država se u hodu prilagođava novim uslovima, ne boji se eksperimenata i promašaja, sve dok broj pogodaka nadmašuje (brojem i/ili značajem) broj promašaja.

Država koja misli ne ignoriše značaj tržišnog, zakonskog i institucionalnog ambijenta i nastoji da ih popravi i unapredi, ali razume i uvažava ograničenja i sporost tog procesa.

Kako treba da izgleda država koja misli i kojih principa se ova država mora držati?


ADMINISTRACIJA DRŽAVE KOJA MISLI

Ključ uspeha male države je primarno vezan za kvalitet njene administracije i istrajnost u planiranju i sprovođenju nacionalne ekonomske politike. Bez jasne strategije razvoja i bez kvalitetne administracije, mala država je osuđena na propadanje.

Sve uspešne razvojne modele karakteriše kvalitetna administracija i snažan državni aparat. Kvalitetna i kompetentna administracija je osnova na kojoj počiva stabilnost države, bez obzira da li je reč o demokratskoj ili autoritarnoj državi. Ona je istovremeno i najveći zaštitnik društvenog interesa.

Država koja misli ne počiva na ekspertskim vladama, već na ekspertskim ministarstvima koja u demokratijama obezbeđuju i bezbolnu smenu vlasti. Partije na vlasti i ministri se mogu menjati, ministri mogu biti i dobri i loši, ali kvalitetna administracija obezbeđuje da ni politički diletanti ne mogu naneti veliki štetu državi[10].

Model Japana koji je kasnije preslikala cela jugoistočna Azija, najbolje je demonstrirao superiornost koncepta elitističke birokratije. Ministarstvo industrije i trgovine (MITI) je možda najvažnija institucija kojoj Japan duguje svoj posleratni uspeh. U terminima koje ovde koristim, moglo bi se, sa malim rizikom greške, reći da je MITI bio mozak države koja misli[11].

Sistematsko marginalizovanje državne administracije kroz potcenjivanje njene uloge i značaja, kroz finansijsko i statusno ponižavanje državnih činovnika, kroz uporno insistiranje na apriornim vrlinama privatnog sektora i na inferiornosti svega što nosi predznak državnog, najkraći je put ka urušavanju države i društva.

Kako kvalitet državne uprave u toj iskrivljenoj vizuri nije ni važan, ona postaje utočište mediokriteta i neka vrsta socijalne institucije. U njoj se mogu zapošljavati partijski šarlatani, rođaci, i svi oni koje privatni sektor ne želi da zaposli. Ovakav pristup na kraju dovodi do stvaranja antidržave.

Na istoj liniji potkopavanja nerazvijene države je i masovno izmeštanje državnih funkcija u tobože nezavisne i gotovo nedodirljive regulatorne institucije i agencije koje suštinski ne odgovaraju nikome. Ne bi li još više bolelo, zaposleni u ovom tipu institucija su neuporedivo bolje plaćeni i bolje tretirani od državnih službenika u ministarstvima.

Otuda, država koja misli mora zaustaviti ove pogubne procese rastakanja države, mora reafirmisati mesto i ulogu državnog službenika, mora stvoriti ekspertska ministarstva, mora vršiti rigoroznu selekciju državnih službenika i kreirati državnu elitu koja mora biti nepartijska.



DRŽAVA KOJA MISLI I GLOBALIZACIJSKE MANTRE

Štete koje male države trpe u procesima globalizacije velikim delom potiču upravo iz nekritičkog prihvatanja neoliberalne frazeologije i lažne aksiomatike. Država koja misli ne sme prihvatati mantre koje se ne mogu empirijski verifikovati.

U nastavku rada ću navesti neke od najpoznatijih mantri koje oblikuju ekonomski i politički prostor nerazvijenih država.


Privatna svojina je efikasnija od državne i zato sve treba privatizovati

U sistemu u kome je profit jedini cilj poslovanja kompanije, privatna svojina će uvek biti efikasnija od bilo kog drugog svojinskog oblika. Ovo važi svuda gde postoji jaka tržišna konkurencija, preduzetnička tradicija i gde je formirana snažna upravljačka elita.

Ali, postoje delatnosti u kojima profit nije i ne može biti jedini cilj poslovanja, kao i delatnosti kod kojih nikada neće biti moguće stvoriti ambijent prave tržišne konkurencije. Gotovo celokupna infrastrukturna oblast (saobraćaj, proizvodnja struje, vodosnabdevanje itd.), poljoprivreda, obrazovanje, zdravstvo, kultura, mediji i sl., ne mogu funkcionisati (samo) na profitnim osnovama.

Za ove oblasti nije bitna samo ekonomska racionalnost u poslovanju, već i dugoročna sigurnost u snabdevanju robama i uslugama, minimalni standardi kvaliteta, dostupnost, pravičnost i socijalna odgovornost u distribuciji roba i usluga[12].

Gde god postoje prirodni monopoli, opasno je državne monopole pretvarati u privatne, a još je opasnije prepuštati ih strancima.


Strani kapital je osnova na kojoj počiva razvoj malih država

Svetska iskustva pokazuju da se najbrže razvijaju države koje dominantno koriste sopstveni kapital za razvoj, bez obzira koliko on bio limitiran[13]. Uprkos tome, i ovde vladaju nove mantre, one o razvoju koji će doneti strani investitori.

Problemi loše privredne strukture, velike socijalne razlike, ekonomsko zaostajanja siromašnih regiona itd. ne mogu se rešiti bez razvojne države. Regulatorna država nema instrumente kojima bi efikasno mogla da se nosi sa takvom vrstom problema.

Preduzeća nerazvijenih država su prepuštena nemilosti neuporedivo snažnijih i bolje podržanih inostranih takmaca i bez pomoći države se ne mogu nositi sa takvom konkurencijom. Država koja misli zato mora identifikovati grane i domaća preduzeća koja imaju potencijal da rastu, da se razvijaju, da izvoze i/ili supstituišu uvoz. Ova preduzeća moraju biti i u funkciji regionalnog razvoja.

U prvim godinama rasta i razvoja, takvim preduzećima država mora pomoći, mora davati kontinuirane podsticaje merama poreske politike, jeftinim investicionim i eksportnim kreditima, strogo kontrolisanom politikom državnih nabavki. Država koja misli će naći načina da ovu pomoć realizuje, ne ulazeći u konflikt sa stranim centrima moći.

Razvojna iskustva govore i da se sa ovakvom vrstom pomoći mora prestati pre nego što ona postane kontraproduktivna, a to je trenutak u kome je preduzeće sazrelo da se samo nosi sa stranom konkurencijom.



Svejedno je da li su vlasnici kompanija ili resursa stranci, ili domaća lica

U nerazvijenim državama postoji velika disproporcija između vrednosti imovine koja se privatizuje i domaće štednje. U takvom ambijentu, pre ili kasnije, sve velika preduzeća će neminovno završiti u bogatim stranim rukama, pod uslovom da ih stranci žele.

Otuda je i reč privatizacija najčešće samo sinonim za prodaju preduzeća i resursa strancima. Privatizacija je u tom kontekstu samo deo već pomenutog procesa kolonizacije. To se pogotovo odnosi na privatizaciju državnih monopola, rudnih resursa, ili obradivog zemljišta.

Argumentacija da i razvijene države dopuštaju ulazak stranim vlasnicima u ovaj prostor je tačna, ali nebitna. Jake države, ili zajednice država, suverene su na svojoj teritoriji i imaju snage da zaštite svoje ekonomski prostor i svoje strateške interese. Male države su nedorasle tom zadatku. One se suočavaju sa neproporcionalno moćnim kompanijama čiji je prihod često višestruko veći od njihovog BDP-a.

Primera radi, EU ima snage i moći da kažnjava gigantske monopole poput Majkrosofta ili Gugla, kao i da kažnjava česta kartelska udruživanja. Indija može ući u žestok poreski sukob sa telekomunikacionim gigantom poput Vodafona. Kina može kažnjavati svetske kompanije poput Mercedesa zbog kršenja lokalnih propisa. SAD mogu papreno kažnjavati najveće svetske banke kada god za to imaju ma i najmanji osnov. Međutim, ovu vrstu regulatorne zaštite ekonomskog suvereniteta i tržišta mogu vršiti samo velike i moćne države.

Male države nemaju ni stručni kapacitet, ni ekonomsku, niti političku moć da se nose sa velikim kompanijama. Male države ne mogu reagovati kroz svoje nedorasle regulatorne institucije, niti će te institucije ikada biti u poziciji da mogu zaštiti javni interes. Kako se ne može delovati reaktivno, mora se reagovati preventivno, sužavajući prostor borbe i izuzimajući iz njega strateški važna preduzeća.

Otuda država mora odlučiti šta neće privatizovati, gde želi da zadrži većinsku kontrolu i gde neće dozvoliti da stranci učestvuju u privatizaciji.

U tom smislu, postoje bar četiri ekonomske oblasti nad kojima država mora zadržati potpunu, ili bar većinsku kontrolu i upliv – energija, obradivo zemljište, voda i telekomunikacije. Na ova četiri stuba počiva strateška sigurnost države. Samo država koja ništa ne misli, može ovaj prostor prepustiti strancima.



Tajkuni su najveće zlo tranzicije i zato je bolje imati strane vlasnike

Tajkunska privatizacija je nužna posledica brze privatizacije u već pomenutom ambijentu niske domaće akumulacije. Državna imovina se prodaje u bescenje i ta vrsta privatizacije stvara i priziva specifičnu vrstu poslovnih ljudi koji, pre ili kasnije, dobijaju epitet kontroverznosti.

Kada se već tako dogodilo, koliko god nepopularno zvučalo, bolje je kada su domaće preduzeća u rukama tajkuna nego u rukama stranaca. Za razliku od nedodirljivih stranih kompanije, domaći tajkuni se uprkos svemu mogu lakše kontrolisati i regulisati.

Svi uspešni razvojni modeli počivali su na „društvenom dogovoru“ lokalne ekonomske i političke elite[14]. Tajkuni su „dobri“ ili „loši“ u meri u kojoj je država „dobra“ ili „loša“. Eliminacija „tajkunske klase“ neće popraviti lošu državu. Ona će i dalje biti loša i korumpirana, s tim da će tajkunska imovina preći u ruke nedodirljivih stranaca.

Država koja misli staviće tajkune pod kontrolu, prisiliće ih da promene način poslovanja, podržaće ih u takvoj transformaciji i iskoristiće ih u aktivnoj politici razvoja zemlje. Budući da tajkuni zavise od države, ona ih može koristiti u svojoj politici strateškog razvoja. Strane kompanije, na takav način i u tom cilju, država nikada ne može koristiti.

Kada inostrani vlasnik iznosi profit iz zemlje i koristi sve „kreativne“ metode poreske optimizacije, to je gubitak za nacionalnu ekonomiju i značajno smanjuje bruto nacionalni proizvod (BNP). Ako država dobro kontroliše poslovanje tajkuna, ako ekonomskim prostorom dominiraju domaće kompanije, tada novostvorena vrednost ostaje u zemlji[15]. Time se i jaz između BDP-a i BNP-a smanjuje, na korist države i građana.

Da bi se ovaj scenario ostvario, država mora zatvoriti sve kanale tajkunskog offshore poslovanja i mora svim akterima nametnuti strogu poresku disciplinu. Tu vrstu discipline država nikada ne može nametnuti stranim, globalnim kompanijama. To odavno ne uspevaju ni velike države[16].



Država mora politikom niskih poreza i subvencija privući strane investitore

Fiskalni stimulansi i subvencije važan su elemenat razvojne politike, ali ga tranzicione države koriste pre svega kako bi privukle strane investitore. Iako u formalnom smislu iste podsticaje mogu koristiti i domaća lica, u praksi ovaj metod privlačenja investicija koriste pre svega stranci.

Na globalnoj sceni, ovaj metod privlačenja stranih investicija se pretvara u besmislenu trku u kojoj male države potkopavaju jedna drugu i osiromašuju svoje ionako slabe budžete. Na lokalnoj sceni taj oblik stimulacija dovodi i do favorizovanja stranog kapitala na štetu, i na račun domaćeg.

Države mogu stimulisati strana ulaganja u funkciji pospešivanja regionalnog razvoja, dakle onda kada su stranci spremni da ulažu u nerazvijena područja (iako je taj oblik ulaganja veoma redak.)

Države mogu stimulisati ona ulaganja koja će rezultirati značajnijim neto deviznim prilivom, ili koja imaju visok investicioni multiplikator, ili kada se radi o investicijama koje su u samom tehnološkom vrhu.

Istovremeno, država koja misli neće davati nikakve povlastice kompanijama koje dolaze kako bi svoje robe i usluge prodavale domaćim kupcima, a pogotovo neće pomagati konkurente domaćih preduzeća.

Država koja misli neće davati nikakve, ni najmanje poreske ustupke ili stimulanse bankarskom ili trgovinskom sektoru.

Poreski sistem evropske države koja misli mora bazirati na progresivnom oporezivanju i mora odoleti zovu za stalnim snižavanjem poreskih stopa. Stabilnost poreskih stopa je jednako važna, ako ne i važnija od njihove visine.

MONETARNA POLITIKA DRŽAVE KOJA MISLI

Najveća, mada i najbolja skrivena slabost nejakih država je vezana za monetarnu sferu. Široko prihvaćena, ili bolje, globalno nametnuta koncepcija monetarnog sistema je ogromna prepreka domaćem, endogenom razvoju. I ovaj sistem se kreira na bazi neprestanog ponavljanja istih mantri.

Prvo, polazi se od toga da je inflacija najveći neprijatelj razvoja, te da niska i stabilna stopa inflacije obezbeđuje sigurnost investicija i stabilan privredni rast.

Pri tome se ignorišu iskustva zemalja u razvoju koja kazuju da su periodi dinamičnog razvoja praćeni velikim strukturnim promenama, promenama cenovnih pariteta, povremenim velikim skokovima tražnje i posledično, visokim stopama inflacije (Južna Koreja, Kina, Hong Kong, Finska npr.). Zanemaruje se i činjenica da su zemlje u razvoju osetljivije i na eksterne cenovne šokove i da se njihove stope inflacije snižavaju i stabilizuju tek kasnije, kada ekonomije uđu u zreliju, uravnoteženiju fazu.

Drugo, u skladu sa prethodnim, insistira se na tome da se investicije neinflatorno mogu finansirati samo domaćom štednjom, ili transferom inostrane štednje.

Naivni tranzicioni ekonomisti ne uočavaju da strani investitori ne unose samo stranu štednju, već da unose i strani štampani novac nastao stranom primarnom emisijom ili kreditnom multiplikacijom. Ako to nije bilo jasno pre izbijanja Velike recesije, sada, posle hiljada milijardi naštampanih dolara i evra koje kruže svetskim finansijskim sistemom, to bi moralo biti jasno.

Treće, iznosi se teza da je svejedno u čijem su vlasništvu banke, budući da se sve banke ponašaju na isti način, bez obzira na vlasništvo.

I ova teza protivreči iskustvu. Sve države koje su se ubrzano razvijale oslanjale su se na banke u domaćem vlasništvu. To se ne odnosi samo na zemlje u razvoju, već i na najrazvijenije države poput Nemačke ili Japana, na primer. Upravo pomenute dve zemlje su modeli koji pokazuju koliko je važna čvrsta i trajna veza banaka i domaćih kompanija.

Četvrto, kako bi se sistem logično zatvorio i obezbedilo njegovo funkcionisanje, važno je da centralna banka bude nezavisna finansijska i regulatorna institucija.

Nezavisne centralne banke malih država postaju do te mere „nezavisne“, da češće polažu račun MMF-u nego domaćoj javnosti. Shodno tome, za njih je relevantnija ocena MMF-a, nego sud građana i privrede. Jedna od osnovnih ideja koja stoji iza ovog koncepta je da se primarna emisija ne može koristiti za podsticanje privrednog razvoja, i/ili pokrivanje budžetskog deficita.

Ovako koncipiran monetarni sistem malu državu dovodi u veliku zavisnost od priliva stranog kapitala, pogotovo finansijskog. Visina domaćih kamatnih stopa kao i kreditna politika su suštinski diktirani iz inostranstva. Time je i razvoj male države velikim delom pod inostranom kontrolom i prepušten volji stranih kreditora.

U takvom ambijentu, država koja želi ubrzano da se razvija, završiće (pre ili kasnije) sa visokim nivoom spoljnog duga. Česte finansijske i dužničke krize zato postaju sudbina malih država. Pri tome, iz ugla stabilnosti finansijskog sistema, nema nikakve razlike da li je spoljni dug generisan u privatnom ili javnom sektoru.

Država koja misli se mora izboriti da tesnom saradnjom vlade i centralne banke ovakav sistem razgradi,. Centralna banka mora razumeti da u nerazvijenoj državi očuvanje cenovne stabilnosti ne može biti njen jedini cilj, te da svojim aktivnostima mora podsticati privredni rast i rast zaposlenosti. To nije poziv na monetarnu neodgovornost i emisioni šenluk, već prepoznavanje značaja koji samostalna monetarna politika ima u razvoju zemlje.

Neophodno je promeniti mandat centralne banke i dopuniti ga na način kako je koncipiran američki FED. Dakle, zadatak centralne banke mora biti vezan ne samo za stabilnost cena, već i za maksimiziranje zaposlenosti i održavanje razumne visine dugoročnih kamatnih stopa.

Ne postoji ni jedan razlog da država ne koristi primarnu emisiju kako bi podstakla poljoprivredu ili investicije u infrastrukturu na primer. Taj način usmerene primarne emisije se ne sme poistovećivati sa štampanjem novca bez kriterijuma i pokrivanjem budžetskog deficita bez obzira na to kako je nastao. Koliko se novca može kreirati i gde ga treba usmeriti, zavisiće pre svega od veličine slobodnih privrednih kapaciteta, od dinamike planiranih radova i visine domaće komponente troškova[18].

Država koja misli dekomponovaće budžet i bilansirati svoje potrebe odvojeno u lokalnoj i inostranoj valuti i neće pozajmljivati ni cent inostranih sredstava kako bi se finansirala domaća komponenta budžetskih troškova.

Samo država koja ništa ne misli, koristiće inostrana sredstva za finansiranje domaće komponente investicija, ili za finansiranje domaće potrošnje. Samo država koja ništa, ali baš ništa ne misli, pozajmljivaće strani novac da bi njime plaćala strane kompanije koje će izvoditi infrastrukturne radove, na primer.

Država koja misli neće se ustručavati da deo troškova investicija prevaljuje i na generacije koje dolaze, budući da će i te generacije koristiti ono u šta se danas investira.

U vođenju politike valutnog kursa, država koja misli nikada neće dozvoliti da kurs valute bude precenjen, niti će dozvoliti evroizaciju, ili dolarizaciju sistema, niti će koristiti kurs kao monetarno sidro[19]. Kako se gotovo svi putevi za podsticanje izvoza i destimulaciju uvoza (subvencije, carine) polako zatvaraju, kurs domaće valute postaje najvažniji, možda i jedini instrument uticaja na trgovinski bilans.

Država koja misli sprovodiće snažnu kapitalnu kontrolu sve do trenutka dok ne postane ravnopravan učesnik na tržištu novca i kapitala. Razume se, reč je ne o godinama, već o decenijama. Sve priče o liberalizaciji kapitalnih tokova, kao i o brzoj liberalizaciji bilo koje vrste, dokazano su pogubne po razvoj i stabilnost zemlje. Bez efektivne kapitalne kontrole, centralne banke slabih država su nemoćne i ne mogu voditi nezavisnu monetarnu politiku[20].

I konačno, država koja misli će izgraditi (obnoviti) jak bankarski sistem u domaćem vlasništvu.


ZAKLJUČAK

Ovaj tekst je (sažeto i reducirano) pokušao da ukaže na najveće zablude koje prate globalizaciju, kao i da skicira pravce koji bi mogli pomoći da nerazvijena država krene putem bržeg razvoja.

Neprijatelji razvoja nisu samo globalni ambijent i struktura moći, već je to i neoliberalna frazeologija. Ona sugerira da se razvoj može dogoditi bez aktivne uloge države, bez planiranja, bez strategije, oslanjanjem na slobodno tržište i na inostrane izvore finansiranja. Da li je ekonomska politika za koju se zalažem i razvoj na takvim osnovama danas uopšte moguća, veliko je pitanje. Samo država koja misli može dati odgovor na to i takva pitanje, ili bar može pokušati da spasi što se spasiti može.

Čomski: Deset strategija manipulacije ljudima

Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

Na osnovu rada jednog od najuticajnijih svetskih intelektualaca, američkog lingviste Noama Čomskog, donosimo vam spisak od deset strategija manipulacije putem medija.

1) PREUSMERAVANJE PAŽNJE

Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.

2) STVARANJE PROBLEMA

Ta metoda se naziva i “problem-reagovanje-rešenje”. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3) POSTUPNOST PROMENA

Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, “na kašičicu”, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

4) ODLAGANJE

Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje mnogo ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promeni. Sem toga i “zajednička nada u bolju budućnost” olakšava njihovo prihvatanje.

5) UPOTREBA DEČIJEG JEZIKA

Kada se odraslima obraća kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude.Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.

6) BUĐENJE EMOCIJA

Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamjenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.

7) NEZNANJE

Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

8) VELIČANJE GLUPOSTI

Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9) STVARANJE OSEĆAJA KRIVICE

Treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema.

10) ZLOUPOTREBA ZNANJA

Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja javnosti i onih koji ga poseduju i koriste, vladajuće elite. “Sistem”, zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.

globalizacija jedne zemlje nije moguća bez "domačih izdajnika", koji za svoje vlastite interese prodaju zemlju te rade protiv naroda, koji ih je izglasao. A tu smo več kod demokratije - drugog g____a, zapakovanog u poklon papir.....   

Глобализација као ширење идеја, технологија, кретање и настањивање људи без ограничења је, по мени нешто позитивно. То је уосталом у природи људског рода. Људски род је на тим основама и "освојио" планету Земљу, раширио се на све континенте. Када говоримо о глобализацији у негативном контексту говоримо о злоупотреби тих процеса који се користе за владање људима и народима кроз подстицање ратова и сукоба (свих врста), најгрубљу експлоатацију људи зарад интереса владајућих олигархија.

Чак и ово екстремистичко затварање у државне границе, истицање нације као примарног чиниоца, подстицање мржње и нетолеранције према свему што је другачије, а под фирмом борбе против глобализације, уствари је део баш тог процеса.

Po mom laičkom mišljenju prvi (veći dio teksta)je ispravan.Topik je sa takvim naslovom(definicija globalizma opšte).Dakle,to korespondira sa  definicijom u enciklopediji i sigurno da ona ima i netačnosti,jer je sažeta zbog uopštenosti,pa i samo vreme kad je pisana nemože uključiti i kasnije događaje.
Međutim,drugi pasus poništava dosta toga  jer nije uključeno i "faktor" vrijeme i događanja u vezi sa tim.
Naime,u historiji civilizacijske razlike među ljudima nisu bile kao sada.Bilo je i dosta prostora za kretanje i naseljavnje.Danas,pored sve prenapučenosti (koja i izaziva i ova kretanja) imate i velike civilizacijske razlike.Možda je trebalo sačekati da se te razlike smanje(da i ti drugi shvate da je religija zbog sasvim drugih razloga a ne osvajanja-organizovnog preseljenja stanovništva).Da se vodi računa i o domicilnom stanovništvu itd.
Dakle,globalizacija ako je spontana je sigurno pozitivna i do nje će možda i doći,ako pre toga ne budemo uništeni,baš zbog onih koji pokušavaju da je nasilno i brzo "naprave",iz njima "potrebnih" razloga.
Netko je to uprošteno rekao:jesam za ovako velika "preseljenja"ali onda kad ja i i drugi stanovnici Evrope  budemo išli da živimo i radimo recimo u Maroko,Tunis ili neznam koju državu,masovno bez straha i traumatskih posljedica,i ako oni koji budu dolazili u Evropu ne ugrožavajuči egzistenciju tog stanovništva.Jasnije,ne može se odbrana sopstvene egzistencije nazvati ekstremizmom(ograđivanje itd).jer je to normalno ponašanje a ne ekstremno.Da će to izazvati i "skok" ekstremizma je sigurno,jer im je to pogodna situacija ali tek "gušenje" samoodbrane će dovesti do toga.

Poz.

Карло, а како ће се "цивилизацијске" (пре би се требало рећи културолошке) разлике смањити ако се подижу ограде, бране и људи спречавају у кретању, укључујући и кретање идеја?


Са овим се углавном слажем, јер моје мишљење и спречавању кретања једнако се односи и на исламске државе и народе јер својим ригидним ставом о неприхватању другачијег кулуторлошког понашања  у својој средини оне подстичу такав став других према њима.

Ипак, "одбрана" сопствене егистенције, како је називаш је условна јер је култоролошки образац понашања којем пропадамо, бомбардовао и на друге начине потпомогао покоље оних који су кренули и масовну сеобу. Тачно, нисмо то ми урадили, али оним Сиријцу је мала разлика између Немац, Србина, Бугарина, Хрвата, Чеха... ако уопште прави разлику. Као и ми кад их све сврставамо и екстремисте и проглашавамо за опасност.

Zaista ili sam nerazumljiv ili Vi namjerno ostajete bez uključenja realnog vremenskog okvira.
Napisao sam lijepo da u sadašnjem trenutku ovo što se radi i sa "izbjeglicama" je prisilna globalizacija,pa čak bih rekao i da to nije globalizacija nego "osvajanje"-"punjenje" Evrope.
U samom definisanju iz enciklopedije piše da je ona PROCES nikako trenutno ostvarivo stanje(globalizacija).
Dakle,kako da se kulturološke ili civilizacijske razlike smanje,ako se dižu ograde je u najmanju ruku čudno pitanje.Teoretski bi možda i moglo i bez ograda ili drugih načina sprečavanja,ali uz koje žrtve.Došlo bi do propasti privrede,"izbjeglice"ne bi dobile ono što traže nego bi izazvale samo još veći otpor i sukob sa stanovništvom država itd.I do sada je bilo doseljavnja-imigranata ali većinom sa sličnim uvjerenjima dok su ovi uglavnom ne "prilagodljivi" i prave svoje grupe-"geta",ali u manjem broju i donekle prihvatljivom obliku.
I još jasnije radi se o čistoj "odbrani" a tu je koliko se ja razumem u "ginekologiju"dozvoljeno prilićno mnogo "nehumanog" i sve što je korisno.Prosto rečeno ako se ne žele mijenjati nego "osvajati",ograda pa i druga sredstva,su jedino opravdani sistemi i treba da se koriste sve dok su efikasni da jih odbije.Još je ograda i možda najhumaniji način.Inače slažem se da oni ne prave razliku po naciji ali ne da oni ovo rade da bi se osvetili onim koji su ih uvukli u rat.No to bi bila druga tema,jer mislim da niti u Evropi ljudi ne razlikuju vinovnike ovih zbivanja,jer to nisu obični ljudi bilo koje nacije,nego "vladaoci".
Na kraju da dodam sjetite se kako je u početku i kod nas išlo da su to sve "izbjeglice" i kako je rasisita svak onaj koji nešta se suprotstavlja,pa je se to postepeno kako je otpor išao korigovalo dotle,da se danas zna da tu ustvari nije bilo znatan broj " izbjeglica"nego ovih drugih prevarenih da će ovdje naći "raj".

Poz.

СВЕТСКИ РАТ ЈЕ ПОЧЕО


среда, 30 март 201


ЏОН ПИЛЏЕР


Опасност за све нас није Трамп, већ Хилари Клинтон. Она није дисидент. Она отелотворава отпорност и насиље система


Снимао сам на Маршалским острвима, која се налазе северно од Аустралије, на средини Тихог океана. Кад год кажем људима где сам био, питају ме: „Где је то?“ Ако питам јесу ли чули за Бикини, добијем одговор: „Мислиш на купаћи костим?“

Изгледа да мало ко зна да је купаћи костим који називамо бикини добио име у част прославе нуклеарне експлозије која је уништила острво Бикини (на свим сликама испод). САД су тестирале 66 нуклеарних бомби на Маршалским острвима између 1946. и 1958, што је исто као да је падало 1,6 бомби из Хирошиме сваког дана у трајању од 12 година.

Бикини је данас тих, измењен и контаминиран. Палме расту на чудан начин. Ништа се не креће. Нема птица. Споменици на старом гробљу су радиоактивни. Моје ципеле су после мерења Гајгеровим бројачем (уређај за мерење радиоактивности познат и под називом Гајгер-Милеров бројач; прим. прев.) означене као „небезбедне“.

Стојећи на плажи, гледао сам како смарагдно зелени Пацифик бива усисан у велику црну рупу. Та рупа је кратер који је оставила огромна хидрогенска бомба названа „Браво“. Експлозија је вероватно заувек озрачила људе и околину удаљене стотинама миља одатле.

На повратку кући, застао сам на аеродрому у Хонолулуу и приметио амерички магазин Женско здравље. На насловној страни била је жена у бикинију и наслов И ти можеш да имаш тело за бикини. Неколико дана пре тога, на Маршалским острвима интервијуисао сам жене које су имале веома различита „бикини тела“; свака је имала карцином штитне жлезде или неку другу врсту злоћудног карцинома.

За разлику од насмејане жене из магазина, свака је имала неку врсту обољења: биле су жртве и заморчићи алаве суперсиле, која је данас опаснија него икад.


СВЕ ЈЕ БИЛА ГЛУМА, ОБАМА ЈЕ ЛАГАО

Пишем ово искуство као упозорење, у нади да ће вам скренути пажњу са дистракција које су преокупирале многе од нас. Утемељитељ модерне пропаганде Едвард Бернајс описао је тај феномен као „циљану и интелигентну манипулацију навикама и мишљењима“ у демократским друштвима. Он га је прозвао „невидљиво управљање“.

Колико људи је свесно да је почео светски рат? Тренутно је то пропагандни рат; рат лажи и дистракција, али ово се може променити истог секунда првом погрешном наредбом; првом ракетом.

Председник Обама је 2009. године стајао пред дивном публиком у центру Прага, у срцу Европе. Обећао је да ће „ослободити свет нуклеарног оружја“. Људи су бурно поздрављали те речи, неки су и плакали. Из медија је потекла бујица тривијалности. Обами је потом додељена Нобелова награда за мир.


Све је била глума, Обама је лагао.

Његова администрација повећала је производњу нуклеарног оружја, нуклеарних бојевих глава, система за нуклеарно достављање и нуклеарних постројења. Потрошња на нуклеарне бојеве главе под Обамом повећала се више него под било којим америчким председником. Трошкови у протеклих 30 година износили су више од 1.000 милијарди долара.

Планира се производња мини нуклеарне бомбе, познате под називом B61 модел 12. Никад није постојало ништа слично томе. Генерал Џејмс Картрајт, бивши заменик начелника Генералштаба, изјавио је да „ова редукција чини коришћење нуклеарног оружја реалистичнијим“.

У последњих 18 месеци Америка на западним руским границама предводи највеће гомилање војних снага од Другог светског рата. Још од Хитлеровог напада на Совјетски Савез стране трупе нису представљале тако очигледну претњу Русији.

Украјина, некада чланица Совјетског савеза, постала је игралиште CIA. Пошто је организовао пуч у Кијеву, Вашингтон контролише режим, који се налази на граници Русије, према којој је непријатељски настројен и буквално преплављен нацистима. Истакнуте парламентарне фигуре у Украјини су политички потомци злогласних ОУН и УПА фашиста. Отворено хвале Хитлера и позивају на прогон и протеривање рускојезичне мањине.

То је ретко вест на Западу, или је изврнуто како би се заобишла истина.


ПОНАШАЊЕ САД СЕ ПРЕЋУТКУЈЕ НА ЗАПАДУ

У Летонији, Литванији и Естонији – државама које граниче са Русијом – америчка војска размешта борбене трупе, тенкове, тешко наоружање. Овакво безобзирно провоцирање друге светске нуклеарне силе потпуно се прећуткује на Западу.

Оно што могућност за избијање нуклеарног рата чини још изгледнијом је паралелна кампања против Кине. Ретко прође дан у коме Кини није додељен статус „претње“. Судећи према адмиралу Харију Харису, америчком команданту на Пацифику, Кина гради „велики пешчани зид у Јужном кинеском мору“.


Мислио је на то што Кина гради авионске писте на острвима Спартли, која су предмет спора са Филипинима, који је актуелизован тек пошто је Вашингтон притиснуо и подмитио владу у Манили, а Пентагон покренуо пропагандну кампању под називом „Слобода навигације“.

Шта ово заправо значи? То значи слободу америчким ратним бродовима да патролирају и доминирају у приобалним водама Кине. Покушајте да замислите америчку реакцију да кинески бродови то раде код обала Калифорније.

Направио сам филм под називом Рат који нисте видели, у којме сам интервијуисао истакнуте новинаре из Америке и Велике Британије – извештаче попут Дана Радера са CBS, Рејџера Омара са BBC и Дејвида Роузе из Обсервера.

Сви су се сложили у једној ствари: да су новинари и емитери радили своје послове и доводили у питање пропаганду о томе како Садам Хусеин има оружје за масовно уништење и да нису понављали и надограђивали лажи Џорџа Буша и Тонија Блера – инвазија на Ирак се можда никад не би ни догодила, а стотине хиљада мушкараца, жена и деце данас би било живо.

Пропаганда која полаже темеље за рат против Русије и/или Кине функционише по истом принципу. Колико ја знам, ниједан новинар у западним мејнстрим медијима – рецимо неко од људи попут Дана Радера – није се запитао због чега Кина гради авионске писте у Јужном кинеском мору.

Одговор је крајње очигледан: САД окружују Кину мрежом база, балистичких ракета, борбених формација и нуклеарних бомбардера. Овај смртоносни лук протеже се од Аустралије до пацифичких острва, Маријанских, Маршалских острва и Гуама, даље до Филипина, Тајланда, Окинаве, Кореје и дуж Евроазије све до Авганистана и Индије. Америка притеже омчу око кинеског врата. У медијима тишина; у медијима рат.


ЗЕМЉА КОЈА ЈЕ НАПАЛА 50 СТРАНИХ ВЛАДА

У строгој тајности САД и Аустралија су 2015. извеле највеће билатералне ваздушно-поморске војне вежбе у блиској историји, познате под називом Талисманска сабља. Циљ им је био да тестирају ваздушно-поморски план борбе и блокирају поморске линије као што су Малајски пролази и мореузи у Ломбоку, и тако одсеку Кину од приступа нафти, гасу и другим виталним сировинама са Блиског истока и Африке.

У циркусу под називом „Америчка председничка кампања“ Доналда Трампа представљају као лудака и фашисту. Он свакако јесте гнусан, али је такође и жртва медијске кампање. Сама та чињеница би требало да нам подстакне скепсу.

Трампови ставови о миграцији су гротескни, али ништа мање од ставова Дејвида Камерона о истом питању. Није Трамп тај који врши масовне депоратције из САД, већ нобеловац Барак Обама.

Судећи по једном истакнутом либералном коментатору, Трамп „ослобађа мрачне силе насиља“ у САД. Ослобађа их?

То је земља у којој мала деца пуцају у своје мајке, а полиција води убилачки рат против црних Американаца. То је земља која је напала или покушала да свргне више од 50 влада, од којих су многе биле демократске, и бомбардовала од Азије до Блиског истока, узрокујући смрт и избеглиштво милиона људи.

Ниједна земља нема такву историју систематског насиља. Већину америчких ратова – при чему су сви вођени против беспомоћних земаља – нису започели републикански председници, него либералне демократе, попут Трумана, Кенедија, Џонсона, Клинтона, Обаме.

Цео низ директива Савета за националну безбедност као главни циљ америчке спољне политике прогласио је 1974. године задатак да свет „највећим делом буде скројен по америчком калупу“. Та идеологија се зове месијански американизам. Сви смо Американци, а јеретици ће бити преобраћени, изнутра урушени, поткупљени, оклеветани или згажени.

Дондалд Трамп је симптом овога, али је такође и дисидент. Он каже да је инвазија на Ирак била злочин и не жели да ратује са Русијом и Кином. Опасност за све нас није Трамп, већ Хилари Клинтон. Она није дисидент. Она отелотворава отпорност и насиље система, чија хваљена „посебност“ је заправо тоталитаризам, који се повремено маскира у либерализам.

Како се ближи дан председничких избора, Клинтонову ће почињати да славе као прву жену-председника, без обзира на све њене злочине и лажи – баш као што је Барак Обама уживао симпатије као први црни председник, а либерали су прогутали његове глупости о „нади“. И тако се наставља зачарани круг лажи и обмана.


ОБАМИН УБИЛАЧКИ УТОРАК

Описан од Гардијановог колумнисте Овена Џоунса као „забаван и шармантан, са харизмом коју нема практично ниједан други политичар“, Обама је пре неки дан послао дронове да побију 150 људи у Сомалији. Судећи према Њујорк тајмсу, обично убија људе уторком, кад му се предаје листа кандидата за смрт дроном. Врло харизматично.

У председничкој кампањи 2008. године Хилари Клинтон је претила да ће „потпуно збрисати“ Ирак нуклеарним оружјем. Као државни секретар у Обаминој администрацији учествовала је у свргавању демократски изабране владе Хондураса. Готово да је била срећна због личног доприноса уништењу Либије 2011. године. Кад је либијски лидер, пуковник Гадафи, јавно рашчеречен ножем – а то је убиство које је омогућила америчка логистика – Клинтонова је ликовала због његове смрти речима: „Дођосмо, видесмо, он погину“ (We came, we saw, he died).

Једна од најближих сарадница Хилари Клинтон је Медлин Олбрајт, бивши државни секретар, која је напала младе жене због тога што не подржавају Хилари. То је иста она Медлин Олбрајт која је прославила смрт пола милиона ирачке деце реченицом: „Вредело је“.

Међу највећим спонзорима Хилари Клинтон су израелски лоби и велике оружане корпорације које распирују насиље на Блиском истоку. Она и њен муж искамчили суу право богаство од Волстрита. И поред свега тога, она ће ускоро бити изабрана за женског кандидата, да би поразила Трампа, званичног демона. Подржавају је и неке од најистакнутијих феминисткиња, попут Глорије Штајнем у САД и Ен Самерс у Аустралији.

Прошла генерација, коју постмодернистички култ сада стигматизује због „идентитетске политике“, успела је да заустави много препредених либерала тако што је проучавала узроке и појединце које су подржавали – људе попут лажњака Обаме и Клинтонове или лажне прогресистичке покрете попут Сиризе у Грчкој, која је изадала народ и земљу и удружила се са њиховим непријатељима.

Аутоцентризам, нека врста „ја-изма“, ушао је у нови дух времена привилегованих западних друштава и означио пропаст великих покрета који се боре против ратова, друштвене неједнакости, неправде, расизма и сексизма.


ГДЕ СУ ОНИ КОЈИ ЋЕ РАЗБИТИ ТИШИНУ?

Данас би том дугом сну могао доћи крај. Млади полако почињу поново да се комешају. Хиљаде у Британији које су дале подршку Џеремију Корбину да дође на чео Лабуриста део су тог новог буђења – као и они који подржавају сенатора Бернија Сандерса.

У Британији се прошле недеље Корбинов најближи сарадник и његов благајник из сенке Џон Мекдонел заложио да лабуристичка влада исплати дугове пиратских банака и заправо настави са политиком штедње.

У САД је Берни Сандерс обећао да ће подржати Хилари Клинтон ако буде номинована. И он се такође залагао за употребу војске САД онда кад то сматра „исправним“. Говори и да је Обама одрадио „одличан посао“.

У Аустралији се води нека врста аморфне политике у којој се монотоне парламентарне игре одвијају у медијима, док се избеглице и аутохотно становништво прогањају а неједнакост расте као и опасност од рата. Влада Малкома Турнбула је управо најавила такозвани буџет за одбрану од 195 милијарди долара, што је подстицај за вођење ратова. Није било никакве дебате, влада апсолутна тишина.

Шта се догодило са великом традицијом директних и непартијских народних акција? Где су храброст, машта и посвећеност, неопходни да би се започело дуго путовање ка бољем, праведнијем и мирнијем свету? Где су дисидентска уметност, филмови, позоришта, литература?

Где су они који ће разбити тишину? Или ћемо чекати да падне прва нуклеарна ракета?

Редигована верзија говора Џона Пилџера на Универзитету у Сиднеју под насловом „Светски рат је почео“

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


Сајт Џона Пилџера (http://johnpilger.com/articles/a-world-war-has-begun-break-the-silence-)

standard.rs (http://standard.rs/svet/34266-?%3F%3F%3F%3F%3F%3F-%3F%3F%3F-%3F%3F-%3F%3F%3F%3F%3F)

Evo što bih od jutros postavio u vezi ove teme.Mislim da je ovo osnova svih problema danas.
Sigurno da je potrebno proraditi postove stručnjaka koje je postavio @longtrip,naročito na predhodnim stranama.Mislim da se i na samom topiku ne shvata(iz diskusija nekih članova i oko Ukrajine i imigranti i ovi ratovi na bliskom istoku itd.).Na pr.netko je navodio da on radi na "zapadu" za nekoliko Hiljada(tisuća)evra i da on ne želi da se vozi u moskviču itd.,sa naglaskom da se ovo suprotstavljanje "Rusije",Kine ili dr.radi o njihovom pokušaju "globalizacije" itd.
Mislim da se radi o ne razumijevanju suštine.Radi se o zaustavljanju sadašnjeg jedinog oblika globalizacije predvođenih krugovima iz USA a ne pravljenju nove globalizacije.Ne vidi se da sadašnji oblik(preko banaka,uništenja privrede i nametanje svoje,te i ovo preseljenje stanovništva ne obećava ništa dobro svim osim nekoliko tih bogatih vladajućih u svetu i nije im bitno da li će itko ostati u svetu osim njih.).
Dakle,ne radi se o pravljenju novih "globalizacija" nego o zaustavljanu sada postojeće na čelu sa USA.
Sami članak ima niz  nerazumjevanja u vezi ovoga ali ipak pokazuje da ljudi razmišljaju o postojećim problemima i pretnjama a i sami naslov je pogrešan jer se "uvaljuje" Putinu,da on stvara novi svjetski poredak a ne da se samo suprotstvalja širenju postojećeg(vjerovatno i zbog lične ugroženosti).

"Putinov novi svetski poredak – rušenjem uticaja SAD"

Politika Rusije prema Ukrajini, dejstva u Siriji i pomirenje sa Turskom pokazuju stremljenje Vladimira Putina da oko Rusije stvori novi međunarodni poredak.
Izvor: Sputnjik nedelja, 14.08.2016. | 17:07


To čini značajno smanjujući uticaj SAD, navodi se u članku pod nazivom “Velika Putinova igra: strategija na tri fronta“ italijanskog lista “Stampa“.

“Varnice duž granice sa Ukrajinom, krvave borbe u Alepu i pomirenje sa Turskom pokazuje odlučnost kojom Vladimir Putin stvara oko Ruske Federacije ambiciozni novi svetski poredak“, piše glavni urednik prestižnog časopisa Mauricio Molinari.

Analizirajući aktivnosti ruske spoljne politike u tim pravcima, on ističe da “Putin namerava da značajno smanji uticaj Sjedinjenih Američkih Država“.

“U Ukrajini on želi da oslabi poverenje u Vašington kao garanta Istočne Evrope, u Siriji se oslanja na demonstraciju većeg borbene sposobnosti u borbi protiv džihadista u poređenju sa koalicijom više od 60 zemalja, koju predvodi američki predsednik Barak Obama, a u Turskoj namerava da izazove nesuglasice u odnosima Ankare i NATO-a“, ističe italijanski politički analitičar.

U tom smislu, Molinari skreće pažnju na sliku Zapada u poslednje vreme, Zapada koji je razapet protivrečnostima problema sa migracijom i terorizmom, koji je ekonomski oslabljen i pokazuje nedostatak liderstva u vezi sa velikom snagom protestnih pokreta, što je posebno pokazao referendum o “bregzitu" u Velikoj Britaniji.

Glavni urednik “Stampe“ smatra da Rusija stvara sistem privilegovanih odnosa sa mnogim državama, čiji se politički model razlikuje od zapadne demokratije — od Belorusije do Turske, od Egipta do Irana i bivših sovjetskih republika Srednje Azije. Pritom Moskva koristi različite instrumente, među kojima su “energetske investicije, vojno prisustvo i dovoljno efikasnu demonstraciju ruske meke moći, što se vidi po popularnosti televizijske kompanije RT u arapskom svetu“, zaključuje se u članku.

Baš zanimljivo čitanje, pošto ukazuje na nameru, da se novi poredak, koji uvodi Amerika već par decenija (od pada Berlinskog zida) prikaže kao stari, isporbani poredak. No, autori zaboravljaju sve zaobilaženje organizacije UN (u ćemu predvodi Zapad), barem tada kada se to ne poklapa sa njihovim interesima. Logički je i Istok poduzimao iste korake (u znaćajno manjem opsegu), što je i dovelo do marginalizacije UN-a(koliko god mi to željeli ili ne videti). Sada, kada Zapad gubi momenat, ponovo se "oslanja" na UN te sve one organizacije, koje je sam ispoćetka minirao-pri ćemu baš zbog toga i sam gubi kredibilitet.
Malo gospoda zaboravljaju, da se kolo sreće okreće.
Postavlja se i pitanja protuvrećnosti u postupcima oko terorizma i migranata. Moje je mišljenje, da su osnova svih tih potuvrećnosti "iznuđena" ljudska prava, koja to i nisu. Bila su uvedena, da olakšaju globalizaciju a ne zbog ljudskih prava kao takvih (i ljudi). Pošto se sada vidi ta "iznuđenost", koju zbog propisane političke korektnosti i ne smemo vezivati na ljudska prava, narodi Zapadne a još više Istočne Europe protestvuju. Pošto se time i ruši fundament globalizacijskog mehanizma, elite bilo ekonomske bilo političke, protivljenje odmah oznaćavaju za radikalni desni ekstremizam.

Da malo osvežim ovu temu:

Novi svetski poredak: Rusija i Kina su velike sile, Amerika baš i ne

Pitanje koje će oblikovati 2017. je da li ćemo ove godine biti svedoci postepenog propadanja poretka u kome je od završetka hladnog rata ekonomski i vojno dominirala samo jedna država - SAD, piše kolumnista "Vašington posta" Robert Semjuelson.

On navodi da je posle kolapsa Sovjetskog saveza postalo moderno da se o SAD govori kao o jedinoj svetskog supersili.

Kada je reč o njenoj vojnoj snazi, nijedna država joj nije bila ni blizu, a činilo se da je Zalivski rat dokazao to. Jeste, nekoliko zemalja imalo je nuklearno oružje, ali njegova upotreba nije dolazila u obzir jer su svi bili svesni da u takvom ratu ne bi bilo pobednika.

Propast američke globalizacije

Veliki broj zemalja, u nadi da će imati ekonomski rast, krenuo je putem američke globalizacije, a svi su verovali da će "paks amerikana" dovesti do opšteg mira i stabilnosti u ratovima izmučenom svetu.

"Ali...to se nije desilo. Očigledno je da gore navedene vizije više ne opisuju svet u kome živimo, ako su ga ikada ranije uopšte i opisivale", navodi Semjuelson.

Prema njegovim rečima, ekonomije širom sveta su u zastoju. U SAD, Kini, Nemačkoj rast je daleko manji u odnosu na nivo na koji su te države navikle, a taj trend preneo se i na "manje igrače".

Kolumnista piše i da su globalizacija i slobodna trgovina postali ozloglašeni zbog otpuštanja stotina hiljada radnika, smanjivanja plata i to sve u takozvanim "civilizovanim društvima i državama", da je broj penzionera sve veći, a da države sve teže isplaćuju njihov teško zarađeni novac.

"Javno mišljenje, umesto da jača demokratske ideale, okrenulo se ka ekonomskom populizmu i nacionalizmu (zdravo Bregzite, zdravo Donalde). Priča o jedinoj svetskoj supersili takođe je tužno pala u vodu", piše "Vašington post".

Šta ako neko pritisne kobno dugme?

Ako je moć sposobnost da dobiješ ili uzmeš šta god poželis, po tom standardu Kina i Rusija su i te kako velike sile, a Amerika i ne baš.

Semjuelson ocenjuje i da je nuklearni konsenzus jedna velika laž. Severna Koreja ima atomsko oružje, Iran bi uskoro mogao da ga razvije. Što ga više zemalja poseduje, veća je šansa da neko pritisne kobno dugme.

Posle Drugog svetskog rata, SAD su razvile globalnu strategiju. Amerika bi vojno štitila svoje saveznike, a istovremeno se nadala da bi mir promovisao prosperitetna, stabilna i demokratska društva, piše "Vašington post".

Po toj strategiji, društva bi sama odbacila komunizam, psihološki i politički. Uprkos brojnim promašajima, ta strategija je generalno uspela. Evropa i Japan su ponovo izgrađeni, SSSR je propao, a komunizam je bio diskreditovan. Identičan sistem SAD su planirale da primene posle kraja hladnog rata. Međutim, no na šta nisu računale jeste reakcija drugih država i kompleksnost koju sa sobom nosi istorija.

Američki lideri

Kolumnista je ocenio i da je zanimljivo i to što su smanjenju moći SAD neretko doprinosili njeni lideri.

Prema njegovim rečima, nadmeno uzdržavanje odlazećeg američkog predsednika Baraka Obame od vojne reakcije je i te kako evidentno na primeru Sirije, gde glavnu reč ima ruski predsednik Vladimir Putin, a posle Obame na red dolazi Donald Tramp koji preti uvođenjem visokih tarifa na uvoz robe iz Kine i Meksika.

"Postoji i šira slika. U svojoj knjizi "Svetski poredak' čuveni Henri Kisindžer piše da je svet u najvećoj opasnosti onda kada međunarodni poredak prelazi iz jednog sistema u drugi - 'Ograničenja nestaju, a polje je otvoreno za neumoljive glumce koji imaju najveću želju za širenjem. Sve dok se ne uspostavi novi sistem, postojaće samo jedan vladar - haos'", zaključuje kolumnista.

Izvor: http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/624201/Novi-svetski-poredak-Rusija-i-Kina-su-velike-sile-Amerika-bas-i-ne

Увек ћу отворено признати да ми је у младости Мики Маус био неизмерно важнији од Василисе Прекрасне и да ми је Трнова Ружица  са Снежаном и Пепељугом у Дизнијевој верзији била омиљенија од "Каменог цвета". Пежо, Фиат или Форд су боља аута од Ладе, а нарочито од Волге. Дивио сам се једном црном америчком Ford Galaxy 500 mod. 1968. који је често стајао паркиран испред поште у Змај Јовиној, желео да тата купи Ајкулу...

Понашање САД деведесетих према мом народу и мојој земљи је преокренуло мој однос према "најмоћнијој демократији света", а бомбардовање 1999. је од мене направило отвореног непријатеља те велике и моћне земље.

За мене је глобализација завршена. Пропали пројекат. Ја сам изабрао своју страну у овом сукобу.

Јасна је чињеница да је "Pax americana" била само моменат у историји света. Кратак моменат. Удео САД у светском БДП је у опадању веђ 30 година. На делу је последњих година грандиозна прерасподела моћи, свакако не на корист САД. Ко то не види, обичан је слепац. Ускоро ће уследити прерасподела удела, нова подела чипова, у којој ће САД остати без највећег дела "blue chips". Желео бих да то произађе мирно. Но ми се не чини да ће... Историја света показује да то никад није происходило мирно.

Slažem se sa tobom Kumbore, u svemu što si napisao. I nadam se kao i ti da će proći bez mnogo potresa, ali bez rata i žrtava teško - nikad ni jedna imperija nije sa vlasti sišla bez krvi, neće ni ova.

Semjuelson piše svoju kolumnu iskljućivo za zapadnog čitaoca i to osnovu promovisanih činjenica. Ali ne osnovu svih činjenica. Dobro, određeni deo njih nećemo mi nikad saznati, ali barem one, koje su na raspolaganju na istoku, bilo bi dobro ukomponirati. Govoriti o tome, da nuklearno odvraćanje nije efikasno, čak je notorična laž. Nijedan režim neće se poslužiti nuklearna  naoružanja prvi, osim ako mu preti potpuno uništenje, ukinuće. Ali za sve ovo nije presudna velićina sistema, odnosno nije na predstavljeni način. Ako mala država raspolaže nuklearnim kišobranom velikoj je sili puno veće iskušenje nego kad ima protiv sebe veliku državu. O tome, kako se danas jedna od zapadnih velesila previre i samo traži povod za sukob-pa i nuklearni-jasno ukazuje na to, da pretnja upotrebe nuklearnog naoružanja ne proizlazi iznutra malih država nego izvana i iznutra velikih država.

Мое мислење за изгледот на европа во 2017 г
[attachment=1]

Goce, ova ilustracija je izostavila Norvešku?

Crne slutnje američkih obaveštajaca - Ceo poredak nastao nakon Drugog svetskog rata se urušava
Jutarnji   11.01.2017.

Rizik od sukoba između i unutar država će se u idućih pet godina povećati do nivoa koji nije viđen od Hladnog rata jer globalni rast slabi, poredak nakon Drugog svetskog rata se urušava, a antiglobalizacija podgreva nacionalizme, navodi se u izveštaju američke obaveštajne službe.

[attachment=1]

"Spomenute tendencije će se približavati jedna drugoj tempom bez presedana i učiniti vladanje i saradnju težom te će promeniti prirodu moći - radikalno menjajući globalnu sliku", ocenjuje se u izveštaju "Globalni trendovi: paradoks i napredak" američkog Nacionalnog obaveštajnog veća (NIC), prenosi "Jutarnji list". Teze objavljene manje od dve nedelje do početka inauguracije novoizabranog američkog predsednika Donalda Trampa 20. januara navode činioce koji će oblikovati "turobnu i tešku blisku budućnost", uključujući agresivniju Rusiju i Kinu, regionalne sukobe, terorizam, sverastuću nejednakost u zaradama, klimatske promene i spori ekonomski rast. Upravljanje, stoji u izveštaju, postaće zahtevnije jer problemi poput globalnih klimatskih promena, uništavanja okoline i zdravstvenih pretnji zahtevaju kolektivnu akciju, u trenutku kada takva saradnja postaje teža. Izveštaj namerno izostavlja analizu američke politike ili odluka, no upozorava na složenost poteškoća s kojima će se Tramp morati uhvatiti u koštac kako bi ispunio izborna obećanja poput poboljšanja odnosa s Rusijom, dostizanja Kine u ekonomskoj bici, povratka radnih mesta u SAD i poraza terorizma. Izveštaj, koji uključuje intervjue s akademicima, finansijskim stručnjacima i političarima iz celog sveta, istraživalo je političke, društvene i tehnološke trendove za koje autori smatraju da će oblikovati svet od danas do 2035.

Izvor: www.blic.rs

Porast nacionalističkih tendencija u Evropi i svetu uzrokovan je upravo "prisilnom globalizacijom" i "izvozom demokratije" naveliko.

Dakle, ko seje buru, požnjeće oluju, tako to ide.

Norveška, CG, Švajcarska i jug Albanije su beli  ???

Šta to znači?

I, ne vidim nigde ničiju zemlju.

Норвешка , Црна гора и Швајцарија ке бидат неутрални така  мислам јас .Како  ничија земја  ја имам  означена  Македонија , таа држава сите ја сакат ама на крајот нема да биди на никој статус кво од 1992 година.Јужна Албанија ке биде дел од Православниот свет но и под  големо влијаније на Католиците . USA(Америка) преку вишеградскта група ( хазбуршката монархија) ке имаа влијание во Европа или според нив Новата Европа.

Kako neutralna CG?  >:(

Danas je američki senat jednoglasno doneo odluku da se CG primi u NATO.
(Ubeđen sam da su to uradili u inat Putinu. U poslednje vreme bilo je dosta priča o tome da će se prijem CG prikočiti, pa ipak su to učinili)

Učinili su to pre nego što Trampova administracija dođe na vlast, jer tada se to možda i ne bi realizovalo. A Crna Gora izvan NATO uvek je potencijalna ruska baza.

Тое точно но кој гарантира дека на следните избори нема да победи проруска партија во Црна Гора ?

I šta ako na sledećim izborima pobedi današnja opozicija, koji nije naklonjena NATO-u, ako u međuvremenu CG postane punopravna članica pakta?

Hoće li tada NATO dozvoliti da CG istupi iz saveza? Ja za tako nešto još nisam čuo. Kada jednom uđeš - odatle izlaska nema.

Međutim, gledajući trenutno okruženje, CG i nema drugi izbor, nego da se priključi stadu (da ide tamo kuda idu komšije).

Kud svi Turci, tu i mali Milo!

Interesantan članak:

Оd pоrаžеnоg u Hlаdnоm rаtu i „džinа nа kоlеnimа“, Rusiја је uspеlа dа sе trаnsfоrmišе u nоvu supеrsilu kоја prеti dа vеštim mаnеvrisаnjеm višеdеcеniјskоg svеtskоg hеgеmоnа prеtvоri u gubitnikа nајnоviјеg svеtskоg pоrеtkа

Rаspаd SSSR-а је nајvеćа gеоpоlitičkа kаtаstrоfа XX vеkа“, izјаviо је 2005. gоdinе prеdsеdnik Ruskе Fеdеrаciје Vlаdimir Putin. Istоriјski pеriоd kојi је uslеdiо pоslе rаspаdа SSSR mоžе sе pоrеditi јеdinо s pеriоdоm ruskе istоriје kојi је upаmćеn kао Dоbа smutnjе. Nаstupilа је еpоhа nаciоnаlističkih sukоbа i rаtоvа, svеоpštеg sirоmаštvа, sоciјаlnе nеsigurnоsti, kriminаlizаciје društvа i pоlitičkе nеstаbilnоsti. Hаоs sе prоširiо i nа istоk Еvrоpе, а fеdеrаlnа Јugоslаviја је uprаvо nеstајаlа u mеtеžu krvаvоg grаđаnskоg rаtа.

Zаpаd, prеdvоđеn Sјеdinjеnim Držаvаmа, mоgао је dа оdаhnе i prоglаsi svој triјumf. Vеć u fеbruаru 1992. gоdinе, spоrаzumоm u Маstrihtu, stvоrеnа је Еvrоpskа uniја, kоја је uјеdinilа zеmlје zаpаdnе Еvrоpе оkо prеthоdnо uјеdinjеnе Nеmаčkе. U nаrеdnim gоdinаmа Zаpаd је pоgаziо svоје оbеćаnjе – „nајtvrđе gаrаnciје“ dаtе sоvјеtskоm rukоvоdstvu – dа sе NАТО „ni zа pеdаlј nеćе širiti nа istоk“.

Таkо оslаblјеnа Rusiја је sаtеrаnа u grаnicе kојој јој је nаmеtnuо Zаpаd (grаnicе Ruskе Fеdеrаciје), gubеći оgrоmnе tеritоriје i оstаvlјајući miliоnе Rusа vаn mаticе. Nоvоnаstаlе držаvе su gоtоvо bеz izuzеtkа nеfunkciоnаlnе i zаvisnе оd Моskvе ili Vаšingtоnа, јеr је rеč о tеritоriјаmа kоје su sе trаdiciоnаlnо оslаnjаlе nа Rusiјu ili činilе njеn intеgrаlni dео. Nаciоnаlistički pоkrеti kојi sе u njimа јаvlјајu uglаvnоm imајu аntiruski kаrаktеr.

Prvi čеčеnski rаt, оd 1994. dо 1996. gоdinе, u kоmе su čеčеnski pоbunjеnici uživаli nеskrivеnе simpаtiје i pоdršku Zаpаdа, pоtvrdiо је zlоslutnе gеоpоlitičkе prоgnоzе: hlаdnоrаtоvskа kоnfrоntаciја niје tоlikо pоslеdicа idеоlоških nеslаgаnjа, kоlikо prаstаrоg gеоpоlitičkоg аntаgоnizmа – dоminаntnе kоpnеnе silе Еvrоаziје i аtlаntističkоg, pоmоrskоg Zаpаdа.

Pritisаk nа Rusiјu sе nаstаvlја, а Zаpаd dоvоdi u pitаnjе čаk i tеritоriјаlnu cеlоvitоst tаkо оkrnjеnе Rusiје. Оtprilikе u istо vrеmе (1996) аmеrički strаtеg Zbignjеv Bžеžinski sе u svојој knjizi Vеlikа šаhоvskа tаblа оtvоrеnо zаlаžе zа „dеcеntrаlizоvаnu Rusiјu, kоја ćе biti višе imunа nа impеriјаlističkе tеžnjе“. Idеја Bžеžinskоg је u stvаri prеdlоg pоdеlе Rusiје nа tri nеzаvisnе rеpublikе: „nа еvrоpski dео, Sibirsku rеpubliku i Dаlеkоistоčnu rеpubliku“.

Strаtеgiја kојu је Zаpаd izаbrао prоtiv Rusiје pоznаtа је u gеоpоlitici kао „strаtеgiја аnаkоndе“. Rаzviо јu је аmеrički аdmirаl Аlfrеd Меhеn: tо је stisаk „mоrskе zmiје“ (SАD) оkо kоntinеntаlnе mаsе (Rusiје, prеthоdnо SSSR-а) putеm vојnih sаvеzа, blоkаdа, kоntrоlе i pоvеzivаnjа priоbаlnih pоdručја, svе dоk sе prоtivnik nе „uguši“.

Zаvеrа „Svаhili“ Rusiја је srеdinоm 90-ih gоdinа prоšlоg vеkа nа kоlеnimа i nеmоćnа dа sе suprоtstаvi tаkvim plаnоvimа Zаpаdа. Pоd Јеlјcinоm оnа nаstаvlја dа tоnе: еkоnоmski, finаnsiјski, kulturnо i pоlitički. U mеđunаrоdnој pоlitici оnа višе nе igrа nikаkvu vаžnu ni kоnstruktivnu ulоgu. Nјеnа impеriјаlnа istоriја је zаvršеnа – ili tо sаmо tаkо izglеdа. U Bеlоvеškој šumi је fаktički pоtpisаnа kаpitulаciја, аli tо niје bilо dоvоlјnо, јеr su zаpаdni аpеtiti nеupоrеdivо vеći. Pоdеlа Rusiје, о kојој је pisао Bžеžinski, pоstаје svе izglеdniје rеšеnjе. То su nеpоsrеdnе pоslеdicе gеоpоlitičkе kаtаstrоfе о kојој је gоvоriо Putin.

Rusiја pоd Јеlјcinоm pružа sumоrnu sliku pоrаžеnе vеlеsilе i društvа kоје sе ubrzаnо rаspаdа. Nеkаdаšnjа impеriја је prаktičnо prеtvоrеnа u kоlоniјu zаpаdnih silа, u kојој cvеtајu јеdinо kоrupciја i sirоmаštvо. Nа Zаpаdu sе pојаvlјuјu i zаhtеvi dа sе rеsursi Rusiје „stаvе nа rаspоlаgаnjе čitаvоm čоvеčаnstvu“, оdnоsnо Zаpаdu.

Prеоkrеt nаstupа sаsvim nеоčеkivаnо: smеnоm nа vlаsti 31. dеcеmbrа 1999. gоdinе. Bоris Јеlјcin је vlаst prеdао Putinu, kојi је nеkоlikо mеsеci rаniје imеnоvаn zа prеmiјеrа. Prеdаја vlаsti оdviја sе nа rаniје nеzаbеlеžеn nаčin i pоd priličnо tајаnstvеnim оkоlnоstimа. Prеmа nеkim tvrdnjаmа, Putin је оdаbrаn zа оvu ulоgu nе оd Јеlјcinа nеgо оd оdrеđеnih оbаvеštајnih i vојnih strukturа prеоstаlih iz Sоvјеtskоg Sаvеzа. Оstаrеli Јеlјcin је biо primоrаn dа pоtpišе оstаvku u zаmеnu zа gаrаnciје zа ličnu sigurnоst i sigurnоst svоје pоrоdicе.

Nоvi vоđа је hаrizmаtičnа ličnоst, kоја nimаlо nе pоdsеćа nа sоvјеtskе аpаrаtčikе еrе Brеžnjеvа ili libеrаlnе pоlitičаrе јеlјcinоvskе еpоhе. U Rusiјi mu pоpulаrnоst nаglо rаstе, а njеgоvа pојаvа i zаgоnеtni uspоn nа vlаst оd pоčеtkа izаzivајu nеdоumicе i kоntrоvеrzе.

U rоmаnu Hеksоgеn (2001) ruski pisаc Аlеksаndаr Prоhаnоv оpisuје zаvеru „Svаhili“, kојu sprоvоdе stаrе оbаvеštајnе strukturе kаkо bi prinudilе оnеmоćаlоg prеdsеdnikа dа dоbrоvоlјnо prеdа vlаst izаbrаniku. Frаncuski pisаc i еzоtеrik Žаn Pаrvulеskо јоš tоkоm prvоg Putinоvоg mаndаtа оbјаvlјuје svој еsеј Putin i Еvrоаziјskа impеriја, u kоmе о nоvоm vlаdаru Rusiје gоvоri kао о nеkоm kо је prеdоdrеđеn dа rеаlizuје stаrе gеоpоlitičkе prојеktе intеgrаciјe Еvrоаziје, i tо u vidu fеdеrаtivnоg kоntinеntаlnоg blоkа „оd Аtlаntikа dо Pаcifikа“.
Vlаdimir Putin је, u prisustvu pаtriјаrhа Аlеksеја Drugоg i vеlikоg šаmаnа Sibirа Тоizinа Bеrеnоvа, inаugurisаn 7. mаја 2000. u Аndrејеvskој dvоrаni Vеlikоg krеmаlјskоg dvоrcа, kоја је rеstаurirаnа uprаvо zа tu priliku. „Оvdе su“, pišе istоričаr Rој Меdvеdеv, „u Gеоrgiјеvskој, Аndrејеvskој i Аlеksаndrоvskој dvоrаni krunisаli ruskе cаrеvе“.

Sаm Јеlјcin је Putinu tоkоm svеčаnоsti uručiо „prеdsеdničku krunu“, čiјu је izrаdu ličnо nаdzirао i kоја pоdsеćа nа cаrsku. „Gеоpоlitički mistik“ Pаrvulеskо dоdаје dа је Putin nеpоsrеdnо pо inаugurаciјi оbаviо nеku vrstu svеčаnоsti, tајnоg rituаlа, spuštајući sе „u unutrаšnjе dvоrištе (Krеmlја) u kоmе su gа čеkаlе njеgоvе оružаnе snаgе sа svојim stаrim zаstаvаmа, čiјu smоtru је izvršiо prеmа vојnоm cеrеmоniјаlu cаrskе Rusiје“. Аkо је rеč о mаšti piscа ili о mitu, u njеmu је sаdržаnа lоgikа budućih dоgаđаја.

Strаtеgiја Kutuzоvа Мit о Putinu pоčео је dа sе stvаrа оdmаh ili nеdugо pо njеgоvоm dоlаsku nа vlаst, a imе Putinа pоstаје nеkа vrstа simbоlа nоvе i drugаčiје Rusiје kоја sе rаđа iz pеpеlа pоstsоvјеtskе еrе.

Ipаk, štо gоd sе nа vrhu vlаsti u Моskvi dеšаvаlо u dеcеmbru 1999, prеоkrеt u Krеmlјu svаkаkо niје dеlо јеdnоg čоvеkа. Zаоkrеt је biо priprеmаn tоkоm dеcеniје prоpаdаnjа pоd vlаšću Јеlјcinа, i tо nајprе nа nivоu kоncеpаtа i idеја. То је i vrеmе u kоmе sе gеоpоlitikа nа vеlikа vrаtа vrаćа u Rusiјu, zа štа nајvеćе zаslugе pripаdајu јеdnоm dо tаdа mаrginаlnоm idеоlоgu nеоеvrоаziјstvа – trаdiciоnаlisti Аlеksаndru Duginu. Izа njеgа, prеmа nеkim mišlјеnjimа, stоје аrmiјskе strukturе, prе svih gеnеrаl Igоr Nikоlајеvič Rоdiоnоv, kојi ćе u јеdnоm krаtkоm pеriоdu biti i Јеlјcinоv ministаr оdbrаnе.

Put kојim је Rusiјu vоdiо Јеlјcin оčiglеdnо је prеdstаvlјао slеpu ulicu. Pоslе prvе еufоriје u Rusiјi nаstupа gоrkо оtrеžnjеnjе. То је dаlо nоvi pоlеt strukturаmа sоvјеtskе impеriје kоје su prеživеlе Gоrbаčоvlјеvu pеrеstrојku i „еru libеrаlnе strаhоvlаdе“ s pоčеtkа 90-ih. Drugi čеčеnski rаt, kојi је uslеdiо svеgа nеkоlikо nеdеlја pо Putinоvоm stupаnju nа vlаst, Rusiја је dоbilа i timе su zаustаvlјеni svi pоkušајi rаzbiјаnjа držаvе i оbеshrаbrеni sеpаrаtistički pоkrеti.

Pоd Putinоm Rusiја јаčа еkоnоmski i pоstеpеnо učvršćuје svојu cеntrаlnu vlаst. То је put unutrаšnjе kоnsоlidаciје i оslаnjаnjа nа sоpstvеnе snаgе. Rаst njеnе privrеdе ubrzо dоstižе prоsеčnu stоpu оd sеdаm оdstо gоdišnjе. „Pоslе dоlаskа nа vlаst“, pišе gеоpоlitičаr Lеоnid Sаvin, „Putin је pоčео rеоrgаnizаciјu pоlitičkоg sistеmа, а bеzbеdnоsnе snаgе i vојskа pоstаlе su stub pоrеtkа“.

U pеriоdu оd 2001. dо 2015. Rusiја је učеtvоrоstručilа svоја izdvајаnjа zа vојsku. Меđutim, еkоnоmskо uzdizаnjе Rusiје pоstаlо је mоgućе tеk pоštо је Rusiја оdbаcilа tеškо nаslеđе sоvјеtskе еpоhе. U hlаdnоrаtоvskоm pеriоdu оnа је izdržаvаlа vеćinu sоvјеtskih rеpublikа i istоčnоеvrоpskih nаrоdnih dеmоkrаtiја, аli i sаvеzničkе zеmlје širоm svеtа.
S rаspаdоm Sоvјеtskоg Sаvеtа i pоvlаčеnjеm Rusiје Аmеrikа је prinuđеnа dа rаzvučе svоје snаgе, nе sаmо prеkо grаnicа bivšеg kоmunističkоg blоkа. Nаstupа dоbа аmеričkе svеtskе hеgеmоniје, „unipоlаrni trеnutаk“ о kоmе gоvоri Čаrls Krаuthаmеr. Nоvа gеоpоlitičkа pоziciја SАD, kаkо ćе sе uskоrо vidеti, uskоrо је pоstаlа оpаsnа i nеоdrživа.
Strаtеgiјu Vlаdimirа Putinа, kао prаgmаtičnоg i „surоvоg rеаlistе“ (Hаfingtоn pоst), Nikоlај Vihin оpisuје nа slеdеći nаčin: „Putin munjеvitо mаnеvrišе, sаd nаnоsеći оsеtnе udаrcе Zаpаdu, sаd pоvlаčеći sе i glumеći kаpitulаciјu. Аli Putin, kао i Bаrklај i Kutuzоv, kаtеgоrički оdbiја dа sе učvrsti nа bilо kаkvim pоziciјаmа gdе bi Zаpаd mоgао dа mu nаnеsе оdlučuјući udаr u krаtkој оdsudnој bici…

U tој strаtеgiјi је оdgоnеtkа nеprеdvidlјivоsti Putinа, kојi pоstupа uvеk оnаkо kаkо sе tо оd njеgа nе оčеkuје“ (Nikоlај Vihin: Vlаdimir Putin i strаtеgiја Kutuzоvа). То је istа оnа strаtеgiја kоја је primеnjеnа prоtiv Nаpоlеоnа: strаtеgiја iznurivаnjа prеmоćnоg prоtivnikа, kоја оdlаžе оdlučuјuću bitku svе dо trеnutkа u kоmе ćе nеpriјаtеlј biti primоrаn nа dеfаnzivu.

Drang nach Osten

Uspеsi rаnоg putinоvskоg pеriоdа nisu bili dоvоlјni dа Rusiјu zаistа vrаtе nа svеtsku pоlitičku scеnu, niti dа је iznоvа uvrstе u rеd rеspеktаbilnih gеоpоlitičkih аktеrа – аktеrа priznаtih оd strаnе zаpаdnih silа. Јоš mаnjе dа је učinе dеlоm zаpаdnоg svеtа. Uprkоs prоmеni društvеnоg urеđеnjа i оdbаcivаnju mаrksističkе idеоlоgiје, оnа је i dаlје оkružеnа surеvnjivоšću i mаkаr prikrivеnim, аkо nе i оtvоrеnim nеpriјаtеlјstvоm; tо је, uоpštе uzеv, kоnstаntа u оdnоsu Zаpаdа prеmа njој.

Stаv Zаpаdа kао gеоpоlitičkоg pоlа pоčivа nа јеdnоstаvnоm аksiоmu: Rusiјi višе nе smе biti dоzvоlјеnо dа igrа ulоgu vеlikе svеtskе silе ni nеzаvisnоg pоlа mоći, nеgо nајvišе rеgiоnаlnе silе. Zа tо vrеmе, SАD sа svојim strukturаmа аktivnо rаdе nа dеzintеgrаciјi sоvјеtskоg prоstоrа, а NАТО u nоvim оkоlnоstimа nајprе pоkušаvа dа sе učvrsti u Ukrајini i Gruziјi. Istоriјskе аnаlоgiје sе nаmеću sаmе pо sеbi. Pоlitikа prоširivаnjа NАТО-а nа istоk kоd Rusа budi nеpriјаtnе аsоciјаciје nа Nаpоlеоnоv ili Hitlеrоv „Drang nach Osten“ (prоdоr nа istоk).

Тrоškоvi plаnеtаrnе hеgеmоniје zа SАD tоkоm nаrеdnih gоdinа vrtоglаvо rаstu. Оvај trеnd ćе dоstići vrhunаc tоkоm vlаdаvinе Bаrаkа Оbаmе, prоdublјuјući vеć pоstојеću еkоnоmsku krizu Zаpаdа. Аmеrikаnci su, pоmаlо nаivnо ili prеurаnjеnо, pоvеrоvаli u kоnаčni triјumf nаd stаrim gеоpоlitičkim supаrnikоm. Аmеrikа i Zаpаd dаnаs prоlаzе krоz istоriјski pеriоd sličаn оnоm krоz kојi је vеć prоšао Sоvјеtski Sаvеz u dоbа rаnе pеrеstrојkе.

Меđu аmеričkim еlitаmа dоlаzi dо pоdеlа i оtvоrеnоg rаskоlа. Ukоlikо Аmеrikа nаstаvi dа insistirа nа svоm pоlоžајu glоbаlnоg hеgеmоnа, pоbеdnik i pоrаžеni u Hlаdnоm rаtu bi u dоglеdnој budućnоsti mоgli dа zаmеnе svоја mеstа. Nа tu оpаsnоst – rаzаrаnjа аmеričkе impеriје iznutrа – ukаzао је svојеvrеmеnо i prеdsеdnik Putin.

Prеlаz prеkо Rubikоnа

Pоčеtkоm 2007. gоdinе Putin је оdržао svој čuvеni gоvоr nа Мinhеnskој kоnfеrеnciјi о bеzbеdnоsti, u kоmе је јаsnо i nеdvоsmislеnо оdbаciо јеdnоpоlаrni svеtski pоrеdаk nа čеlu sа SАD. „Kоlikо gоd dа kitе pојаm unipоlаrnоsti“, rеkао је tаdа Putin, „u prаksi оn znаči sаmо јеdnо: јеdаn cеntаr vlаsti, јеdаn cеntаr mоći… То је svеt јеdnоg gоspоdаrа, јеdnоg suvеrеnа. I tо је, nа krајu, pоgubnо nе sаmо zа оnе kоје sе nаlаzе u tоm sistеmu vеć i zа sаmоg suvеrеnа, јеr gа rаzаrа iznutrа.“

Biо је tо оtvоrеn i sаmоsvеstаn nаstup vоđе јеdnе snаžnе svеtskе silе i rukаvicа bаčеnа u licе јеdnоpоlаrnоm svеtu. Zаpаd је, pо svој prilici, prеčuо оvај gоvоr, kао štо mu је prоmаklа i činjеnicа dа su Rusiја 90-ih i Rusiја rаnih 2000-ih dvе u mnоgо čеmu rаzličitе zеmlје.

Prvi оzbilјni tеst nоvе gеоpоlitičkе pоziciје i mоći Rusiје uslеdiо је 2008. gоdinе, iznеnаdnim gruziјskim nаpаdоm nа ruskе mirоvnе snаgе u Оsеtiјi. Јеdnоstаvni scеnаriо gruziјskе krizе је vеć prеthоdnо isprоbаn u bivšој Јugоslаviјi, u hrvаtskој оpеrаciјi „Оluја“.

Оdgоvоr Моskvе је оvоgа putа biо brz, оdlučаn i prоmišlјеn. Prvi put pоslе 1991. Rusiја izlаzi vаn оkvirа kојi su јој nаmеtnuti rаspаdоm SSSR-а. Intеrvеnciја је bilа i ubеdlјivа dеmоnstrаciја nаrаslе mоći ruskih оružаnih snаgа. Krаtkоtrајni rаt sа Gruziјоm i pоtоm priznаnjе nеzаvisnоsti Оsеtiје i Аbhаziје оznаčаvајu pоčеtаk nоvе fаzе kоnfrоntаciје dvа gеоpоlitičkа pоlа. Оvim činоm је Rusiја u оdnоsimа sа Zаpаdоm prеšlа svој Rubikоn.

Nаrеdnа еtаpа sukоbа је Ukrајinа, u kојој је Zаpаd 2005. vеć оrgаnizоvао јеdnu „оbојеnu rеvоluciјu“. Bžеžinski u knjizi Vеlikа šаhоvskа tаblа pisао је о strаtеškоm znаčајu Ukrајinе zа Rusiјu: „Bеz Ukrајinе, Rusiја prеstаје dа budе еvrоаziјskа impеriја…“ Drugim rеčimа, јеdini znаčај Ukrајinе zа Zаpаd lеži u činjеnici dа је оnа pukо srеdstvо zа dеstаbilizаciјu Rusiје i оnеmоgućаvаnjе kоnsоlidаciје kоntinеntаlnоg prоstоrа. Cilј Rusiје је pоtpunо suprоtаn: njеgоvа mirnа (rе)intеgrаciја, оdnоsnо„rеsоvјеtizаciја“, kаkо је tо rеklа Hilаri Klintоn).

Kа Еvrоаziјskој impеriјi

Hrоnоlоgiја krvаvih dоgаđаја s pоčеtkа 2014, kојi su оkоnčаni držаvnim prеvrаtоm i svrgаvаnjеm Viktоrа Јаnukоvičа, mаnjе-višе је pоznаtа. Signаl zа krvоprоlićе, kаkо dоkаzuје snimlјеni tеlеfоnski rаzgоvоr sа аmbаsаdоrоm Džеfriјеm Pјаtоm, dаlа је tаdаšnjа zаmеnicа držаvnоg sеkrеtаrа SАD Viktоriја Nulаnd. Pоslе pоbunе ruskоg stаnоvništvа nа istоku Ukrајinе uslеdilа је snаžnа rеprеsiја kiјеvskе huntе, štо је uskоrо dоvеlо dо grаđаnskоg rаtа.

NАТО i SАD оd pоčеtkа ukrајinskе krizе nisu imаli nаmеru dа sе vојnо umеšајu u ukrајinski grаđаnski rаt. Stvаrnа nаmеrа аmеričkih strаtеgа bilа је, nаprоtiv, uvući Rusiјu u dugоtrајni rаt bеz јаsnih cilјеvа, u kоmе bi Zаpаd svim srеdstvimа pоdržаvао prоzаpаdnе i аntiruskе snаgе. Uоpštе, scеnаriо nеpоsrеdnе оružаnе kоnfrоntаciје sа Rusiјоm zа Zаpаd niје rеаlnа оpciја.

Sličnо hlаdnоrаtоvskој еri, оvi оdnоsi pоčivајu nа rаvnоtеži strаhа, sа ciklusimа zаоštrаvаnjа i pоpuštаnjа (dеtаntа), а vојnа mоć Rusiје, uklјučuјući nuklеаrnu, prеdstаvlја snаžаn fаktоr оdvrаćаnjа оd NАТО аgrеsiје. Umеstо tоgа, Zаpаd pribеgаvа „stratеgiјi оbuzdаvаnjа“ i mеđusоbnоg iscrplјivаnjа.

U tој igri živаcа Моskvа pоnоvо pоstupа „оnаkо kаkо sе tо оd njе nе оčеkuје“. Umеstо dirеktnе vојnе intеrvеnciје u Ukrајini, Rusiјi је, zbоg svоg оgrоmnоg vојnоg i gеоpоlitičkоg znаčаја, pripојеn Krim, štо је pоstignutо bеz ispаlјеnоg mеtkа. U Dоnbаsu је u hоdu i uz pоmоć Rusiје stvоrеnа snаžnа аrmiја kоја је uspеšnо оnеmоgućilа svе pоkušаје ukrајinskih оružаnih snаgа dа pоvrаtе kоntrоlu nаd јugоistоkоm zеmlје.

Таkvа Ukrајinа јеdnоstаvnо nе mоžе biti primlјеnа u NАТО, a ni pоstаti člаnicа ЕU, kоја је u mеđuvrеmеnu i sаmа izlоžеnа prоcеsu dеzintеgrаciје. Bitni cilјеvi zаpаdnih silа u Ukrајini, pа čаk ni kоntrоlа nаd crnоmоrskim bаsеnоm, nisu оstvаrеni. Kоnаčni rаsplеt ukrајinskе krizе оstаvlјеn је zа nеkо pоvоlјniје vrеmе.

Еvrоаziјski еkоnоmski sаvеz је zvаničnо оsnоvаn 1. јаnuаrа 2015. gоdinе. То је prvi kоrаk kа stvаrnој еkоnоmskој i pоlitičkој intеgrаciјi nеkаdаšnjеg sоvјеtskоg prоstоrа, kоја sе vеоmа lаkо mоžе prоširiti i vаn grаnicа bivšеg SSSR-а. Uоpštе uzеv, pаžnjа Rusiје sе, pоslе uvоđеnjа zаpаdnih sаnkciја i аntisаnkciја Моskvе, svе višе оkrеćе kа istоku – kа Kini, Irаnu, Indiјi i pаcifičkоm rеgiоnu – kојi pоstаје cеntаr svеtskih zbivаnjа, dоk sе ЕU pоstеpеnо prеtvаrа u njihоvu pеrifеriјu.

Јеdnаkо nеprеdvidiv оdgоvоr nа uplitаnjе Zаpаdа u Ukrајini је i ruskа intеrvеnciја u Siriјi, kоја је zаpоčеlа 30. sеptеmbrа 2015. gоdinе, nа pоziv njеnе lеgitimnе vlаdе. Pо svој prilici tе intеrvеnciје nе bi ni bilо bеz dоgаđаја u Ukrајini. Rusiја sе оvim triјumfаlnо vrаćа nа Bliski istоk i nа mеđunаrоdnu scеnu, istiskuјući zа pоčеtаk SАD iz Siriје i slаbеći stisаk „аnаkоndе“. Zbignjеv Bžеžinski је nа kоncu, kоristеći еzоpоvski јеzik, mоrао dа zаklјuči kаkо је „оhrаbrivаnjе Ukrајinе dа uđе u NАТО bilа grеškа“, i tо grеškа kоја је dоvеlа dо nеprеdvidlјivih pоslеdicа.

Silа kоја је zаustаvilа Hitlеrа

Gеоpоlitičku situаciјu u kојој sе dаnаs nаlаzi prеpоrоđеnа i usprаvlјеnа Rusiја gеоpоlitičаr Lеоnid Sаvin sаžео је u svеgа nеkоlikо rеčеnicа: „То štо sе оdviја prеd nаšim оčimа (…) nеštо је nоvо i prаstаrо. Stаrе gеоpоlitičkе kоnstаntе spаkоvаnе su u mеtоdоlоgiјu hibridnih rаtоvа nоvе gеnеrаciје. Izаzivаnjеm uprаvlјаnоg hаоsа širоm plаnеtе i оpkоlјаvаnjеm Rusiје, silе kоје stоје izа kulisа SАD nаstоје dа оdlоžе svоје gublјеnjе svеtskоg primаtа i sprеčе uspоstаvlјаnjе multipоlаrnоg svеtа.

Аli Zаpаd znа dа nе mоžе pоbеditi u dirеktnоm rаtu sа Rusiјоm. Vојnim i pоlitičkim smirivаnjеm Kаvkаzа, sprеčаvаnjеm gruziјskе аgrеsiје nа Јužnu Оsеtiјu i Аbhаziјu, sаsеcаnjеm u kоrеnu pоkušаја ’оbојеnе rеvоluciје’ u Моskvi, vrаćаnjеm Krimа, vојnоm intеrvеnciјоm u Siriјi… – Rusiја pоkаzuје dа је prеd nаmа pоnоvо оnа svеtskа silа kоја је zаustаvilа Nаpоlеоnа i Hitlеrа.“

Мultipоlаrni svеtski pоrеdаk, kојi sе uzdižе iz rušеvinа unipоlаrnоg, zа sаdа оdrеđuјu оdnоsi svеgа tri silе: SАD, Rusiје i Kinе. Оdnоsе Rusiје i Sјеdinjеnih Držаvа је оčiglеdnо pоtrеbnо rеdеfinisаti i „pоstаviti nа nоvе tеmеlје“, vаn hlаdnоrаtоvskih klišеа. Оdnоsе Rusiје i Kinе dеfinišе „strаtеškо pаrtnеrstvо“ dvе vеlеsilе. „Мi smо nаvikli nа izrаz strаtеškо pаrtnеrstvо“, izјаviо је nеdаvnо Putin, „аli su (ti оdnоsi) višе оd strаtеškоg pаrtnеrstvа“.

Оdbiјајući dа sе kоnstituišе kао nеzаvisni pоl tаkvоg svеtа, insistirајući nа „libеrаlnоm svеtskоm pоrеtku“ i nа „multilаtеrаlnоsti“ umеstо nа multipоlаrnоsti, ЕU sаmu sеbе оsuđuје nа spоrеdnu ulоgu i svе višе dоvоdi u pitаnjе sоpstvеni оpstаnаk.

U tаkvоm svеtu јеdnоstаvnо nеmа mеstа ni zа pоlitički rаdikаlizоvаnu i ultrаnаciоnаlističku Ukrајinu, оslоnjеnu nа Brisеl ili Vаšingtоn, kоја sе nеprеkidnо suprоtstаvlја Rusiјi/Еvrоаziјi. Vrеmе zа rеšаvаnjе ukrајinske krizе ističе. Pоslе tri gоdinе iscrplјuјućеg grаđаnskоg rаtа, kоnturе mоgućih rеšеnjа sе kоnаčnо nаziru.

Vеć је sаdа sigurnо dа Ukrајinа ubudućе nеćе оpstаti ni kао unitаrnа držаvа, niti pоstаti dео „еvrоаtlаntskih strukturа“. Мnоgо vеrоvаtniја је njеnа pоdеlа. U kоnfеdеrаtivnоm ili fеdеrаtivnоm оbliku, kоlikо-tоlikо cеlоvitа, оnа mоžе оpstаti јеdinо оslоnjеnа nа Моskvu i Еvrоаziјski sаvеz, i tо јеdinо kао prеlаznо rеšеnjе.

Zа Zаpаd, pоnоvimо, Ukrајinа prеdstаvlја „nеuspеlu držаvu“ а nе sаmоstаlnоg аktеrа, kоја imа znаčај sаmо u kоntеkstu njеgоvih оdnоsа sа Rusiјоm, bilо kао srеdstvо njеnе dеstаbilizаciје, bilо kао prеdmеt еvеntuаlnih spоrаzumа i nаgоdbi. I ništа višе оd tоgа.

Pišе Bоris Nаd

Izvori: http://webtribune.rs/kategorij/russia/ i http://webtribune.rs/kategorij/spektar/

"Srbi, čeka vas okupacija ako ne uđete u Evroazijsku uniju"

Srbija je front koji prolazi između dva tipa civilizacije, atlantske i evroazijske, a ako hoće da odbrani svoj teritorijalni integritet i sačuva Kosovo, jedini način je oštar zaokret ka Rusiji i ulazak u Evroazijsku uniju, tvrdi za "Sputnjik" poznati ruski filozof Aleksandar Dugin.

U Srbiji, koju je više puta posetio, ovog puta održao je nekoliko predavanja, a na Vidovdan je predstavio Međunarodni evroazijski pokret čiji je lider. Dugin ističe da mu je drago što se poseta poklopila sa tim praznikom večne Srbije.

- Kosovska bitka je, bez obzira na vojni poraz, bila duhovna pobeda jer srpski narod i postoji zahvaljujući toj volji da pruži otpor i odbrani vlastiti identitet - navodi Dugin.

- Svojim snagama očigledno više ne možete da se zaštitite, uradili ste šta ste mogli. Ali ako Srbija uđe u sastav Evroazijske unije, a Rusija kao što je poznato ne priznaje nezavisnost Kosova, zaštita teritorijalnog integriteta Srbije, uključujući i deo koji se zove Kosovo postaje briga nuklearne svetske sile, Ruske Federacije i Evroazijske unije pošto zemlje Evroazijske unije sklapaju međusobni pakt o podršci u slučaju ugrožavanja teritorijalnog integriteta - ističe Dugin.

On kategorički odbacuje mišljenja da Rusija zapravo hoće da proguta sve ostale.

- Mi to ne možemo da uradimo. Rusija danas ima etničke, demografske, socijalne i ekonomske probleme. Mi možemo da sklopimo samo savez ravnopravnih. Stvaranje Evroazijske unije može biti zasnovano samo na dobrovoljnom, svesnom objedinjavanju različitih država koje shvataju da im je potreban savez kako bi zaštitile vlastiti suverenitet, jer će same taj suverenitet izgubiti.

Mi odlično shvatamo da možemo samo svi zajedno, ujedinivši naš potencijal - Rusija, zemlje Centralne Azije, Belorusije. I naravno, bila bi nam potrebna Ukrajina, ne nama nego bi i njima to bilo potrebno da bi sačuvali teritorijalni integritet i suverenitet.

Nažalost, jedan deo Ukrajinaca je odabrao potpuno pogrešan put. I gde je sada ta zemlja?! Gde je Krim, gde je Donbas?! I šta će tamo biti u perspektivi? To je samoubilački put. Oni koji žele da sačuvaju sebe treba da zajedno sa Rusijom stvaraju tu superdržavnu formaciju - uveren je Aleksandar Dugin.

Izvor: http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/657325/Srbi-ceka-vas-okupacija-ako-ne-udjete-u-Evroazijsku-uniju

Занимљиви текстови, неком могу бити и корисни у размишљањима.

http://anna-news.info/konspirologicheskaya-realnost/ (http://anna-news.info/konspirologicheskaya-realnost/)

http://anna-news.info/neozhidannoe-i-dramatichnoe-vperedi-vojna-v-mezhdureche/ (http://anna-news.info/neozhidannoe-i-dramatichnoe-vperedi-vojna-v-mezhdureche/)

Сергеј Лавров је дао коментар у вези стварања мултиполарног света и демонтирања америчке хегемоније.

https://www.rt.com/news/431306-lavrov-post-west-world-order/ (https://www.rt.com/news/431306-lavrov-post-west-world-order/)

Вреди прочитати.

Стаљине, врати се.

Ova dva članka su brilijantna, poučna...

Definitivno, vremena se menjaju, još samo da se uključi "vorp" pogon.

... Све ћемо ти опростити. Опростиће ми и Ђура што ме Ђура тукао, ако треба! Разлика између Хитлера и Стаљина је у томе што је Стаљин на време стао на праву страну. Сва срећа, на време је умро, па није успео да изврши планирани геноцид пресељењем свих јевреја СССР у Јеврејску аутономну област - где је главни град Биробиџан. То је и данас - приамурска пустиња, где ничег нема. Процентуални удео јевреја у ЈАО је данас мање од 10%.

Још један занимљив интервју, разговор са Александром Дугином.

https://news.cgtn.com/news/3d3d514e3167444e78457a6333566d54/share_p.html (https://news.cgtn.com/news/3d3d514e3167444e78457a6333566d54/share_p.html)

Некад је потребно објаснити очигледно, а овде се се објашњава та перверзија руљовлада који се користи на Западу и назива демократија.

Arhitekta haosa: Soroš svaki peti dolar fonda potrošio na "rušenje" Trampa?


Jedan od najmoćnijih ljudi na svetu, Džordž Soroš, u svom poslednjem intervjuu izražava nadu, da će u novembru američkom lideru Donaldu Trampu "doći kraj".

Njegova fondacija aktivno povećava finansiranje neprijatelja američkog predsednika. Na primer, u julu je najavio da je izdvojio više od 200 miliona dolara za crnce u Americi, odnosno, za pokret "Black Lives Matter" koji se aktivno bori protiv Trampa.

Soroš je u ovoj godini iz svog budžeta izdvojio 260 miliona dolara (20 odsto) za finansiranje organizacija lojalnih demokratiji, odnosno svaki peti dolar fonda je potrošio na borbu protiv Trampa, navodi televizija "Zvezda".


Spoznao cinizam još u detinjstvu

Džordž Soroš je rođen kao Đerđ Šoroš. Rodio se u Budimpešti u mađarsko-jevrejskoj porodici. Tokom Drugog svetskog rata mu je pretila smrt kao i milionima njegovih sugrađana. Kada je imao deset godina roditelji su ga poslali u hrišćansku porodicu kako bi ga spasili od nacista. Ispostavilo se da je otac usvojitelj bio saučesnik nacistima, profitirao je na imovini Jevreja koji su poslati u logore. Tada je budići milijarder naučio i prihvatio cinizam. Za njega je, i posle mnogo godina, ova epizoda života bila kao igra na berzi.

"Mogao sam da budem na drugoj strani. Mogao sam da budem jedan od onih kome su sve uzeli. Ali ja nisam imao osećaj da nisam na pravom mestu. Znate, to je kao na finansijskom tržištu: ako novac ne uzmem ja, uzeće ga neko drugi. Tada sam shvatio da će jevrejsku imovinu oteti, ako ne ovaj, onda neko drugi. Ja ništa nisam uzimao, samo sam posmatrao, zato ne osećam nikakvu krivicu", rekao je Soroš u emisiji "60 minuta: Džordž Soroš" 1999. godine.


Soroš - "arhitekta haosa"

Lekcije iz serije "život je rulet" ili "ništa lično" nisu bile uzaludne. One su iskovale karakter Soroša kao biznismena, a potom i političara. Oduvek je išao tamo gde je vladao haos i zabacivao udicu u mutnu vodu.

Svoju prvu milijardu dolara je zaradio 1992. godine, kada je u Velikoj Britaniji predosetio bankarsku krizu, počeo je da otkupljuje britansku valutu. Zatim je sve prodao, odlično zaradio i istovremeno oborio funtu. Posle nekoliko godina isto to je uradio sa tajlandskim batom. Tokom 1998. godine je dobio insajdersku informaciju od američkih tajnih službi i u Rusiji zaradio na promenama kursa. Tada je dobio nezvanični nadimak – "arhitekta haosa“, jer se u tom haosu osećao najudobnije. Na tome se i zasniva čitava Soroševa filantropija.

Tokom Sovjetske perestrojke povezao se sa akademikom Andrejem Saharovom. Soroš mu je predložio da finansira kulturni ili obrazovni fond, a Saharov je informaciju preneo porodici generalnog sekretara Mihaila Gorbačova.

"Povezao sam se sa fondom koji je vodila Raisa Gorbačova. To je bila grupa ljudi iz KGB-a, koja je aktivno podržavala perestrojku", Soroš je izjavio 2016. godine.

Soroš je shvatio da u periodu kriza može da zaradi mnogo više. Počeo je da se sastaje sa važnim ljudima po celom svetu, zaključci tih sastanaka su bili novi fondovi, koji bi trebalo da promene ekonomski model supersile koja puca po šavovima, pretvarajući je u teren za špekulacije i investicije.

Bivši premijer Ukrajine Nikolaj Azarov priseća se kako je upoznao Soroša početkom 1990-ih godina u Donecku: "Njegove ideje su bile proste: vaša industrija je zastarela, nigde nećete stići tako, ni u kakav civilizovani svet. Morate da počnete sve ponovo i stvorite uslove za privlačenje investitora".


Potkupljivanje inteligencije

Soroš je ubeđivao političare da su potrebni strani investitori, dok je osiromašenu inteligenciju potkupljivao novcem.

Boris Nadeždin, koji je 1990-ih godina radio u Dumi i vladi, seća se američkog milijardera:

"Nemam tačnu statistiku, ali se radi o hiljadama sovjetskih naučnika kojima je on plaćao jednokratnu pomoć u iznosu od 500 dolara. Naučni saradnik je u to vreme za takvu platu mogao da radi dve godine", kaže Nadeždin.

Prema istraživanjima grupe "Di Si Liks" za nekoliko godina milijarder je u Rusiji osnovao nekoliko organizacija: "Javne presude", istorijsku "Memorial", pravnu "Centar za socijalno i radno pravo", centar "Levada", pokrenuo intelektualni pokret "Labud", "Otvorenu Rusiju" i mnoge druge projekte. Međutim, svi fondovi, koje je biznismen finansirao su tražili određne ustupke od ljudi koje su podržavali. Zahtevi su bili razni: za koji ekonomski model lobirati, kako držati predavanja iz istorije, čije investicije podržavati i drugo.

Tokom 1990-ih godina u Rusiji su postojala dva udžbenika iz istorije, jedan-prosovjetski i drugi-prozapadni. U njima je samo pomenuta Staljingradska bitka i kapitulacija Nemačke, dok su o Američkim operacijama na Atlantiku i pobedi nad Japanom bili čitavi pasusi. Krajem 1990-ih godina došlo je do otrežnjenja i prestala očaranost Zapadom. Čitava mreža Soroševih NVO, koja je bila razbacana po celom bivšem Sovjetskom Savezu, počela je da se raspliće i njegov fond je postao nepoželjan u Rusiji.

Soroš nije uspeo da trijumfuje u Rusiji.


"Novac spasava svet ili ga menja"

Međutim, milijarder je i dalje imao svoja uporišta u Kazahstanu, Kirgiziji, Uzbekistanu, Ukrajini, Belorusiji i Gruziji. Tokom 2000. godine prema njegovom programu su članovi pokreta "Otpor“ svrgli sa vlasti Slobodana Miloševića u Srbiji, a 2003. godine je organizacija "Kmara" sa njegovim novcem organizovala državni prevrat u Gruziji.

"On smatra da novac ili spasava svet ili ga menja. Ponaša se kao političar, ali on to nije. Njega niko nije izabrao, ali se on svojim idejama o otvorenom svetu meša u unutrašnju politiku suverenih država", navodi mađarski politički analitičar i novinar Gabor Štir.

Sa Ukrajinom je bilo nešto teže. Do 2004. godine milijarder je praktično postigao svoj cilj – njegovi studenti iz Međunarodnog fonda "Preporod" organizovali su tamo prvu narandžastu revoluciju. Soroš nije dobio Rusiju, ali se približio njenim granicama. Azarov se seća kako je Soroš početkom 1990-tih vrbovao svoje pristalice u Kijevu i, zapravo, formirao buduću političku elitu Ukrajine.

Deset godina kasnije njegov novac je došao na Majdan. Finansirao je opoziciju i naoružavao njene borbene jedinice. Nakon što je postigao još jedan državni prevrat dobio je slobodno tržište. Transnacionalna kompanija "Monsarto", u kojoj je Soroš glavni akcionar, snabdevala je Kijev svojim GMO proizvodima i ujedno otkupljivala zemlju, prenosi Sputnjik.

Soroš, naravno, ne radi sam. Iza njega je čitav demokratski establišment Amerike i Stejt department i američke tajne službe. On finansira obojene revolucije i promoviše ideju globalizma, a u zamenu za to mu daju insajderske informacije o svim finansijskim konkurentima i pomažu da ne bude krivično gonjen.

"Nema nijednog sukoba u kome nije učestvovala Sorošova fondacija. Njegova ideja otvorenog društva se nalazi svuda, on je po tome poznat. Ali on je neodvojivi deo američkih tajnih službi. One pripremaju osnovu za sve akcije", objašnjava dopisnik Akademije vojnih nauka Rusije, politikolog Sergej Sudakov.


Pogrešne investicije i slabljenje Soroševe mreže

Soroša su proglasili nepoželjnim prvo u Rusiji, a zatim i u njegovoj domovini Mađarskoj. Njegova mreža je počela da slabi i u Americi. Napravio je pogrešan korak kada je uložio stotine milione dolara u predizbornu kampanju Hilari Klinton. Ona ga je podržavala još 2009. godine. Dok je bila državni sekretar ona je na visoke pozicije postavljala ljude koji su bili lojalni Sorošu.

Međutim, sve se menja kada na vlast dolazi Donald Tramp, kojim Soroš ne može da upravlja. Sadašnji predsednik Amerike ima mnogo novca i zna šta je manipulacija. Ali, milijarder se ne predaje i pokušava da ga oslabi iznutra.

Protesti "Black Lives Matter“, na kojima se crnci bore za svoja prava, počinju kao i uvek sjajnim idejama, a završavaju se programima koje finansira Soroš.

Prema rečima Soroša, njegov glavni neprijatelj se nalazi u Moskvi. Biznismen više ne može da deluje preko svojih fondova. Jedino oružje koje ima je informaciono ─ medijska kuća "Otvorena Rusija" Mihaila Hodorkovskog, koja je njegov projekat. U njoj se o Rusiji o ima negativno mišljenje ili se ne komentariše. Jedna od organizacija, koju on kontroliše, najavila je regrutovanje kandidata za školu menadžmenta u medijima, kako bi obrazovala ispravne, sa stanovišta milijardera, liberalne novinare na ruskom tlu.

Milijarder se ne predaje, kada pretrpi poraz, sanja revanš. Bez obzira na svoje godine spreman je da strpljivo čeka kako bi došao do cilja.

izvor (https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2020&mm=08&dd=23&nav_id=1723070)

"Demokratija je trajno oštećena"


Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izrazila je danas zabrinutost za budućnost demokratije.

Ona je ocenila da su demokratska načela možda zauvek narušena tokom poslednje četiri godine, za vreme predsedničkog mandata Donalda Trampa, izveštava CNCB.

"Pre godinu dana, moji bilateralni razgovori su se vrteli pre svega oko pitanja: da li će američka vlada uvesti kaznene carine evropskim proizvođačima automobila? Danas, godinu dana kasnije, brinemo da li je sama demokratija možda trajno oštećena u poslednje četiri godine", rekla fon der Lajen u obraćanju na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu.

Osvrnuvši se na slike nereda na američkom Kapitol Hilu početkom januara, ona je navela da je, kao i za većinu evropskih lidera "oluja na Kapitolu" i za nju bila šok, i inicijalna kapisla za oživljavanje rasprava o ulozi društvenih medija u širenju dezinformacija i podsticanje potencijalnih političkih nemira.

"Moramo se pozabaviti i tamnijim stranama digitalnog sveta. Uvek hitamo da kažemo: Demokratija i njene vrednosti su deo našeg DNK. I to je tačno. Ali moramo da negujemo našu demokratiju svaki dan, da branimo svoje institucije od nagrizajuće snage govora mržnje, dezinformacija, lažnih vesti i podsticanja na nasilje", naglasila je fon der Lajen.

Podsetila je da Evropska komisija priprema nove zakone kojima će se pooštriti kontrola nad digitalnim firmama, kao što su Tviter i Fejsbuk.

„Poslovni model mrežnih platformi utiče ne samo na slobodnu i fer konkurenciju, već i na naše demokratije, našu sigurnost i kvalitet naših informacija. Zbog toga moramo da obuzdemo ovu ogromnu moć velikih digitalnih kompanija", poručila je šefica EK.

Takođe je pozvala novu američku administraciju da sarađuje sa EU na tehničkoj regulativi.

Fon der Lajen se dotakla i naučnih dokaza koji pokazuju jasne veze između gubitka biodiverziteta i globalnih pandemija, apelujući na globalne lidere da dejstvuju na planu klimatskih promena.

„Moramo da učimo iz ove krize. Moramo da promenimo način života i poslovanja kako bismo mogli da sačuvamo ono što cenimo i što nam je vredno", rekla je.

Ona je odala priznanje novom rukovodstvu u SAD, rekavši da je "oduševljena što su se Sjedinjene Države ponovo pridružile Pariskom sporazumu".

Govoreći o hitnoj globalnoj potrebi vakcinacije protiv kovida-19, naglasila je važnost da se obezbedi da vakcine stignu do svih zemalja sveta.

Na pitanje Klausa Švaba, osnivača i izvršnog predsednika Svetskog ekonomskog foruma, o tome kako Evropska komisija planira da sa zainteresovanim stranama iz privatnog sektora pređe na održivo poslovanje, fon der Lajen je ukazala na značaj inovacija kada je reč o održivoj zelenoh proizvodnji u cirkularnoj ekonomiji.

Takođe je govorila o nizu specifičnih programa na kojima Evropska unija radi s ciljem postizanja zelenije, održivije budućnosti.

Ti programi, pored ostalog, ukljucuju obnavljanje 35 miliona kuća širom EU kako bi se obezbedila veća energetska efikasnost, zatim ekološki prihvatljiv gradski saobraćaj, ukljucujući dekarbonizaciju voznih parkova u evropskim gradovima.

izvor (https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2021&mm=01&dd=26&nav_category=78&nav_id=1801170)

Gejts: Bogate zemlje da zamene životinjsko mesom iz laboratorije


Pandemija koronavirusa je barem na trenutak prestala da bude u žiži interesovanja Bila Gejtsa.

Treći najbogatiji čovek na svetu prebacio je svoj fokus na promociju svoje nove knjige o klimatskim promenama, apelujući na čovečanstvo da se prebaci na veštačko, sintetički dobijeno meso kako bi spasilo planetu od gasova sa efektom staklene bašte, prenosi RTS.

Objavljena je u utorak, "How to Avoid a Climate Disaster: The Solutions We Have and the Breakthroughs We Need“ nova knjiga osnivača Majkrosofta, a u jednom promotivnom intervjuu Gejts kaže da je jedan od načina smanjivanja nivoa metana prestanak konzumiranja mesa i njegova zamena sa naučnofantastičnim sintetičkim uzgojem u laboratoriji.

"Mislim da sve bogate zemlje treba da se potpuno prebace na sintetičku govedinu", naveo je Gejts za časopis "Teknolodži rivju" (Technology Review).

"Možete da se naviknete na razliku u ukusu, a napraviće da bude još ukusnija. Vremenom bi to moglo da dovede do promene navika ljudi i zakona kojima bi se potpuno prebacila potražnja", istakao je Gejts.

Ideja je da se smanji emisija metana, izuzetno moćnog gasa sa efektom staklene bašte koji proizvode preživari dok vare travu.

Hvaleći tehnološki napredak u poljoprivredi i bioinženjeringu, Gejts smatra da da ne postoji drugi način od potpunog eliminisanja stoke iz naše ishrane, iako je priznao da je to veoma težak put jer je veoma politički nepopularno reći ljudima da ne mogu više da jedu kravlje, ovčje i kozje meso.


Krava – prirodni reaktor

"Nepopularno" je blagi opis ako se uzmu reakcije na njegov predlog, koje su se kretale od toga da Gejts treba "malo da oladi" do onih koje ne mogu da se objave u medijima.

"Vi ćete jesti 3D štampano plastično meso, a ne on i njegovi prijatelji u Davosu", naveo je jedan od kritičara na Tviteru, podsećajući da je Gejts takođe mesožder koji je više puta priznao da mu je hamburger omiljena hrana.

Osim toga, istina je da su preživari daleko efikasniji od bilo koje ljudske tehnologije u pretvaranju celuloze u protein.

"Ponudio sam Gejtsu da mu prodam potpuno funkcionalni samoreprodukujući reaktor za pretvaranje celuloze u protein za milion dolara i on je prihvatio. Sad samo treba da kupim kravu", napisao je sarkastični šaljivdžija na društvenim mrežama.

izvor (https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2021&mm=02&dd=17&nav_id=1813108)

Преживари постоје милионима година и сад неко констатује да они варењем биљака које једу загађује животну средину... :'(... Заиста једна велика глупост...

Hoće reći da je kravlji prdež glavni zagađivač sveta i uzročnik globalnog zagrevanja. More, marš! Barabe jedne belosvetske. Ostavite bar krave na miru, kad već nama zagorčavate život!

Све у служби профита. Испаде да су краве и стока већи проблем од електрана, моторних возила и др. загађивача.

https://youtu.be/kWPE4HUw8Oc

Metan vise izlazi na prednja vrata kod stoke, nego na zadnja. ;) :D

„Francuska bi mogla da izađe iz EU“: Najava bivšeg glavnog pregovarača EU za „Bregzit“


Bivši glavni pregovarač Evropske unije za „Bregzit“ Mišel Barnije nagovestio je da bi Francuska mogla da sledi primer Velike Britanije i izađe iz EU.

Govoreći u petak na konferenciji o budućnosti bloka u La Tukuetu, šezdesetogodišnji francuski političar osvrnuo se na „socijalne nemire i bes“ u Francuskoj zbog nekontrolisane imigracije, kao i na „birokratiju i složenost“ EU .

„Morali bismo izvući neke pouke iz 'Bregzita' zbog sebe. Sada je prekasno za Veliku Britaniju, ali ne i za nas. Možemo pronaći, ne samo u Velikoj Britaniji, već i ovde u Francuskoj, u severnim i istočnim regionima, građane koji žele da napustimo EU “, kazao je Barnije.

Bivši pregovarač EU smatra da je odgovornost EU da shvati „zašto su Britanci otišli“ i da je za Brisel važno „da sasluša bes koji je izražen u Velikoj Britaniji i da uvede promene neophodne za bolje razumevanje“ kao i da „umiri građane koji ostaju u EU“, preneo je Ekspres.

Primedbe su usledile posle najnovije ankete koju je sproveo francuski trust mozgova IFOP a koja je pokazala da će Marin Le Pen u prvom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj 2022. godine pobediti Emanuela Makrona za dva procenta.

Poslednja anketa pokazala je da će Marin Le Pen u prvom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj 2022. godine pobediti Emanuela Makrona za dva procenta.

Makron je izjavio Bi-bi-siju-u 2018. godine da će francuski narod verovatno glasati za izlazak iz EU ukoliko se održi referendum sličan britanskom.

Rekao je da „uvek rizikujete kada imate takav referendum nalik na britanski u kome se glasa 'za' ili' protiv' u vrlo komplikovanom aspektu“, dodajući da se ne bi ipak kladio na ishod referenduma, budući da je kontekst u Velikoj Britaniji i Francuskoj „bio veoma različit“.

Makron je takođe jasno stavio do znanja da bi pozdravio hipotetički povratak Britanije u EU, navodeći da poštuje odluku britanskih građana ali i da žali zbog rezultata referenduma.

izvor (https://rs-lat.sputniknews.com/evropa/202104171125120668-francuska-bi-mogla-da-izadje-iz-eu-najava-bivseg-glavnog-pregovaraca-eu-za-bregzit/)

https://youtu.be/QMZ4vI0MG2A

https://youtu.be/XGTHQxD7jGo

https://youtu.be/7aHYhg2bPsg

https://youtu.be/s01ZL5TnBNY

https://youtu.be/XTq4YbW9hv8

I serija "'Alo 'alo" na meti napada zbog "uvredljivog sadržaja"


Korisnici društvenih mreža u Britaniji naljutili su se kada su primetili da se tokom repriziranja kultne serije "Alo, alo", pred svaku epizodu pojavljuje upozorenje o "potencijalno uvredljivom sadržaju".

BBC komedija koja se prikazivala od 1982. do 1992. godine pratila je život kafedžije Renea tokom Drugog svetskog rata u okupiranoj Francuskoj i dešavanja u njegovom kafeu, koji je bio omiljen među Nemcima i paravan za pokret otpora.

U seriji su se pojavljivali brojni zabavni likovi, kojima su ismevani stereotipi o Nemcima, Francuzima, Britancima i Italijanima.

Osim brojnih stereotipa, postojale su i brojne seksualne aluzije.

Uprkos tome što je serija stekla kultni status i više puta je reprizirana, sada je britanska Britbox usluga, koja nudi BBC i ITV sadržaje, stavila upozorenje pred svaku epizodu, navodi Headliner.

"Ova komedija sadrži jezik i stavove tog vremena koji mogu da budu uvredljivi za neke gledaoce", navodi se u upozorenju.

Brojni gledaoci odmah su na društvenim mrežama izrazili svoje negodovanje, kritikujući upozorenje i ističući da je ono samo nastavak "kensel" kulture.

izvor (https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2021&mm=08&dd=13&nav_id=1906595)

https://youtu.be/11x0b4n7dgc

https://youtu.be/32eV1naVaFU

Upozorenje: Svet se kreće u pogrešnom smeru, suočava se sa ključnim trenutkom - preti nam večna kriza?


Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš upozorio je danas da se svet kreće u pogrešnom smeru i da se suočava sa ključnim trenutkom.

Nastavak uobičajenog poslovanja mogao bi dovesti do sloma globalnog poretka i budućnosti u kojoj bi vladala večna kriza.

Promena kursa mogla bi signalizirati napredak ka zelenijoj i bezbednijoj budućnosti, rekao je on, preneo je AP.

Gutereš je rekao da narodi sveta i ljudi moraju da preokrenu današnje opasne trendove i izaberu scenario proboja.

Svet je pod ogromnim stresom na gotovo svim frontovima, rekao je on, a pandemija kovid-19 bila je poziv na uzbunu koja je pokazala da se nacije nisu okupile i donele zajedničke odluke kako bi pomogle svim ljudima u trenutku globalne opasnosti po život.

Gutereš je rekao da se ova paraliza proteže daleko izvan kovid-19 do neuspeha u rešavanju klimatske krize i našeg samoubilačkog rata protiv prirode i kolapsa biodiverziteta, nekontrolisane nejednakosti koja podriva koheziju društava i napredak tehnologije bez ograda da nas zaštite od nepredviđenih posledica.

Govoreći o drugim znacima haotičnijeg i nesigurnijeg sveta, ukazao je na porast siromaštva, gladi i nejednakosti polova nakon decenija opadanja, na ekstremni rizik po ljudski život i planetu od nuklearnog rata i klime, te na nejednakost, diskriminaciju i nepravdu izvođenja ljudi na ulice u znak protesta dok teorije zavere i laži izazivaju duboke podele u društvima.

U izveštaju o skeniranju horizonta predstavljenom juče Generalnoj skupštini i na konferenciji za novinare, Gutereš je rekao da je njegova vizija scenarija proboja u zeleniji i sigurniji svet vođena principom zajedničkog rada, prepoznajući da smo međusobno vezani i da nijedna zajednica ili država, koliko god moćna bila, ne može sama rešiti svoje izazove.


izvor (https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2021&mm=09&dd=11&nav_category=78&nav_id=1921242)

https://youtu.be/8Qf5l2nmWOY

https://youtu.be/HIZJuk_j_Eo

https://youtu.be/XkhUW6XucCg

https://youtu.be/x70Pd4LQIq8

https://youtu.be/UBsSpeB_WT4

Soroševa hitna akcija: U borbu protiv „lažnih vesti“ — lažnim vestima „gospodara univerzuma“


Džordž Soroš, poznat po finansiranju demokratskih kandidata i akcija, fokusirao se na osudu „lažnih i obmanjujućih informacija“ u medijskom prostoru i na društvenim mrežama, pa će tako podržati novu liberalnu medijsku kompaniju, čiji je cilj da se suprotstavi lažnim vestima. Pitanje je samo da li će se ta borba voditi upravo — lažnim vestima?

Naime, nova medijska kompanija „Dobre informacije“, najnoviji borac u američkim „dezinformacionim“ ratovima, promovisana je kao „posvećena ulaganju u hitna rešenja koja se bore protiv dezinformacija i povećavaju protok dobrih informacija na mreži“ i finansirana od strane megadonatora demokrata, koosnivača „Linkdina“ Rida Hofmana, kao i investitora iz Silicijumske doline Kena Dude i Džordža Soroša, piše RT.

Osnivač ovog novog igrača na medijskom tržištu Rid Hofman se, podsetimo, u decembru 2018. godine javno izvinio što je finansirao „Nju nolidž“, demokratsku tehnološku organizaciju koja je savetovala Obaveštajni komitet američkog Senata o „mešanju Rusije“ u američke izbore i koja je vodila lažnu kampanju „ruskog bota“ protiv republikanca Roja Mura, kako bi demokrata bio izabran na vanrednim izborima za Senat u Alabami godinu dana ranije.


Lažnim vestima protiv „lažnih vesti“

Prema rečima politikologa Aleksandra Pavića, iako ova vest zvuči kao dobar vic, treba imati na umu da iza nje ipak stoji na stotine miliona dolara.

„Reč je o tome što vaša biografija i mrlje u njoj, poput mrlja koje se nalaze u biografijama Soroša i drugih ljudi koji su u ovaj poduhvat uključeni, više nemaju nikakvu važnost. Važno je to da bogato finansirani, kontrolisani masovni mediji budu na vašoj strani, jer oni mogu da ’operu‘ svakoga bolje od bilo koje veš-mašine ili varikine. Naime, u ovaj projekat su uključeni ljudi koji su se dokazano bavili dezinformacijama, lažnim informacijama u političkim kampanjama, a koji se sada zalažu za neki integritet u informisanju. To bi uistinu bilo smešno da se ne radi o ljudima koji raspolažu neverovatnim količinama novca“, ocenjuje Pavić.

Kako dodaje, poslednjih godina, naročito u vreme pandemije, ogromne količine novca otišle su u džepove upravo ovih ljudi koji tako, praktično, postaju gospodari javnog i medijskog prostora na zapadu.

„Nije važno, dakle, to što su oni do juče lagali na masovnom nivou, jer će se danas predstaviti kao ’spasioci‘ od tih istih laži, od tih istih ’fejk njuza‘ koje su sami proizveli, što će opet biti pozdravljeno od strane velikih medijskih kuća poput Si-En-En-a, Ej-Bi-Si-ja i drugih. Jednostavno, došlo je takvo vreme da na zapadu samo novac ima težinu i on vlada bez pardona. Više nema nikakvih standarda na koje čovek može da se pozove, već je ključno to da li imate pristup tim ’štamparijama‘ novca i glavnim medijima i podršku te liberalne globalističke ’duboke države‘, a svi ovi ljudi upravo to i jesu — eksponenti te ’duboke države‘ protiv koje je Tramp pokušao da se bori i koja ga je na kraju i srušila“, ukazuje politikolog.


„Moralni“ arbitri

Interesantno je da će se na čelu nove kompanije naći Tara Mekgouvan, bivši demokratski strateg koja je radila na kampanjama Baraka Obame i Hilari Klinton 2012. i 2016. i vodila progresivnu neprofitnu organizaciju pod nazivom ACRONYM, koja je potrošila 100 miliona dolara na digitalnu reklamnu kampanju kako bi porazila Donalda Trampa 2020. godine. Ona je vodila i medijsku kompaniju „Kurijer njuzrum“, koja je više puta prozivana zbog dezinformacija, ali je to, međutim, nije sprečilo da svoj novi poduhvat predstavi kao nešto što će popraviti „pokvareni, podeljeni informacioni ekosistem u kojem se danas nalazimo“, a koji je „izazov svih ruku na palubi za američku demokratiju“, piše RT.

Ova činjenica, kao ni navodi RT-ja da se u savetodavnom odboru nove kompanije nalaze uglavnom demokratski aktivisti koji se zalažu za cenzuru, poput Nandini Džami koja je poznata po tome da kontaktira oglašivače i usluge koje koriste ljudi sa kojima se ne slaže i da ih naziva rasistima, za Aleksandra Pavića nisu iznenađenje.

„Oni sami sebi daju pravo da budu moralni arbitri svima i tu više nije reč samo o informacijama, već i o tome kako da ljudi žive svoj život, kako da se ponašaju, kako da oslovljavaju druge ljude, ko je rasista, a ko nije. Mi vidimo da je u poslednjih nekoliko godina velikog maha uzela cenzura. Ko odlučuje ko će na tim velikim društvenim medijima, na tim globalnim mrežama i pretraživačima biti cenzurisan? Ko su ti arbitri? Pa naravno da su tu arbitri vlasnici tih istih korporacija“, primećuje Pavić.

Na pitanje ko je ove ljude ovlastio da budu moralni arbitri celom čovečanstvu, sagovornik Sputnjika kaže da je odgovor jednostavan:

„Taj njihov neprikosnoven, monopolistički položaj im je praktično dao mogućnost da sami sebe za to imenuju, naravno uz blagoslov države i vojno-industrijskog i medijskog kompleksa koji stoji iza njih. Tako da su to ljudi koji su sami sebe imenovali i koji po kuloarima odavno govore da su oni ’gospodari univerzuma‘, pa kao takvi nikome ne odgovaraju i nameću svoja pravila“, objašnjava Pavić.

Upravo zato je, zaključuje naš sagovornik, njima toliko važna ta borba za monopolizacijom javnog prostora, a pokušaj da diskvalifikuju sve konkurente sprovodi se pod kapom navodne borbe protiv lažnih vesti.


izvorl (https://rs-lat.sputniknews.com/20211031/soroseva-hitna-akcija-u-borbu-protiv-laznih-vesti--laznim-vestima-gospodara-univerzuma-1131052969.html)

https://youtu.be/QlW6E_bSx5Y

Ne, nije vest sa Njuz.net (https://www.njuz.net/)

  ;D




Skakavci na evropskom popisu hrane - sigurni za konzumaciju


Insekti su u novoj strategiji EU navedeni kao alternativni izvor proteina koji bi mogao da ubrza zaokret prema održivijoj proizvodnji hrane

Skakavci su u uvršteni na evropski popis hrane u sklopu nastojanja Evropske unije za održivom proizvodnjom i prehranom.

To je drugi put da je Brisel odlučio da su insekti sigurni za konzumaciju, nakon što je u julu odobrio suve larve brašnastih crva.

Uskoro bi mogao da uslijedi i treći - cvrčak.

Evropska komisija je objavila da će skakavci biti označeni kao grickalica ili sastojak hrane u dehidriranom ili zamrznutom obliku pošto im se uklone krila i noge ili kao prašak.

Evropska agencija za bezbjednost hrane navodi da je skakavac "locusta migratoria" bogat proteinima i neškodljiv, iako može da izazove reakcije kod ljudi alergičnih na ljuskare i mekušce, prenosi agencija Hina.

Organizacija za proizvodnju hrane ističe da su insekti vrlo hranjiv i zdrav izvor hrane bogat proteinima, vitaminima, vlaknima i mineralima.

Insekti, koje svakodnevno jedu milioni ljudi širom svijeta, u novoj strategiji EU su navedeni kao alternativni izvor proteina koji bi mogao da ubrza zaokret prema održivijoj proizvodnji hrane.

Evropskom direktivom iz 1977. već su odobrene alge, novi biljni proteini i određene vrste hrane iz drugih zemalja. Zahtjevi su podnijeti za još devet vrsta insekata, prenosi Hina.


izvor (https://www.vijesti.me/svijet/evropa/575689/skakavci-na-evropskom-popisu-hrane-sigurni-za-konzumaciju)



Pa drugari evropljani prijatan vam bio "locusta migratoria"   ...  :D


Kakvog li imena, analogija (a i cinizam) sa sličnim pojavama u društvu ne izmiču i svakako nije slučajna  ;D



Ko ne voli skakavce, ostaju mu uvek larve brašnastih crva, a uskoro će i cvrčci ( Črički  ;))

EU htela da "ukine" Božić: "Poništavate naše korene"
Dokument sa smernicama napravio razdor u Uniji


Evropska komisija povukla je danas interni dokument o smernicama prema kome se predlaže da se izraz „božićni period“ zameni izrazom „praznični period“ posle bunta konzervativaca i Vatikana koji su nazvali dokument pokušajem da se „ponište“ hrišćanski koreni Evrope.

Evropska komesarka za jednakost Helena Dali rekla je da je namera tim nacrtom dokumenta bila da se istakne diverzitet Evrope i pokaže „inkluzivna priroda Evropske komisije“. Ali u saopštenju ona je rekla da dokument nije ispunio standarde Komisije i nije uspeo da postigne ono što je bilo nameravano.

- Očigledno je treba još da radimo na smernicama - rekla je ona i dodala da će revidirani dokument uzeti u obzir iznete zamerke.

Interne smernice koje su poslate osoblju o korišćenju raznih izraza u komunikaciji, a koje su procurile u javnosti, zaista su sugerisale da se ne koristi uobičajeni pojam "božićni praznici" već više "praznici".

Takođe se sugerisalo da se ne pretpostavi da su svi hrišćani, pa i izbegavanje korišćenja pojmova koje se jasno vežu uz određenu religiju, pol ili bračni status.

Postojanje takvog dokumenta odmah su iskoristili evroskeptici i političari iz krajnje desnice, najviše iz Italije, gde je i prvi put objavljena vest o postojanju takvih smernica Evropske komisije. Predstavljali su to kao da Evropska komisija "želi da zabrani spominjanje Božića". Na Malti, državi gde katolička vera ima značajnu ulogu u svakodnevnom životu građana, napali su upravo Helenu Dali, koja dolazi iz te države, ali iz Laburističke stranke.

I u nekim britanskim medijima su se pojavili naslovi kako EU "zabranjuje Božić i ime Marija".

Evropska komisija je priznala da su takve smernice poslate, ali da je to bio tek "interni dokument pripremljen na tehničkom nivou s ciljem povećanja spoznaje o inkluzivnosti u komunikaciji".

Kristijan Vigand, portparol Evropske komisije, rekao je kako Komisija ne zabranjuje ili obeshrabruje korišćenje izraza "Božić" već je cilj bio samo dizanje svesti da su svi ravnopravni.

Međutim, rekao je da je Komisija uvidela da je taj dokument bio "loše promišljen", da nije u skladu sa standardima za koje se zalaže Evropska unija, pa je zbog toga i povučen.

Iako su smernice poslate, u Komisiji tvrde da "politički vrh nije bio uključen u izradi takvih smernica".

Priznaju da se možda "otišlo predaleko" jer se u pokušaju da budu "uključivi" prema svima, bili "isključivi" prema većini jer se oko dve trećine građana Evropske unije izjašnjava kao hrišćani, najviše katolici, a potom i protestanti i pravoslavci. Oko 30 odsto ih se izjasnilo da ne pripadaju niti jednoj religiji, piše Jutarnji list.

Pitanje korišćenja izraza i verskih tradicija iz prošlosti sve češće izazivaju kontroverze. U Belgiji, državi koja ima snažnu katoličku tradiciju, ali prilično sekularno društvo, kićenje gradova za božićne praznike najčešće se naziva Zimske radosti ili, ređe, Božićni sajam.

O tome ne postoji nikakva politička odluka, a gradovi kažu da je reč o dvema različitim stvarima: na Božićnom sajmu prodaju se stvari, a Zimske radosti su zabavni parkovi za decu, poput klizališta. Svejedno, svake godine desni političari i ove primere spominju kao "ludilo političke korektnosti".

U Holandiji i Belgiji za decu je posebno važan praznik Sveti Nikola, ali je jedan od likova iz folklora i Crni Pit ili Crni Petar. Već godinama se vodi žestoka rasprava da li je predstavljanje Crnog Pita rasističko jer ga uglavnom glume beli glumci sa našminkanim licima, a i pre nekim interpretacijama on je bio rob iz Etiopije.


Reagovao i Vatikan

Italijanski konzervativci bili su ogorčeni zbog dokumenta, tvrdeći između ostalog da se njime „poništava Božić“.

Čak je i državni sekretar Vatikana kardinal Pjetro Parolin intervenisao sa neuobičajeno oštrom kritikom u videu objavljenom danas na portalu Vatican News.

Parolin je pohvalio napore da se iskoreni diskriminacija u EU ali rekao da takve inicijative ne mogu da uključe „poništenje naših korena, hrišćansku dimenziju naše Evrope, posebno kada je reč o hrišćanskim festivalima“.


Smernice

Institucije Evropske unije imaju razne smernice za korišćenje i drugih pojmova. Ponekad se radi i o spominjanju imena država. Velike su komplikacije bile oko Makedonije koja se sada zove Severna Makedonija, a pre se u EU nazivala Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija.

Postoje i smernice kako poređati države članice, prema prvom slovu, ali u kojem jeziku? Ponekad se koristi engleski, ali kako su svi službeni jezici zemalja članica i službeni jezici EU, onda se koristi prvo slovo naziva države na maternjem jeziku. Zato je Hrvatska s "H" ispred Španije koja na tom jeziku počinje sa slovom "E".

Ipak, u Evropskoj komisiji priznaju da su ovim smernicama nespretno i nepotrebno sada dali materijal evroskepticima.


izvor (https://www.blic.rs/vesti/svet/eu-htela-da-ukine-bozic-ponistavate-nase-korene-dokument-sa-smernicama-napravio/0hecn5p)

Orban odbrusio Briselu: "Briga me za njihov stav o zakonu o zaštiti dece"


Mađarska će iskoristiti referendum o svojim izmenama zakona o zaštiti dece radi jačanja svoje pozicije protiv Brisela, izjavio je danas mađarski premijer Viktor Orban.

On je u izjavi za državni radio rekao da je ova strategija do sada pokazala rezultate u odnosima sa Briselom, jer zahvaljujući referendumu o pitanjima migracija iz 2016. godine, nisu uvedene obavezne kvote o prihvatu izbeglica, i nijedan migrant od tada nije nastanjen u Mađarskoj, prenosi mađarska agencija MTI.

- Nije me briga šta Brisel kaže o našem zakonu o zaštiti dece, i ne želim da se Venecijanska komisija meša u to kako da Mađari odgajaju svoju decu - rekao je on.

Orban navodi da je Mađarska "morala da koristi sopstveni zdrav razum" jer u Evropi, kako tvrdi, "vlada ludilo, talas nepoštovanja prema pravima roditelja da vaspitavaju svoju decu", uključujući i pitanje njihovog seksualnog obrazovanja.

- Vlada može zaštititi interese zemlje samo ako Mađari podržavaju njene napore - zaključio je Orban.


izvor (https://www.blic.rs/vesti/svet/u-evropi-vlada-ludilo-orban-odbrusio-briselu-briga-me-za-njihov-stav-o-zakonu-o/prx9p1p)

Papa poručio Evropskoj uniji: "Mnoge diktature su to pokušale da urade"

 
Papa Franja ocenio je dokument Evropske unije u kome se ne preporučuje upotreba termina "Božić" kao anahronizam "razvodnjenog sekularizma".

Podsetimo, Evropska komisija je izdala, a potom i povukla interni dokument pripremljen sa ciljem povećanja svesti o uključivanju u komunikaciju.

U dokumentu, koji je procurio krajem novembra, piše da ne treba koristiti opšti termin "božićni praznici", već "praznici" i da upotreba izraza koji su jasno povezani sa određenom religijom ili polom, treba izbegavati.

"U istoriji su mnoge diktature to pokušavale da urade. Setite se Napoleona. Setite se nacističke, komunističke diktature. Ona je svojstvena razvodnjenom sekularizmu i osuđena na propast", rekao je papa po povratku iz Grčke u Vatikan.

"Evropska unija mora da se vrati idealima očeva osnivača, koji su bili ideali zajedništva, veličine, i da pazi da ne ide putem ideološke kolonizacije. To bi moglo da se završi podelom među zemljama i da izazove kolaps Evropske unije. Evropska unija mora da poštuje svaku zemlju i njenu unutrašnju strukturu, raznolikost zemalja, a ne da ih ujednačava. Mislim da to neće uraditi, to joj nije namera, ali ovde treba da bude oprezna", nastavio je on.

"Svaka zemlja ima svoju posebnost, ali je svaka otvorena za druge. Suverenitet Evropske unije je suverenitet braće u jedinstvu u kome se poštuje individualnost svake zemlje. I pazite da ne postanete nosilac ideološke kolonizacije. Zato je pitanje Božića anahronizam", zaključio je Papa.


izvor (https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2021&mm=12&dd=06&nav_category=78&nav_id=2069008)

Istraživanje: Većina na Zapadu za uvođenje gradiva o homoseksualnim parovima u škole


Najstarija francuska kompanija za istraživanje javnog mnjenja „Ifop“ sprovela je anketu o levo-liberalnim vrednostima u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i SAD. Istraživanje pokazuje da je skoro u svim zemljama broj pristalica veći od broja protivnika uključivanja gradiva o homoseksualnim parovima u školski program.

Istraživanje za Sputnjik njuz trajalo je od 24. do 26. novembra 2021. godine. Intervjui su obavljeni uz pomoć onlajn-upitnika za samostalno popunjavanje.

U anketi je učestvovalo 4.010 ispitanika starijih od 18 godina. Konkretno, u Francuskoj je učestvovalo 1.010 ispitanika, u Velikoj Britaniji – 996, u Nemačkoj – 1.003, a u Americi – 1.001 ispitanik.

Uzorci predstavljaju populaciju po polu, starosti i geografiji. Maksimalna greška uzorkovanja za ukupne podatke po zemlji je +/- 3,1 odsto sa nivoom pouzdanosti od 95 odsto.

Ispitanicima je postavljeno pet pitanja.

„Kultura otkazivanja“, fenomen koji je nastao u Sjedinjenim Američkim Državama, predstavlja isključenje osobe, grupe ili organizacije iz javne sfere zbog komentara ili ponašanja koje se smatra problematičnim ili uvredljivim.

Ispitanicima je postavljeno pitanje da li podržavaju širenje te kulture.

U svim zemljama dominiraju oni koji imaju negativan stav prema „kulturi otkazivanja“. Otprilike isti broj ispitanika u SAD (50 odsto), Britaniji (49 odsto) i Nemačkoj (49 odsto) negativno gleda na to. U Francuskoj je situacija drugačija – broj protivnika je znatno manji (38 odsto), ali je veći i broj neodlučnih (29 odsto u Francuskoj, 22 odsto u Nemačkoj, 24 odsto u Britaniji i 17 odsto u SAD).

Taj fenomen u Francuskoj i SAD podržava isti broj – 33 odsto, u Nemačkoj 29 odsto, a u Britaniji 27 odsto.

Sledeće pitanje se odnosilo na „kritičku rasnu teoriju“ koja se trenutno sve češće pominje u američkim medijima. Ona je zasnovana na ideji da rasizam nije samo proizvod ličnih predrasuda, već da je ugrađen u pravne i političke društvene norme koje, sa svoje strane, moraju da se promene. Neki smatraju da ta teorija može da unapredi demokratiju, a drugi su uvereni da vodi do toga da ljudi počinju različito da tretiraju jedni druge na osnovu njihove „rase“, pa da samim tim nije demokratski.

Generalno, u svim zemljama je prihvatanje „kritičke rasne teorije“ na prilično niskom nivou – od 16 odsto u Francuskoj, do skoro četvrtine u Nemačkoj (24 odsto), ali ako se detaljnije pogledaju pojedine zemlje, jasno je da postoje velike razlike u mišljenjima. Prihvatanje je na niskom nivou i u SAD (19) i Britaniji (19).

U Francuskoj 45 odsto ispitanika smatra da „kritička rasna teorija“ dovodi do toga da se ljudi tretiraju različito u zavisnosti od njihove rase, a ne u skladu sa demokratijom, u Nemačkoj taj stav ima 54 odsto ispitanika, u Britaniji – 44 odsto, a u SAD – 53 odsto.

Što se tiče neodlučnih ispitanika, situacija je sledeća: Francuska – 39 odsto, Nemačka – 22 odsto, Britanija – 37 odsto, a Amerika – 20 odsto.

Apelacioni sud Velike Britanije doneo je u septembru 2021. godine odluku da deca mlađa od 16 godina imaju pravo da daju svesni pristanak na lečenje koje odlaže pubertet. Ta vrsta lečenja se koristi za promenu pola. Ispitanici su izneli stav i o tome.

U svim zemljama je udeo onih koji imaju negativan stav prema takvoj sudskoj odluci veći od udela onih koji tu odluku podržavaju.

Broj onih koji podržavaju odluku suda najveći je u SAD – više od trećine (36 odsto) i u Nemačkoj (34 odsto). U Francuskoj odluku podržava 27 odsto, a u Britaniji 30 odsto ispitanika.

U svim zemljama se takvoj odluci protivi otprilike polovina ispitanika (Francuska – 52 odsto, Nemačka – 48 odsto, Britanija – 52 odsto, SAD – 48 odsto).

U Francuskoj je veći procenat neodlučnih (21 odsto), dok je u Nemačkoj (18), Britaniji (18) i SAD taj procenat sličan (16).

Sledeće pitanje odnosilo se na stav o uključivanju u školski program, između ostalog, i informacija o homoseksualnim parovima. U svim zemljama, osim u Sjedinjenim Američkim Državama (gde ideju podržava 42 odsto), broj pristalica veći je od broja protivnika uključivanja takvih sadržaja u školski program.

U SAD je najveći broj protivnika takvog obrazovanja u školi (43 odsto). Mišljenja su generalno podeljena – 42 odsto naspram 43 odsto.

Uključivanje materijala o homoseksualnim parovima u školski program u Francuskoj ne podržava 34 odsto ispitanika, a u Britaniji 33 odsto.

Najveća podrška je u Nemačkoj – 64 odsto i najmanji broj protivnika – 27 odsto. U toj zemlji je takođe najmanji procenat neodlučnih (devet odsto), dok je u ostalim taj procenat veći (Francuska – 18 odsto, a Britanija i SAD – 15 odsto). Što se tiče pristalica ideje, u Francuskoj je podržava 48 odsto, a u Britaniji – 52 odsto.

Ispitanici su se izjasnili da li podržavaju ili se protive uključivanju informacija, između ostalog, o promeni pola u školski program?

Samo u Nemačkoj je broj onih koji podržavaju (53 odsto) uključivanje takvih informacija u školski program veći od broja onih koji ne podržavaju (37 odsto).

U Francuskoj su mišljenja podeljena – 41 odsto podržava, dok 42 odsto to ne podržava. U Velikoj Britaniji i Americi preovladava broj protivnika – 44 odsto se protivi, dok 39 odsto podržava uključivanju gradiva o promeni pola u školski program u Britaniji. U SAD 48 odsto ne podržava tako nešto, a 40 odsto podržava.

Procenat neodlučnih u Francuskoj i Britaniji je 17 odsto, u Nemačkoj – 10 odsto, a u SAD – 12 odsto.


izvor (https://rs-lat.sputniknews.com/20211207/istrazivanje-javnog-mnjenja-medjunarodni-pogled-na-levo-liberalne-vrednosti-1132245735.html)

"Obnavljanje evropske saradnje posle Merkelove zahtevaće nadljudske napore"


Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da nova "levičarska" nemačka vlada ima "proimigrantsku, federalističku, pronemačku evropsku agendu".

On je izjavio da Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da nova "levičarska" nemačka vlada ima "proimigrantsku, federalističku, pronemačku evropsku agendu."

U autorskom tekstu o nasleđu nemačke kancelarke, objavljenom na sajtu kancelarije premijera, Orban je napisao da će sa odlaskom Angele Merkel otići i deo života građana centralne Evrope. Orban je napisao da je Merkel razumela Mađarsku i da su Mađari razumeli nju, misleći na njen život u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj.

"Upravljali smo finansijskom krizom 2010, bili smo partneri u borbi na očuvanju Evropske unije i zajedno smo bespomoćno posmatrali evropsku tragediju izbijanja rusko-ukrajinskog rata", napisao je Orban.

"Lojalni i disciplinovani Nemci i buntovni Mađari zajedno su se borili za isti cilj: Evropa u kojoj se svi narodi mogu osećati kao kod kuće", dodao je Orban.

Migrantska kriza 2015. godine je, međutim, izazvala prekid u odnosima.

"Migrantska kriza je sama po sebi bila veliki test. Postala je Rubikon jer je otkrila duboke filozofske, političke i emocionalne razlike između nas po pitanju koncepta nacija, slobode i uloge Nemačke", naveo je Orban.

Otkrila je, dodao je, da je za Mađare i druge narode centralne Evrope domovina od suštinske važnosti, dok se ispostavilo da su Nemci "na drugom putu evropske civilizacije, ka svojevrsnoj posthrišćanskoj i postnacionalnoj državi".

"Tkivo evropskog jedinstva se raspadalo i to se nije moglo zaustaviti. Migracije, federalizacija EU, germanizacija Evrope. Obnavljanje evropske saradnje zahtevaće nadljudske napore u eri posle Merkel", napisao je Orban.

Upitavši da li je Angela Merkel "otvorila vrata nevolji", ili je, naprotiv, pokušala da zauzme čvrst stav ali je ustukla pod pritiskom levice, Orban kaže da odgovor još ne zna i da će vreme pokazati.

Gledajući "proimigrantsku, pro-rodnu, federalističku, pronemačku evropsku agendu levičarske vlade" socijaldemokrata, Zelenih i liberala "oba odgovora na misteriju Merkel su moguća".

"Jedna stvar je sigurna. Era nedoumica, prikrivenih politika i lutanja završila se sa Angelom Merkel. Rukavice su sada spale i ulazimo u novo doba", zaključio je Orban.


izvor (https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2021&mm=12&dd=07&nav_category=78&nav_id=2069298)

Ilon Mask objasnio zašto će se civilizacija raspasti: Zabeležite moje reči


Preduzetnik Ilon Mask pozvao je sve one koji veruju da je naša planeta prenaseljena da ponovo o tome razmisle. Depopulacija, a ne prenaseljenost, biće uzrok propasti čovečanstva, smatra generalni direktor Tesle.

Svetska populacija se približava broju od 8 milijardi ljudi, ali Mask veruje da još uvek na Zemlji nema dovoljno ljudi.

„Mislim da je jedan od najvećih rizika za civilizaciju niska stopa nataliteta i brzo opadajući natalitet“, rekao je direktor Tesle i Spejsiksa.

„Toliko ljudi, uključujući i visoko obrazovane, misli da ima previše ljudi na svetu i da broj stanovništva raste van kontrole“, rekao je Mask i dodao da je situacija „potpuno suprotna“.

„Ako ljudi ne budu imali više dece, civilizacija će se raspasti, zabeležite moje reči“, predvideo je milijarder.
Podaci Svetske banke pokazuju da je globalna stopa nataliteta u padu od 1963. godine, sa blagim oporavkom oko ranih 1980-ih.

Mask je takođe rekao da mu se ne dopada ideja o super dugom životu, a pogotovo ideja o besmrtnosti. To bi samo dovelo do stagnacije jer se ne bi dozvolilo da nove ideje napreduju, smatra on.

„ Ako bismo živeli zauvek, mogli bismo da postanemo veoma okoštalo društvo u kome nove ideje ne mogu da uspeju“, rekao je Mask.

Međutim, Maskova zabrinutost u vezi sa natalitetom možda ima veze sa njegovim budućim planovima, pošto je nedavno govorio o izgledima da čovečanstvo postane „multiplanetarna“ vrsta i objasnio da bi njegova raketa Spejsiks starsšip, koja je trenutno u razvoju, možda mogla da bude ključna da ta ideja postane stvarnost, prenosi RT.

Govoreći o tom konceptu, Mask je precizirao da planira da u narednih 40 do 100 godina pošalje milion ljudi na Mars.


izvor (https://rs-lat.sputniknews.com/20211207/ilon-mask-objasnio-zasto-ce-se-civilizacija-raspasti-zabelezite-moje-reci-1132270349.html)

Mask otkrio kada će početi sa ugradnjom mikročipova u ljude


Vlasnik kompanije Tesla i jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Ilon Mask, izjavio je da se nada da će njegova kompanija Neuralink sledeće godine početi sa ugradnjom mikročipova u ljude.

Kompanija Neuralink osnovana je 2016. godine i ona se bavi razvijanjem čipova (moždanih implanta) kojima će biti omogućena komunikacija sa kompjuterima i koji će podsticati moždanu aktivnost.

Cilj kompanije je razvoj interfejsa mozak-kompjuter koji će omogućiti povezivanje ljudi i računara. Ovo se pre svega odnosi na ljude koji boluju od paralize i koji bi na taj način mogli da komuniciraju preko telefona ili računara.

Mask je tada obrazložio da bi sistem mogao da se koristi za lečenje Parkinsonove i Alchajmerove bolesti, kao i za očuvanje moždanih funkcija, prenosi poratl Bizlajf.

Tokom nedavnog javljanja uživo na Vol strit žurnal samitu, Mask je otkrio planove kompanije.

“Neuralink dobro funkcioniše kod majmuna i testovi pokazuju da je vrlo siguran i tako može biti i uklonjen”, rekao je i dodao da se nada će, ako bude dobio dozvolu regulatora, uređaj biti isproban na ljudima sledeće godine.

On je i tvitovao na ovu temu.

“Do razvoja će doći kad budemo imali uređaje u ljudima iduće godine (teško je razgovarati sa majmunima)”, napisao je Mask na ovoj društvenoj mreži.


izvor (https://rs-lat.sputniknews.com/20211207/mask-otkrio-kada-ce-poceti-sa-ugradnjom-mikrocipova-u-ljude-1132272800.html)

"To je besmislica" Makron poručio Briselu nakon smernica o Božiću: Prestanite više sa tim "WOKE" glupostima


Emanuel Makron je upozorio Evropsku komisiju da prestane da se petlja sa „woke“ glupostima, nedelju dana nakon što je ukinula kontroverznu uredbu o zabrani reči i izraza koji uključuju, između ostalog, rodne oznake ili neke reference na Božić. Francuski predsednik je to rekao izlažući svoje prioritete za predstojeće francusko predsedavanje Evropskom unijom, a komentatori su rekli i da je za najavio nezvanični početak svoje predizborne kampanje za nedelju dana, prenosi britanski Telegraf.

Izraz "woke" (budan, osvešćen, slob. prev.) se u modernim "kulturnim ratovima" često koristi na engleskom za one koji vole da signaliziraju svoje vrline, odnosno da naglase svoju osetljivost na teme kao što su rasna ili rodna nejednakost, različite percipirane društvene nepravde, itd. U zavisnosti od toga na kojoj strani društvene debate iz koje dolazi, izraz se može razumeti hvale vredan ili pogrdan.

Govoreći na Institutu Žak Delor u Parizu, Makron je rekao da će se francusko predsedavanje EU fokusirati na "oporavak, jačanje i osećaj pripadnosti EU", prenosi "Jutarnji list".

Ovi komentari se smatraju njegovim poslednjim pokušajem da se obrati desničarskom biračkom telu dok se suočava sa snažnim izbornim izazovom Erika Zemura.

Hvaleći ono što vidi kao vrline pripadnosti Evropskoj uniji, kao što je koordinacija planova za vakcinaciju, tehnologiju i ekonomski oporavak od korona krize, on je upozorio da evropski blok rizikuje masovno isključenje ako se meša u jezik političke korektnosti.

- Evropa koja ljudima objašnjava koje reči su im potrebne, a koje ne treba da koriste nije Evropa kojoj se ja u potpunosti priklanjam. U suštini, to je besmislica - rekao je centristički francuski lider.


Neutralne fraze

Makronovo upozorenje usledilo je nedelju dana nakon što je Evropska komisija bila primorana da odustane od pokušaja da prestane da koristi reči i fraze koje uključuju rodne oznake kao što su „dame i gospodo“ i da ih zameni neutralnim frazama poput „drage kolege“.

„Smernice za inkluzivnu komunikaciju“ su osmišljene da primoraju zvaničnike EU da „ažuriraju svoj jezik“ i izbegavaju termine koji se smatraju stigmatizujućim prema polu, seksualnom identitetu, etničkoj pripadnosti i kulturi.

Prema ukinutim smernicama, službenicima je naloženo da izbegavaju rodno specifičan jezik i da koriste izraze kao što su, na primer, „kolege“ umesto „dame i gospodo“.

Reference na Božić i „hrišćanska imena“ u uredbi smatraju se neprikladnim jer se, kako je objašnjeno, to može smatrati „netolerancijom ili osudom, podsticanjem na stereotipe ili izolacijom jedne verske grupe“.

Zvaničnici se pozivaju da koriste termin "sezona praznika" umesto "božićni praznici".

Helena Dali, evropska komesarka za ravnopravnost, priznala je da je na vodiču "očigledno potrebno više rada" nakon što je dokument od 32 stranice povučen.

Makron se do sada držao podalje od rastuće francuske debate o „vokeizmu“, inače meti desničarskih rivala u predsedničkoj trci pet meseci pre izbora.


Pod pritiskom

Kritike je prepustio uglavnom svom ministru obrazovanja Žan-Mišel Blankeru, koji je u oktobru pokrenuo tink-tenk pod nazivom „Laboratorija Republike“, posvećen borbi protiv kulture otkazivanja (cancel culture).

Ovaj istraživački centar nastoji da se pozabavi kulturom otkazivanja, posebno među mladim ljudima.

Makron je u svom govoru upozorio da je osećaj evropskog identiteta "zamro" u Francuskoj i drugim zemljama EU i da "kada situacija postane teška, ljudi kažu da je kriva Evropa".

On je rekao i da postoji potreba da se „tvrdi da je ova Evropa i dalje naša”.

On se obrušio na „nacionaliste“ u nekim zemljama, uključujući Mađarsku, Poljsku i svoju Francusku, podsećajući ih da bez EU „ne biste bili vakcinisani ili bi to bar bilo nesavršeno izvedeno“ sa ruskim vakcinama koje Svetska zdravstvena organizacija nije odobrila.

Makron je pod sve većim pritiskom da uđe u trku za reizbor nakon vikenda u kojem je Konzervativna republikanska partija izabrala svog kandidata Valeri Pekres, a ekstremno desničar Erik Zemur održao je svoj prvi izborni skup.


izvor (https://www.blic.rs/vesti/svet/to-je-besmislica-makron-porucio-briselu-nakon-smernica-o-bozicu-prestanite-vise-sa/4e922en)

https://youtu.be/r1QmLFtUemg

https://youtu.be/iSdYibpK_Ms

https://youtu.be/WNSh5A5flD4

https://youtu.be/TzvYn4ChbPU

https://youtu.be/qOCr97A4IFI

Da li je korona ubila globalizaciju


Povratak proizvodnje sa dalekih destinacija u matične zemlje, o čemu se zbog pokidanih lanaca snabdevanja usled pandemije kovida uveliko pričalo, ipak je postao vrlo sporan. Po oceni ekonomiste Ivana Nikolića zaokret od globalizacije je i na srednji rok nemoguće napraviti, ali je sasvim izvesno da posle korone ništa neće biti kao pre.

Ono što je pre korone bila prednost poslovanja jakih privreda, odnosno komapnija, koje su zbog manjih troškova proizvodnju izmeštale uglavnom u države Dalekog istoka, u vreme pandemije i opšteg zatvranja ispostavilo se kao velika mana. Pokidani globalni lanci snabdevanja su nametnuli ideju o vraćanju proizvodnje kući.


Zaokret od globalizacije

Nemački institut za privredna istraživanja Ifo, upravo je, međutim, objavio da bi distanciranje od globalnih lanaca snabdevanja i povratak proizvodnje u matičnu zemlju mogli skupo da koštaju nemačku privredu. To bi BDP smanjilo za gotovo 10 odsto. Kada bi se i druge zemlje okrenule takvoj strategiji pad bi bio još izraženiji, upozorio je nemački institut .

Da li to znači da je globalizacija privrede kakvu znamo i dalje nezaobilazan način življenja, uprkos negativnom pandemijskom iskustvu.

Direktor za razvojne projekte u Ekonomskom institutu, dr Nikolić za Sputnjik kaže da niko ne može vratiti u zemlju svu proizvodnju.

„Jedan deo je moguće, ali da to sve ide u matične zemlje malo je verovatno, ne samo zbog logističkih problema, već pre svega zbog cenovne konkurentnosti, odnosno većih troškova. Nije slučajno ta proizvodnja upravo zbog nižih troškova poslovanja bila izmeštena u destinacije od kojih sada dopremanje ide otežano“, objašnjava naš sagovornik.

Posebno je, napominje, na srednji rok nemoguće izmestiti proizvodnju visoke tehnologije.


Seljenje proizvodnje bliže kući

Zato je, kako kaže, trenutno aktuelna priča koja rešava možda deo problema. Reč je o niaršoring (nearshoring) investicijama, odnosno o relokaciji proizvodnih kapaciteta, ali opet ne u matičnu zemlju, već na neke destinacije bliže njoj, koje opet uglavnom ispunjavaju te kriterijume nižih troškova proizvodnje.

„U tu priču smo na neki način i mi uključeni. Ako konkretno govorimo o Evropi, odnosno evrozoni, ili jakim industrijskim centralnoevropskim zemljama, pre svega je to Nemačka kao okosnica industrisjke proizvodnje Evrope, onda je aktuelna priča da se deo kapaciteta izmesti na obod Evrope gde smo između ostalog i mi. Ali koliko je to moguće uraditi u nekom razumnom roku, koji je to deo kapaciteta, to je još teško reći“, ističe Nikolić.

On napominje da jedna Nemačka, koja u privrednom smislu predstavlja motor Evrope, ne da još nije dostigla onaj predkrizni nivo industrijskog rasta, nego čak pokazuje vrlo, vrlo loše performanse. I dalje je njen međugodišnji rast negativan. Tako je u novembru prošle godine na međugodišnjem nivou zabeležem minus od 2,5 odsto.Čak od polovine godine oni su u negativnoj zoni međugodišnjeg industrijskog rasta i ne pokazuju znake da bi moglo doći do nekog bržeg oporavka.


Od geopolitike do niza problema

Zato Nikolić zaključuje da se stvari ne mogu posmatrati crno-belo, postoji, isprepletanost brojnih problema, jer po pravilu jedan problem nikada ne ide sam, nego se na njega nadovezuju drugi.

Puno je, dodaje i geopolitičkih problema, pa , na primer, u slučaju Nemačke, neka tržišta koja su joj bila tradicionalna i jako bitna su u stagnaciji, kakva su tursko i rusko. Berlin, pri tom, ne pokazuje znake da to prevaziđe.

„Nemoguće je one bitne segmente proizvodnje izmestiti u kretkom roku, s obzirom da kako je globalizacija postajala vrlo popularan fenomen i taj proces je trajao dve-tri decenije, i lanci snabdevanja i uopšte logistike su se širili i produžavali. U kratkom, ili srednjem roku nemoguće je napraviti takav zaokret da se sve to odjednom raskine i pređe na model poslovanja koji bi taj problem potpuno razrešio“, uveren je Nikolić.


Drugačija globalizacija

Na pitanje da li to onda znači povratak na poznati način funkcionisanja privrednog globalizma kada pandemija prođe, on je izričit u oceni da ipak ništa neće biti kao pre.

„Makar ne u nekom periodu merenom nekoliko godina, jer sada postoje razmišljanja i procesi koji su suprotni svemu onome što smo imali pre pandemije. Mnoge zemlje se zatvaraju i odstupaju od onoga što su bili postulati poslovanja i strategija širenja i razvoja. Počev od Kine kao najbrže rastuće ekonomije i najvećeg tržišta“, objašnjava ovaj ekonomista.

On podseća da je Kina prošlog proleća donela petogodišnji plan razvoja koji definiše okretanje sebi, svojim resursima, ambicijama, bez obzira na ekspanziju i ciljeve koji su ranije postavljani.

Na konstataciju da to Kina sebi može da dozvoli s obzirom na jako unutrašnje tržište sa sve brojnijom srednjom klasom, koje broji izmeđi 700 i 800 miliona stanovnika, on kaže da je to tačno, ali i da na to tržište računaju i dalje i drugi koji imaju razvijenu industriju.

Ne cilja Nemačka tržište Balkana, nego tržište Kine, a da bi poslovala u Kini, Indiji... takvim velikim tržištima, ona tamo mora da zadrži deo svojih kapaciteta. Nije, kako kaže, moguće generistai proizvodnju u Evropi i plasirati je tamo. To onda donosi mnogo veće troškove.

„Reći da će se stvari vratiti na ono što smo imali pre korone je apsolutno pogrešno. Zemlje koje su imale neke svoje pozicije pre korone i imaju ambiciju da se brzo vrate na te pozicije mislim da su u zabludi i ne samo da to neće biti moguće brzo, nego se postavlja pitanje da li će uopšte biti izvodljivo. Pre svega je reč o Nemačkoj i Evropi“, ističe Nikolić.


izvor (https://rs-lat.sputniknews.com/20220122/da-li-je-korona-ubila-globalizaciju-1133527398.html)

Još jedna Diznijeva junakinja stilizovana u politički korektnom duhu


Haljinama i suknjama je mesto u garderobnom ormanu, živele pantalone, sve u ime oslobađanja žene i modernih vremena.

To bi mogao da bude slogan u vezi nove kreacije britanske modne kreatorke Stele Makartni (50) koja je, povodom 30. godišnjice pariskog Diznilenda, Mini Maus "obukla" u plave pantalone i sako. Takođe, zamenila je Mininu crvenu mašnu plavom, a njene žute cipele na štiklu zamenila je parom crnih i ravnih cipela.

Da bi bar deo tradicije bio ispoštovan, u dezen su ukomponovane crne tufne, karakteristične za crveno-belu haljinu Mikijeve saputnice, koju je nosila otkako ju je 1928. stvorio Volt Dizni. A da bi se sledio duh epohe, tkanina je proizvedena od ekološki prihvatljivih materijala. Ćerka Pola Makartnija je, inače, poznata po svom ekološkom angažmanu, a na ovaj način je želela da "oslobodi" stega Diznijevu junakinju i poručila da je htela da pruži svoj doprinos predstojećem Danu žena.

- Nova verzija sa kolekcijom na tačkice čini od Mini Maus istinski simbol napretka za nove generacije. Nosiće je s ponosom u martu, mesecu istorije žena - poručila je, između ostalog, Makartnijeva.

I, dok se neki oduševljavaju stilskim inovacijama, drugi se zgrožavaju politički korektnom diktatu shodnom današnjem vremenu, nostalgično navijajući za Mini u haljinici. Osim simbolike, ima onih kojima se ne dopadaju ni jednostavan kroj i spoj boja. Ističu da je lik Mini star skoro sto godina i da je njena stara odeća - bezvremena.

- Poenta je bila da se Mini razlikuje od Mikija Mausa, naročito dvadesetih i tridestih godina prošlog veka. Mini u odelu izgleda kao Miki u odelu - primetio je jedan tviteraš.

U svakom slučaju, Diznilend je za svoj jubilej odlučio da modernizuje odeću koju nose njegovi svetski poznati likovi, a u slučaju Mini i da pokaže svoj otvoreni duh i smisao za moderna vremena. I Miki i njegovi drugovi takođe će dobiti stilizovanu garderobu.

Ukupno će biti napravljeno novih 350 proizvoda, posvećenih jubileju, čija proslava počinje 6. marta.

Podsetimo, "Dizni" se pre nekoliko dana našao na udaru kritika zbog objave da predstojeći igrani rimejk animiranog filma "Snežana i sedam patuljaka", neće imati klasičan prikaz sedmorice pratilaca glavne junakinje, ali je nejasno šta tačno znači "drugačiji pristup". Ekranizacija istoimene bajke braće Grim i prvi "Diznijev" dugometražni animirani film iz 1937. kritikovan je i zbog toga što prikazuje patuljke sa manje inteligencije i Snežanu koja ih vidi kao decu.


Na udaru Petar Pan, Maza i Lunja...

"Dizni" je 2020. počeo da objavljuje upozorenja o rasizmu u nekim od svojih najpoznatijih animiranih filmova, poput "Petra Pana" ili "Knjige o džungli". Napomenu da film uključuje negativne prikaze i/ili maltretiranje ljudi ili kultura, imaju i dugometražni crtani filmovi "Mačke iz visokog društva" i "Maza i Lunja", dok se "Dambo" našao na udaru kritika zbog referenci na rasizam i rasnu diskriminaciju.


izvor (https://www.novosti.rs/scena/poznati/1080595/zabranili-mini-nosi-suknju-jos-jedna-diznijeva-junakinja-stilizovana-politicki-korektnom-duhu)

https://youtu.be/zgkXLM6cSFg

Понедељак, 14.03.2022.
Слободан Самарџија

Рат у Украјини ствара нови поредак у Европи

Украјинска драма којој сведочимо већ недељама неминовно се ближи крају. Њено окончање најављено је практично онога тренутка када је тзв. међународна заједница, оличена превасходно у Сједињеним Америчким Државама, одбила и саму помисао да се укључи у сукоб на Истоку Старог континента. Како је овакав приступ драматичним догађајима примљен међу Украјинцима, није тешко закључити. О томе најбоље казују колоне избеглица. Било ка Западу или ка Истоку.

Приче о томе да „у оваквим околностима не постоје оправдани разлози за било чије уплитање са стране”, сем што звуче цинично, обичним људима, онима који су се нашли у хаосу рата само додатно утерују страх у кости. Укратко, спољна помоћ Украјинцима, сем хуманитарне, једноставно је – забрањена. Тако су одлучили у Вашингтону.

Ипак, уплитање је уследило. Мада (званично) не војно. Сведоци смо затварања појединих тржишта за руске производе или забрана извоза којечега у евроазијског џина. Истовремено, уочљиво је да се и овај процес одвија по наређењу издатом из једног центра. Наравно не европског, већ оног који је колико пре неколико месеци земље Старог света, практично, избацио из глобалне игре, осмисливши нови војни савез – Аукус (Аустралија, Велика Британија и САД), усмерен против Кине.

Да ли актуелна драма у бившој совјетској републици најављује и суштинске политичко-економске промене у „атлантском друштву”? Стварањем новог пакта с Лондоном и Канбером одступање Вашингтона од Европе, после „украјинске авантуре”, чини се сасвим извесним.

А промене су већ почеле. Стари континент се, можда не својом вољом, враћа устројству и вредностима из времена пре Првог светског рата. Додуше, без великог Аустроугарског царства, али са обновљеним утицајем турске империје. И, наравно, без британске монархије, која све убрзаније тоне у сопствену немоћ.

Остали играчи су ту, велики и мали. И сви свесни да зависе искључиво сами од себе, а не од неких наддржавних асоцијација, какве су тренутно ЕУ и НАТО. Уосталом, Русија је већ најавила да ће драстично смањити своје присуство и активност у Савету Европе.

Ма колико миграције народа, којима смо сведочили од почетка 20. века наовамо, учиниле да цео континент изгледа универзалније, допринеле су и новим облицима националног сврставања, па чак и нетрпељивости према дођошима. Светски ратови били су у том смислу јасна опомена.

Подсетимо, Америка је у годинама на прелому 19. и 20. века још била негде далеко, преко океана, заузета својим бригама и амбицијама и мамац тек за светске авантуристе и бегунце од закона. Судећи по актуелном односу према украјинској драми и могућим проблемима с Кином, дистанцирање од Старог света за Американце данас је више потреба него осмишљена политичка стратегија.

Укратко, проблеме Старог света убудуће ће морати да решавају сами Европљани. Наравно, имајући у виду интересе Русије, која се нескривено враћа својим империјалним коренима. Већина је тога свесна, али још увек реагују по аутоматизму усађеном у временима када је Вашингтон био тај који је одлучивао о свему. У том смислу треба посматрати и убрзано повиновање појединих земаља обавези да у буџет НАТО-а одвајају два процента бруто домаћег БДП-а.

Са западне стране Атлантика свесни су да украјински рат и по њих доноси само лоше последице. Чак би се могло рећи да је за надлежне у Вашингтону губитак људских живота у целој тој рачуници мање важна ставка. Њима недостаје руско тржиште, са свим екстравагантним карактеристикама.

Европа са својим успореним социјалним кретањима то свакако не може да надомести. Треба је на неки начин подстаћи. Приморавање на сагласност са санкцијама источном џину један је од начина да се то спроведе. Како рече руски министар финансија Антон Сиуланов: „САД и ЕУ чине све што могу да ограниче пословање с Русијом без обзира на то колико ће овакви потези наудити и његовим иницијаторима.” А амерички председник Џозеф Бајден већ је пожурио да за убрзану инфлацију у својој земљи оптужи Русију.

Оно што највише упада у очи је чињеница да се Европска унија у новонасталим околностима најслабије сналази. Недостатак правих лидера свакако је један од узрока за овакво стање. Али савез 27 држава, изникао 1. новембра 1993. из Европске економске заједнице и који окупља 450 милиона становника, исказује неопростиву слабост. Војна потчињеност Америци у великој мери се укоренила и у пословима економије. И то више није засновано на идеолошким сличностима.

Уколико се не прене, Европи прети опасност да у свему потпадне под утицај западног комшије. А једна Америка свету је сасвим довољна.

Izvor: www.politika.rs

https://youtu.be/OFhdHTcE4ac

https://youtu.be/okY0KuAQMsk

https://youtu.be/WFl88Wkz6eI





https://youtu.be/hiPFVGtcyZM

Direktor najmoćnijeg koncerna "za koji niko ne zna" najavio kraj globalizacije


Sukob u Ukrajini ukazuje na prekomponovanje situacije na globalnom nivou, na šta osim političara, počinju da ukazuju i ljudi iz sveta biznisa.

Lari Fink, izvršni direktor i predsednik najveće investicione kompanije koja upravlja imovinom BlackRock, rekao je da je situacija u Ukrajini preokrenula svetski poredak koji je postojao od kraja Hladnog rata.

"Ruska invazija na Ukrajinu je stavila tačku na globalizaciju koju smo doživeli u poslednje tri decenije", rekao je Fink u svom pismu akcionarima, prenosi Bonitet.com. "To je ostavilo mnoge zajednice i ljude da se osećaju izolovano. Verujem da je ovo pogoršalo polarizaciju i ekstremističko ponašanje koje danas vidimo u društvu", dodao je.

Fink, čija kompanija nadgleda više od 10 biliona dolara, rekao je da su se nacije i vlade udružile i pokrenule "ekonomski rat" protiv Rusije. On je rekao da je BlackRock takođe preduzeo korake da obustavi kupovinu svih ruskih hartija od vrednosti u svom aktivnom ili indeksnom portfelju, prenosi Bonitet.

"Tokom proteklih nekoliko nedelja, razgovarao sam sa bezbroj ljudi, uključujući naše klijente i zaposlene, koji žele da shvate šta bi se moglo učiniti da se spreči raspoređivanje kapitala u Rusiju", rekao je Fink.


Globalizacija i Fink

Još ranih 1990-ih, kada je svet izašao iz Hladnog rata, Rusija je postala dobrodošla u globalni finansijski sistem i dobila pristup globalnim tržištima kapitala, napisao je Fink. Ekspanzija globalizacije ubrzala je međunarodnu trgovinu, povećala globalna tržišta kapitala i povećala ekonomski rast, rekao je on. Bilo je to baš tada, pre 34 godine, kada je BlackRock osnovan i kada je kompanija imala ogromne koristi od uspona globalizacije i rasta tržišta kapitala, što je podstaklo potrebu za upravljanje imovinom zasnovano na tehnologiji, rekao je Fink.

"Ostajem dugoročno vernik u prednosti globalizacije i moć globalnih tržišta kapitala. Pristup globalnom kapitalu omogućava kompanijama da finansiraju rast, zemljama da povećaju ekonomski razvoj i više ljudi da dožive finansijsko blagostanje", rekao je Fink, prenosi CNBC.


Šta je BlackRock?

Kako kaže Hajke Buhter, nemačka novinarka koja je napisala i knjigu o ovom koncernu, ime ‘BlackRock’ je poznato "samo pažljivim čitaocima ekonomskih rubrika”. Naziva ga i "najmoćnijim koncernom koji niko ne poznaje".

Ova kompanija savetuje centralne banke, vlade, ministre finansija, ulagače, a osnovao ju je upravo Lari Fink 1988.godine. Buhter o Finku u svojoj knjizi piše sledeće: "Najuticajniji čovek modernog sveta finansija izgleda na prvi pogled kao neki običan računovođa".

Leriju Finku je, prema njenom mišljenju, uspelo nešto što nije nikom drugom u vremenu u kojem živimo: "On je izgradio sopstveno carstvo na Wall Street-u i to za manje od tri decenije." A za to je potreban poprilično jak ego i neverovatno mnogo ambicije, zaključuje novinarka.


izvor (https://www.b92.net/biz/vesti/svet/direktor-najmocnijeg-koncerna-za-koji-niko-ne-zna-najavio-kraj-globalizacije-2128608)

https://youtu.be/WGn9MGjuEr4

Krize, pandemija, rat: da li je ovo kraj globalizacije?



Pandemija i rat u Ukrajini pokazali su koliko brzo pucaju globalni lanci snabdevanja. Ekonomisti misle da je globalizacija odavno izgubila zamah - ali još se ne može govoriti o deglobalizaciji.


Mnogi stručnjaci vide rat u Ukrajini, zajedno sa pandemijom, kao prekretnicu – sada počinje deglobalizacija, kažu. Prekidaju se lanci snabdevanja, troškovi rastu, ima nestašica. Pokazuje se slabost modela u kojem proizvođač u Nemačkoj čeka na deo iz Kine da napravi bicikl, a zemlja istočne Afrike zavisi od pšenice iz Rusije.

Logika iza toga – pravi se tamo gde je jeftino, svi se specijalizuju za nešto, i na kraju su svi bogatiji – dugo je donosila plodove. Ali ne svima.

„Nejednakost se povećala na međunarodnom nivou, ali i unutar industrijskih društava“, kaže Andreas Viršing, profesor istorije na Univerzitetu „Ludvig Maksimilijan“ u Minhenu. Ekonomska globalizacija je imala „mnogo dobitnika, ali i mnogo gubitnika i to se ne može poreći“, kaže on.


U loše strane globalizacije Kora Jungblut, ekonomistkinja u fondaciji „Bertelsman“, ubraja i socijalne i ekološke rizike. Kaže, radnici u razvijenim zemljama su doživeli da radna mesta odlaze tamo gde je radna snaga jeftinija dok su „multinacionalne korporacije izmestile prljave faze proizvodnje“ u siromašnije zemlje, zaoštravajući tamošnje ekološke probleme.



A onda je došla pandemija


Već duže postoje naznake da je globalizacija u opadanju. Glavni pokazatelj je udeo međunarodne trgovine u globalnom bruto-društvenom proizvodu (BDP). On je imao svoj vrhunac 2008. godine, pre početka svetske krize i recesije.

„Odnos izvoza prema BDP-u širom sveta znatno se povećao devedesetih i dvehiljaditih. Ali od finansijske krize 2008. i 2009. taj odnos je stagnirao ili se smanjio“, kaže Daglas Irvin, profesor ekonomije na američkom koledžu Dartmut.

Irvin i drugi stručnjaci to delom pripisuju populizmu i protekcionističkim ekonomskim politikama. Ali ima i drugih bitnih faktora koji su prikočili globalizaciju. A onda je došla pandemija kao moćna kočnica.

Da li je iko pre i pomislio da bi u zapadnim prodavnicama moglo da nestane toalet-papira? Ili da će paket na koji se inače čeka 4-5 dana sada doći tek za 4-5 sedmica, možda i više?

Pandemija je dovela u pitanje proizvodnju po modelu taman-na-vreme (just-in-time), kaže Megan Grin, ekonomistkinja na Harvardovoj Kenedijevoj školi. Taman-na-vreme podrazumeva da svaki šraf stiže odakle treba baš kad je potreban u proizvodnji, umesto da se skladišti. Tako se smanjuju troškovi.

Kako kaže Grin, od pandemije vlada logika „globalnih lanaca snabdevanja ali uvek uz plan B“, tako da firme nisu u škripcu ukoliko se globalni lanci pokidaju ili uspore.

Jungblut naglašava da mnoge države ozbiljno razmišljaju o skraćivanju lanaca snabdevanja - da sve imaju u komšiluku. „Možda da vrate kući neku proizvodnju, kako bi ključne sirovine i tehnologije bile blizu njihovih fabrika.“



Pa još i rat u Ukrajini


Upravo to je znak deglobalizacije. Sigurna isporuka, korak ka samodovoljnosti, umesto efikasnosti i niske cene koje nudi globalizacija. A onda još rat u Ukrajini i prateće sankcije.

Radi se o ruskim energentima, ali i pšenici i suncokretu. „Vidimo da osetno rastu cene namirnica kao posledica rata, posebno pšenice i ulja“, kaže Irvin. To podstiče inflaciju, a u nekim zemljama Afrike i Bliskog istoka može izazvati i glad.


„Vrhunac globalizacije je odavno iza nas“, kaže nam ekonomistkinja Grin. „Rekla bih da je napredak globalizacije daleko sporiji nego pre, ali još nismo na terenu deglobalizacije.“

Jungblut pak naglašava da su poslednjih godina države pokušale da smanje zavisnost od takozvanih kritičnih resursa iz drugih predela, što je takođe korak ka deglobalizaciji. On zagovara tezu da politička polarizacija sveta sve više vodi i ekonomskoj – jedan ekonomski blok biće zapadni, a drugi blok autokratskih država Rusije i Kine, i njihovih najznačajnijih trgovinskih partnera.

„Svedočimo povratku geopolitike, a i taj trend vodi deglobalizaciji, to jest pokušaju da se smanji zavisnost od država koje nisu u sopstvenom taboru“, kaže Jungblut.

Viršing kaže da će tek kasnije moći da se izvuku ispravni zaključci. Ali da sada doživljavamo pandemiju i rat u Ukrajini kao dve velike krize stopljene u jednu. „Kao savremenici imamo osećaj da se nešto fundamentalno menja“, zaključuje on.


dw.com (https://www.dw.com/sr/krize-pandemija-rat-da-li-je-ovo-kraj-globalizacije/a-61364498)

Неке ствари више никада неће бити исте и то је извесно. Just-In-Time логистика, где нико не чува сировине и готове производе у магацину, се показала током пандемије као рак рана. Нико није очекивао такве застоје у снабдевању. Показало се и колико је битно имати неке секторе од националног интереса под државном контролом.

Мислим да ће веома брзо морати да се напишу неки нови уџбеници за бизнис менаџмент. Ово што данас имамо је тактика, а не стратегија. Менаџмент одговара борду директора, а борд излази пред деоничаре. Деоничаре интересује смањење трошкова и повећање профита. Уочи пандемије нико није погрешио, а сви су погрешили.

Ситуација око Украјине само је појачала потребу да се напусте претходни концепти, а да (идеално) привреда може да фукционише као затворена целина. То није увек могуће и неће увек бити могуће, али томе ће се тежити.

Друга ствар која се догађа је распад међународног финансијског и монетарног система. Ми још увек не видимо те пукотине, али оне постају све веће. Не можете ви да блокирате нечије паре које су вам поверене на чување и да очекујете да ће вам остатак света веровати да чувате њихове паре. Не можете да блокирате нечије финансијеске трансакције и да очекујете да остатак света неће пронаћи начин да обавља финансијске трансакције мимо вас.

То су ствари које се управо догађају. SWIFT систем није rocket science (нека тешка наука), алтернативни системи нису интензивно развијани зато што се није било потребе. Данас имате кинески CISP који је већ присутан у више од 100 држава. Имате кинески UnionPay систем картица који је прихваћен у 180 земаља, а који оствари већи промет неко VISA и MasterCard заједно, без обзира на чињеницу да се 95% трансакција обави у Кини.

Постоји још једна ствар о којој се врло мало прича. Цео послератни доларски систем (Bretton Woods) је заснован на долару са златном подлогом. Та златна подлога је повучена 1971. и последњих 50 година је практично први период у историји да новац који се користи у глобалној трговини нема подлогу у племенитим металима (тзв. FIAT новац). Не бих искључио могућност да неко поново покуша да успостави златни стандард.

Свет неће бити потпуно подељен у два блока. Постојаће два блока, али и пуно земаља које ће бити повезане са оба.

U Nemačkoj hrišćani postali manjina


U Nemačkoj rimokatolička i evangelistička crkva gube sve više na uticaju i vernike.

Tako su u Nemačkoj hrišćani postali manjina, prenose mediji.

Kada se saberu pripadnici katoličke i evangelističke verske zajednice, koje su dve najveće hrišćanske crkve u toj zemlji, može se videti da je njihov broj pao na ispod 50 odsto.

"Ovo je istorijski preokret. Nakon mnogo vekova po prvi put u Nemačkoj više nije "normalno“ biti član crkvene zajednice", objasnio je sociolog Karsten Frerk.

On je ukazao da je trend smanjenja broja pripadnika hrišćanskih verskih zajednica već dugo uočljiv.

U proteklih šest godina taj trend se ubrzao.

Prošle godine hrišćani, to jest pripadnici katoličke i evangelističke crkve, činili su 51 odsto stanovništva, a poređenja radi još 1990.udeo pripadnika tih verskih zajednica bio je na 72 odsto.

Nemci katoličke vere, pre svega, sve više okreću leđa svojoj crkvi, i istupaju iz te verske zajednice zbog brojnih afera.

Takođe sve je veći broj Nemaca koji ne žele da se izjašnjavaju o veri, a ujedno je broj muslimana u stalnom porastu, kako kroz imigraciju radne snage, tako i usled velikog migrantskog talasa proteklih godina.


izvor (https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2022&mm=04&dd=20&nav_category=78&nav_id=2142530)

Ovo što je rečeno o "dehristijanizaciji Evrope" može se odnositi čak i na Italiju. Kad sam bio tamo pre nekoliko godina, a ići ću opet ako Bog da, začudilo me je da su nedeljom na misi crkve skoro parzne. prisutni vernici su uglavnom bake i deke, i poneko dete koje oni dovedu da vide crkvu. U Sondriju je Opština dala pravoslavcima na korišćenje jednu napuštenu crkvicu. Ta je crkva nedeljom prepuna ljudi. U pedesetak kvadrata od vrata do Oltara se nagura i po sto ljudi. Ruski baćuška službu drži pošteno, nedeljna liturgija počne pre devet i traje do podneva. SEDENJA NEMA.

Počelo je: Tramp i Mask ulaze u rat na dva fronta protiv Zapadne „tvrđave“


Odluka Ilona Maska da kupi „Tviter“ i popularnost nove mreže Donalda Trampa „Istina“ ulazak je u rat na dva fronta protiv mejnstrim medija na Zapadu, ali borba za slobodu, a protiv kensl kulture neće biti jednostavna, ocenjuju sagovornici Sputnjika.

Bivši američki predsednik Donald Tramp u četvrtak se pridružio sopstvenoj društvenoj mreži „Istina“ objavom kojom je podsetio na svoju čuvenu grešku u kucanju iz 2017. godine.

Društvena mreža Trampa već je doživela bum u Americi, a trenutno je popularnija od Tvitera i Tiktoka, što je objavio sam Mask.


Tramp i Mask – medijski potres na Zapadu

Bivšem predsedniku Amerike je više od godinu dana zabranjen pristup na brojnim platformama društvenih medija, uključujući Jutjub, Tviter i Fejsbuk, pa je osnovao svoju.

Broj korisnika Trampove mreže bukvalno je eksplodirao, a vlasnik ima ambiciozne planove da proširi dostupnost aplikacije i izvan SAD.

„Istina“ zagovara slobodu govora, a oni koji upravljaju platformom veruju da su privukli upravo korisnike čiji su stavovi potisnuti na etabliranim društvenim mrežama, da je reč o masi koja je doživela cenzuru.

„Slobodu“ je obećao i novi vlasnik Tvitera, najbogatiji čovek na svetu Ilon Mask, a jedan od prvih tvitova koje je je objavio na svom profilu, bila je upravo informacija o popularnosti rivalske, Trampove mreže.


Dvostruki udar na kensel kulturu

Da li će preuzimanje najuticajnije i lansiranje nove mreže promeniti filozofiju društvenih mreža, menja li se konačno odnos prema slobodi na internetu i šire, da li smo svedoci dvostrukog Tramp – Mask udara na kensel kulturu?

Teoretičar masovnih komunikacija prof dr Stanko Crnobrnja na sva tri Sputnjikova pitanja odgovara potvrdno.

On veruje da počinje nova era borbe za slobodu mišljenja na društvenim mrežama koje su jednako popularne među narodom i političarima i formiraju dobar deo javnog mnjenja.

„Njih dvojica su shvatili da treba da uđu u sukob sa mejnstrim medijskim establišmentom koji je počeo da se ponaša strašno neprijatno i odvratno. To je klasičan neofašistički princip cenzure, izbacuju, kenseluju. Tramp i Mask imaju dosta bliskosti u pristupu da, usprkos establišmentu, oni lično uspostave medije koji će, navodno, biti potpuno slobodni od cenzure. To je i za jednog i za drugog jako bitno, da se nametnu sa tom pričom, jer po njima sloboda komunikacije i sloboda govora na medijima je stub demokratije“, kaže Crnobrnja.


Okršaj je već počeo

On dodaje da će biti interesantno pratiti razvoj događaja, a okršaj je već počeo, Maska ometaju, čeka agreman njihove Federalne komisije za procenu korupcije i antimonopolski izveštaj, a ogroman otpor prema kupovini Tvitera jedna je od glavnih tema medija, najprisutniji i najbrutalniji u „Njujork Tajmsu“.

„Pljuju Maska,neviđeno, te ovakav je, te onakav je. Svi mejnstrim mediji će da ga u potpunosti satanizuju, ali njih dvojica su rešili da svako ima svoju mrežu, pa kom obojci, kom opanci, tako će biti“, kaže Crnobrnja.

„Mislim da su obojica previše veliki fajteri da bi tek tako lako popustili. Imam osećaj da ovo jeste početak nekog drugog ustrojstva makar u američkim, masovnim digitalnim medijima, aplikacijama i mrežama. To je početak jedne promene, tako da, važno je samo da njih dvojica izdrže“.


Ohrabrujući znak, ali daleko od slobode

Novinar i analitičar Nikola Vrzić podseća da je drugačije mišljenje, odnosno sloboda vrlo uspešno ukinuta u ime slobode i demokratije, sve u cilju stvaranja poželjnog, dopuštenog narativa koji neće ugroziti sistem.

On smatra da su upravo ovakvi potezi svedočanstvo o tome koliko taj sistem zapravo počiva na krhkim nogama, jer se oseća ugroženim zbog postojanja bilo kog drugog, neodobrenog narativa. Za razliku od Crnobrnje, on nije preterani optimista kada je reč o promeni narativa na Zapadu.

„Maskovo preuzimanje Tvitera može da bude ohrabrujući znak, ali nisam siguran da će doneti preko potrebnu slobodu govora. Govorim prvenstveno o zapadnim društvima. Već vidimo da su krenule sabotaže njegovih namera, ne samo u okviru Tvitera, već vidimo da se najavljuju bočni udari na njegove druge kompanije, sve u cilju da se saseče ono što je proklamovao da želi da uradi, da vrati slobodu na Tviter“, kaže Vrzić.

On dodaje da treba sačekati da vidimo kakve su tačno Maskove namere i podseća da se u pozadini njegovog sukoba oko preuzimanja Tvitera zapravo odvijao njegov sukob sa dotadašnjim vlasnicima, a to su tri najmoćnija, najbogatija investiciona fonda.

„Prvi test za Ilona Maska će biti njegov odnos prema ruskim medijima. Videćemo kako će se prema njima odnositi, da li će dozvoliti da funkcionišu nesmetano makar na Tviteru ili će se pridružiti zapovesti da je Rusija neprijatelj, da sve rusko treba kenselovati“, ističe Vrzić.


Nimalo jednostavna borba

On dodaje da smo suštinu onoga što se dešava na društvenim mrežama nedavno mogli da vidimo na jednom od američkih mejnstrim medija kome je izletelo ono što se inače ne izgovara, ali se podrazumeva, naš posao je da kontrolišemo ono što ljudi misle.

„Ključni zadatak je, naravno, izaći iz tih okvira, ali plašim se da ta borba na Zapadu neće biti tako jednostavna“, kaže Vrzić.


Iz Evrope već prete

Komesar EU za unutrašnje tržište Tieri Breton izjavio je da će Maskov Tviter biti primoran da se pridržava evropskih digitalnih pravila, ili će biti podvrgnut ogromnim kaznama, pa čak i zabrani u celom bloku.

Breton je ključni tvorac Zakona o digitalnim uslugama Unije , prema kojem će kompanije društvenih medija biti prisiljene da neizabranim birokratskim regulatorima EU prezentuju kako sankcionišu „dezinformacije“ i „ratnu propagandu“’, odnosno sve što se ne uklapa narativ EU.


izvor (https://rs-lat.sputniknews.com/20220429/pocelo-je-tramp-i-mask-ulaze-u-rat-na-dva-fronta-protiv-zapadne-tvrdjave-1136936678.html)

https://youtu.be/-C9ERYLlNY8



https://youtu.be/u_hlILeIFFs



https://youtu.be/oYQLEqD0WJM

https://youtu.be/sFbnY4v5wvw

https://youtu.be/iq6q82Jo8ZQ

https://youtu.be/KknfRwyckpM

Ova tema miruje više od šest meseci a usko je povezana sa ratom u Ukrajini. Da malo pokrenem temu, citiraću odlomak iz knjige Frensisa Fukujame "Građenje države". Moram da napomenem da je autor jedan od vodećih filozofa Zapadnog sveta, živi u SAD, profesor je na Univerzitetu Džon Hopkins i autor vrlo poznate knjige "Kraj istorije i poslednji čovek". Dakle, evo citata:

"--- Najozbiljnije nesuglasice oko unilaterizma tiču se oblasti bezbednosti i dominiraju dnevnim redom od 11.09.2002. pošto su SAD nagovestile da možda neće tražiti podršku SB OUN za vojnu akciju protiv Iraka. (ipak su je zatražili, primedba B.P) ---

--- Član 51 Povelje OUN dozvoljava njenim članovima da u samoodbrani preduzmu unilateralne vojne akcije, što se lako može protumačiti tako da uključi slučajeve preduhitravanja, kada se zemlja suočava sa bliskim vojnim napadom. ---
--- SAD žestoko su branile stav da su oružja masovnog uništenja, a posebno nuklearna oružja, poseban problem jer "zlog duha koji se, kada se pusti iz boce teško u nju vraća". s druge strane, pravo država da započnu preventivne ratove, jer su anticipirale takvu pretnju, ne može biti opšti princip međunarodnih odnosa. Sjedinjene države sigurno bi protestvovale kada bi se Rusija ili Kina pozvale na takvo pravo; ono što one u stvari traže jeste da svetska zajednica samo na njih prenese diskreciono pravo da postupaju na taj način. --- kraj citata.

E sad, kada jedan od vodećih zapadnih autora tako kaže za SAD, mislim da postaje jasnije zašto SAD toliko podržavaju Ukrajinu - i neko drugi se usudio da obuče policijsku uniformu...

Veoma dobra analiza, vredi je pročitati:

Vodeći ruski politikolog upozorava: Pred nama su decenije sukoba, svet koji smo poznavali je završen

Vodeći ruski stručnjak za spoljnu politiku Ivan Timofejev procenjuje da se svet vratio sukobima i da sada samo ostaje nada da oni neće biti nuklearni

Godine 1989. „kratki 20. vek“ završio se „krajem istorije“ i pobedom zapadnog kapitalističkog sveta nad sovjetskim socijalističkim projektom. U to vreme, nije preostala nijedna država, ili zajednica u svetu koja je nudila realnu alternativu američkom viđenju ekonomije, društva i političkog sistema pod vođstvom SAD.

Sovjetski blok se sam raspao. Veliki deo se brzo integrisao u NATO i Evropsku uniju. Drugi veliki svetski igrači počeli su da se organski integrišu u svetski sistem sa centrom na Zapadu mnogo pre kraja Hladnog rata.

Kina je zadržala visok nivo suvereniteta u smislu svog domaćeg poretka, ali je brzo prešla u kapitalističku ekonomiju, aktivno trgujući sa SAD, EU i ostatkom sveta, piše vodeći ruski ekspert za spoljnu politiku i programski direktor „Valdajskog kluba“ Ivan Timofejev za RT internešenel.

Peking je, u međuvremenu, izbegavao da promoviše socijalistički projekat u inostranstvu. Indija je izbegavala da traži sopstvene globalne projekte, iako je do danas takođe zadržala visok nivo identiteta u svom političkom sistemu i do sada je izbegavala pridruživanje blokovima i savezima. Drugi veliki igrači su takođe ostali u okviru pravila igre „liberalnog svetskog poretka“, izbegavajući pokušaje da se to ospori.

Pojedinačni buntovnici poput Irana i Severne Koreje, nisu predstavljali veliku pretnju, iako su izazivali zabrinutost zbog svog tvrdoglavog otpora, upornog promovisanja nuklearnih programa, uspešnog prilagođavanja sankcijama. Zbog toga je, navodi Timofejev, svaki potencijalni vojni napad na njih bio isključen. Na kratko se činilo da bi radikalni islamizam mogao da se pozicionira kao „globalni izazov“ ali ni on nije mogao da uzdrma postojeći poredak.

Prvobitno spektakularne vojne kampanje SAD i njihovih saveznika u Iraku i Avganistanu, na kraju su učinile malo na „demokratizaciji“ islamskog sveta. Ali ni to nije dovelo do globalne promene. Štaviše, borba protiv radikalnog islamizma je čak ojačala identitet zapadnog sveta kao čuvara sekularnog i racionalnog, nasuprot religioznom i fundamentalističkom.

Rusija je, na prvi pogled, našla svoju nišu u novom svetskom poretku. Zemlja je postala periferna ekonomija specijalizovana za snabdevanje sirovinama. Njeno tržište su željno eksploatisale globalne zapadne kompanije. Njena krupna buržoazija postala je deo globalne elite. Njena industrija je ili degradirala ili se uključila u globalne lance. Ljudski kapital se postepeno smanjivao.

U celini gledano, zapadni „partneri“ su Rusiju doživljavali kao oslabljenu i prilično predvidljivu silu. Povremeni izlivi negodovanja zbog bombardovanja Jugoslavije, rata u Iraku ili revolucija na postsovjetskom prostoru bili bi nekako „ispeglani“ i nisu se smatrali velikim problemom, piše Timofejev.

Bilo je moguće kritikovati Moskvu zbog njenog „nasleđa autoritarizma“ ili stanja ljudskih prava, periodično joj držati predavanja i to „mešati“ sa pohvalama njenoj kulturnoj srodnosti sa Zapadom, ali istovremeno stavljajući joj do znanja da neće biti dublje integracije.

Stidljivi pokušaji ruskih biznismena da kupe kompanije poput „Opela“ ili „Erbasa“ ili da steknu imovinu u drugim oblastima – drugim rečima, da uspostave nešto ravnopravnije i međuzavisne ekonomske odnose – bili su neuspešni. Moskvi je takođe veoma eksplicitno rečeno da njena zabrinutost oko vojnog angažmana Zapada na postsovjetskom prostoru nema legitimnu osnovu i da će biti ignorisana.

Sve u svemu, krajem 2000ih, pa čak i 2010ih, moglo se govoriti o prilično visokom stepenu održivosti poretka koji je uspostavljen od kraja Hladnog rata. Međutim, 2022. godine konačno je postalo jasno da je „kraj istorije“ završen. Svet je sada nastavio svoj uobičajeni tok globalnih preokreta, borbe za opstanak, žestoke konkurencije i rivalstva, piše Timofejev.

Da bismo adekvatno procenili ovu novu fazu, važno je razumeti značenje ideje „kraja istorije“, navodi ekspert. Njeno poistovećivanje sa dobro poznatim konceptom Fransisa Fukujame pruža samo površno razumevanje; „kraj istorije“ ima mnogo dublje normativne i političko-filozofske korene koji se mogu naći prvenstveno u dve modernističke političke teorije – liberalizmu i socijalizmu.

Oba su zasnovana na verovanju u neograničenu moć i normativnu vrednost uma. Um je taj koji omogućava čoveku da preuzme kontrolu nad silama prirode kao i elementarnim silama, i mračnijim stranama ljudske prirode i društva.

U SAD liberalizam i realizam koegzistiraju decenijama. Prvi ima ideološku i doktrinarnu ulogu. Drugo je nekako iza paravana, kompenzujući ideološke šablone pragmatizmom i zdravim razumom. Otuda često kritikovana američka „politika dvostrukih standarda“.

U SSSR-u, ispod betonskih ploča socijalističkog verovanja, postojala je i sopstvena verzija realizma koji nije bio refleksivan u meri u kojoj je bio u Americi, ali je implicitno razvijana među akademskom naukom, diplomatijom i inteligencijom. Postojanje ovog sloja (njena ikona je kasnije postao Jvgenij Primakov) omogućilo je Rusiji da prilično brzo stekne pragmatičnu osnovu za svoju spoljnu politiku nakon nekoliko godina idealizma krajem 1980ih i početkom 1990ih.

Do 2000ih, ruska spoljna politika je konačno bila na realističnom putu. Za razliku od SAD, Moskva nije imala ideološku perspektivu i nije htela da je ima, pošto se zasitila takvim opsesijama tokom sovjetskog perioda. U SAD i na Zapadu u celini, ideološka komponenta je opstala, dodatno potvrđujući njen značaj u kontekstu pobede u Hladnom ratu.

Dualizam ideologije i pragmatizma, međutim, ima svoju zamku. A to je da ideologija može biti ne samo paravan za pragmatične realiste, već i predmet vere za mnoštvo diplomata, akademika, novinara, vojske, biznismena i drugih predstavnika spoljnopolitičke elite, navodi Timofejev.

Ideologija je sposobna da bude samoodrživa vrednost koja društveno delovanje može da učini vrednosno-racionalnim, a ne ciljno-racionalnim. Pristup spoljnoj politici u smislu demokratizacije, odnosno stepena uključenosti u globalnu tržišnu ekonomiju, primer je uticaja ideologije na percepciju spoljne politike i formulisanje spoljnopolitičkih ciljeva. Na pokušaj demokratizacije Avganistana može se gledati sa skepticizmom, ali u SAD je postojao priličan broj iskrenih pristalica te ideje.

I dogmatizam američke spoljne politike i njen realizam pokazali su se ključnim za kratkoću „kraja istorije“. Ova mešavina je dovela do neodrživih politika poput pomenute avganistanske avanture, s jedne strane, i odstupanja od „kanona“, izraženog u dvostrukim standardima i nasilnom promovisanju interesa pod pobožnim sloganima, s druge strane. Prvi je doveo do rasipanja resursa i erozije vere u svemoć hegemona (avganistanski otpor je uspeo da se oslobodi ne samo „neefikasnog SSSR-a“, već i „efikasne SAD“ sa svim svojim saveznicima).

Drugi je bio erozija poverenja i rastući skepticizam kod drugih velikih igrača. Rusija je bila prva, zatim je Kina počela da dolazi do sličnog shvatanja. U Rusiji je to počelo da se pojavljuje usred širenja NATO-a na istok na postsovjetskom prostoru. U Kini se to dogodilo kasnije kada je tadašnji američki predsednik Donald Tramp pokrenuo napad u obliku trgovinskog i sankcionog rata ne trepnuvši okom.

Međutim, Moskva i Peking su odgovorili drugačije. Rusija je 2014. udarila pesnicom o sto, a zatim prevrnula sto. Kina je počela snažno da se priprema za najgori scenario, a da još nije otvoreno izazivala SAD. Ali čak i bez takvog izazova, u Vašingtonu se Kina doživljava kao opasniji dugoročni protivnik od Rusije.

Godine 2022. ostaci ere „kraja istorije“ konačno su postali stvar prošlosti. Međutim, nije bilo povratka u Hladni rat. Ruska politika je uglavnom zabrinuta za bezbednosne interese. Ona nije izvedena iz ideologije, iako uključuje komponente identiteta „ruskog sveta“, kao i istorijske motive za suprotstavljanje nacizmu. Rusija ne nudi globalnu ideološku alternativu uporedivu sa liberalizmom – niti je Kina još preduzela takve inicijative.

Kraj „kraja istorije“ je značajan po nekoliko drugih detalja. Prvo, jedna velika sila je rizikovala da se odrekne prednosti „globalnog sveta“ preko noći. Istoričari će se raspravljati o tome da li je Moskva tako brzo očekivala tako oštre sankcije i odlazak stotina stranih kompanija. Međutim, jasno je da se Rusija energično prilagođava novoj realnosti i da ne žuri da se vrati globalizaciji usredsređenoj na SAD.

Drugo, zapadne zemlje su se upustile u veoma oštru „čistku“ ruske imovine u inostranstvu. Preko noći, njihove jurisdikcije su prestale da budu „sigurna utočišta“ u kojima se poštuje „vladavina prava“. Sada je politika ta koja daje prednost, a Rusija je jedina luka u koju njeni građani mogu da nađu relativni mir. Stereotipi o „stabilnosti i bezbednosti“ Zapada se ruše. Naravno, malo je verovatno da će tamo započeti sličnu čistku druge imovine. Ali gledajući Ruse, spoljni investitori se pitaju da li bi trebalo da zaštite svoje rizike.

Treće, pokazalo se da bi na Zapadu mogli da se suoče ne samo sa oduzimanjem imovine, već i sa direktnom diskriminacijom na osnovu nacionalnosti. Hiljade Rusa koji su „bežali“ od „krvavog režima“ iznenada su se suočili sa odbacivanjem i prezirom. Drugi koji pokušavaju da dokažu da su čak i veći „rusofobi“ od svojih partnera domaćina trče ispred antiruskog propagandnog voza. Međutim, to ne garantuje da će ih tvrdoglavi dogmatičari prigrliti.

Sukob između Rusije i Zapada će se verovatno razvući decenijama, bez obzira na to kako se sukob u Ukrajini završi. U Evropi će Rusija igrati ulogu Severne Koreje, uz mnogo veće sposobnosti. Veliko je pitanje da li Ukrajina ima snage, volje i resursa da postane evropska Južna Koreja.

Sukob između Rusije i Zapada će dovesti do jačanja uloge Kine kao alternativnog finansijskog centra i izvora modernizacije. Jača Kina će samo ubrzati svoje rivalstvo sa SAD i njihovim saveznicima. „Kraj istorije“ je završen povratkom na svoj uobičajeni tok.

Jedan od njih je kolaps svetskog poretka kao rezultat velikih sukoba između centara moći. Ostaje da se vidi da li sledeći ciklus neće biti poslednji za čovečanstvo, s obzirom na rizike od otvorenog vojnog sukoba između velikih sila sa naknadnom eskalacijom u nuklearni sukob punih razmera.

Izvor (https://webtribune.rs/vodeci-ruski-politikolog-upozorava-pred-nama-su-decenije-sukoba-svet-koji-smo-poznavali-je-zavrsen/)

Пут до новог света

Да ли је Србија део света у којем су САД, НАТО, Велика Британија, Немачка, Италија? Несумњиво да није, иако се добро познајемо – и кроз сарадњу и кроз ратове

У свету, реално, победа се већ десила. За само неколико деценија, без ратова, колонизација и уцена, Русија и Кина (и остале водеће државе независне од САД), претекле су САД и њихове вазале у свему. Почео је да живи нови свет, у којем су људски живот, људско достојанство, људска заједница и људско стваралаштво – апсолутне вредности!

Претекле су их у свему, заправо у готово свему. По огромној количини зла и потпуном одсуству савести, Запад је и даље без премца. А по медијско-манипулативним ресурсима и технологијама, стављеним у функцију зла, Запад је такође у предности. И кренуо је у очајнички противнапад доказујући на делу да је у стању да не трепнувши стави у своју функцију и жртвује животе стотина хиљада Украјинаца, али вероватно и других људских бића у Европи и на Блиском истоку, чији животи за њих немају никакву вредност. Сврха овог противнапада није победа, која није ни могућа. То је очајнички покушај да се испробају још неиспробане манипулативне технологије и колико-толико поправи свој положај и умањи победа новог света. Први европски рат, онај против Срба, водио се на ограниченом простору бивше Југославије и на глобалном медијском простору. Други европски рат, онај против Руса, води се на неограниченом простору. Он је у правом смислу глобални, и с обзиром на своју очајничку димензију, само ће убрзати дефинитивни историјски пораз западне геноцидне хегемоније. Већ сада морамо констатовати да је политички Запад рак-рана на ткиву човечанства, чији опстанак противречи опстанку живота.

Осим Русије, Кине, БРИКС-а, Евроазије, од покорности Западу су се дефинитивно одрекле и читава Африка и Латинска Америка. Немачки канцелар Шолц је ових дана у Аргентини добио праву лекцију суверенитета и државничке мудрости. А Србији су све ове земље братске и пријатељске. Неминовна скора победа Русије на украјинском фронту довешће Русију у делту Дунава, дакле на Балкан, па ће и „аргументи” о томе да је Русија далеко – пасти у воду! У мутни Дунав или у Црно море, свеједно. А и да нас не спаја међународни пловни пут, државним територијама, спојеним државним суверенитетом или војним савезништвом, мора се обезбедити комуникација, чак и кад нису територијално повезане (као што је случај са Калињинградском облашћу или Јерменијом, на пример).

Да ли је Србија део света у којем су САД, НАТО, Велика Британија, Немачка, Италија? Несумњиво да није, иако се добро познајемо – и кроз сарадњу и кроз ратове. Од свог удруженог злочиначког подухвата против Срба, започетог деведесетих, после бројних увертира у претходним вековима, они до данас не одустају, иако смо им исправно нудили и сарадњу и шансу за „поправни”. Ипак, могли смо се кладити да ће нам захтев за признање „Косова” испоставити пре евентуалног пријема у ЕУ. Међутим, они су одлучили да то учине већ данас, и то – ултимативно!

Ситуација је озбиљна и не може проћи без по нас негативних последица. Али с обзиром на снагу наших принципа и наших савезника, не треба да се плашимо. Најважније је сачувати јединство, наше супериорне духовно-моралне вредности и увереност у победу, односно не постати жртва експлозије западних манипулативних лагарија, избећи страх и унутрашње сукобе.

Са друге стране, морамо бити свесни да овај ултимативни захтев изискује корекцију наше спољне политике. Разуме се да захтев не можемо прихватити, али исто тако нам ни интеграција са онима који нам тај захтев упућују више не може бити прихватљива, а камоли приоритет. Уз инсистирање на равноправној сарадњи са свима као приоритету, ми морамо појачати све облике сарадње и интеграције са пријатељским земљама – Русијом и Кином у првом реду.

Има много задатака пред нама. Оних које независна Србија мора да реши, али које свакако може да реши ако буде независна. Будимо, не само иницијатор, него и један од неимара новог света. Постигнимо нови степен народног јединства и издржимо до победе, која је близу.

Потпредседник Међународне словенске академије

Izvor (https://www.politika.rs/scc/clanak/536689/Pogledi/Put-do-novog-sveta)

Iako ovaj članak Mike Whitney-a i Andre Damona govori i o ratu u Ukrajini, mislim da više pripada u ovaj topic. Vrlo interesantna analiza, vredi pročitati:

Najveća tajna „Duboke države“ ikad – Plan je bio da se Rusija namami u rat u Ukrajini a zatim pokrene ovo …

Postoji nešto netačno u vezi sa „Heršovim izveštajem“ o uništenju „Severnog toka 2“. Postoji niz nedoslednosti u ovom delu, koje me navode da verujem, da je Herš bio manje zainteresovan za predstavljanje istine.

U stvari, mislim da bi bilo nemoguće preceniti značaj izveštaja, koji pozitivno identifikuje počinioce, onoga što se čini da je najveći akt industrijskog terorizma u istoriji. Heršov članak ima potencijal, da u velikoj meri potkopa kredibilitet ljudi na vlasti, i na taj način dovede rat do brzog kraja. To je neverovatno dostignuće kojem svi treba da aplaudiramo.

Evo kratkog rezimea političkog analitičara Andre Damona:

U sredu je novinar Sejmur Herš otkrio, da je mornarica Sjedinjenih Država, po nalogu predsednika Džoa Bajdena, odgovorna za napade 26. septembra 2022. na gasovode „Severni tok“ koji prenose prirodni gas između Rusije i Nemačke.

Ovaj članak, koji je naišao na potpunu tišinu u glavnim američkim publikacijama, razbio je čitav narativ o umešanosti SAD u rat, kao odgovoru na „neisprovociranu rusku agresiju. ” To otkriva  dalekosežne planove, da se eskalirajući sukob sa Rusijom iskoristi, za učvršćivanje američke ekonomske i vojne dominacije nad Evropom.

Herš je otkrio sledeće- Operaciju je naredio američki predsednik Džo Bajden, a planirali su je državni sekretar Entoni Blinken, podsekretar za politička pitanja Viktorija Nuland, i savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven.

Ovaj kratki odlomak rezimira primarnu tvrdnju, koja je središnja tačka čitavog članka i — po mom mišljenju — tvrdnja je dobro istražena, nepristrasno predstavljena i izuzetno ubedljiva.

Ali postoje i drugi delovi članka, koji nisu ni približno tako ubedljivi, i nesumnjivo će ostaviti dosta dobro obaveštenih čitalaca da se češu po glavi.

Na primer, ovde Herš govori o vremenskoj liniji za operaciju „Severnog toka“:

„Bajdenova odluka da sabotira gasovode, došla je nakon više od devet meseci veoma tajne debate unutar vašingtonske nacionalne bezbednosne zajednice, o tome kako najbolje postići taj cilj. Veći deo tog vremena nije bilo pitanje da li izvršiti misiju, već kako da je obavite bez jasnog pojma ko je odgovoran.

„Devet meseci“?

Rat je izbio 24. februara. Gasovod je dignut u vazduh 26. septembra. To je sedam meseci. Dakle, ako je bilo „više od devet meseci veoma tajne debate unutar vašingtonske nacionalne bezbednosne zajednice o tome kako“ „sabotirati gasovode“, onda moramo pretpostaviti da je spletkarenje prethodilo ratu. Ovo je ključna tačka, a ipak Herš prelazi preko toga kao da „nije ništa strašno“.

Međutim, to je velika stvar jer — kako ističe Andre Dejmon — „razbija ceo narativ o umešanosti SAD u rat kao odgovor na „neisprovociranu rusku agresiju“. Drugim rečima, to dokazuje da su Sjedinjene Države planirale da se angažuju u aktima rata protiv Rusije, bez obzira na razvoj događaja u Ukrajini. Takođe sugeriše, da je ruska invazija bila samo paravan za Vašington, da izvrši plan koji je zacrtao godinama ranije.

Kasnije u članku, Herš ponovo iznosi istu tvrdnju, ne naglašavajući njen osnovni značaj. On kaže: „Bajdenova administracija je činila sve što je bilo moguće da izbegne curenje informacija, jer se planiranje odvijalo krajem 2021., i u prvim mesecima 2022. godine.

Istina — kako novinar Džon Helmer navodi u nedavnom članku — je daleko drugačija od one koju Herš opisuje. Evo kako to Helmer objašnjava:

Iz punog teksta Heršovog izveštaja, izgleda da ni izvor ni Herš nemaju „direktna saznanja“, o istoriji operacija koje predvode SAD. Sabotaže i uništavanja gasovoda, koji su postali javni više od godinu dana ranije, direktno su uključivali poljsku i dansku vladu.

Protivljenje SAD „Severnom toku“ nije novi događaj, jer ima dugu istoriju koja datira od samog početka projekta 2011-te. Već tada se u nemačkom časopisu „Spiegel“ pojavio članak, u kojem se tvrdi da „Projekat ima za cilj da obezbedi dugoročnu sigurnost snabdevanja energijom Evrope, ali da ostaje kontroverzan”.

Zašto se „Severni tok“ smatran kontroverznim?

Šta je kontroverzno u tome, da suverene nacije jačaju ekonomske veze sa drugim zemljama, kako bi osigurale da imaju dovoljno jeftine energije za gorivo za svoje fabrike i grejanje svojih domova?

Ovo pitanje zaista zadire u srž stvari, a ipak, Herš ga u potpunosti izbegava. Zašto? Evo šta još on kaže:

Predsednik Bajden i njegov tim za spoljnu politiku — savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan, državni sekretar Toni Blinken i Viktorija Nuland, državni podsekretar za politiku — bili su glasni i dosledni u svom neprijateljstvu prema dva gasovoda… Od svojih prvih dana, „severni tok“ su Vašington i njegovi antiruski NATO partneri, videli kao pretnju zapadnoj dominaciji.

Politički strahovi Amerike bili su stvarni- Putin bi sada imao dodatni i preko potreban glavni izvor prihoda, a Nemačka i ostatak Zapadne Evrope postali bi zavisni od jeftinog prirodnog gasa koji isporučuje Rusija — dok bi umanjili oslanjanje Evrope na Ameriku.

Zašto Herš brani imperijalni način razmišljanja, da ekonomske transakcije između stranih nacija moraju na neki način koristiti Sjedinjenim Državama, ili da se smatraju pretnjom nacionalnoj bezbednosti? To nije uloga nepristrasnog novinara da prikuplja informacije za svoje čitaoce? To je uloga propagandiste.

Da, istina je. Da bi Putin imao „dodatni i preko potreban veliki izvor prihoda“, jer tako funkcioniše slobodno tržište- On prodaje gas i naplaćuje. U tome nema ničeg zločinačkog ili zlokobnog, a svakako ne pruža opravdanje za terorističke akte.

Nakon ove šokantne izjave, Herš prati svoju drugu zabrinutost, da bi „ Nemačka i ostatak Zapadne Evrope postali zavisni od jeftinog prirodnog gasa koji isporučuje Rusija“.

Zašto se Herš poziva na ovaj dosadni „mem“ o „zavisnosti“ koji politički aktivisti ponavljaju u mejnstrim medijima, i šta to zapravo znači?

Prosta činjenica je, da je Nemačka dobijala jeftin gas iz Rusije što je povećalo njenu konkurentnost, profitabilnost i ekonomski prosperitet. Kako je to loša stvar? Kako se pristup jeftinom gorivu može okarakterisati kao „ovisnost“? Ako biste mogli da napunite rezervoar za gas za 1 dolar po galonu, da li biste odbili na osnovu toga, da biste mogli postati zavisni?

Naravno da ne. Bili biste zahvalni da ga možete kupiti tako jeftino. Dakle, zašto Herš gura ove gluposti, i zašto ubrzo nakon toga izjavljuje sledeće:

„Severni tok 1 je bio dovoljno opasan, po mišljenju NATO-a i Vašingtona, ali Severni tok 2, (bi) udvostručio količinu jeftinog gasa koji bi bio dostupan Nemačkoj i zapadnoj Evropi.

Zamislite da slobodno tržište zaista funkcioniše onako kako je dizajnirano da funkcioniše- podizanje ljudi iz siromaštva i širenje prosperiteta preko nacionalnih granica. Vidite li koliko je ovo usko imperijalistički?

Nemačkoj je potreban ruski jeftini gas. To je dobro za njenu industriju, dobro za radne ljude i dobro za ekonomski rast, ali i za Rusiju. Jedino za koje to nije dobro su Sjedinjene Države, čija moć podriva nemačko-rusko partnerstvo. Vidite li to?

Inače, nikada nije bilo incidenta, da je Putin koristio ruski gas ili naftu u svrhu ucene, prinude ili iznude. Nikada. To je mit koji su izmislili vašingtonski spinmajstri, koji žele da unesu razdor u nemačko-ruske odnose.

Evo još šta kaže Herš:

Protivljenje „Severnom toku 2“ rasplamsalo se uoči inauguracije Bajdena u januaru 2021. godine, kada su republikanci u Senatu više puta istakli političku pretnju jeftinog ruskog prirodnog gasa, tokom saslušanja Blinkena za potvrđivanje za državnog sekretara…

Da li bi se Bajden suprotstavio Nemcima? Blinken je rekao da… „Znam njegovo snažno uverenje da je „Severni tok 2“ loša ideja“, rekao je on. „ Znam da bi on želeo da upotrebimo svako ubedljivo sredstvo koje imamo, da ubedimo naše prijatelje i partnere, uključujući i Nemačku, da ne idemo dalje sa tim.
Nekoliko meseci kasnije, kako se izgradnja drugog gasovoda bližila kraju, Bajden je reagovao. Tog maja, u zapanjujućem preokretu, administracija je odustala od sankcija protiv „Nord Stream AG“, a zvaničnik Stejt departmenta je priznao, da je pokušaj da se gasovod zaustavi sankcijama i diplomatijom „pogrešan potez“. Iza kulisa, zvaničnici administracije su navodno pozvali ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog, koji se tada suočio sa pretnjom ruske invazije, da ne kritikuje taj potez.

Došlo je do neposrednih posledica. Republikanci u Senatu, predvođeni Kruzom, najavili su trenutnu blokadu svih Bajdenovih kandidata za spoljnu politiku, i odložili usvajanje godišnjeg zakona o odbrani mesecima, duboko u jesen.

„Politico“ je kasnije prikazao Bajdenov zaokret na drugom ruskom gasovodu kao „jedinu odluku, verovatno više od haotičnog vojnog povlačenja iz Avganistana, koja je ugrozila Bajdenovu agendu“.

Ovo je zanimljivo. Već znamo da su Bajden i njegovi poručnici bili odlučno posvećeni prekidu „Severnog toka“ bez obzira na rizike. Dakle, zašto je Bajden odlučio da se osvrne i ukine sankcije, čak i dok je njegov tim stavljao završne detalje na plan za dizanje gasovoda u vazduh?

Da li treba da verujemo da se Džo Bajden iznenada predomislio, i odlučio da sledi manje opasnu i zločinačku strategiju?

Ne. Kako ističe Herš, odluka da se gasovod digne u vazduh je već doneta, što znači da je administracija samo tražila način da sakrije svoje tragove. Drugim rečima, oni su već radili na pravnoj odbrani „verovatnog poricanja“ koja je bila pojačana ukidanjem sankcija. To je bio pravi cilj, da stvore što veću distancu između sebe i terorističkog akta koji su već odobrili i koji su se spremali da pokrenu.

Evo još od Herša:

Administracija je posustajala, uprkos tome što je sredinom novembra dobila odlaganje zbog krize, kada su nemački energetski regulatori suspendovali odobrenje za drugi gasovod „Severni tok“.

Cene prirodnog gasa porasle su za 8% u roku od nekoliko dana, usred sve većeg straha u Nemačkoj i Evropi, da će obustava gasovoda, i sve veća mogućnost rata između Rusije i Ukrajine, dovesti do veoma neželjene hladne zime.

Vašingtonu nije bilo jasno gde se nalazi Olaf Šolc, novoimenovani nemački kancelar. Mesecima ranije, nakon pada Avganistana, Šolc je javno podržao poziv francuskog predsednika Emanuela Makrona na autonomniju evropske spoljne politike u govoru u Pragu – jasno sugerišući manje oslanjanja na Vašington i njegove neuspešne akcije.

Ovo je čista fikcija. Naravno, Šolc je samo na rečima bio za „autonomiju evropske spoljne politike“. Šta biste očekivali da kaže domaćoj publici? Zanimljivo je pitanje, da li Herš iskreno veruje da Šolc nije bio u džepu Vašingtona od samog početka? Da li misli da je Šolc svoju odluku zasnovao na Putinovoj invaziji, a ne na sporazumima koje je sklopio sa Vašingtonom pre nego što je rat uopšte počeo?

Imajte na umu, SAD su poslednjih 8 godina naoružavale, obučavale i pružale logističku podršku ukrajinskim snagama na istoku, čija je svrha bila priprema za rat sa Rusijom.

Da li neko to poriče?

Ne, to niko ne poriče.

Da li je Šolc bio svestan ovoga?

Naravno, bio je svestan toga. Svaki lider u Evropi znao je šta se dešava. Bilo je čak i članaka u mejnstrim vestima koji su do najsitnijih detalja objašnjavali šta su Sjedinjene Države spremale. To nije bila tajna.

I ovo je samo jedna nedoslednost, uostalom, zar bivša kancelarka Angela Merkel nije otvoreno priznala (u intervjuu nemačkom časopisu), da je Nemačka namerno odbacila svoje obaveze iz Minskog sporazuma, kako bi kupila vreme da ukrajinska vojska bude bolje pripremljena za borbu protiv ruske invazije.

Da, jeste! Dakle, možemo biti 100% sigurni da je Šolc znao kakav je opšti plan igre. Plan je bio da se Rusija namami u rat u Ukrajini, i da se potom tvrdi „ničim izazvana agresija“. Šolc je to znao, Oland je to znao, Zelenski je to znao, Boris Džonson je to znao, Petro Porošenko je to znao, i Bajden je to znao. Svi su to znali.

Uprkos tome, Herš želi da verujemo da Šolc nije znao ništa o ovim razrađenim i skupim planovima, već je jednostavno donosio svoje odluke kako se razvoj dešavao u realnom vremenu. To nije istina. To se nije dogodilo, i Herš zna da se to nije dogodilo.

Ali najveći nedostatak Heršovog dela, je potpuno izostavljanje geopolitičkog konteksta, u kome se ovaj teroristički čin dogodio. SAD ne idu po svetu dižući u vazduh kritičnu energetsku infrastrukturu uzalud. Ne.

Razlog zašto se Vašington upustio u ovaj rizični gambit bio je taj, što se suočava sa egzistencijalnom krizom, koja se može rešiti samo slamanjem onih centara moći u nastajanju koji ugrožavaju dominantnu poziciju Amerike u globalnom poretku.

To je ono što se dešava ispod površine. SAD pokušavaju da vrate sat na slavne 1990-te, nakon što je sovjetsko carstvo propalo. Međutim, ti dani su zauvek prošli, i američka moć nepovratno erodira zbog svog osnovnog nedostatka konkurentnosti.

Da su SAD i dalje bile industrijska sila koju su pratile nakon Drugog svetskog rata — kada je ostatak sveta bio u ruševinama — onda ne bi bilo potrebe za dizanjem gasovoda u vazduh, kako bi se sprečila evropska-ruska ekonomska integracija, i nastanak ogromne zone slobodne trgovine koja se prostire od Lisabona do Vladivostoka.

Činjenica je, da SAD nisu toliko bitne za globalni rast kao što su nekada bile, a sa druge strane, i druge nacije žele da budu slobodne, i da slede svoj sopstveni model rasta. Oni žele da sprovedu promene koje najbolje odgovaraju njihovoj sopstvenoj kulturi, religiji i tradiciji.

Ne žele da im se kaže šta da rade. Ali Vašington ne želi promene. Vašington želi da sačuva sistem koji sebi daje najveću moć i bogatstvo. Herš ignoriše geopolitičke faktore koji su doveli do sabotaže, on proaktivno stvara dimnu zavesu svojim pogrešnim objašnjenjima:

„Sve dok je Evropa zavisna od gasovoda za jeftin prirodni gas, Vašington se plaši da će zemlje poput Nemačke oklevati da snabdevaju Ukrajinu novcem i oružjem, koje joj je potrebno da porazi Rusiju. U ovom nesređenom trenutku Bajden je ovlastio Džejka Salivana, da okupi međuagencijsku grupu kako bi smislila plan.

Još gluposti. Vašingtonu nije stalo do patetičnog doprinosa Nemačke ratnim naporima. Vašingtonu je stalo do moći, a globalna moć Vašingtona je bila direktno izazvana evropsko-ruskom ekonomskom integracijom, i stvaranjem ogromnog ekonomskog dobra van njegove kontrole.

Gasovod „Severni tok“ bio je u samom srcu ovog novog užurbanog fenomena. To je bila glavna arterija koja je povezivala sirovine i rad na istoku, sa tehnologijom i industrijom zapada. Bio je to brak zajedničkih interesa koji je Vašington morao da uništi, da bi održao kontrolu nad regionalnom moći.

Razmislite o tome- ova nova ekonomska zajednička dobra („Velika Evropa“) bi na kraju ublažila ograničenja trgovine i putovanja, omogućila slobodan protok kapitala i radne snage između zemalja, i uskladila propise na način koji bi izgradio poverenje i ojačao diplomatske veze.

U svetu u kome su Nemačka i Rusija prijatelji i trgovinski partneri, nema potrebe za američkim vojnim bazama, nema potrebe za skupim oružjem i raketnim sistemima američke proizvodnje, niti za NATO. Takođe nema potrebe da se sklapaju energetski poslovi u američkim dolarima, ili da se skladišti američki trezor za balansiranje računa.

Transakcije između poslovnih partnera mogu se obavljati u njihovim sopstvenim valutama, što će svakako izazvati nagli pad vrednosti dolara i dramatičnu promenu ekonomske moći. Zbog toga se Bajdenova administracija protivi „Severnom toku“.

To nije samo cevovod, to je prozor u budućnost- budućnost u kojoj se Evropa i Azija zbližavaju u ogromnu zonu slobodne trgovine, koja povećava njihovu međusobnu moć i prosperitet, a ostavlja SAD da gledaju spolja.

Mike Whitney (The Unz Review)

Izvor (https://webtribune.rs/najveca-tajna-duboke-drzave-ikad-plan-je-bio-da-se-rusija-namami-u-rat-u-ukrajini-a-zatim-pokrene-ovo/)

Mislim da je ovo nehumanoi, prosto šokantno:

Plan sledbenika Klausa Švaba o prisilnim masovnim samoubistvima starijih ljudi- Šta se krije iza toga?

Na svetu ima previše beskorisnih ljudi, smatra dr Jusuke Narita , 37-godišnji profesor ekonomije na „Jejlu“, čije je rešenje takozvanog problema- prisilno „masovno samoubistvo” starijih.

Profesor sa Jejla je saradnik Svetskog ekonomskog foruma, i poznat je u Aziji kao „japanski Juval Noa Harari“. Kada ne predaje u prestižnoj školi „Ivy League“ u Nju Hejvenu, Konektikat, dr Narita provodi vreme nastupajući na TV-, promovišući ideologiju WEF-a (World Ecoomics Forum) u ime svog majstora, Klausa Švaba.

Dok Harari svoje ekstremističke ideje objavljuje u knjigama, koje čitaocima agresivno guraju krajnje levičarski „čuvari kulture“ u našem društvu, dr Narita najviše štete nanosi na televiziji i društvenim mrežama. Skupio je stotine hiljada sledbenika, od kojih su skoro svi mladi ljudi zavedeni „vizijom“ Klausa Švaba o Novom svetskom poretku.

Prošle godine, kada ga je dečak školskog uzrasta zamolio da razradi svoje teorije o masovnom samoubistvu, dr Narita je mladim studentima slikovito opisao scenu iz „Midsommar“, holivudskog horor filma iz 2019-te, u kojem švedski kult tera jednog od svojih starijih članova da izvrši samoubistvo, skočivši sa litice.

Prema dr Nariti, mlada generacija ima dužnost da „naporno radi na stvaranju takvog društva“.

„Bilo da je to dobro ili ne, na to je pitanje teže odgovoriti“, rekao je dr Narita dečaku, dok je on poslušno škrabao beleške. „Dakle, ako mislite da je to dobro, onda možda možete naporno raditi na stvaranju takvog društva.“

Retorika profesora ekonomije, se u velikoj meri poklapa sa ekstremističkom retorikom, koja dolazi sa Svetskog ekonomskog foruma Klausa Švaba, gde su razni „stručnjaci“ u poslednje vreme izrazili želju za depopulacijom zemlje.

To postavlja pitanje, ako toliko žele da primoraju starije na masovno samoubistvo, zašto 84-godišnji Klaus Švab ne pođe sa svojim primerom, i sam ne izvrši samoubistvo?

Naravno da se ovo nikada neće dogoditi. Švab nema nameru da živi po istim pravilima, na koja je želeo da natera obične ljude.

Na ovogodišnjem samitu u Davosu, kružile su glasine, da bi bivši britanski premijer Toni Bler trebao da zameni Švaba, koji je prošao starosnu dob, u kojoj traži da se stariji ljudi eutanaziraju.

Očigledno je, da Bler još nije završio posao ubijanja. Međutim Švab, uvek elitni licemer, odbija da se povuče sa mesta predsednika Svetskog ekonomskog foruma, tvrdeći da je on i dalje čovek za taj posao, uprkos svojim poodmaklim godinama.

To je „jedno pravilo za tebe, a drugo za mene“.

Bil Gejts koristi istu uvrnutu logiku, da objasni zašto može da leti oko sveta privatnim avionom, dok ljudima drži predavanja o klimatskim promenama.

Čini se, da ukazivanje na licemerje elite, nema kakav uticaj na njih. Zašto? Jer, nemaju stida… Nemaju stida jer nemaju moralni kompas. Nemaju moralni kompas jer žive po pravilima „radi kako hoćeš“ i „cilj opravdava sredstva“. Ovi propisi prožimaju svako vlakno njihove ideologije, od depopulacije, preko otvorenih granica, do klimatskih promena, eutanazije, abortusa.

Naravno, vršenje genocida nad starijim ljudima služilo bi ciljevima globalne elite- depopulaciji sveta i uništavanju tradicionalne porodice.

Krajnje levičarska globalna elita puca na jezgro porodice. „OpenDemocracy“, neprofitna organizacija Džordža Soroša, koristi svaki izgovor da pokuša da uništi tradicionalnu porodičnu jedinicu.

„Kriza sa korona virusom pokazuje, da je vreme da se ukine porodica“, kaže Sofi Luis iz „OpenDemocracy“, koja tvrdi da „zaslužujemo bolje od porodice. A vreme korone je odlično vreme da se vežba ukidanje iste.”

Za elitu, loše je dobro.

Bake i deke su prečesto izvor radosti, mudrosti i dobrote u životu malog deteta, igrajući važnu ulogu u pomaganju deci, da razviju dobro prilagođene odrasle osobe. Dakle, Klaus Švab i njegovi prijatelji su odlučni da ukinu baku i dedu.

Ovo je brutalni, ubilački svet zapadnog „novog svetskog poretka“, i njegovi saradnici na Svetskom ekonomskom forumu odlučni su da ga pokrenu, kao deo svog „Velikog resetovanja“. Ne možemo dozvoliti, da njihova zla logika postane nova normalnost.

Izvor (https://webtribune.rs/plan-sledbenika-klausa-svaba-o-prisilnim-masovnim-samoubistvima-starijih-ljudi-sta-se-krije-iza-toga/)

Na Zapadu je skoro pa unistena tradicionalna porodica, sad je ”cool” biti ”woke”, i svaki glas protiv toga se sankcionise na ovaj ili onaj nacin (citaj: ”cancel-culture”).
Znam za jedan slucaj gde je u skoli bilo organizovano da deca dodju obucena kao suprotni pol na jedan dan. Jedna majka je odbila da svoju cerku obuce kao decaka, skola je prijavila i na kraju je dobila kaznu od 350 evra. Srecom nije izgubila starateljstvo. Mozda je malo off, ali hocu reci da je ova agenda koju guraju, preko npr ”OpenDemocracy”, vec u punom zamahu. A ljudi, ili iz straha ili neceg drugog, to polako prihvataju, barem ovde gde ja zivim. To govori da nema reci o nekoj pobuni vecine, cak i po cenu zivota sopstvene dece, a to je mozda najstrasnije od svega. Jedino sto preostaje, u tom slucaju, je boriti se protiv nakaradnog uticaja u svom domu.

"AKO NISTE ZA STOLOM, ONDA STE NA JELOVNIKU" Kako je ruska invazija nepovratno PROMENILA SVET: Ovo će biti dva velika pobednika i dva velika gubitnika nakon završetka rata

Ruska invazija na Ukrajinu u nekim je aspektima promenila svetski poredak, uključujući formiranje novih blokova, što nije viđeno od Hladnog rata.

Rat je zaoštrio postojeću globalnu tendenciju formiranja blokova oko Vašingtona i Pekinga.

- Prešli smo u haotični multipolarni svet u kojem je sve oružje - energija, podaci, infrastruktura, migracije. Geopolitika je ključna reč, sve je geopolitika - rekao je šef evropske diplomatije Đuzep Borelj u decembru.

Centralna Azija, Kavkaz, Balkan, Afrika i azijsko-pacifička regija poprišta su borbi za uticaj između velikih sila poput Kine, EU, Rusije i Turske, bilo putem finansiranja infrastrukturnih projekata ili sporazumima na području trgovinske, vojne ili diplomatske saradnje. Rat u Ukrajini dodatno je protresao stvari oslabivši ruski uticaj u bivšim sovjetskim republikama u središnjoj Aziji i omogućivši Turskoj novu ulogu posrednika.

- Ta haotična reorganizacija je realna, ali verovatno privremena. Neminovno je da će po završetku rata Rusija i Evropa biti slabije i iscrpljene, dok će dva velika pobednika biti SAD i Kina - rekao je Pjer Razu, direktor tink-tanka FMES iz Francuske.

Rusija vazal Kine

Kina mora da posmatra rat u svetlu svojeg dugoročnog strateškog cilja da postane vodeća svetska sila do 2049. Iako Peking podržava Moskvu, izbegava poteze koji bi mogli da odbiju Zapad, prenosi "Jutarnji list".

- Kina se ne distancira, nego konsoliduje svoj tešnji odnos sa Rusijom - rekla je Alis Ekman, analitičarka za Aziju Evropskog instituta za bezbednosne studije.

Estonske obaveštajne službe su u svom godišnjem izveštaju objavljenom ovog meseca ocenile su da je "suzdržanu podršku Sija Đinpinga Putinovom ratu prerano smatrati znakom distanciranja od Rusije". Podrška nije puna suglasnost pa Kina ne pruža isti nivo kao što Vašington pruža Ukrajini, ali Ekman kaže da moramo pogledati činjenice.

- Ekonomske veze su ojačale - rekla je Ekman.

Rat zapravo znači da Moskva rizikuje da postane vazal ili satelit Pekinga.

- Rusija nije u poziciji da pregovara sa Kinom koja će uzeti šta god poželi od Rusije ne dajući Rusiji ono što ona želi, kao što su oružje i ključne elektroničke komponente - rekla je ekonomisti Agata Demarais, stručnjak za sankcije.

- Kremlj računa na diversifikaciju svojih geopolitičkih, ekonomskih i strateških veza sa Turskom, Bliskim istokom, Iranom i Afrikom kako bi ograničio svoju zavisnost o Kini - rekao je Razu.

Ruski golemi nuklearni arsenal, daleko veći od kineskog, takođe sprečava potpuno potčinjavanje.

Da li će Evropa postati treći blok?

Kad je reč o Evropskoj uniji, rat je prilika da ona pokaže da može da deluje kao ključni igrač, ali nosi i opasnost da ponovno bude druga violina Vašingtonu.

- Evropa ne stoji previše loše, pokazala je otpornost i sposobnost da reaguje veoma brzo od samoga početka rata, sa vojnom i pomoći za izbeglice, smanjenjem energetske zavisnosti od Rusije - rekao je neimenovani visoki evropski političar.

Demarais je rekla da "očigledno postoje dva bloka - jedan je američki, a drugi kineski sa saveznicima i Rusijom".

- Da li će Evropa postati treći blok ili će biti u savezništvu s Amerikancima? - pita se ona.

Ujedinjeni sa SAD u podršci Kijevu, evropski čelnici žele da "ojačaju odnose sa SAD, ali shvataju da bi mogli opet da ostanu sami na jedan ili dva mandata ako izolacionista osvoji Belu kuću", kaže Razu. Budući da više atlantistički orijentisane članice EU ne vide budućnost van američkog i NATO-ovog bezbednosnog kišobrana, Unija traži još područja u kojima bi mogla da smanji strateške zavisnosti pored ruskih fosilnih goriva koja su sad uglavnom eliminisana.

Deklaracija samita u Versaju u martu 2022. navela je kao prioritetne sektore sirovine, polusprovodnike i hranu. Bruno Tertrei iz francuske Fondacije za strateška istraživanja (FRS) rekao je da Evropljani boluju od "strateškog odugovlačenja", odbijajući da deluju sve dok ne ostanu bez drugih opcija. Ipak, EU će nastojati da se izbori za mesto za pregovaračkim stolom kojim će se okončati rat.

- Kako se kaže, "ako niste za stolom, onda ste na jelovniku" - rekao je Tertrais.

"Jutarnji list" podseća da je francuski predsednik Emanuel Makron rekao u decembru da "ne želi da samo Kinezi ili Turci pregovaraju o tome što će se dogoditi".

Američki zaokret prema Aziji

Bivši američki predsednik Barak Obama prognozirao je 2009. da će "odnosi između SAD i Kine oblikovati 21. vek", predviđajući skretanje američke pažnje sa Atlantika ka Pacifiku. Ali, ruska invazija na Ukrajinu sugeriše da odvajanje od Evrope možda neće biti tako lako za bivšeg Obaminog potpredsednika Džoa Bajdena.

- Rusija koči američki zaokret prema Kini. SAD moraju relativno brzo da reše to evropsko pitanje - rekao je komandant francuskih kopnenih snaga Bertran Tužuz.

Đovana De Majo, naučnica Univerziteta u Vašingtonu, rekla je da Bajden mora da "balansira", ističući "jačanje poziva američkih političara da se sukob zaustavi što je moguće pre” i prigovaranje republikanaca zbog toga na slanje oružja Ukrajini. Džejms Birman, američki komandant u Japanu, rekao je nedavno da se u invaziji na Ukrajinu mogu naučiti mnoge lekcije o potencijalnom sukobu sa Kinom oko Tajvana.

- Nakon ruske agresije 2014. i 2015. prionuli smo sa pripremama za budući sukob: obuka Ukrajinaca, priprema zaliha, identifikacija lokacija sa kojih bismo mogli da pružamo podršku. To zovemo priprema scene. I pripremamo scenu u Japanu, na Filipinima i drugim lokacijama - rekao je on "Fajnenšel tajmsu".

Udarac globalizaciji

Pored slanja oružja, ukrajinski saveznici nastoje da ugušie rusku ekonomiju sankcijama. Trgovinske mere osećaju se i na globalnom sistemu slobodne trgovine koji je dominirao od kraja Hladnog rata, iako je već bio načet.

- Sankcije će da popune prazninu u diplomatskom prostoru između neefikasnih izjava i potencijalno smrtonosnih vojnih operacija - napisala je Demarais u knjizi "Backfire".

Na području energetike, gde Rusija ima veliku težinu, sankcije poput odluke G7 i EU da ograniče cenu sirove nafte "označile su kraj globalnog tržišta" fosilnim gorivima, kaže direktor "Totalenergisa" Patrik Pujan.

- Šta uopšte znači ideja globalne cene nafte kad odlučimo da nametnemo plafone, kad veliki kupci kao što su Kina i Indija (koje nisu uvele sankcije) mogu da kupuju od Rusa po drugačijoj ceni - rekao je on AFP-u.

Velike sile pomalo odustaju od nekad cenjenih načela slobodne trgovine i u drugim područjima, kao u slučaju američkih restrikcija na prodaju nekih kompjutorskih čipova Kini ili indijske suspenzije izvoza pšenice. Sve posledice nadovezuju se na udarac pandemije korona virusa na globalne lance snabdevanja.

- Tendencija sveta prema fragmentaciji potiče od pre rata, ali dvostruki šok pandemije i rata je to ubrzao - rekla je Demarais.

Kriza rasta troškova života

Rat je posredno doveo do porasta cena hrane, grejanja i stanovanja - tri osnovne ljudske potrebe - od zemalja u razvoju u Africi do bogate Evrope, navodi "Jutarnji list".

- Globalna kriza rasta životnih troškova je već tu - upozorio je Svetski ekonomski forum u Izveštaju o globalnim rizicima 2023, napominjući da je pritisak rastao i pre pandemije.

Premda neke vlade pokušavaju da ublaže te posledice, "2022. smo bili svedoci nezapamćenom talasa protesta zbog pristupačnosti onom što je osnovno za svakodnevni život”, rekli su Naomi Hosein i Džefri Halok u istraživanju za nemačku Fondaciju Fridrih Ebert.

- U nekoliko zemalja ti protesti su eskalirali u veće nacionalne političke krize, dovodeći do značajnog nasilja, žrtava i zahteva za političkim promenama - rekli su.

Afričke i bliskoistočne zemlje posebno su pogođene jer uvoze velike količine hrane, kao i siromašne zemlje širom sveta koje imaju malo finansijskog slobodnog prostora.

Izvor (https://www.blic.rs/vesti/svet/kako-je-ruska-invazija-na-ukrajinu-promenila-svetski-poredak/p6vsb3q)

Добар текст. Без обзира на исход рата у Украјини, ово је пораз идеје света као једног глобалног села са једним геополитичким центром.

Све економске санкције против Русије ће се пре или касније вратити као бумеранг, зато што ће се друге земље потражити алтернативу. Већ су направљене алтернативе SWIFT систему, кинеске Union Pay картице се примају свуда... Питање је дана када ће се појавити алтернативни системи осигурања за ваздушни и поморски саобраћај, али и алтернативни систем за чување државних девизних резерви.

Победници овог сукоба ће бити Америка и Кина, јер ће изаћи и економски и политички утицајније. То ће бити и основа за два блока који се рађају.

Европа, за коју утешно кажу да ”не стоји лоше” ће након овог рата стајати веома лоше. Нема бесплатног доручка, тако да ће неко морати да плати све ово што је појела Украјина. Идеја да ће се то наплатити од Русије је глупост. Једини механизам који Европа има на располагању је заплена руске имовине и новца који се нашао на рачунима. Проблем је што та имовина има власнике. Не можеш ти једном Роману Абрамовичу одузети (не блокирати, него одузети!) милијарду долара, па да му је Путин сто пута био кум. Да оставимо по страни што има држављанство Изреала... Прво што за то мораш да промениш сопствено законодавство, мада је и то фарса, јер примењујеш законе ретроактивно. Друго, што је битније, нико ко има пара неће више веровати да је његова имовина у Европи безбедна.

Da, događaji u Ukrajini ozbiljno su narušili ideju globalizacije.

Meni je drago što ta ideja propada jer je dosta stvari dovedeno do paradoksa. Radim, između ostalog, sa jednim inženjerom iz Španije. Priča mi u četvrtak 16.02.2023. da je u Španiji usvojen zakon po kojem možeš kada napuniš 12 godina da promeniš pol, ako si dečak da kažeš da si devojčica, na primer, i dobiješ sve dokumente koji su potrebni, treba samo da potpišeš jedan papir. Ukupno, to možeš da uradiš tri puta do 40-e godine života.

Šta se sad može dogoditi? Devojka od 18 godina koja je do 12-e godine bila dečak ide u teretanu za žene, tušira se sa devojkama i, zakonski - sve je u redu?! Kada muž koji je promenio pol udari ženu (a kaže mi da je u Španiji dosta slučajeva porodičnog nasilja) ne odgovara kao danas, već za sukob između dve žene, verovatno samo prekršajno.

Pitam ga šta na to kaže Katolička crkva koja je tamo vrlo jaka i trebala bi da podigne revoluciju zbog toga, kaže mi da crkva ćuti.

To je realizacija jednog od ciljeva novog svetskog poretka o kojima sam pisao na početku ove teme - uništenje porodice. Zašto? Zbog toga što ni jedna osoba koja je ili će menjati pol gotovo sigurno neće imati porodicu i potomstvo. Potomstvo? E, to je već drugi cilj - smanjenje broja ljudi na zemlji. I tako dalje...

Priđe nam jedan inženjer iz Engleske, sluša deo našeg razgovora i kaže da je i kod njih u praksi tako, samo što imaš i mogućnost "da nisi ni žensko ni muško nego nešto između u nekoliko nivoa" i nije ozakonjeno. Dalje, sad on priča da kada u razgovoru upotrebiš reč "normalno" svi te čudno gledaju, poneko i pita šta si mislio kad si to izgovorio, jer sve je normalno. Ta reč je čak uvredljiva u mnogo situacija.

Eto zašto mi je drago da ideja globalizacije propada i nadam se da će propasti do kraja, pre nego propadne čovečanstvo.

To o чему говориш је присутно и у Америци.

Бил Мари (Bill Maher) је веома либералан политички коментатор и комичар, али му је пукао филм:

https://www.youtube.com/watch?v=mMBzfUj5zsg&t=6s

Неке савезне државе које контролишу републиканци су већ увеле нека ограничења, јер се отишло предалеко. Десетине хиљада затвореника су се декларисали као жене и траже да их пребаце у женске затворе. О томе да ли ће им држава платити операције промене пола се развлаче по судовима.

Тачно је да се неки људи рађају као хомосексуалци, а да се неки рађају у погрешном телу. Али ти бројеви су далеко нижи од овога што је присутно.

Не знам да ли си већ видео оглас за професионалне војнике, од пре неку годину:

https://www.youtube.com/watch?v=C8-Yslv4PME

Међутим, ево како изгледају нове рекламе:

https://www.ispot.tv/ad/2LNm/us-army-cul-es-tu-guerrero-aprovecha-tu-conocimiento-spanish

Волео бих да се ово "биће" пријави као добровољка у рат у Украјини. и да је тамо "загорели" солдати поштено из**бу више десетина пута.

Mislim da će ovo o čemu sada razgovaramo biti prva stepenica na kojoj će se globalizacija spotaći. Jednim delom to je moda, drugim delom zbunjenost mladih ljudi zbog agresivnih medija i društvenih mreža. Sve će to brzo dosaditi, danas se promene u društvu dešavaju brže nego ikada pre.

Drugo, proradiće ipak majčinski i očinski instinkt i želja za potomstvom. To je prirodno, ovo što im se nudi je "erzac" - loša zamena i biće kao takva i odbačena. Samo malo strpljenja...

Боро, ово је највећи социјални експеримент у људској историји. Хиљадама година, породица је била основна ћелија друштва и одређено искуство се стицало и преносило у породици. Ово што се данас развија је индивидуализам, појединац је основна друштвена ћелија. Жеља за потомством се може остварити без породице и ван ње: вештачка оплодња, сурогат мајке, дадиље... Ти данас можеш да изабереш мајку своје деце из каталога, пошаљеш оплођене јајнме ћелије у неку земљу трећег света, где ће се деца ”узгојити” у нечијој материци и покупити своје новорођено дете на локалном аеродрому. О њему ће бринути дадиље са Филипина, а врло рано ће кренути у јаслице, обданиште, школу итд. Ако ти додије, послаћеш га у школу интернатског типа, на другом крају земље. Све се ово наравно односи и на мајку, једина је разлика што она може (али и не мора) да сама роди дете.

Ово су, наравно, екстремни случајеви. Међутим, стасају генерације које неће имати искуство живота у породици.


Она је споредни лик у целој причи. Основа су те идеје које је покупила од њене две маме и које она негује и брани.

Исечак из комедије која је снимана пре 10 година, тип је мало слабијих менталних способности, али добар играч видео игара. Примљен је у војску и распоређен у оближњем шопинг центру, да управља дроновима:

https://youtu.be/M3hBhGeBeTQ?t=480

Austrijski istoričar i publicista: SAD se svim silama trude da spreče svoj pad, ali dolazi kraj i nova geopolitička faza

Hanes Hofbauer, austrijski istoričar i publicista, ističe da približavanje Rusije i Kine najavljuje novu geopolitičku fazu.

Ta faza, kako je rekao za beogradske Novosti, označava kraj „američkog veka“. Epilog bi mogao da bude multipolarni svet, ili kineska hegemonija, naveo je on.

Prema njegovim rečima, i rat NATO protiv Jugoslavije u martu 1999. i priznanje Kosova kao nezavisne države od većine zemalja EU, kao i SAD, presedan su koji je naneo ozbiljnu štetu evropskoj bezbednosnoj arhitekturi, koja je bila na snazi u to vreme.

“Rusija je i sama dala loš primer kad je 2008. godine priznala Južnu Osetiju i Abhaziju kao državne subjekte. Tada je vojna agresija bila usmerena protiv gruzijskih provincija, otcepljenih od Tbilisija.

Konkretnim koracima koji je trebalo da vode ka dezintegraciji Rusije prethodila je izgradnja neprijateljskog imidža ove zemlje u međunarodnoj zajednici. Korak po korak, SAD, NATO i EU su ‘iscrtavali’ lik Rusije kao neprijatelja, pošto je propala periferna integracija zemlje u zapadne strukture”, smatra ovaj istoričar.

Navodi i da su, udruženi sa tadašnjim ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom, Vašington i Brisel želeli da devedesetih godina etabliraju Rusiju kao ekonomsku periferiju Zapada i da njene najvažnije industrije i prirodne resurse predaju zapadnim korporacijama.

“Napredovanje u toj nameri zaustavljeno je pod sadašnjim ruskim liderom Vladimirom Putinom. Napredovanje NATO prema istoku se, međutim, nastavilo. Velika prekretnica po pitanju poverenja na liniji zapad-istok bilo je ignorisanje međunarodnog ugovora Minsk dva od strane Ukrajine, Nemačke i Francuske, koje su bile njegove potpisnice”, kaže Hofbauer.

“Doktrina SAD, koju sledi i Džozef Bajden, propagira da ne treba da postoji nikakva moć osim transatlantske, na čelu sa SAD. Vašington naročito radi na sprečavanju veza i eventualnog saveza u bilo kom, pa i ekonomskom smislu između Moskve i Berlina.

Koliko daleko su ovi neprijatelji Rusije spremni da idu, pokazuje miniranje gasovoda Severni tok. Ovo uništenje cevododa na svojevrstan način najavio je Bajden, i to u prisustvu nemačkog kancelara Olafa Šolca, početkom februara prošle godine, rekavši da će, ako Rusija pređe granicu sa Ukrajinom, Vašington naći instrumete i načine da preseče gasovod.

SAD se, kao svetska sila u opadanju, očigledno, svim sredstvima bore da spreče svoj silazni trend”, navodi dalje on.

“Zapadni mediji i političari navode kao početak rata ulazak ruskih trupa u Ukrajinu 24. februara 2022. Ovaj prodor jeste bio čin suprotan međunarodnom pravu, ali svakako ne i prvi takav akt kojim se kršilo međunarodno pravo.

Bila je to, takođe, intervencija NATO protiv Jugoslavije 1999, kao i rat takozvane koalicije voljnih u Iraku 2003, kojima je takođe prekršeno međunarodno pravo.

Rat u Ukrajini počeo je, zapravo, još pre 2022, tačnije 2. maja 2014, kad su jurišni helikopteri ukrajinske vojske poleteli na istočnoukrajinski grad Slavjansk protiv snaga antimajdana, koji su preuzimanje vlasti u Kijevu, februara 2014, doživeli kao državni udar, a taj korak i jeste bio neustavan.

Nedelju dana kasnije, ukrajinski tenkovi su se kotrljali prema Marijupolju. Tako je, dakle, osam godina pre ruske operacije, u Ukrajini buknuo građanski rat i odneo više od 10.000 života. Moja poruka s tim u vezi je da u područjima koje sada okupiraju ruski vojnici u Donbasu žive pretežno Rusi, od kojih je većina protiv vlade u Kijevu, pošto njena antiruska politika ide dotle da zabranjuje ruski jezik i kulturu. To ne opravdava rusku invaziju, ali je objašnjava”, zaključuje austrijski publicista.

Izvor (https://webtribune.rs/austrijski-istoricar-i-publicista-sad-se-svim-silama-trude-da-sprece-svoj-pad-ali-dolazi-kraj-i-nova-geopoliticka-faza/)

The Spectator: Svetski poredak se menja u korist Rusije

Sve više zemalja širom sveta se suprotstavlja zapadnom diktatu, dok Moskva jača saradnju sa državama Afrike, Azije i Latinske Amerike

Diplomatska misija Rusije za izgradnju veza i usavršavanje narativa tokom protekle decenije se isplatila, piše britanski „Spektejtor“ i dodaje da osnovna zapadna koalicija može da ostane čvrsta, ali da nije uspela da pridobije mnoge zemlje da izaberu stranu u rusko-ukrajinskom sukobu.

U martu prošle godine, skoro polovina afričkih zemalja (25 od 54) je ostala uzdržana ili nije glasala za osudu, kako se navodi, ruske invazije u Ujedinjenim nacijama, ukazuje istoričar Piter Frankopan sa Univerziteta Oksford i napominje da je njihovo odbijanje da stanu na stranu Ukrajine posledica ruskih diplomatskih napora da poboljša odnose sa zemljama u razvoju.

Pre godinu dana, južnoafrička ministarka spoljnih poslova Naledi Mandor pozivala je Rusiju da se povuče iz Ukrajine. Međutim, nakon posete šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova, Pandor je navela da neće ponoviti tu izjavu jer bi tako ispala „infantilna“. Ona je, potom, pohvalila rastući ekonomski bilateralni odnos Pretorije i Moskve, a dve zemlje su zajedničkim vojnim vežbama obeležile godišnjicu početka ukrajinskog rata.

Istovremeno, i države Severne Afrike su pomogle Rusiji da ublaži efekat zapadnih sankcija, pa su tako Maroko, Tunis, Alžir i Egipat u protekloj godini uvozili ruski dizel i druga rafinisana ulja.

Profesor sa Oksforda piše da predsednik Rusije namerno neguje savezništvo sa nacijama koje su žrtve zapadnog imperijalizma i postavlja Moskvu na njegovo čelo.

„Zapad želi da vidi Rusiju kao koloniju. Oni ne žele ravnopravnu saradnju. Hoće da nas opljačkaju“, poručio je Vladimir Putin u septembru.

Frankopan ističe da poruka ruskog predsednika dobro prolazi i u velikom delu Azije, gde je više od trećine zemalja odbilo da osudi Rusiju pred Ujedinjenim nacijama. Pored toga, u Centralnoj i Južnoj Americi se nastavlja talas antizapadnog i antikapitalističkog raspoloženja.

„Nismo prihvatili zapadni pogled na sukob. Na globalnom jugu ima malo onih koji to žele“, rekao je nedavno bivši ambasador Indije u Rusiji Venkateš Varma. Reč je o zemlji koja je, zajedno sa Kinom i Južnoafričkom Republikom, uzdržala od još jedne rezolucije Ujedinjenih nacija kojom se od Rusije zahteva da se povuče iz Ukrajine.

Od 193 člana UN, 141 je glasao za, 32 su bila uzdržana, a protiv su glasali Rusija, Belorusija, Eritreja, Mali, Severna Koreja, Nikaragva i Sirija.

Veliki deo sveta se poistovećuje sa politikom Vladimira Putina

„Ideja da su SAD i njeni saveznici izvor globalne nestabilnosti je na snazi. Neuspesi u Avganistanu i ideja da se ukrajinski rat dogodio zbog širenja NATO-a pojačali su simpatije za ideju da se Putin jednostavno Zapadu“, navodi Frankopan u autorskom tekstu za „Spektejtor“.

On piše da je predsednik Rusije „majstor u podstićanju antiameričkog sentimenta“ i ukazuje da je Putin u prošlonedeljnom obraćanju pomenuo vojne intervencije Zapada u Jugoslaviji, Iraku, Libiji i Siriji. To pokazuje da je ponašanje Zapada besramno i dvolično i da oni nikada neće moći da operu tu sramotu, poručio je ruski predsednik.

„Više od 150 milijardi dolara je izdvojeno kako bi se Kijevu pomoglo i kako bi ga naoružali, dok su najsiromašnije zemlje sveta primile samo 60 milijardi evra pomoći. Šta nam sve to govori o borbi protiv siromaštva, održivom razvoju i zaštitu životne sredine?“, upitao je Putin.

On je čak, piše Frankopan, istakao da je rasna diskriminacija na visokom nivou, a u govoru pre šest meseci, Putin je naveo da je rusofobija koja se javlja širom sveta, „ništa drugo do rasizam“.

Profesor sa Oksforda ocenjuje da Rusija na taj način koristi zapadnu krilaticu, a istovremeno se predstavlja kao vodeći glas onoga što Moskva naziva „međunarodna većina“.

„Tokom dugih vekova kolonijalizma, diktata i hegemonije, Zapad je navikao da mu je sve dozvoljeno i navikao je da pljuje po celom svetu“, rekao je Putin prošle nedelje, podseća Frankopan.

On dodaje da se veliki deo sveta poistovećuje i sa Putinovim „društvenim konzervativizmom“ koji podrazumeva kritiku istopolnih brakova, stav da su diskusije o pravima LGBT zajednice „dokaz izopačenosti i dekadencije Zapada“.

Dodaje da je „kulturna propaganda“ Moskve podržana realpolitikom i trgovinom naftom, gasom, metalima i žitaricama koje koristi kao „diplomatski mamac“.

Zapad je remetilački faktor za Peking i Moskvu

Zatim je tu Kina, piše istoričar, koja je prošle nedelje pozvala na mirovne pregovore, a samo nekoliko dana kasnije ugostila Putinovog saveznika, predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka.

Odnosi Rusije i Kine uvek će biti komplikovani, ali invazija na Ukrajinu i odgovor Zapada stvorili su ogromne mogućnosti za saradnju dve zemlje, napominje Frankopan i ukazuje da je Peking, primera radi, kupovao rekordne količine jeftine ruske nafte i gasa.

Ono što ih ujedinjuje je zajednički naglasak na važnosti stabilnosti i širenja ideje da je Zapad taj koji je remetilački faktor, napominje Frankopan i navodi da zvaničnom Pekingu odgovara ruski narativ, između ostalog, zbog njenog pristupa Tajvanu.

Tokom prošlonedeljne posete Moskvi, visoki diplomata Vang Ji govorio je o „novim granicama“ u odnosima Kine i Rusije i pozvao na zajednički otpor pritiscima međunarodne zajednice.
Frankopan piše da su i posledice pandemije, na neki način, uticale na Rusiju i Kinu čije je „vakcinalna diplomatija“ ojačala njihov ugled, posebno u Africi i Latinskoj Americi.

Prošle godine, istraživanje zemalja ASEAN-a u jugoistočnoj Aziji pokazalo je da je pozitivan stav o EU imalo 2,6 odsto ispitanika, u poređenju sa 60 odsto onih koji su se pozitivno izjasnili o Kini.

Rat u Ukrajini – najveći transfer bogatstva u istoriji

Komentarišući situaciju u Ukrajini, istoričar navodi da su se Ukrajinci zapanjujuće dobro borili, ali da su pretrpeli ogromne gubitke. Uprkos pomoći Zapada, navodi on, naredne nedelje, meseci, pa čak i godine ne izgledaju dobro za kijevske vlasti i ukazuje na neuspehe ukrajinske vojske u Bahmutu.

Istovremeno, čini se da je ruska ekonomija dovoljno jaka da nastavi sukob, a MMF joj predviđa rast od 0,3 odsto ove godine. Frankopan navodi da su ratovi iscrpljivanja skupi i teško ih je voditi, a vremenom, to preokreće ravnotežu u korist onoga koji može duže da trpi, a to je u ovom slučaju Rusija.

Za to vreme, u Evropi je okretanje od ruskih energenata dovelo do rasta inflacije, koja je i dalje visoka. U takvoj situaciji ima velikih dobitnika, piše profesor Frankopan i navodi pet naftnih giganata – BP, „Šel“, „Ekson“, „Ševron“ i „Total enerdžis“, koji su prošle godine prijavili ukupan profit od 200 milijardi dolara.

Zapanjujuće prihode su imale i države OPEK-a koje su prošle godine zaradile 850 milijardi dolara, ali rast cena tečnog prirodnog gasa (LNG) doveo je do toga da su se zemlje poput Pakistana i Bangladeša suočile sa nestancima struje, što je utrlo put društvenim nemirima i političkoj nestabilnosti, kao i povećanju globalnog osećaja ogorčenosti prema Zapadu.

Najgrublje rečeno, ukrajinski rat predstavlja trenutak jednog od najvećih transfera bogatstva u istoriji, sa državama bogatim energentima koje su ubirale ogromne novčane bonuse koji su, zauzvrat, dodatno ubrzali promenu svetskog poretka, zaključuje Piter Frankopan.

Izvor (https://webtribune.rs/the-spectator-svetski-poredak-se-menja-u-korist-rusije/)

ALEKSANDAR DUGIN: Zapadni saveznici Kijeva spremni da upotrebe nuklearno oružje ukoliko situacija za njih postane kritična

Mislim da je većina čovečanstva na neki način na našoj strani. Ne otvoreno, ne u potpunosti, ali će svi videti pozitivne rezultate ukoliko svet bude multipolaran, izjavio je ruski filozof u ekskluzivnom intervjuu za RT

Ruski filozof i pisac Aleksandar Dugin govorio je u ekskluzivnom intervjuu za RT o trenutnom stanju sukoba u Ukrajini, stavu Rusije i Zapada prema tekućem sukobu, nastanku multipolarnog sveta koji zavisi od pobede Rusije, ali i ubistvu njegove ćerke i novinarke Darje Dugine.

Dugin poručuje da je Rusija u sukobu sa nastojanjem zapadne liberalne civilizacije da se nametne kao jedina moguća. Podseća da je Zapad stvorio veštački nacistički raj kako bi ga uništio. Smatra i da su zapadni saveznici Kijeva spremni da upotrebe nuklearno oružje ukoliko situacija za njih postane kritična.

Zamolila bih Vas za evaluaciju trenutnog stanja kada je u pitanju Specijalna vojna operacija. Prošlo je godinu dana; gde se sada nalazimo, kako se razvijaju stvari?

Mislim da je Specijalna vojna operacija sada nešto poput velikog, stvarnog rata; rata u punom obimu. Počelo je kao Specijalna vojna operacija, ali ne možemo da poreknemo da je postalo rat.

Ovaj rat, ovaj konflikt ima različite slojeve. Mislim da na prvom sloju imamo rastući sukob civilizacija – baš kao što je to (politikolog) Semjuel Hangtinton prethodno opisao.  Vidimo koliko su nekompatibilne te civilizacije – sa jedne je ruska, hrišćanska, pravoslavna, koja je mnogo tradicionalnija, koja ima sklonosti ka društvenoj pravdi, i koja se zasniva na snu o veličanstvenosti Rusije. Sa druge je moderna, zapadna, globalna, liberalna demokratija koja se pravi da je jedini vid društvene, političke i ekonomske organizacije.

Taj liberalni globalizam je druga civilizacija. Ta globalistička zapadna civilizacija se, nakon pada Sovjetskog Saveza, pretvarala da je jedina moguća civilizacija.

Glavna Fukujamina ideja (Frensis Fukujama, američki društveni analitičar) jeste da je nakon pada Sovjetskog Saveza došao kraj istorije. A kraj istorije znači da zapadni, postmoderni, liberalni globalni poredak treba da se nametne svakome, da bude univerzalno prihvaćen i da se smatra jedinstvenim sistemom vrednosti, pravila itd.

Rusija je sada u sukobu sa tim nastojanjem zapadne moderne globalne liberalne civilizacije da se nametne kao jedina moguća. Rusija insistira: „Ne, vi niste u pravu. Mi smo druga civilizacija, ne delimo vaše vrednosti, odbijamo univerzalnost vaših pravila i mi ćemo uspostaviti multipolarni sistem sa Rusijom kao nezavisnim polom, koji je u potpunosti oslobođen vašeg uticaja.“

Šta to govori o moralnom kompasu Zapada? Stalno svetu propovedaju o demokratiji, ljudskim pravima, a ovde praktično podržavaju neonaciste. Kako to pravdaju pred građanima?

Prvo su pokušavali da sakriju to. Nismo mogli da nađemo nikakav trag o tom velikom rastućem pokretu nacifikacije ukrajinskih umova. To je bila stvarnost, ali Zapad je to snažno poricao. Kada se Bernar Anri Levi, inače jedan od glavnih branilaca liberalne demokratije na svetskom nivou, sastajao sa ukrajinskim nacistima i govorio da oni nisu nacisti iako imaju svastike na nadlakticama – pokušali su da sakriju tu činjenicu.

Ali odakle takve protivrečnosti; gde su tu moralne norme? Zapad misli ovako: „Mi sada ne možemo na drugi način da stvorimo veštački nacionalizam u Ukrajini i podstaknemo ih da se bore sa Rusijom.“ Oni nisu spremni da se bore za liberalne vrednosti. Za savremene Ukrajince one ništa ne znače. Možda za neku gradsku kijevsku populaciju, ali uopšteno, liberalne vrednosti ne mogu biti glavni cilj koji treba braniti za takvo tradicionalno društvo. Bilo im je potrebno nešto drugo.

A najradikalnija forma jeste nacionalizam, odnosno ukrajinski rusofobični fašizam – i globalistički liberali to koriste. Na njihovoj teritoriji strogo je zabranjen svaki nagoveštaj patriotizma, uništavaju svaki tip nacionalizma i patriotizma. U Ukrajini čine da on cveta.

Mislim da računaju da ga iskoriste. Ne verujem da zaista veruju u ukrajinsku pobedu. Ukrajina će nestati tokom ovog konflikta i neće biti nacista.

Stvorili su sve to kao što su stvorili i iskoristili ISIS, Islamsku državu, islamski fundamentalizam. Iako ne deli vrednosti radikalnog Islama, Zapad je cinično iskoristio Al Kaidu i radikalni Islam da napadne prosovjetske, socijalističke i antikapitalističke režime u islamskom svetu.

Nešto poput toga sada imamo u Ukrajini. Stvorili su veštački nacistički raj kako bi ga uništili.

Džordž Fridman koji predvodi geopolitičku obaveštajnu platformu „Stratfor“, govori da nema sumnje da će Rusija biti poražena i da će se raspasti na republike. Zašto bi njima značilo da Rusija bude podeljena na manje republike?

Mislim da je to skroz logično, jer, ako Rusija ostane ujedinjena, nezavisna i suverena, i kada Rusija postane nezavisnija nakon pobede u Ukrajini, svetom više neće upravljati Zapad. Nezavisna Rusija sa rastom patriotske svesti tokom Putinovog vremena je prava prepreka za stvaranje globalističkog sveta pod kontrolom Zapada.

Ako Zapad nastavi da naoružava Kijev, a Rusija, normalno, ne posustaje, koji je izlaz?

Mislim da, za početak, u ovoj situaciji mirovni pregovori nisu mogući ni za jednu stranu. Još nismo oslobodili sve teritorije naših sunarodnika, a pre tog potpunog oslobođenja ne možemo da započnemo mirovne pregovore pod svojim uslovima. Kijev, videvši naše oklevanje i razumevajući razlike između slike nepobedive Rusije i našeg stvarnog stanja, takođe misli da je moguća promena balansa.

Uz tako veliku vojnu, političku, obaveštajnu, strukturalnu pomoć sa Zapada, Kijev pretpostavlja da može da promeni balans i zauzme ono što smatra teritorijama Ukrajine, uključujući i Krim.

U toj situaciji niko ne započinje mirovne pregovore. A Zapadu je u interesu da nastavi da potpiruje konflikt. Oni vide ruske gubitke i mogu da daju još oružja Ukrajini kako bi to produžili. Niko nije u poziciji da započne pregovore.

Mislim da je izjava da je jedna strana spremna za pregovore u trenutnoj situaciji samo fraza. Niko nije spreman da pregovara. Mirovni pregovori mogu da počnu nakon nekih većih promena. Kada prestane stajanje u mestu, kada balans prevagne na ovu ili na onu stranu, nakon toga će pregovori biti mogući.

Da li će Zapad ikada prihvatiti bilo koji scenario u kom Rusija pobeđuje na bilo koji način? Oni čak, kao što ste rekli, predstavljaju Rusiju kao neprijatelja, pošto im je to potrebno.

Mislim da je jedini materijalni resurs koji mogu da koriste kako bi nas sprečili  korišćenje nuklearnog oružja. Oni bi mogli da ga iskoriste kada situacija za njih postane kritična.

Ali, da puste Rusiju da ponovo uspostavi kontrolu nad teritorijama koje su vekovima već bile pod ruskim uticajem, a da se to ne protumači kao da Rusija stvara neku egzistencijalnu pretnju i izazov za Zapad – to nije konačna situacija.

Oni neće biti u obavezi da se bore za Ukrajinu, zato što ne gube ništa ako izgube Ukrajinu.

Vidimo da Rusija uspostavlja savezništva sa drugim državama, istražuje Globalni Jug i Afriku kao kontinent, ima postojana partnerstva sa mnogim afričkim državama. Kako gledate na ta nova prijateljstva?

Kao prvo, mislim da je većina čovečanstva na neki način na našoj strani. Ne otvoreno, ne u potpunosti, ali će svi imati koristi ukoliko svet bude multipolaran. Pobeda Rusije u Ukrajini automatski znači multipolarnost. Multipolarnost za nas automatski znači postizanje geopolitičkog suvereniteta – ali i za Kinu koja je već treća strana. Mi ćemo odmah nakon naše pobede imati tri sile, tri već oformljena pola.

Indija, je četvrti, gotovo oformljeni pol, zato što je Indija velika civilizacija na velikom prostoru. Velika država sa velikom populacijom i velikim potencijalom i ekonomijom. Ne mora nužno biti na strani Kine ili Zapada, ali multipolarnost odmah otvara mnoge mogućnosti za saveze raspoređivanje ravnoteže snaga na regionalnom nivou.

Islamski svet – svi muslimani koji žive u multipolarnom svetu bi mogli da počnu ozbiljno da brane svoj religijski identitet. I to je nemoguće pod globalnom dominacijom LGBT+, tehnološkog, tehnocentričnog i tehnokratskog Zapada. Zapadna hegemonija je nekompatibilna sa islamom. Islam bi, nakon naše pobode, konačno postao pravi igrač na globalnom nivou.

Isto važi i za Latinsku Ameriku i Afriku. Ali ne mislim da bi oni ozbiljno mogli da nam pomognu u međuvremenu, odnosno pre nego što pobedimo.

Mi bi trebalo samostalno da pobedimo, i samo tako što ćemo se oslanjati na sopstvenu moć, a drugi će biti na našoj strani. U ovom ratu borimo se i za tu podršku drugih.

Da li mislite da će SAD ili Zapad ikada dozvoliti postojanje multipolarnog sveta ili će se samo u početku praviti da dozvoljavaju?

U teoriji, Zapad je pripremljen za alternativu nastavku globalizacije i unipolarnosti i kraju istorije. Postoji struja njihovih stručnjaka za međunarodne odnose koja već razmatra taj neizbežni razvoj promene globalne arhitekture.

Sa druge strane, imali smo pravi primer prihvatanja multipolarnosti kada je u pitanju bivši predsednik SAD Donald Tramp. On nije imao ništa protiv multipolarnosti i bio je radikalno protiv globalizma i globalne liberalne agende Bajdena i demokrata. Polovina SAD je već spremna da prihvati multipolarni poredak, zato što lako i jasno možete da zamislite veličinu Zapada i SAD, properitet Zapada, nastavak njihove kulture i tehnološkog razvoja zajedno sa ostalim polovima.

Bjukenan je rekao: „Amerika je osvojila svet, ali je izgubila sebe“. Tu frazu bismo mogli da postavimo drugačije. Amerika bi sada mogla da povrati sebe, i ostavi svet na miru.

Naravno, ne mogu a da ne pomenem tragičnu smrt vaše ćerke. Pobeda je, u ovom slučaju, pretpostavljam, i lično pitanje?

Znate, ne želim osvetu. Za mene osveta neće značiti pobedu. Ne mogu da krivim neprijatelja, zato što je to neprijatelj. Teško je prihvatiti ubistvo nevine ćerke, devojke koja nije učestvovala u vojnom sukobu, koja ga nije finansirala, koja nije učestvovala u propagandi. Ona je samo izrazila sopstvenu viziju.

Osećam to kao nepravdu. Ali, ja ne želim osvetu. Razumem da u ovom ratu ubijamo jedni druge. Mi smo isti ljudi. Mi smo Rusi. Oni ubijaju naše ćerke i sinove, i gubimo prijatelje. Ali i oni imaju svoje gubitke, i ne mogu da mislim da bi, primera radi, ubijanje velikog broja neprijatelja moglo da nadomesti moj gubitak. To čini bol još većim, rekao bih. Ali mislim da je pobeda druga stvar.

Pobeda je za mene lična stvar ne zbog Darje, nego zbog mojih ljudi. Zato što sam deo pobede, deo sam svog naroda. Ja, moja porodica, moja ćerka i moj sin i moji unuci i moja žena.. svi mi smo deo ruskog naroda, i ne možemo da razdvojimo nas, naše sudbine, našu misiju od naših ljudi.

Ne možemo da kažemo da je ovo lično, a ono kolektivno – za nas je to isto. I to je moj život, on je potpuno u službi mog naroda i moje civilizacije i moje kulture, moje države. Mi Rusi duboko verujemo da imamo specijalnu misiju koju treba da ostvarimo u istoriji.

Sada, kako ja to razumem, veoma smo se približili tom ključnom i kritičnom trenutku. Možda zbog toga bol nije toliko visok, toliko dubok i nepodnošljiv. Zato što smo jako blizu završnog momenta naše istorije kada se pretpostavlja da ćemo postići veliku duhovnu stvar.

Izvor (https://webtribune.rs/aleksandar-dugin-zapadni-saveznici-kijeva-spremni-da-upotrebe-nuklearno-oruzje-ukoliko-situacija-za-njih-postane-kriticna/)

Svet koji je došao: Sve odluke donosi šačica ljudi o kojima malo znamo i koji nikada nisu izabrani na funkcije

U Americi imamo problem oligarha, i to je mnogo veći od oligarhskog problema sa kojim se Putin suočio, kada je postao predsednik 2000-te. Ceo Zapad je sada u rukama milijarderskih elita, koje drže medije, politički establišment, i sve naše važne institucije.

Poslednjih godina, videli smo kako ovi oligarsi proširuju svoj uticaj sa tržišta, finansija i trgovine, na politiku, socijalna pitanja, pa čak i javno zdravlje. Uticaj koji je ova grupa imala, na ove druge oblasti interesovanja, bio je zapanjujući.

Elite establišmenta i njihovi mediji, ne samo da su stajali iza „Rusijagejta“, Trampovog impičmenta, nereda „BLM-a“ i fijaska od 6. januara, već su imali i udela u „Covid“ histeriji, i nizu represivnih mera, koje su uvedene u ime javnog zdravlja.

Ono što bismo želeli da znamo, je u kojoj meri je ova grupa aktivno uključena u oblikovanje drugih događaja, koji imaju za cilj transformaciju Američke republike u autoritarniji sistem?

Drugim rečima, da li su obavezne inekcije, prisilna zatvaranja, agresivna cenzura koju sprovodi vlada, sumnjivi predsednički izbori, paljenje prehrambenih postrojenja, iskakanje vozova iz šina, napadi na električnu mrežu, nemiri „BLM-Antifa“, „drag queen“ predstave za školsku decu i manijakalni fokus na rodna pitanja, samo su nasumični incidenti koji se spontano dešavaju, tokom perioda velikih društvenih promena, ili su oni, u stvari dokaz, potajno orkestrirane operacije, koju su vodili agenti država, koja nastupa u ime svojih elitnih dobrotvora?

Već znamo da su „FBI“, „DOJ“ i obaveštajne agencije, bili direktno uključeni u „Rusijagejt“ – što je bio prikriveni napad na aktuelnog predsednika Sjedinjenih Država. Dakle, nije pitanje „da li” su ove agencije aktivno uključene u druga dela izdaje, već u kojoj meri ta dela utiču na živote običnih Amerikanca, našu politiku i državu?

Međutim, pre nego što odgovorimo na to pitanje, obratite pažnju na citat, iz nedavnog intervjua pukovnika Douglasa MacGregora: „Čitao sam dokument, čiji je autor Džordž Soroš pre više od 10 godina, u kojem govori posebno o ovom sveopštem ratu, koji će na kraju doći protiv Rusije, gde je rekao, da je ona „poslednja nacionalistička država, koja počiva na pravoslavnim hrišćanima, i ruskim identitetom u svojoj srži, a to se mora ukloniti“.

Mislim, da ljudi koji su nadležni na zapadu, i ljudi koji su zaduženi u Vašingtonu, misle da su uspešno uništili identitet evropskih i američkih naroda, da nemamo osećaj za sebe, da su naše granice nebranjene, da ne predstavljamo otpor nadolazećim migrantima iz sveta u razvoju, i da se naši zakoni ne računaju.

Dakle, rekao bih, da je to tačna procena onoga što smo radili. Mislim da je to velika pobeda Džordža Soroša i globalista, antinacionalista, onih koji žele otvorene granice, ono što oni zovu „Otvoreno društvo“ jer na kraju ostanete bez ičega, amorfna masa ljudi koja se bori da preživi, koja je svedena na najniži nivo egzistencije…

Ovo nije mala stvar. To je vrsta razmišljanja koja je toliko destruktivna i toliko zla, po mom mišljenju, da je to ono sa čim se zaista bavimo u našim zemljama, i mislim da Putin to prepoznaje (Douglas Macgregor – Ogromna ofanziva, You Tube, 11:20 minut).“

Razlog, zbog kog sam prepisao ovaj komentar od MacGregora, je taj, što sumira percepcije velikog broja ljudi, koji stvari vide na isti način. Izražava mržnju koju globalistički milijarderi gaje prema hrišćanima i patriotama, koje vide kao prepreke njihovom cilju, jedinstvene svetske vlade bez granica.

MacGregor razmatra ovaj fenomen u odnosu na Rusiju, koju Soroš vidi kao „poslednju nacionalističku državu, koja počiva na temeljima ortodoksne hrišćanske kulture, sa ruskim identitetom u svojoj srži“.

Isto pravilo bi se moglo primeniti i na demonstrante 6. januara, zar ne? Nije li to pravi razlog zašto su demonstranti zatvoreni.

Uostalom, svi znaju da nije bilo „pobune“ niti je bilo „belih supremacista“. Demonstranti su zatvoreni, jer su nacionalisti (patriote) koji su prirodni neprijatelji globalista. Citat MacGregora to prikazuje crno-belo. Elite ne veruju da se nacionalisti mogu ubediti propagandom. Moraju se iskoreniti kroz zatvaranje ili nešto još gore. Nije li to osnovna poruka 6. januara?

Druga osnovna poruka od 6. januara je, da običnim ljudima više nije dozvoljeno da osporavaju autoritet ljudi na vlasti. Opet, politički legitimitet u SAD je uvek bio određen izborima. Ono što 6. januar ukazuje, jeste da legitimitet više nije bitan. Ono što je važno je moć, a osoba koja može da vas uhapsi zbog dovođenja u pitanje njegovog autoriteta, ima svu moć koja mu je potrebna.

Pogledajte ovaj odlomak iz posta političkog analitičara Kurta Nimmoa na „Substack-u“:

„Klaus Švab, učenik ratnog zločinca Henrija Kisindžera, mentor je sociopatama gladnih moći i narcisoidnosti. „Veliko resetovanje“ WEF-a (World Economic Forum) je osmišljeno, da pretvori svet u osiromašeni društveni koncentracioni logor, gde siromašni kmetovi „ništa ne poseduju“ i to će ih, na pravi orvelovski način, osloboditi…

Izazivam ljude da istraže „Globalnu inicijativu“ za redizajn WEF-a. Prema Transnacionalnom institutu u Holandiji, ova „inicijativa“ predlaže prelazak sa međuvladinog odlučivanja na sistem upravljanja sa više zainteresovanih strana. Drugim rečima, prikriveno, oni marginalizuju priznati model gde mi glasamo u vladama, koje zatim pregovaraju o sporazumima koje potom ratifikuju naši izabrani predstavnici, sa modelom gde samoizabrana grupa „zainteresovanih strana“ donosi odluke u naše ime.

Drugim rečima, velike transnacionalne korporativne „zainteresovane strane“ će odlučivati gde živite, šta jedete (insekti i korov), kako ćete se razmnožavati (ili ne razmnožavati; deca proizvode emisije ugljenika) i šta možete „iznajmiti“ od njih, ili ne smete da iznajmljujete ako se žalite na neizabrani globalistički „ekonomski“ kartel, koji dovodi čovečanstvo u kmetstvo, svetsko siromaštvo i depopulaciju.” („WEF poziva na uništenje američke srednje klase“, Kurt Nimmo o geopolitici)

Ono što Nimo kaže, je da su ove milijarderske elite sada toliko moćne, da mogu otvoreno da kažu, da će „preći sa donošenja odluka među vladama“ (tj. – predstavnička vlada) na sistem „upravljanja sa više zainteresovanih strana“. ” Ako se ne varam, to je prilično nedvosmislena deklaracija o novom obliku nadnacionalne vlasti, u kojoj samo milijarderi imaju pravo glasa o politici koja se sprovodi.

Međutim, nije li to već način na koji stvari funkcionišu? O bilo kom broju tema, od ESG-a, preko digitalnih valuta, pasoša za vakcine, AI-a, i 15-minutnih gradova, do transhumanizma, i rata sa Rusijom- sve odluke donosi šačica ljudi, o kojima znamo vrlo malo.

To nas vraća na naše prvobitno pitanje- Koliko su ovih čudnih događaja (poslednjih godina) osmislili i sproveli agenti duboke države, kako bi unapredili elitistički plan?

Svi ovi događaji mogu imati za cilj generisanje straha, neizvesnosti, anksioznosti, otuđenja, pa čak i terora. Da li su obaveštajne agencije ranije pokretale takve destabilizujuće operacije?

Zaista, jesu, mnogo puta. Evo izvoda iz članka, koji će vam pomoći da vidite kuda idem sa ovim. To je iz dela u „The Saker-u“ pod nazivom „Operacija Gladio: NATO-ov tajni rat za međunarodni fašizam“. Pogledajte, da li primećujete bilo kakve sličnosti, sa načinom na koji se stvari odvijaju u Americi, poslednjih nekoliko godina:

Ives Guerin-Serac- velemajstor „Black Ops“ iza operacije „Gladio“… napisao je osnovnu obuku i propagandne priručnike, koji se mogu opisati kao „Gladio borbeni red“.

Guerin-Serac je bio ratni heroj, agent provokator, ubica, bombaš, obaveštajac, mesijanski katolik i intelektualni velemajstor iza „Strategije napetosti“, suštinske za uspeh operacije „Gladio“.

„Naše uverenje je, da bi prva faza političkog delovanja trebalo da bude stvaranje uslova, koji pogoduju uspostavljanju haosa u svim strukturama režima… Po našem mišljenju, prvi korak koji treba da učinimo, jeste da uništimo strukturu demokratske države, pod izgovorom komunističkih i prosovjetskih aktivnosti… Štaviše, imamo ljude koji su se infiltrirali u ove grupe.”

Guerin-Serac nastavlja:

„Dva oblika terorizma mogu da izazovu takvu situaciju [slom države]- slepi terorizam (nediskriminatorno vršenje masakra koji izazivaju veliki broj žrtava) i selektivni terorizam (eliminisanje izabranih osoba)…

Ovo uništenje države mora se izvršiti pod okriljem „komunističkih aktivnosti.“ Nakon toga moramo intervenisati u srcu vojske, sudske vlasti i crkve, da bismo uticali na narodno mišljenje, predložili rešenje i jasno pokazujući slabost postojećeg pravnog aparata. Narodno mišljenje mora biti polarizovano na način, da se predstavljamo kao jedini instrument koji može da spase naciju.“

Anarhično nasumično nasilje, trebalo je da bude rešenje za stvaranje takvog stanja nestabilnosti, koje bi omogućilo potpuno novi sistem, globalni autoritarni poredak.

Iv Geren-Serak, koji je bio otvoreni fašista, neće biti prvi koji je koristio taktiku „lažne zastave“, koja je korišćena da opravda strogu policijsku i vojnu kontrolu od strane države… („Operacija Gladio: NATO-ov tajni rat za međunarodni fašizam“, The Saker)

„Ponavljam, prva faza političkog delovanja bi trebalo da bude stvaranje uslova, koji pogoduju uvođenju haosa u sve strukture režima… Ovo uništavanje države mora da se izvrši pod okriljem (komunističkih) aktivnosti… Narodno mišljenje mora biti polarizovano, na način da se predstavljamo kao jedini instrument, koji može da spase naciju.“

Drugim rečima, cilj operacije je potpuno poremetiti sve društvene odnose i interakciju, negovati osećaj neizvesnosti, polarizacije i terora, pronaći grupu koja može biti žrtveno jagnje za široki društveni kolaps, a zatim se predstaviti (elite) kao najbolji izbor za zavođenje reda.

Da li se ovo dešava?

Vrlo je moguće. Sve bi to moglo da bude deo velike strategije koja ima za cilj da se „sve izbriše sa papira”, kako bi se „prešlo sa donošenja odluka među vladama”, na sistem „upravljanja sa više zainteresovanih strana”.

To bi moglo objasniti, zašto je došlo do tako opakog i dugotrajnog napada na našu istoriju, kulturu, tradiciju, verska uverenja, spomenike, heroje i osnivače. Naš idealizam žele da zamene osećanjem stida, poniženja i krivice.

Oni žele da izbrišu našu prošlost, naše kolektivne vrednosti, naše nasleđe, našu posvećenost ličnoj slobodi, i samu ideju Amerike. Žele da sve sravne sa zemljom i da počnu ispočetka. To je njihov osnovni plan igre.

Uništavanje države, vrši se iza naizgled nasumičnih događaja koji šire haos, pogoršavaju političke podele, povećavaju incidente javnog haosa, i otvaraju put za nasilno restrukturiranje vlasti.

Ne mogu da izgrade novi svetski poredak dok se stari ne uništi.

Mike Whitney (The Unz Review)

Izvor (https://webtribune.rs/svet-koji-je-dosao-sve-odluke-donosi-sacica-ljudi-o-kojima-malo-znamo-i-koji-nikada-nisu-izabrani-na-funkcije/)

Читуља старој глобализацији

Глобализацију данас више дефинишу разлике него окупљања, док се свет обликује у архипелаге расцепканог капитала, моћи и идеја.

Глобализација је на самрти. Један од најслављенијих пројеката света начет је 2008. финансијском и 2015. мигрантском кризом, уздрман доласком Доналда Трампа 2016. и пандемијом 2020, а лако би могао да буде докрајчен ратом у Украјини 2022.

Подижу се нове политичке гвоздене завесе, ланци трговине пуцају, солидарност је уништена у налету ковида 19, а прекида се и сарадња у истраживању свемира.

Глобализацију данас више дефинишу разлике него слагања и окупљања. Свет се обликује у архипелаге расцепканог капитала, моћи и идеја.

Сви кључни постулати глобализације – трговина, финансије, технологија, енергија, закони, образовање, путовања, здравство и наука – претворени су у оружја нових форми ратовања. Снага замишљена као фактор обједињавања постала је оруђе деструкције.

Трговина се своди на супротстављање Кини. Финансије су у служби банкарских санкција. Технологија је кључна за сајбер ратовање. Енергија је претворена у полигон сучељених савезништава око гасовода док је нафта стратешко оружје. Закони добијају екстратериторијалне димензије. Образовање и путовања се ограничавају визним рестрикцијама. Здравство и наука су у функцији нуђења политичких модела.

То је оно што је остало од пројекта који је био мантра постхладноратовске ере и садржавао елементе дељења заједничке судбине. Замишљен је као заокрет од међународног система заснованог на сувереним националним државама и њиховим идентитетима ка свету који треба да надилази различите културе и цивилизације.

Глобализација је рођена са првобитном идејом стварања јединственог глобалног тржишта, слободне трговине и несметаног кретања капитала, људи и рада.

Обећавала је јединствен фронт против заједничких изазова као што су климатске промене, епидемије и сви проблеми које појединачне државе нису могле да решавају саме. Оптимисти су говорили да ће обједињавање различитих система вредности, етнија и вера отворити пут ка светском миру.

Трећа технолошка револуција, заснована на дигитализацији, компјутерима, мобилним телефонима и таблетима, требало је да послужи као ефикасна алатка остваривања амбициозног пројекта. ИТ платформе замишљене су да доприносе промоцији „глобалне културе”. Мултинационалне компаније су се селиле светом.

Последња ера глобализације изгледа да је при крају, пише Рагхурам Раџан у часопису „Форин аферс”, тексту који ме је инспирисао.

Под насловом „Јеванђеље деглобализације”, бивши гувернер индијске банке прати бројке које показују да се обим глобалног извоза робе и услуга смањује од времена велике финансијске кризе 2008. и да су, по подацима Светске банке, директне стране инвестиције као проценат глобалног бруто производа са 6,3 процента пале на скромних 1,3 одсто 2020.

Две највеће светске економије, америчка и кинеска, период здравог ривалства замениле су непријатељством трудећи се да максимално смање међусобну зависност. Глобализација је упала у озбиљне проблеме.

Америка и Кина нису једине. Раџан подсећа да се од 2008. пет пута увећао број разних протекционистичких мера које су гушиле идеје либерализације. Трамп је протекционистичким слоганом „Америка прво” директно ударио на вредности глобализације уграђене у темеље политике САД претходних деценија.

Мултинационалне компанија су, вођене потрагом за профитом, откриле нова тржишта. Док су потврђивале супремацију богатства, сурово су обарале цену рада.

Миграциона криза 2015. је породила многе антиимиграционе снаге које су негација слободе кретања, једне од премиса глобализације. Градиле су се нове баријере које су и Британију навеле да изађе из Европске уније, симбола интеграција и међузависности.

Пандемија је у најбруталнијој форми у првим недељама на површину избацила не само егоизам око заштитних маски и респиратора, већ и разоткрила ривалства у трци ко ће први произвести вакцину. Све је било сушта супротност принципима глобализације чији су велики домети – туризам, путовања и глобални ланац снабдевања – озбиљно рањени.

У годинама после пада Берлинског зида и распада СССР-а, превиђало се да ће глобализација западне демократије и економије капитализма значајно отежати нове ратове. Грешка. Геополитичке тензије настављају да обликују глобални поредак.

Руска агресија на Украјину могла би да буде последњи ексер у ковчег. Западне санкције не само да повлаче капитал, већ су Русију избациле из међународног банкарског система. Казнене мере довеле су у питање читав концепт глобализације.

Покидане су ретке преостале карике у ланцу индустријске, економске и трговинске сарадње на светском нивоу. Енергетско и прехрамбено тржиште запало је у кризу. Поремећена је производња чипова, кључ савремене технологије. Суочен са опасностима од раста социјалних тензија, свако се за себе бори против инфлације и последица пораста трошкова живота.

Слом глобализације и рат на истоку Европе активирали су нове поделе и охрабрили конфликте на разним деловима света. Велике силе све више иду сопственим путем: Америка, Русија, Кина, Индија. Европљани траже сопствену нишу.

После кризе 2008, Г20 одлучила је да једна банка 20 најиндустријализованијих држава заједнички ради на отклањању последица. Данас Г20 не предузима готово ништа да би одговорила на изазове криза изазваних ратом у Украјини.

Није то било тако давно када је 16 држава, међу њима пре свега Америка и Русија, заједничким напором допринело производњи и лансирању прве међународне свемирске станице која би учесницима пројекта омогућила истраживања.

Станица је требало да буде активна до 2024, ако не и дуже, али у околностима дубоке поларизације изазване ратом, Русија је одлучила да се повуче и изгради сопствену станицу. Исте планове има и Кина.

Глобализацију замењују регионализми чија тржишта почивају на географској блискости и везама историје. То је нови феномен у успону по Европи, Северној Америци, Азији и Блиском истоку.

Наредних годину-две донеће још стагнације, ограниченог раста и увећавајућих трошкова живота. Шоковима који прете требало би се супротставити заједнички.

Велика тројка – САД, Кина и ЕУ – је на овогодишњем Давосу представила своје визије будуће глобалне трговине, али није случајно слоган окупљања био „Сарадња у фрагментисаном свету”. Упркос свим апелима на колективну акцију и сарадњу, више делује као читуља старој глобализацији.

Тиранија финансијског сектора је друштва довела на ивицу колапса, економско здање се урушава, а идеолошки вео који је скривао право лице глобализације је отргнут. Тражи се нека нова алтернатива.

Izvor (https://www.politika.rs/scc/clanak/541888/Pogledi/Citulja-staroj-globalizaciji)

Све зависи како се тумачи овај појам. Ако се он посматра са становишта повезивања међу народима и људима уз свестрани интерес и корист, као основа ка напретку људског друштва, онда је она у застоју. Ако се овај појам схвата као наметање воље најјачих држава и моћника у циљу владања другима, садашња ситуација указује на покушај прерасподеле моћи између тих моћника и да више нема и неће бити само једне доминантне силе.

B.P: možda će nekome biti previše da čita (ovo je tek prvi od tri dela intervjua), ali verujte, isplati se. Ako želite da znate u kakvom svetu živite. Ako vam je svejedno, samo jurite zaradu - nemojte se truditi, nije za vas.

Андреј Иљич Фурсов – КО СУ НЕПРИЈАТЕЉИ ЧОВЕЧАНСТВА И КАКО ОНИ ПРОТИВ ЊЕГА РАТУЈУ (1. део)

„Печат“ је у изузетној, без сумње привилегованој, прилици да у неколико наставака објави промишљања А. И. Фурсова, једног од водећих руских и светских филозофа историје, чија свестрана, у специјалном разговору за наш лист предочена, критичка анализа садашњег судбоносног тренутка планетарне историје открива и појашњава узроке, карактер и механизме епохалног „хода света у престројавању“

[attachment=1]
Девет година је прошло од када сам први пут разговарала са историчарем, директором Института за системске стратешке студије Андрејем Иљичем, тада он није био познат код нас, а данас се његове анализе будно прате и са уважавањем се цитирају његови ставови. У традицији великих руских филозофа историје и истраживача друштвено-политичких теорија, а пред преломним тренутком светске историје, његова анализа је још дубља и обухватнија, стога смо покушали да се у разговору крећемо у ширим оквирима и дођемо до уобличене слике света који се престројава.

Шта је, по вашем мишљењу, било најважније у 2022. години?

Централни догађај 2022. године је Специјална војна операција (СВО) оружаних снага Руске Федерације против укронацистичког режима. СВО је потпуно променила светски геополитички и, шире, геоисторијски светски поредак. Повукла је коначну црту испод преломне ере која је почела 1989/91. рушењем СССР-а. Колективни запад наступа на страни кијевске укрохунте. И ако у односу на укронацистички режим Руска Федерација води СВО, онда са Колективним западом немамо операцију, већ рат – хибридни рат, који се, како је рекао министар спољних послова РФ Лавров, већ претворио у готово прави, истински рат. А „зелени“ министар спољних послова Немачке Аналена Бербок отворено каже да Европа води прави рат с Русијом. Поново смо суочени са Колективним западом, као 1812. и 1941. године. Опет су против нас не само Немци већ и Французи, Италијани, Пољаци, Чеси, Финци, Румуни и други. Али за разлику од 1812. и 1941, када су нам Англосаксонци формално били савезници, мада су иза леђа оштрили нож, данас су они наши отворени и главни непријатељи. И опет су наш једини пријатељ – Срби.

Рат у Украјини, подстакнут Западом, има више циљева. Заједнички западни циљ је максимално слабљење Русије; уништавање у току ратних дејстава максималног броја Словена, посебно младих људи, способних да имају децу; успостављање у Руској Федерацији апсолутно прозападне, чак и више марионетске власти од оне Јељцинове; присвајање руских ресурса; трансформација Руске Федерације у непријатеља Кине, а њене територије по потреби у театар војних операција против Кине. У исто време, САД решавају проблем уништења економије ЕУ, претварајући Европу у полупериферију светске економије. Велика Британија настоји да створи сопствену макрозону у посткапиталистичком свету, на рачун источне Европе, Закавказја и дела централне Азије.

Русија и даље стоји на путу плановима ултраглобалиста, ових истовремено наследника нацизма и троцкизма, у њиховом стварању Светског рајха. Значајно је да је сва антистаљинистичка пропаганда и данас и раније била заснована на комбинацији онога што су Гебелс и Троцки писали о Стаљину; ништа ново о Стаљину, ма шта нацистичка и троцкистичка пропаганда лансирала, није смишљено.
Други по важности догађај 2022. године био је 20. конгрес Комунистичке партије Кине (КПК) у октобру. За разлику од 20. конгреса КПСС (1956) на коме је победила екипа Н. С. Хрушчова и почело постепено разбијање социјализма, на 20. конгресу КПК претрпели су пораз „комсомолци“ – потенцијални ревизионисти, присталице либералног курса и помирења са САД. Победила је фракција Си Ђинпинга.

Између осталих догађаја:
– састанак Билдерберг клуба (јун, Вашингтон);
– закон о смањењу инфлације, који је у августу потписао Џ. Бајден – удар на европску економију;
– конгрес поглавара светских и традиционалних религија у Абу Дабију (септембар);
– веома чудна апостолска посета Франциска I Астани (октобар) баш кад је тамо Си Ђинпинг свратио на један дан пре самита ШОС у Самарканду;
– „вежбе“ Центра здравствене безбедности Универзитета Џонс Хопкинс, СЗО и Фондације Била и Мелинде Гејтс под називом „Катастрофалне инфекције“ (октобар, Брисел) – радило се о новој страшној пандемији која ће првенствено погодити децу и младе; након што је Гејтс у октобру 2019. извео вежбу Event 201 за борбу против вируса корона, неколико месеци касније је проглашена „пандемија“;
– састанак Трилатералне комисије (новембар, Токио);
– састанак на Г20 Балију (новембар);
– климатски форум COP27 (новембар, Синај);
– светски конгрес масонских ложа (децембар, Јерусалим).

Догађајима године такође сматрам два документа: затворени документ корпорације РАНД, који је припремила за америчке обавештајне агенције, под насловом „Слабљење Немачке, спасавање САД“ (јануар), и „Митови и лажни концепти у расправама о Русији. Како они утичу на политику Запада и шта се може учинити“, који је припремио Краљевски институт за међународне послове Велике Британије (то је – Четам хаус) – центар концептуалног управљања Англосфере.

Наравно, немогуће је све ове догађаје и документе обухватити у једном интервјуу, тим пре што ће бити потребно говорити и о трендовима који се с њима повезују. Дакле, као прво, извесна селекција је неизбежна. И друго, говорићемо не толико о догађајима из 2022. године, колико о глобалним трендовима развоја.

Од чега ћемо почети?

Желим да почнем наш разговор, као његов пролог, цитирајући историчара Дејвида Бејкера. Он је 2. јануара 2020. године, чак и пре короне, написао: „Човечанство 2020-их има један задатак – само да преживи. Ево неких предвиђања: стагнирајуће реалне плате, пад животног стандарда ниже и средње класе, повећање неједнакости у богатству, све више немира и устанака, наставак политичке поларизације, велики број елита које се такмиче за ограничене позиције на власти, кооптација елита од стране радикалних покрета. Захваљујући глобализацији, то ће се десити не само у једној земљи већ у већини земаља света. Видећемо и геополитичко реструктурирање, поделу света на нове савезе и блокове. Такође постоји могућност ’окидач догађаја’ – шока, као што је еколошка криза, који ће изазвати екстремно насиље. И много је мање вероватно да ћемо видети технолошки искорак на нивоу индустријске револуције, који може да ублажи притисак 2020-их и преокрене поменуте трендове.
„… Раније су такве ’фазе депресије’ обично убијале у просеку 20% светске популације. Данас, на глобалном нивоу, то би значило смрт од 1,6 до 1,7 милијарди људи. Али свет је сада постао цивилизованији и можемо избећи такве жртве.“

Неки наговештај оптимизма?

Последњу фразу, узимајући у обзир оно што је Бејкер рекао горе, сматрам уступком минималном оптимизму, како се сасвим не би изазивао страх. У принципу, прогноза је сасвим адекватна, а видимо да се умногоме и остварује. Свет се заиста мења, њега врте, извијају из зглобова – и Русију заједно с њим. Русија мења свет, додуше у мањој мери него што он мења њу. То је разумљиво: целина у већој мери одређује елемент него што елемент одређује целину.

Стога има смисла пре свега погледати трендове у развоју савременог света. Да подсетим: у време Стаљина извештаји на конгресима Комунистичке партије почињали су карактеристикама и оценом међународне ситуације, а онда је ишла унутрашња проблематика. У доба Хрушчова–Брежњева редослед се променио. Разлог је јасан: за Стаљина је СССР био, пре свега, алтернатива светском капиталистичком систему, системски антикапитализам. Његови „смењивачи“, посебно након што је од почетка 1960-их година врхунска номенклатура почела да се интегрише у светски капиталистички систем као једна од држава, иако суперсила, све више посматрају СССР као државу – чланицу јединственог света у којем мирно коегзистирају политичке јединице с различитим друштвено-економским системима. Све се завршило горбачевизмом и јељцинизмом, хрушчовизмом и брежњевизмом – огранцима на путу урушавања системског антикапитализма и трансформације биполарног света у униполарни. Немогуће је разумети шта се догодило без и ван ширег глобалног контекста. Истовремено, тај шири контекст захтева теоријску анализу у којој се, штавише, ствари називају правим именом.

Рушење СССР-а уз каснију пљачку земаља бившег социјалистичког блока, пре свега Руске Федерације, омогућило је да се одложи светска двогрба (1988. и 1993–94) криза, прогнозирана још 1982. од стране америчких (М. Гел-Ман, Р. Колинс, Б. Бонер ) и совјетских (П. Кузњецов, В. Крилов) аналитичара – криза која је претила да оконча капитализам као систем. Али само да се одложи. Додатних 17 година капитализму подариле су Руска Федерација и НР Кина, које су подржале бледеће језгро капитал-система јефтиним сировинама и јефтином радном снагом (захваљујући овој другој, свет је био затрпан јефтиним кинеским смећем).

Али криза је свеједно наступила?

Да, 2008. је дошла привремено одложена криза – другачије није могло. Ево шта је о томе написао Џереми Грантам, легендарни суоснивач инвестиционе фирме ГМО (Бостон, САД): „Криза из 2008. презаситила је западне економије масом новца подржаног ничим осим обећањима о универзалној срећи и просперитету у будућности, моделом који се може назвати помахниталом штампарском пресом.“ Резултат: сав (а ово је разлика од кризе 1930-их) необезбеђени новац отишао је право на берзе. Током 1930-их акције су зависиле од продаје и финансијског учинка компанија. Сада – само од лепих презентација. То је прво. И друго, капитализам у свом ранијем облику је коначно мртав.

Године 2008. пукао је највећи финансијски балон у историји; надуван је на штету реалне („физичке“) економије језгра кап-система, а Руској Федерацији и Кини је поверен задатак да надокнаде ову штету јефтиноћом сировина и радне снаге. И то је обезбедило, тачније, гарантовало владајућим групама две земље њихов положај у „облачним годинама“ развоја светске привреде на прелазу из 20. у 21. век. Међутим, обештећење је било делимично и привремено, а 2008. је више није било довољно. Слажем се са онима који сматрају да је покушај да се системска криза закамуфлира проблемима другоразредних хипотека и недостатком ликвидности пропао. Овоме ћу додати да не треба говорити само о системској кризи – она је почела на прелазу из 1970-их у осамдесете, већ о њеној терминалној фази.
Светска владајућа класа – то су прави „господари историје“, како их је назвао још Б. Дизраели, њихови високи чиновници (председници, премијери наводно суверених држава Запада, који се пред нашим очима претворио у Постзапад), њихове „фабрике мисли“ (think thanks) јасно су схватиле ову чињеницу и реаговале су најбоље што су могле.

Али пре него што говоримо о њиховој реакцији и плановима, потребно је бар накратко да се задржимо на саставу, структури и организацији светске елите, с једне стране, и пирамидалне (вертикално интегрисане, како би рекао изузетни совјетски економиста Ј. В. Јаременко) структуре сектора светске економије.

То је крајње важно и интересантно питање.

Горњи „спрат“ светске привреде, који представљају технички најнапреднији и најперспективнији (бар са данашње тачке гледишта) сектори, заузимају тзв. егзисти (од енгл. access – приступ). То је „Биг тех“, његови оператери контролишу нематеријалне факторе производње који су централни за материјалну производњу уопште. То је контрола над великим подацима, друштвеним мрежама (и, последично, над друштвеним понашањем), токовима информација; другим речима, над средствима и структурама управљања као средствима за производњу новог постиндустријског и посткапиталистичког поретка. Овде треба поменути и Гугл и Мету (призната у РФ као екстремистичка организација) и још много тога.

Следећи „спрат“ су фондови за управљање капиталом. Формално, то су финансијске структуре, али су, као прво, добиле самосталан и посебан значај; друго, они у вези са овим (повратна информација такође функционише) обављају функције моћи – као и егзисти. Реч је о десет највећих организација на свету које управљају капиталом. Они управљају гигантским фондовима – 41,6 трилиона долара. У осам фондова главни акционари су Black Rock и Vanguard; следећа линија су State Street Corporation и ФМР. Како кажу специјалисти, у читавој историји постојања новца (и моћи) они нису били концентрисани у тако малобројним рукама.

Трећи „спрат“ су финансијалисти, управо тако, а не финансијери. Сваки финансијалиста је финансијер, али није сваки финансијер финансијалиста. Ако финансијер, који опслужује сфере производње и промета, остварује профит и од једног и од другог, укључујући и реалну економију, онда је финансијалиста неко ко зарађује новац из ваздуха. Осамдесете године прошлог века обележила је победа финансијског капитала над индустријским, тј. обнављање стања које је постојало током целог 19. века; 1990-их се догодила мутација: финансијски капитал се претворио у финансијализам и почео да умире као капитал. Истовремено, обогатио је своје персонификаторе у невиђеним размерама. Већ на самом почетку 1990-их то је изазвало бум на Волстриту, што је довело до појаве нових буржуја на Менхетну. Споља је то личило на друго издање Великог Гетсбија, само што је период процвата за садашње „вукове са Волстрита“, по свему судећи, краћи.

Четврти „спрат“ Е. С. Ларина (код ње је он, додуше, трећи) дефинисала је као оно што је Зб. Бжежински назвао технотроником: корпорације војноиндустријског комплекса, хемијску индустрију, енергетику. Данас то више није најнапреднији сектор привреде, али и даље гравитира ка врху. Пети „спрат“ је индустрија, сектор који је Америку учинио великом 1930-их и 1980-их и који је Трамп обећао да ће оживети – заједно са Америком. Још нижи је „спрат“ пољопривреде, који се углавном не односи на фармерским газдинствима, већ на ГМО типа агрохолдинга и корпорација, какав је Монсанто.
Посебно место заузима „Биг фарма“. Формално, овај „блок“ се односи на технотронику. Међутим, улога коју су ултраглобалисти доделили епидемијама и принудној вакцинацији у стварању новог светског поретка (НСП) и тоталној контроли над људима, доводи „Биг фарму“ на највише спратове, „прикључујући“ је на прва три.

То је хијерархијска структура сектора („спратова“) светске економије, али то није структура светске, тј. наднационалне елите, коју често називају „глобалном елитом“.

А шта је глобална елита?

Неки верују да глобалну елиту чине само наднационалне структуре светске координације и управљања попут Билдерберг клуба или, у најгорем случају, скоро почивших, али некад активних, Римског клуба и Трилатералне комисије. Додају ту још и наводно свемоћне Ротшилде и Рокфелере. Што се њих тиче, уз све своје богатство и моћ, они нису свемоћни; ове породице, које су се већ претвориле у хетерархије, само су елемент, додуше веома важан и намерно демонстративан, рекао бих, за витрине, много сложеније целине. Па, наднационалне структуре глобалне координације и управљања, уз сав свој значај, нису толико субјекти (у најбољем случају субјекти другог нивоа), већ инструменти, платформе – locus standi и field of employment. Они могу да доносе одређене одлуке, али основа тих одлука су претходно постигнути договори (или сукоби) између главних група светске елите, у њеном окружењу.

У поједностављеном облику, садашњу глобалну елиту чине четири велика кластера, „квадрата“: 1) монархијске и део аристократских породица Западне и Централне Европе, с британском и холандском монархијом на челу; наравно, ни Виндзори ни представници куће Оранж не могу да се такмиче са заиста старим династијама у личности својих потомака – са Меровинзима, Рјуриковичима, Џингизидама, међутим, како кажу, кад нема рибе, и рак је риба; 2) Ватикан, католички верски (религиозно-војно-обавештајни) редови и с њима блиско повезане аристократије Северне Италије, Јужне Немачке, Шпаније и Шкотске; 3) породице финансијера, банкара и великих индустријалаца у САД и Великој Британији, тј. у Англосфери – англоамерички и америчко-енглески кланови; 4) дијаспоре – јеврејска, јерменска и либанска.

Са појавом у XVI–XVIII веку јединственог светског тржишта, капитализма као светског система и државе (state) као облика његовог уређења, а самим тим и државних граница, за четири кластера су биле потребне, пре свега, затворене платформе за координацију интереса и регулисање сукоба на наднационалном нивоу; друго, алати за спровођење њихових по дефиницији наднационалних интереса. И платформе и инструменти, по дефиницији, требало је да буду наднационални и затворени, нешто као конспиро-структуре. Ово никако није теорија завере, ово је криптополит – економија капитализма. Главне етапе у развоју капитализма као система и формирања северноатлантске владајуће класе су истовремено и фазе у формирању нових затворених наднационалних структура (масонерија, илуминати, друштво Родса-Милнера, Siècle, Cercle, Клуб острва, Клуб Билдерберг).

Представници сва четири кластера светске елите у овом или оном облику, директно или индиректно, јавно или тајно, присутни су у већини наднационалних структура, у ХХ веку – у скоро свим. Конкретан пример: и Ротшилди и Рокфелери су били присутни и у Римском клубу и у Трилатералној комисији, не говорим о представницима дијаспоре. У садашњем „Савету за инклузивни капитализам“ са Ватиканом; Ватикан, Ротшилди, фондације, корпорације, тј. „од свега по двоје“ из разних кластера. Наднационалне структуре чешће изражавају и заступају интересе одређеног светског паралелограма сила него што их формулишу, што, наравно, не искључује њихову активност у одређеној ситуацији. Аналогно, иако не у једнаким размерама, четири кластера глобалиста присутна су на свим „спратовима“ глобалне вертикално интегрисане економије.

Али постоје и отворене наднационалне структуре?

Наравно. У критичној ситуацији ХХ века, када је војнополитичка динамика капитализма почела да доминира над ускоекономском, светском елитом, поред затворених, биле су потребне и отворене наднационалне структуре – Лига народа, УН, Европска унија итд. са својим наднационалним и све више паразитским у ери финансизма бирократијама, као и полузатвореним – Римски клуб, Трилатерална комисија. Актуелна системска криза капитал-система у његовој терминалној фази постала је неочекивани преокрет у историји и односима између државних и затворених наднационалних структура.

У чему је њена суштина?

Пошто капитализам, исцрпивши своје историјске могућности, престаје да гарантује моћ, статус и профит светској елити, а финансијализам се у својим последицама показао као краткорочни и злоћудни „мехур“, светска елита је убрзала постепену демонтажу система започету од средине 1970-их. Разуларени финансијализам („новац из ваздуха“) и пљачка зоне бившег социјалистичког логора, пре свега Руске Федерације, допринели су управо постепеном и за већину споља не баш уочљивом карактеру демонтаже. У исто време, глобални врхови су схватили да ни пљачка ни надувавање „мехура“ не могу трајати вечно: dat nihil fortuna mancipio (латински: „судбина не даје ништа заувек“), те стога капитализам мора да се промени у нови систем, у Нови светски поредак.

Шта мислите, како њега види светска елита?

Какав, у принципу, може и треба да буде овај систем (у интересу глобалних лидера, наравно и са њихове тачке гледишта) постало је јасно на прелазу из XX у XXI век. Пошто су одлучујући фактори производње у материјалној производњи постали нематеријални – информациони („духовни“), друштвени (друштвене мреже), управо њихово присвајање постаје главно, управо они постају главни предмет присвајања, формирајући нови систем производних односа, конституишући његове особине. Како је Маркс нагласио, објект присвајања одређује субјект присвајања, тј. владајући слој (класа). У капитализму, главни предмет присвајања је материјализовани рад, за који радник размењује своју радну снагу, тј. способност за рад. У ствари, капитал је материјализовани рад, који се у процесу радне експлоатације остварује као вредност која се сама повећава.

Дакле, нови врхови у настајању су власници нематеријалних фактора производње као главних, примарних; међутим, у њиховим рукама, као секундарни фактор остаје материјално власништво над њима. Главне материјалне факторе производње у ранијим системима, по правилу, власници новог система задржавају као секундарне, бар у његовој раној фази: робовласништво у феудализму под приматом земљишне својине, земљишно власништво буржоазије као власништво капитала у капитализму. Али на дну новог, посткапиталистичког система, да би они постали адекватан елемент новог система производних односа, спреман објекат за нове облике експлоатације и депривације, у власништву не треба да постоје никакви фактори производње, било материјални или нематеријални. Проблем је, међутим, што у савременом свету, пре свега у језгру система капитала, постоји прилично велики слој – средњи (средња класа, мали и средњи бизнис), који се понаша као власник материјалних фактора производње. А његов укупан удео у светском богатству није баш мали, има се од чега профитирати.

Било би занимљиво упознати се с бројевима.

Обично се светско богатство посматра на два начина: у целини, као збир активе и пасиве (односно пре свега дугова) и само као актива. Светско богатство у целини се процењује на 418,3 трилиона; 45,6% је у власништву 1,1% (56 милиона). То су они који имају више од милион. Милијардера – 2.150 људи. Они поседују чак колико 4,6 милијарди људи (60% становништва). На ових 0,0038% долази 63 трилиона богатства – трећина свега што је у власништву богатих 56 милиона људи.
Следећа група: они који имају од 100 хиљада до милион долара – средњи слој. То је 11,1% (583 милиона), они поседују 39,1% светског богатства.
Следећа група: од 10 до 100 хиљада. Њих је 32,8% (1,7 милијарди људи) 13,7% богатства.
Следећа група: од 0 до 10 хиљада – 55% (2,9 милијарди) 1,3% богатства.
Ако изузмемо овај последњи слој – од њих нема шта да се узме, онда испада да 43,9% становништва (2,283 милијарде) поседује 52,8% светског богатства, нешто мање од 1,1% (тј. 56 милиона). (Подаци по материјалима из изузетне књиге из 2022: А. В. Лежава „На пути к Новой Швабии“.)
Информације за размишљање: у Русији је слика следећа: 1% становништва поседује 70% имовине (просек у свету – 40%; Африка – 44%; Јапан – 17%). Руски буржуј је 2014. сустигао Саудијце у куповини најскупљих јахти на свету. Аналогија: Фаберже је добио максималан број поруџбина у Русији 1916–1917 – празник у време куге.

На основу ових прорачуна, битка за посткапиталистичку будућност је окршај 56 милиона људи са 2.283 милиона, при чему први планирају да друге лише имовине.

Ако уклонимо обавезе и оставимо активе, слика изгледа овако. Најчешћи број је 90 трилиона долара, при чему 1% поседује 35 трилиона, 12–15% поседује 40 трилиона, а преосталих 15 трилиона долара поседује 85% становништва. Задатак првих 1% је експропријација 12–15%. Истовремено, постоји жестока борба унутар првих 1%, где је јаз између првих 0,1% и осталих 0,9% нарастао чак и више него између 1% и 12–15%, респективно. Средњи слој, „једнопроцентни“, у сваком случају је осуђен на експропријацију и уништење. Ова глобална прерасподела својине је неопходан услов за настанак/стварање новог система, НСП. Како ће се то урадити, друго је питање.

При томе се мора имати на уму да је само присуство масовног средњег слоја у језгру кап-система у последњој трећини XIX – првој трећини XXI века јединствена појава, која нема аналога у другим друштвеним системима. То је због пљачке колонија, нееквивалентне размене језгра и периферије и научнотехнолошког напретка-пробоја језгра од краја XIX до средине ХХ века и у принципу краткорочно. Средњи слој је нуспроизвод развоја индустријског капитализма, израслина коју ће господари новог система одсећи као (за њих) бескорисну. Таласи „посткапиталистичког напретка“ ускоро ће се затворити изнад средњег слоја Постзапада, потенцијално стварајући могућност експлозије. Како је приметио социолог Барингтон Мур, велике револуције се не рађају из тријумфалног крика класа у успону, већ из предсмртних јаука класе над којом ће се таласи напретка затворити (напретка – за оне који узлазе; наравно, за одлазеће је то регресија, ентропија). Дакле, теоретски, „грожђе“ гнева сазрева на Постзападу, али ово је теоретски; да би „кластери“ сазрели до стандарда, треба да радимо, поготово што је то у нашем интересу.

А у интересима којих конкретно група је прелаз у НСП?

Ако говоримо о „спратовима“ вертикално интегрисане привреде, онда су то, наравно, представници прва три и делимично четвртог „спрата“. И, наравно, „Биг фарме“ и гмошника (од речи ГМО). Теже је питање са кластерима светског врха. Овде су, очигледно, могуће различите комбинације; најбизарније: да, Коровјев је у праву: „Како се чудно мешају карте“ (М. Булгаков). Једно је јасно: првих 50–300 породица, чак и у новом хладном свету, вероватно ће на овај или онај начин задржати своје позиције. Као што је речено у једном од детективских романа Агате Кристи, „Свет постаје тежак за живот, а то важи за све осим за јаке“. Задатак светске елите је да драстично смањи број јаких. Дефинитивно, у првим редовима градитеља НСП је већина англоамеричких кланова у савезу с Ватиканом; ударна снага је Демократска партија Сједињених Држава. На њене високе чиновнике је стављена опклада у организовању преласка у НСП.

По свему судећи, управо рачунајући на њих је и разрађен 16-годишњи план за прелазак у НСП, тј. у посткапитализам. Шеснаестогодишњи, јер се претпостављало да је осам година – председник Обама, још осам година – Хилари Клинтон. Израђени су одређени планови и транзиционе мере.

Какве?

Најпре, стварање две наднационалне прекоокеанске заједнице – Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства и Транспацифичког партнерства. Одлучујућу улогу у оба требало је да имају транснационалне корпорације (ТНК), банке и фондови (као што су Black Rock и Vanguard). У односу на све ове форме, које у различитим уделима контролишу „господари историје“ (подсећам, четири кластера: монархоаристократске породице, Ватикан, заједно са верским редовима и делом католичке аристократије Европе, банкари и три дијаспоре – јеврејска, јерменска и либанска), државе и државне бирократије делују као функционално тело, као инструмент другог нивоа; инструмент првог нивоа су наднационалне структуре светске координације и управљања као што су Cercle, Siècle, Клуб острва, Билдерберг клуб итд.

Карактеристично је да је повеља Транспацифичке заједнице, која је требало да регулише односе ТНК са државама, припремљена по моделу односа између Британске источноиндијске компаније (БОИК) и индијских кнежевина, само су уместо кнежевине сада државе, а на месту БОИК-а – ТНК. Није случајно да су идеални, из угла ултраглобалиста, облици организације посткапиталистичког „ново-нормалног“ света, његове базне јединице и његове макрозоне структуре попут БОИК-а, наравно, ажуриране и доведене на ниво мегакорпорација, које треба да прогутају, апсорбују државе и присвоје њихове репресивне функције.

Као друго, потреба за превазилажењем кризе 2008–2009. и преласком на НСП поставила је средњорочни (у садашњим условима 5–7 година) задатак светском владајућем слоју да успостави директну контролу Постзапада над јефтиним сировинама Руске Федерације и јефтином радном снагом НР Кине. То је значило потпуну десуверенизацију чак и ових великих држава и учинило је непотребним постојање прозападних државних бирократија, било у облику „контролора“ или чак „управника“. Требало је да их замени нови нараштај, васпитан на Постзападу, у структурама као што је трупа „Младих глобалних лидера“. Овај нараштај је сјајно приказан у роману „Нови лопов“ Јурија Козлова.

Генерална проба Постзапада за брисање гумицом историје прозападних, али више непотребних владајућих група – vixerunt, било је „арапско пролеће“. Светска елита, тачније, њене околонаучне слуге, укључујући и њен компрадорски сегмент у Руској Федерацији, покушале су да „арапско пролеће“ представе као искључиво унутрашњи процес арапских земаља, „борбу маса за демократију“. Међутим, током протеклих десет година на самом Постзападу појавило се доста студија чији су аутори не само убедљиво показали улогу спољног фактора, пре свега специјалних служби и невладиних организација Постзапада у „арапском пролећу“, него и разоткрили тумачење медија (или боље речено, СМРАД-а: средства масовне рекламе, агитације и дезинформације) као спонтаних локалних покрета за демократију.

„Арапско пролеће“, укључујући и Гадафијеву судбину, постало је лекција за „добре момке“, они су нешто исправно схватили као „црни траг“ и реаговали. До овог тренутка, „у рејону“ 2010. године у Руској Федерацији се завршила борба пет група, која је трајала од самог почетка 1990-их, за место под новим сунцем, ко ће кога одсећи од будућности и у којој мери. Реч је о „есвееровцима“ у савезу са ино-трговцима, чекистима, официрима МВД, војницима и криминалцима. Борба је завршена победом чекиста, који су се у овом процесу веома компромитовали, а поражени „цврчци“ су стављени (не у лошем смислу те речи) на свој „штап“. Све се средило. Чинило би се, живи и радуј се, али не: „Све би било добро, али нешто није добро… као да нешто звецка, или нешто куцка… али ветар мирише или на дим од пожара, или на барут од експлозије“ (А. Гајдар). Ветар је дошао са арапског Истока. И постало је јасно да неће бити мирног живота и да је немогуће веровати људима који су обећали Гадафију живот, али су сами радосно организовали његову смрт. С тим у вези, повратком В. В. Путина, активно смо се умешали у „игре на далеким обалама“ – у Сирији, а онда се 2014. догодио Крим – освојен бод у изгубљеној утакмици за Украјину: Руска Федерација је за неколико недеља, ако не и дана, спречила искрцавање Американаца на полуострво. Е, онда је сукоб ескалирао. Међутим, стиче се утисак да су до самог краја, све до јесени 2021. године, руски лидери рачунали на смањење степена конфронтације. Испоставило се другачије – и опет се мора радити проактивно.

Превео Желидраг Никчевић

Izvor (https://www.pecat.co.rs/2023/02/andrej-iljic-fursov-ko-su-neprijatelji-covecanstva-i-kako-oni-protiv-njega-ratuju-1-deo/)

Андреј Иљич Фурсов – КО СУ НЕПРИЈАТЕЉИ ЧОВЕЧАНСТВА: ПЛАНОВИ ГОСПОДАРА ИСТОРИЈЕ (2.део)

Запад је погрешио у рачуници?

Невероватно је колико су врхови Постзапада били глупи у својој бахатости и арогантни у својој глупости. На крају крајева, они су до те мере сатерали у угао најпрозападнији режим у руској историји да му није преостало ништа друго него да почне активно да се опире, и да у том у отпору, додуше недоследно, осврћући се око себе, правећи корак напред – два корака назад, пређе, можда неочекивано за себе, тачку без повратка и нађе се у стање опкољене тврђаве. Али још током сиријског сукоба Х. Кисинџер је упозоравао да Америка може да победи Русију у Сирији (погрешио је), али би у овом случају, највероватније, изгубила све што је у самој Русији постигла за 20 година (тако се и десило, али не поводом Сирије). Истина, сада је променио своју позицију – у јастреба.

Одређени део руководства НР Кине такође је исправно схватио курс Постзапада, почели су процеси који су довели до заоштравања кинеско-америчких односа, до „тајванског инцидента“, до курса Си Ђинпинга за трећи мандат и раста напетости између његове групе и „комсомолаца“; шлаг на торти је кад на ХХ конгресу КП Кине „под белим ручицама“ изводе на ходник вођу „комсомолаца“, присталицу мирног курса према Тајвану и помирења са САД Ху Ђинтаоа. Кини прети да се нађе у ситуацији опкољене тврђаве – попут Руске Федерације.

Међутим, две тврђаве, чак и опседнуте, јесу сила, поготово ако се има у виду да су то две нуклеарне државе. Задатак је да се институционализује овај статус опседнуте тврђаве и да се опседне (у оба смисла те речи) онај који опседа – Постзапад.

С почетком терминалне фазе системске кризе, светска елита је потписала пресуду суверенитету Руске Федерације и НР Кине и њиховим владајућим слојевима у садашњем облику, и оне су одлучиле да пруже отпор. Међутим, главна невоља за ултраглобалисте дошла је одакле нису очекивали, из њихове јазбине: Трамп је постао „црни лабуд“. Он наравно није националиста каквим би неки желели да га виде. Трамп је традиционални глобалиста који сматра да држава треба да се фокусира на Међународни монетарни фонд, Светску банку и друге структуре сличног наднационалног типа, али се мора сачувати. А с њом и индустрија, запослена радничка класа, средњи слој. Ипак, пошто није био националиста, Трамп је морао снажно да савије „ултраглобалистички штап“ у супротном смеру да би покушао да га исправи. С тим у вези, можда је његов главни резултат поткопавање до темеља, али без „затим“, неопозиво, две трансокеанске формације – „два кита“, на којима се градио план еволутивног, постепеног преласка на посткапитализам.

И шта после тога?

С тим у вези, у условима привременог притиска, ултраглобалисти су имали само један пут до Новог светског поретка – брз или, ако хоћете, револуционаран. Али за то је било неопходно очистити терен у Сједињеним Државама, вратити Америци статус јазбине ултраглобализма, а то значи збацити Трампа. Што је учињено 2020. државним ударом, чему су помогли ковидом који је погодио економију, покретање БЛМ – покрета црног нацизма – и груби фалсификати током гласања. У Белу кућу су унели дементора (у сваком смислу) Бајдена, ултраглобалисти су могли да тријумфују и интензивирају своје активности како на Постзападу, тако и шире. Међутим, ултраглобалисти су почели да се спремају за офанзиву, наравно, пре 2020. године. Нешто од тога се чуло у Давосу 2017, али главна ствар се догодила 2018. Тада су се десила два важна догађаја: ултраглобалисти су објавили документ „Циљеви за 2030“ и одржали конференцију у Институту за комплексност (Санта Фе, САД).

Понекад морамо да слушамо: зашто треба да знамо шта пишу глобалисти, ми уопште нисмо обавезни да се обазиремо на њих, већ да живимо како нам одговара, као да их нема. Ова тачка гледишта је изненађујућа. Они који се тога придржавају су или, најблаже речено, не баш далековиди људи, или су потенцијални страни агенти. Како то: не знати планове непријатеља? Па хајде да будемо идиоти у грчком смислу речи, тј. људи који живе као да свет око њих не постоји. Али у томе и јесте ствар, што он постоји и што планира да нас уништи. Закопавање главе у песак није најбољи начин да се ово спречи. Поред тога, као што је Гандолф рекао у „Господару прстенова“, „схватајући непријатеља, прожимаш се његовим лукавством“! Укратко, непријатељ се не само мора „знати из виђења“ већ се мора проучавати и анализирати. Није случајно што су стотине структура у Сједињеним Државама проучавале Совјетски Савез, док су код нас Сједињене Државе проучавали – врло мало, и још начичкани проамеричком агентуром утицаја.

Какви су циљеви наведени у документу „Циљеви за 2030“?

У документу је формулисано дванаест циљева за 2030. годину:
1. Укидање приватне и личне својине.
2. Универзални основни доходак за оне који су прихватили „нову нормалност“.
3. Укидање готовине, замена дигиталном валутом.
(Додаћу: дигитална валута није новац већ средство друштвене контроле.)
4. Систем угљоводоничних рејтинга за државе и корпорације.
5. Ригидна друштвена контрола (дронови, препознавање лица).
6. Рационирање утрошене хране, енергије и природних ресурса.
7. Патенти за семенски фонд и ограничење могућности исхране прехрамбеним производима сопствене производње.
8. Готово потпуна ликвидација сточарства. Прелазак највећег дела становништва или на вештачку протеинску храну или на вегетаријанску храну.
(Додаћу: у Холандији, у Харлему, од 2023. забрањено је рекламирање месних прерађевина, јела од меса на јавним местима; даље – више: према извештајима медија, у октобру 2022. у Холандији је донета одлука о насилном откупу 3.000 фарми говеда од њихових власника. Збогом сточарству – и висококвалитетној протеинској храни.)
9. Контрола рађања. (Додаћу: ово је депопулација.)
10. Обавезна (додаћу: принудна) вакцинација.
11. Забрана алтернативних форми лечења.
12. Укидање полних разлика.

Ово последње, наглашавам, није ништа друго до ударац не само породици већ и човеку и човечанству као биолошкој врсти. Енгелс је своје дело о цивилизацији насупрот варварству својевремено назвао „Порекло породице, приватне својине и државе“. Имплементација „Циљева…“ претпоставља уништење свега што је створило људску цивилизацију. С тим у вези, гледајући унапред, примећујем: ултраглобалисти теже не само да створе посткапитализам који је њима погодан на глобалном нивоу него, прво, да поново покрену историју у оном облику у коме се развијала од времена „неолитске револуције“, тј. последњих 10–12 хиљада година, и да је усмере ка институционализованом неоварварсту, футуро-архаици; друго, да ставе под контролу (социо)биолошку еволуцију, окрену је уназад и претворе главнину становништва планете у друштвене животиње без квалитета, без идентитета – у људе без својстава, у постљуде. Шваб, Харари и сви ти зли духови, говорећи о крају људске ере и почетку постљудске ере, подсећају ме на брбљање и повике двојице антихероја „Господара прстенова“ – злог мађионичара Сарумана и наказног орка Готмога: „Долази крај људске ере, долази време орка!“ Постљуди швабоида су управо орки, лако их је контролисати подстрекавањем и хушкањем на преостале људе.

Поменули сте конференцију у Санта Феу. Чему је она била посвећена? О њој практично ништа није познато.

То је веома важна конференција. Мислим да је управо њен садржај одредио даља дешавања у свету. Конференција није била тајна, али је била затворена, а медијским структурама је саветовано да на њу не скрећу пажњу и да је не прате у медијима. На срећу, увек постоји прилика да се подигне вео тајне. Осим тога, како су стари рекли, чак и најтања длака баца сенку.

Ако се у документу „Циљеви…“ наводе само циљеви, онда је у дискусијама на конференцији у Институту за комплексност Санта Феа, у чијем су исходишту Р. Тилерсон и неколико специјалних структура, првенствено АНБ, формулисана стратегија, средство за њихово постизање. Конференцији, под шифрованим називом „Ризици рањивог света“, присуствовали су корпоративни руководиоци, политичари и високи обавештајци. Након што је саслушано и размотрено шест извештаја (општи; економија и индустрија; претња стабилности и поретку од вештачке интелигенције; клима; енергетика; демографија), почела је расправа о главним могућим и пожељним сценаријима развоја човечанства – наравно, у интересу горњих 0,1% светске елите којима учесници и служе.

Прва два сценарија – револуционарни (човечанство решава актуелне акутне проблеме и прави квалитативни продор у будућност) и оптимални (човечанство једноставно решава хитне проблеме без икаквог продора) – већина учесника је одбацила као мало вероватно да ће бити спроведена. Разлог је низак ниво интелектуалног и вољног нивоа светске административне елите, с једне стране, и добро храњени конформизам, безиницијативност и ускогрудост највећег дела становништва, с друге. Трећи сценарио – катастрофу – сматрало је највероватнијим 55 одсто учесника. Највеће интересовање изазвао је четврти сценарио – 25% је гласало за пожељност његове примене. Он се зове „антрополошка транзиција“.

Реч је о стварању друштва чији се врхови и дна разликују као две биолошке врсте. Виши слојеви, који стално мењају органе, живе 120–140 година у еколошки чистим зонама („енклавама“), укључујући плутајуће градове, једу висококвалитетну природну протеинску храну и држе ниже класе и ресурсе под потпуном контролом. Нижи слојеви живе 40–60 година, физички су слаби, суштински необразовани, живе у еколошки загађеним подручјима, уроњени у „интерактивну“, тј. виртуелну реалност; Ст. Лем, у „Суми технологије“, то је назвао фантоматиком. У ствари, имамо двокастно друштво у духу елоија и морлока из „Машине времена“ Х. Велса, без икаквог наговештаја средњег слоја („класе“), који би први требало да иде „под нож“ експропријације током антрополошке транзиције у Нови светски поредак.

Изгледа као антиутопија.

Тачно. Садашњи светски лидери, ултраглобалисти, желе да створе антиутопијски свет, чинећи га реалношћу за 90% преосталог човечанства.

Преосталог?

Да, јер они планирају да смање светско становништво или на две милијарде људи (минимални програм) или пола милијарде (максимални програм). Али поставља се питање: како започети процес антрополошке транзиције? Још 2010. идеолог мондијализма Жак Атали је у једном интервјуу искрено изјавио да би пандемија могла постати подстицај за Нови свет. Слична размишљања о оваквом „трансформативном догађају“ изнели су и Доналд Рамсфелд док је био амерички секретар за одбрану, и људи из Рокфелерове фондације. И ево, у октобру 2019. године, Фондација Била и Мелинде Гејтс спроводи вежбу „Event 201“ („Догађај 201“). На вежбама се разрађују мере за борбу против пандемије вируса корона. А 2020. она долази! Наручили – добили! Тачније, овако: најпре медији вриште о порасту оболелих, а 11. марта 2020. шеф СЗО Тедрос Аданом Гебрејсус, Етиопљанин са репутацијом корупционаша и троцкиста, Гејтсов миљеник, изјављује: „Дошли смо до закључка да се болест може сматрати пандемијом.“ Касније ће Гебрејсус нагласити да СЗО није прогласила пандемију већ је само изразила претпоставку. У исто време, међутим, сећамо се да су све владе, са изузетком белоруске и шведске, салутирале и пожуриле да спроводе мере које су далеко изнад потребних. Почело је коронобесије – изазвана психичка епидемија комбинована са социјално репресивним и мерама депривације. Директно по Мишелу Фукоу – „надгледај и кажњавај“ (survéiller et punir).

Само нешто више од три месеца након објаве пандемије објављена је књига ултраглобалисте, организатора Светског економског форума у ​​Давосу Клауса Шваба, коју је написао заједно са Жаном Малеретом, „Ковид-19: Велико ресетовање“ (COVID-19: The Great Reset). Реч ресет погрешно преводе као „поновно покретање“; поновно покретање је рестарт; ресетовање је анулирање, одбацивање. И заиста, оно о чему Шваб и Малер говоре јесте ресетовање, анулирање претходне историје.

Постоје они који Шваба сматрају изузетно утицајним човеком, малтене чланом светске владе. Шта мислите тим поводом?

Па, као прво, светске владе нема и не може бити. Постоји на десетине економски моћних кланова, уједињених у кластере и мреже, који истовремено имају различите, најчешће неподударне интересе. Затворене наднационалне структуре су управо оно што је потребно за разјашњење и усаглашавање интереса, решавање конфликтних ситуација итд. Овим платформама је потребан модератор или, ако су ове платформе сталне, нешто као главни конобари који представљају газде и артикулишу њихову позицију.

Што се тиче статуса ликова попут Шваба, ситуација је следећа. Постоје господари светске игре; они управљају играчима, који су прилично независни, али само у оквиру правила која су израдили господари; а постоје и фигуре којима играчи повлаче потезе. Ову типологију је предложио Бернд фон Витенбург у књизи „Шах планете Земље“, а Олег Маркејев ју је активно користио у једном од својих романа.

У неким случајевима, додаћу на своју руку, домаћини могу фигуру која је постала велика пренети у категорију играча. Шваб је почео као штићеник Кисинџера, који је и сам дуго био фигура, да би временом делимично постао играч – у границама које су му одредили његови господари (у његовом случају то су Рокфелери). Што се конкретно Шваба тиче, последњих година он све више личи на кловна који улази у оптицај. Па ипак, примају га председници и премијери, држи поздравне говоре (на пример, на самиту на Балију у новембру). Принуђени су да прихвате, јер разумеју: он је фигура, померају га играчи по вољи господара, а ови не снисходе председницима и премијерима, комуницирају преко чиновника попут Шваба, којима понекад чак може бити дозвољено да играју улогу играча.
Задатак „швабова“ је да организују догађаје у интересу господара, да повлаче потезе које прописују играчи, замењујући их по потреби, и да делују као „глава која говори“: да дају изјаве, пишу књиге и чланке; тачније, да их потписују. Мислим да сам Шваб једва да нешто пише, није случајно што су последње књиге писане у коауторству. Књиге су слабе, са одређеним бројем логичких противречности и неслагања. Међутим, ова дела треба пажљиво читати и анализирати. Прво, они сасвим искрено фиксирају циљеве и планове светске елите („гâзда“) и акције за њихово спровођење (ниво „играча“). И као друго, кроз ове текстове пробијају се страхови ових људи (ако се могу назвати људима у строгом смислу те речи).

Какве су основне тезе и закључци књиге?

За почетак, Шваб признаје да ковид уопште није егзистенцијална претња – не може се поредити ни са „црном смрћу“ из XIV века ни са „шпањолицом“ 1918–1919, али је упркос томе веома важна, јер омогућава драматично убрзавање процеса који су већ у току у XXI веку и треба да уведу људе у свет „нове нормалности“. Ти процеси су: развој „зелене економије“ (читај: деиндустријализација под изговором климатских промена које је наводно изазвао човек); курс смањења потрошње (наравно, ово се не односи на светску елиту и Шваба лично); дигитализација (читај: дигитална друштвена контрола) и роботизација; продубљивање родне равноправности; борба за ЛГБТ права, апсорпција државе(а) од стране корпорација.

Иако се чини да Шваб понавља речи о неизбежности постковид света „нове нормалности“, он наводи и опасности због којих је више него забринут: а) отпор маса; б) одлагање процеса – а све треба да се уради за кратко време (друштвени блицкриг); ц) излазак из „пројекта“ једне од три највеће земље – САД, Руске Федерације, НР Кине – то неће дозволити имплементацију плана на глобалном нивоу.
Хвалећи НСП на сва звона, Шваб одмах каже да ће ковид повећати неједнакост – социјалну, економску, политичку, психолошку, у приступу медицинским услугама. Роботизација ће погоршати положај радника, смањиће се друштвено-економски простор малих и средњих предузећа, а истовремено и држава: швабовски свет је свет свемоћи корпорација.

А у исто време, свет значајно погоршаног квалитета живота највећег дела становништва. У суштини, обердавосијанац се враћа неомалтузијанском концепту „нултог раста“ Римског клуба у новој верзији: degrowth („нераст“, ​​„антираст“, ​​„обрнути раст“); са ентузијазмом се придружује манифесту, који је у мају 2020. потписало 1.100 стручњака – присталица курса за „једнакост у смањењу квалитета привреде“. Задатак је, сматрају, стварање економије смањеног квалитета (downscaling economy). Шваб пише да ће нас таква економија „одвести у будућност у којој ћемо моћи да живимо боље, задовољавајући се мањим“.

Али то значи кардиналну промену принципа економског развоја савременог друштва.
Чини се да се окретање од привредног раста (growth) ка нерасту (degrowth) претвара у мејнстрим. Магазин „Економист“ (12. 11. 2022) у чланку „Како се Запад одљубио од економског раста“ (How the West Fellout of Love with Economic Growth) извештава да су земље ОЕЦД-а сада отприлике упола мање фокусиране на економски раст него што су биле 1980-их. О томе сведочи пројекат Manifesto, чији програмери прикупљају информације о манифестима политичких партија у земљама ОЕЦД-а.
Наклоност политичких партија у корист раста била је јака 1960-их, опала је 1970-их, порасла на ниво близу 1960-их у 1980-им, а затим је почела да опада, и то нагло до 2021. године. Расположење против раста било је ниско у периоду 1960–1980, а затим почело нагло да расте, достигавши врхунац до 2021. године. Партијски манифести, реторика и расположења одражавају став владајућих група, које су, као што видимо, одлучиле да што више успоре привредни раст. Средство и оправдање у исто време јесте „зелена агенда“. И то упркос чињеници да многе мере за развој „зелене економије“, на пример, изградња ветроелектрана, не само да не решавају проблеме снабдевања енергијом већ уништавају природу – шуме.

Може ли пример?

Дана 21. јануара 2020. објављен је званичан одговор Владе Шкотске (број документа: FOI/19/02646, датум пријема: 26. 11. 2019, датум одговора: 16. 1. 2020) на захтев о количини стабала посечених за изградњу ветроелектрана на копну у Шкотској и области коју заузима ово дрвеће. У званичном одговору се наводи да је од 2000. године посечено дрвеће на површини од 6.994 ха. Укупан број посечених стабала до јануара 2020. је 13,9 милиона. А колико је посечено у Европи у целини? Али присталице „зелене агенде“ љубазно кажу да шуме морају бити посечене ако желимо да сачувамо планету и живот на њој. А европски парламентарци се под овим изговором спремају да забране увоз кафе, чоколаде и папира – ако њихови произвођачи не документују да дрвеће није посечено. Вратимо се, међутим, Швабовим рецептима, које је он, у име својих господара, спреман да препише човечанству.

Као пример живота на најнижем нивоу, Шваб наводи Патагонију – сурови крај сиромашне земље Аргентине. „Патагонизација“ је судбина периферије и полупериферије већине света (у ствари, добиће се хаитизација и сомализација). За мањи део – „јапанизација“ (модел Јапана у оном облику у коме он постоји после страшног економског удара с краја 1990-их). И једно и друго је назадовање, деградација.

А шта Шваб пише о капитализму, о судбини тог система?

Шваб се капитализмом бави на веома оригиналан начин, правдајући курс да се средњи слој лиши власништва над материјалним факторима производње (читај: курс за уништавање средњег слоја, тј. малих и средњих предузећа) потребом да се створи највиши облик капитализма који служи свим људима – стејкхолдерима. У ствари, стејкхолдерски капитализам није само капитализам већ средство за уништавање капитализма, при томе не у интересу радног народа, како су о томе сањали Маркс и комунисти, већ у интересу уске шачице милијардера. Акционар стејкхолдер се разликује од акционара деоничара (shareholder) по томе што не поседује имовину, он је учесник, лице заинтересовано за функционисање овог бизниса; „споредни учесник у огромном комерцијалном пројекту“.

Izvor (https://www.pecat.co.rs/2023/02/andrej-iljic-fursov-ko-su-neprijatelji-covecanstva-planovi-gospodara-istorije-2-deo/)

Андреј Иљич Фурсов – НЕПРИЈАТЕЉ ЈЕ НА КАПИЈИ, И ЗА ЊЕГА НЕ ТРЕБА ДА БУДЕ МИЛОСТИ (3.део)

Kако се међусобно односе циљеви измене биолошке природе човека и смањења бројности човечанства?

Промену биолошке природе у свету „нове нормалности“ ултраглобалисти планирају уз смањење популације и пооштравање контроле над њом. Средства: техничка (чипови); хемијско-биолошка (епидемије, вакцине – отуда нагло повећана улога Биг фарме); војнополитичка (уништење пасионарног дела друштва кроз ратове); информативно-психолошка (укидање полова, истицање права ЛГБТ заједнице, уништавање породице). Чипована особа би требало да буде директно повезана с вештачком интелигенцијом. Мислим да ће мало тога што су ултраглобалисти планирали бити спроведено, али је потребно јасно разумети планове непријатеља човечанства уопште и Русије и Руса посебно. Ово су планови за спровођење БЕТ-фашизма.

Био – епидемије и „вакцинације“ које подривају здравље; ако ултраглобалисти планирају да заплене имовину од две до две и по милијарде људи, онда 3–4,5 милијарди од којих нема шта да се узме (ово је, према терминологији чувеног швабоида, Израелца Јувала Харарија, „бескорисна класа“; код осталих ултраса: „сувишни једачи“, „вишак становништва“) подлежу демографском скринингу, уништавању (куга, рат, глад); додатна средства – ескалација имунодефицијенције становништва кроз генску терапију под маском вакцинације; резултат – губитак имунолошког, интелектуалног и емоционалног потенцијала на генетском нивоу у наредним генерацијама; увођење еутаназије одлуком не само особе, њених рођака већ и лекара (Канада, рачунајте, већ поздравља др Менгелеа). Ово је по свом духу у суштини нацистички план за коначно решење „сувишно класног“ питања.

Еко–деиндустријализација, депопулација и смањење потрошње у име „зелене агенде“.
Техно – дигитална контрола понашања појединца и друштвених група („паметни град“, виртуелизација живота; екстремни случај – систем социјалног рејтинга у Кини).

Желели бисмо да чујемо нешто више о улози „зелене агенде“ у овим шемама.

У овој фази, у „био-еко-техно“ троуглу, „угао“ еко је оштро наглашен: „зелена агенда“, коју диктирају климатске промене, наводно изазване људским деловањем. И то упркос чињеници да озбиљни научници говоре само о уобичајеним миленијумским и вековним климатским колебањима. Али ултраглобалисте у њиховом БЕТ-фашистичком бесу то узбуђује. Забрињава што се „зелена агенда“ креће, по њиховом мишљењу, спорије него што им је потребно. А сад је већ и религија позвана у помоћ, укључен је верски фронт борбе за „зелену економију“ и њене дивиденде. Па, представници цркава, пре свега католици, сами решавају своје проблеме, напредовањем не само до екуменског већ до стварног уједињења религија, барем авраамских (надам се да православље неће упасти у ову замку) у јединствену веру. Седми Конгрес вођа светских и традиционалних религија одржан је 14–15. септембра 2022. у Абу Дабију. Тема – „Улога вођа светских и традиционалних религија у духовном и друштвеном развоју човечанства у постпандемијском периоду“. Део састанака одвијао се унутар зграде у виду пирамиде. Говорило се о неопходности јединства хришћанства, јудаизма и ислама у оквиру одређене целине – посматрачи су то назвали „хрисламом“; приметили су и да на конвенцији ниједном није поменуто име Исуса Христа.

Септембарски састанак у Абу Дабију, као и новембарски на Синају, веома су важни догађаји у 2022. У новембру 2022. на Синају (Египат), тј. у месту религиозног откривења свих авраамских религија, одржан је климатски форум COP-27. Један од организатора био је Међуверски центар за одрживи развој. Желим да подсетим да уз сву спољашњу привлачност појма „одрживи развој“, у стварности то значи смањење светске популације на две милијарде људи (тј. „баршунасти“ и не баш геноцид), смањење потрошње и животних стандарда већине становништва планете у име спасавања природе од човека.

На форуму су „међуверци“ одржали церемонију „покајања за климу“ – због наводне кривице човечанства за штетне климатске промене. Одржана је презентација „Екобиблије“ коју је написала група католика, протестаната и Јевреја с рабином Нерилом на челу; представљени су и еколошки коментари књига Постања и Изласка. Главна теза: одрживи развој је воља Божја (тј. ултраглобалистима више није довољно световно оправдање „одрживог развоја“). Оглашено је „десет заповести климатске правде“ и, што је најважније, формулисана је идеја о јединственој светској религији, чији је циљ и центар очување природе; у име Бога, наравно, али у ствари не ради њега већ ради природе.

Наравно, то је оно што Англосаксонци називају lip service.

Несумњиво. Ултраглобалисти не би били верни себи да, под окриљем вере, нису прогурали врло специфична питања глобалне прерасподеле и успостављања контроле над светским ресурсима. На пример, Мајкл Шерен, бивши виши саветник Банке Енглеске и копредседавајући Г20, а сада председник ОЦД у Meta Verse Green Exchange, експлицитно је изјавио да ће ускоро, током декарбонизације индустрије, карбон (угљеник) постати нешто попут валуте – уз уобичајену. Нагласио је да су јужна хемисфера и Глобални југ уопштено вреднији од Севера – вреднији су и скупљи од свега што се налази у свим британским банкама. Шуме Индонезије су десно плућно крило планете, а Амазон лево плућно крило, вода, дрвеће, биодиверзитет, све ово (пажња!) кошта и ми, наставио је Шерен, почињемо да размишљамо о томе да за све ово одредимо цену; питање је, по његовом мишљењу, само како то спровести у дело – највероватније путем блок-чејн технологије (на мрежи постоји видео Шереновог наступа).

На тај начин, у име „зелене агенде“ и једног међуконфесионалног бога који служи очувању природе, намеће се идеја о глобалној приватизацији природе од стране корпорација, тачније – планете Земље са њеним ресурсима (укључујући кисеоник који производе шуме).

Суштински, циљеви ултраглобалиста носе антисоцијални карактер. Није ли тако?

Несумњиво. Један од задатака БЕТ-фашизма у стварању нижих класа света „нове нормалности“ јесте уништавање друштва у целини дробљењем на десетине мањина и подстицањем екстремних облика индивидуализма, с једне стране, а с друге стране – упрошћавање, примитивизација понашања и психологије посредством уништавања реалне културе (старт је дала контракултура шездесетих година), образовања, физиологизације/ сексуализације понашања, те претварања људи у „желуце који ходају“ и у истрениране биороботе („филетичка еволуција“). Упрошћавање друштва требало би, према плану ултраглобалиста, заувек да им стави у службу три закона кибернетике: Ешби – Шенона – Винера (систем контроле треба да превазилази систем контроле по снази и сложености), Бира – Анохина (систем управљања треба да буде способан да унапред предвиди развој контролисаног система) и Седова – Назаретјана (у сложеном хијерархијски организованом систему, разноврсност на највишем нивоу може се обезбедити смањењем разноликости на нижим нивоима).

Ако максимално поједноставимо управљано друштво, потиснемо квалитативну разноликост у њему, онда не можемо баш да бринемо о развоју и усложњавању структура наших најмилијих. Ова опција, међутим, има лошу страну, јер је сваки добитак губитак. Та страна је деградација врхова, који ће неминовно „долетети“ као бумеранг. А ако би БЕТ-фашизам успео да се спроведе у дело, онда је време његовог постојања – по „принципу Буденброкова“, тј. не више од четири генерације. А онда – колапс и већ потпуно, а не делимично урањање у мрачно доба. Да бисте решили овај проблем, биће вам потребан сопствени аналог Селденовог плана, као у Асимовљевој „Академији“. Али где га наћи у условима размагнетизованих врхова, који су се концентрисали на друштвену дресуру?
Овде се присећамо драконских мера које су наводно биле усмерене на заштиту становништва од „пандемије ковида“.

Мере које су наводно биле усмерене на сузбијање ковида, као и присиљавање на тоталну вакцинацију која подрива имунитет, били су покушај социјалне дресуре. Међутим, до јесени 2021. године постало је јасно да већина задатака преформатирања света ковид, односно његови организатори, нису решили. Вирус непознатог порекла погађа само старије и тешке болеснике, и то не сам по себи већ као додатни фактор који гура у амбис. Међутим, и у овом случају смрт је такође приписивана ковиду, што је повећало бројеве смртности. Међутим, разоткривен је и тај део преваре: крајем 2021. Виши институт за здравље Италије смањио је званични број умрлих од ковида за 97,1 одсто! То јест, само 2,9 процената је стварно умрло од ковида!

Који су разлози за неуспех афере/операције ковида 19 и њеног смањења? За почетак, планери нису израчунали степен отпора становништва, посебно у Канади и Француској, а ни у другим земљама. Присутно је и јасно незадовољство дела светске елите. Као прво, грешке у планирању, недовољна припрема операције; а како нам је речено у једној образовној установи, планирање и припрема операције (курс се тако звао – ППО) обезбеђују 50 одсто успеха. Друго, брзо покретање и богаћење Биг фарме, на штету низа индустрија, пореметило је биланс прихода, а самим тим и снага у светској елити. Стога је крајем 2021. магазин „Економист“ (делом припада Ротшилду, делом Фабијанском друштву, а индиректно породици Ањели), а за њим и Гејтс, објавио да ће 2022. пандемија пропасти: такорећи, истрага је завршена, заборавите. То не значи да глобалисти завршавају биоигре, далеко од тога. Тешко је рећи, на пример, да ли су мајмунске богиње погрешан почетак, неуспешан покушај или „проба пера“? Ипак, чини се да ће биопандемија за сада бити напуштена; међутим, сасвим је могуће да ће покушати да створе смртоноснији вирус – да тако кажемо, као резерву, за сваки случај.

Да је биопандемија за сада остављена по страни, потврђује и чињеница да Шваб и компанија активно говоре о опасности од сајбер пандемија, у поређењу са којима ће, како кажу, обичне изгледати као дечје играчке. С тим у вези, већ 2020–2021, такорећи „за раст“, ​​одржане су вежбе за борбу против „сајбер епидемија“. Киберполигон-2020 и Киберполигон-2021 (СЕФ је одржан на бази Сбербанке уз активно учешће не само Шваба већ и М. В. Мишустина и Г. О. Грефа као главних организатора, које су обердавосовци похвалили).

Додуше, чини се да су обе ове вежбе биле само припрема за много озбиљније, посебно за „Колективну снагу“, која је одржана у децембру 2021. у Јерусалиму под покровитељством израелског министарства финансија.

Та учења су добила мало пажње у светским медијима.

Индикативно је и симптоматично да Русија и Кина, за разлику од две претходне вежбе, нису позване. Из чега је руски економиста А. В. Лежава донео разуман закључак: планирано је да се хакери из ових држава или они повезани с њима оптуже за сајбер нападе. „Ове вежбе“, наставља економиста, „показале су да раније постављени задатак да се оправда предстојећи монетарни и финансијски колапс уз помоћ неких догађаја више силе (пандемије, поремећаја ланаца снабдевања) није у потпуности завршен и за то је неопходно користити друге опције (глобални сајбер напад и/или нешто друго) уз њихову координацију већ на међудржавном нивоу. Ако узмемо у обзир да, прво, између „вежби“ и „догађаја трансформације“ прође два-три месеца, а друго, да је одмах после вежби у Израелу почело пумпање Украјине оружјем и хистерија у постзападним СМРАД (средства масовне рекламе, агитације и дезинформације) о неминовном нападу Русије, не може се не сложити са А. В. Лежавом да је током „Колективне силе“ извршена симулација не хакерског напада већ моделовање оружаног сукоба, на који је Постзапад испровоцирао Руску Федерацију.

Циљ је – нанети моћни удар по Русији као историјском противнику Запада?

Тачно, али слабљење Руске Федерације, изазивање унутрашње кризе у њој, само је један од циљева сукоба у Украјини који је изазвао Постзапад. Други задатак, не мање важан и троједини – слабљење немачке привреде до уништења, подривање ЕУ и погром њеног средњег слоја – јасно је формулисан у поверљивом истраживачком документу корпорације РАНД који је процурио на мрежу. Међу примаоцима су ЦИА, АНБ, војна обавештајна служба и неколико других специјалних служби.

Може ли мало подробније о том документу?

Наравно, он заслужује пажњу. Наслов документа од 25. јануара 2022. је „Слабљење Немачке, спасавање САД“. Почиње изјавом да тренутна америчка економија не може да функционише без спољних материјалних и финансијских извора. Само ЕУ може да их обезбеди, али главна препрека је Немачка: немајући још пун суверенитет, она настоји да стекне субјективитет, а Сједињене Државе су изласком Велике Британије из ЕУ изгубиле прилику да утичу на Немце преко међувладиних преговора. „Повећање прилива ресурса може се очекивати“, наводи се у документу, „само ако Немачка почне да доживљава контролисану економску кризу.“

Како ту кризу изазвати? Немачка економија почива на два темеља: на неограниченом приступу руским енергетским ресурсима и на јефтиној француској струји. Француски проблеми у Сахелу чине је зависном од канадског и аустралијског горива и она може бити под притиском. Али аутори документа сматрају да је увлачење Немаца и Руса у сукоб у Украјини једини начин да се гарантује одбијање Немачке од руских енергената. А онда се, у ствари, расписује план провокације: „Наше даље акције у овој земљи неизбежно ће довести до одговора Русије. Не само да Руси неће моћи да оставе без одговора масовни притисак украјинске војске на непризнате републике Донбаса већ могу бити проглашени за агресора и против њих ће бити уведен пун пакет санкција. Тада Путин може да уведе контрасанкције као одговор – пре свега на снабдевање Европе енергентима. Штета нанесена земљама ЕУ биће упоредива са штетом за Руску Федерацију, а за Немачку ће бити још већа.“

Неки говоре да је тај РАНД документ – лажан.

Ја верујем да је оригиналан. Али чак и ако на тренутак замислимо да то није случај, онда се таква формулација питања може лако одбацити „на велсовски начин“. Херберта Велса су једном питали шта мисли о „Протоколима сионских мудраца“ – да ли је то прави документ или лажни? Писац је одговорио у смислу да није важно, главно је да се догађаји у свету развијају онако како је прописано у „Протоколима“. Догађаји су се 2022. развијали онако како је прописано у РАНД документу.
Шема „две лопте у џепу“ у РАНД документу је описана крајње искрено. Још једном постаје јасно ко је прави агресор, а он је у заиста тешком положају. Са БДП-ом од 22,9 трилиона долара, амерички индустријски сектор обезбеђује само 18 одсто или 4,1 трилион долара, док у Кини допринос индустрије БДП-у (то је 16,9 трилиона долара) износи 30,5 посто, тј. 5,1 трилион долара. Индекси сложености извоза – 1,57 и 1,35 – упоредиви су. Да би преживеле, САД морају да развијају индустрију – Трамп је био у праву; финансије „које певају романсе“, интелектуална својина и услужни сектор сами по себи неће далеко стићи. Међутим, у глобалном свету нема слободних тржишта, њих треба одузети конкурентима. Кина је субјект светске политике, њена економија, која производи робу с ниским маржама, уско је повезана са америчком. ЕУ није субјект, њена привреда производи робу високе марже, али патенти, специјалисти и компаније, како наглашавају аналитичари, не припадају ЕУ, могу слободно да се крећу у САД, само их треба гурати. Како? Једноставно: изазивањем сукоба у Украјини и претварањем ЕУ дефакто у једну од њених страна. Активну улогу у спровођењу америчких интереса у ЕУ и посебно у Немачкој играју „зелени“ – добро контролисани фанатици попут Аналене Бербок.
На резултате провокације није се дуго чекало: за осам месеци 2022. немачка индустријска производња је пала за 1,8 одсто, док је производња хемијског и фармацеутског сектора зависних од гаса пала за 10,7 одсто. „Волстрит џорнал“ је 21. септембра 2022. објавио чланак о масовном пресељењу великих немачких предузећа (најмање 180 компанија) у Сједињене Државе.

Али још већа штета је нанета Немачкој у политичком смислу. Наравно, Немачка никада није била потпуно суверена држава, она је у ствари протекторат Сједињених Држава.

Од самог почетка?

Да. Како је пензионисани генерал-мајор СРГ Герд-Хелмут Комоса рекао у књизи „Немачка карта“, 1949. услов за стварање СР Немачке био је Канцеларски акт који је на период од 100 година потписао Аденауер. Према овом документу, спољну и унутрашњу политику и образовни систем СР Немачке одређују САД, они одобравају и кандидатуру немачког канцелара. Покушаји да се докаже да није постојао Канцеларски акт сударају се са гвозденом чињеницом: читава историја СР Немачке се развијала и развија у потпуном складу са оним што је рекао веома обавештени генерал Комоса.
Стварање СР Немачке је за Американце био „план Б“. „План А“ је био уништење Немачке, али је Стаљин осујетио ове планове. Англосаксонци су хтели да Немачку претворе у потпуно аграрно-сировинску земљу, поделивши је на неколико десетина малих држава, а да становништво сведу на 25 милиона. Стаљин је, полазећи од потребе одржавања уједињене, а не неутралне СР Немачке, осујетио Моргентау план. Англосаксонци су настојали да униште и Немачку и Немце. Још 1940. и 1941. године. Т. К. Кауфман (новинар листа „Џуиш кроникл“, познаник једног од Рузвелтових блиских саветника С. Роузмана) објавио је књигу „Немачка мора да пропадне!“ у два (!) издања. У њој је предложио да се територија Немачке подели између пет земаља и да се Немци стерилишу – 25 људи по лекару дневно; за три месеца сви Немци би били стерилисани, а за 60 година немачка нација би нестала. Чланак је био широко разматран у САД.

Неко ће рећи: никад се не зна шта би ту могао написати полулуди германофобични Јевреј. Али ево шта је председник САД Ф. Д. Рузвелт рекао министру финансија Г. Моргентауу (овај је то забележио у свом дневнику): „Морамо или кастрирати целокупну немачку популацију, или се према њима понашати на такав начин да више не буду у стању да производе људе способне да наставе да раде исте ствари.“ Чак ни нацисти у свом плану „Ост“ за уништење руског народа нису говорили о тоталној кастрацији.
Било је и других предлога, посебно да се промени наследност и, сходно томе, идентитет Немаца. Дакле, на самом почетку 1943. године професор Е. Хутон, антрополог са Харварда, предложио је да се наследство Немаца промени путем – пажња! – присилног мешања немачких мушкараца и жена. Хутонова шема је била једноставна: заробљени немачки војници и официри (10–12 милиона) одводе се из земље и смештају у логоре, а немачке жене које су остале у Немачкој приморавају се да се удају за војнике окупаторских снага и – опет, пажња! – за имигранте посебно доведене за ову сврху.
Како се ту не присетити мигрантске кризе 2015. коју је изазвала Меркелова, која је мигранте са Блиског истока и из северне Африке позвала да дођу у Немачку.

Дуго су Американци дозвољавали СР Немачкој извесну дозу субјективности – „по пуномоћју“. Данас, по свему судећи, пуномоћје истиче. Године 2022. активно користећи „зелене“ фанатике, САД одузимају Немачкој остатке субјективности. Ако је Меркелова била кмет Американаца, онда је Шолц већ роб подвргнут директним увредама украјинских америчких лакеја. Да подсетим да је извесни Мељник, кад је био амбасадор Украјине у Немачкој, Шолца назвао „увређеном јетреном кобасицом“ и Шолц се обрисао. Изгледа да су Американци уз помоћ своје колоније Украјине и полуколоније Пољске кренули у „коначно решење“ немачког питања. Тако је Немцима долетео бумеранг историје.

Међутим, ситуација у Европи, а посебно у Немачкој, погађа кључног савезника САД у Европи – Велику Британију, а проблеми овог главног историјског непријатеља Русије и Руса се заоштравају и из следећег разлога. У свету се формирају енергетско-економске макрозоне. Код Сједињених Држава и Кине је ту све у реду. ЕУ ће моћи да реши своје проблеме само ако присвоји ресурсе Руске Федерације. Међутим, као прво, Руска Федерација је нуклеарна сила; друго, ни без тога САД и НР Кина чланицама ЕУ не би дозволиле овакву „игру“. ЕУ преостаје да се бори само за Африку. У сваком случају, судбина романо-германске Европе је клизање из зоне језгра кап-система у зону полупериферије.

А шта с Британцимa?

Ситуација у Великој Британији је тешка: она још није развила сопствену макрозону. Традиционална зона – Јужна Кина – измакнула се; арапски емирати Персијског залива су довољни као део Англо-Арабије, али то није довољно за макрозону. Једини излаз за Британце је да закоче позиције у зони геополитичких интереса Руске Федерације, удаљавајући је од источне Европе, Закавказја и централне Азије. Али и овде има проблема. У средњој Азији само је Казахстан потпао под Британце, и то не сасвим; у Закавказју Велика Британија се судара са Руском Федерацијом и САД; покушај да се организује ново издање Речи Посполитој (Пољска, Литванија, Белорусија, Украјина) не игра: без Белорусије шема не функционише, а покушај да се збаци Баћка у августу 2020. није успео. Украјина остаје, због чега Велика Британија заузима најлудачкији став о овом питању. Како рече један од јунака филма „Неухватљиви осветници“ – „у немоћном бесу“.

Макрозоне се формирају у реалне основне јединице организације посткапиталистичког света, у субјекте нове глобализације, селективне и ограничене, за разлику од оне старе (1990–2010), која је била ништа друго до агонија капитализма. У овом новом свету постоји тенденција, још не толико изражена, али сасвим очигледна, ка формирању нове врсте владалачко-економских структура, оне ће, по свему судећи, постати „лице“ посткапитализма. Реч је о таквој владалачко-економској структури у којој се у јединствену целину спајају обавештајне службе, органи за спровођење закона и део државних структура, корпорација и банака. То је феномен дубинске моћи, који, међутим, има не само подводно-подземни већ и надводно-надземни део. Штавише, ако се раније претпостављало и планирало да ће корпорације једноставно апсорбовати државу, онда је наш СВО извршио корекцију овог процеса. Како је признато на 68. састанку Билдерберг клуба, војна дејства у Украјини су озбиљно успорила процес успостављања контроле корпорација над државама – ове последње воде рат, геополитика се вратила и потиснула геоекономију.

Да ли се слажете са онима који су склони да Билдерберски клуб сматрају готово центром мреже светске власти глобалиста?

Апсолутно се не слажем. Чак и за време свог процвата, 1970–1980-их, овај клуб, који је одиграо одређену улогу у разарању СССР-а и низу других процеса, иако не у истој мери као део клуба LeCèrcle или „69“, никада није био неки организациони центар. Попут Светског економског форума у ​​Давосу данас, Билдерберг клуб, иако задржава значајан утицај, више је излог престижне робе коју домаћини показују свету. „Роба“ су овде познати политичари, бизнисмени, стручњаци итд., узалуд је овде тражити господаре светске игре. Они у игри, која је шоу (must go on) не учествују – то није посао господара, то је посао послуге, додуше високе. Права моћ је тајна моћ, она није на сцени већ иза кулиса. Значајно је да ни LeCèrcle, ни LeSiècle, ни Клуб острва, који су јачи од Билдерберга, никада не одржавају јавне догађаје, дејствујући по принципу Гандалфа из „Господара прстенова“: keep it safe and keep it secret („чувај то безбедно и тајно“).

Циљ Билдерберга, као и Давоса, јесте да се изјасни о одређеном ставу, да тестира реакцију друштва на ове „пробне балоне“ (уз сав презир светске елите према људима, страх од маса, чак и издресираних, посебно у условима кризе, остаје), одабир нових регрута у високорангирану собну послугу. Ипак, корисно је анализирати шта се дешава и говори у Билдербергу и Давосу: по кретању „сенки“ постају јасни планови господара и, што је још важније, страх светске елите. Сам избор на Билдерберг скуповима једног перспективног, са становишта власника, указује, између осталог, на правац који се сматра пожељнијим. И, наравно, битне су информације о дискусијама у затвореном формату, за личности вишег ранга, за оне међу једнакима који су „равноправнији“.

О чему су, дакле, разговарали учесници 68. састанка Билдерберг клуба, који је одржан 2–5. јуна 2022. у Вашингтону?

Питања о којима се разговарало на овом састанку делимично одражавају садржај већ цитираних упутстава Четем хауса. Међу 115 учесника из 20 земаља и једне међународне организације, 53 су били Англосаксонци (од тога 33 из САД), 53 особе су биле представници 14 земаља и девет су Холанђани. Ове последње сам издвојио јер су британска (Виндзори) и холандска (династија Оран) краљевска кућа биле блиско повезане од краја 17. века, не само политички већ и економски: „Славном револуцијом“ 1688, услед чега се на енглеском престолу нашао холандски државник Вилијам III; то је била само политичка регистрација спајања (merging) две источноиндијске компаније – енглескe и холандскe. Другим речима, у савременом свету Велику Британију и Холандију треба посматрати као целину, што, међутим, не искључује ситуационе унутрашње противречности.

Погледајмо дневни ред 68. састанка Билдербергера. У ствари, то је и „мапа света“, из које следи одређени програм деловања.

И тако:
1. Појава државе-изгнаника. Проглашавање те државе непријатељем цивилизованог света. (То јест, читајте: Постзапада; јасно, земља-изгнаник је Русија.)
2. Ширење НАТО-а на исток и снабдевање нуклеарним оружјем.
3. Проблем Кине. Анализа експеримента у Шангају, како успешно отерати људе у изолацију.
4. Прилагођавање становништва социјалном рејтингу и оку „Великог брата“.
5. Индо-пацифичке промене. Стварање индо-пацифичке зоне против Кине. Покушај премештања производње локализоване у Кини у друге регионе света.
6. Русија. Нивои утицаја санкција. Чудни карактер Руса. Могућности Пољске да преко Балтика добије америчку помоћ у довољним количинама за ЕУ.
7. Односи између влада суверених држава и глобалних корпорација.
(Моја напомена: ово је био веома важан тренутак, јер је један од главних задатака корпорација да државу ставе под контролу.)
8. Појава система за размену банкарских информација независних од СВИФТ-а.
9. Дезинформације. Рад са највећим медијима на Западу на исправном, са њихове тачке гледишта, представљању планираних светских промена.
10. Енергетска безопасност.
11. Здравље након пандемије. (Моја напомена: званично је фиксиран крај пандемије.) Суочавање са мајмунским богињама у развијеним земљама. Спремност Украјине за колеру. Вероватноћа јесење пандемије новог типа вируса корона.
12. Јачање улоге локалних самоуправа. (Напомена: говоримо о поткопавању државе одоздо.)
13. Привремено одступање од принципа глобалне поделе рада. (Напомена: селективна деглобализација.)
14. Украјина. (Напомена: прво, као кључ даље дестабилизације руског света; друго, као ударна снага глобалиста припремљених за нови скок.)

Билдербергери у Вашингтону су пред Украјину поставили следеће задатке: 1) да што више увуче Руску Федерацију у преговоре о привременом прекиду ватре (међутим, то је сада отпало); 2) обезбеди несметано снабдевање ЕУ гасом кроз цеви; 3) пребаци у САД сву пшеницу највише сорте прошлогодишње жетве „да би се избегла глад у свету“; 4) да обезбеди заштиту црноморских лука уз помоћ испорученог наоружања; 5) организује војнополитичке провокације против Руске Федерације.
Билдербергске сусрете карактерише присуство и отвореног, и затвореног формата.

На затвореном састанку у ужем кругу сумирани су резултати операције „Пандемија ковид-19“. Истовремено, уочене су грешке које треба исправити. Снаге безбедности национално-државног нивоа су се Кисинџеровим устима жалиле званичницима УН, једном броју челника корпорација Биг фарма, појединим шефовима „бигтековских“ корпорација и банкарима да журе, а да нису припремили платформу за имплементацију антиковид мера у Сједињеним Државама и Западној Европи, како је то учињено у Шангају – реч је о систему кинеског социјалног рејтинга. У Европи и Америци то није успело. А сад су, кроз уста Кисинџера, „господари светске игре“ проглашени кривима: били су слабо припремљени и својом недовољном припремом и журбом осујетили планове и рокове за стварање света „нове нормалности“.

Забележена је још једна веома важна ствар: СВО РФ у Украјини није дозволила спровођење задатка успостављања власти корпорација над државама. Геополитика се вратила. Наш СВО је суштински „успорио процес успостављања контроле корпорација над државама“ и објективно се показао као ћускија у точку ултраглобалиста.

Али вратимо се питању дубоке моћи. Њена институционализација у суштини значи оживљавање на новој етапи у историји структура попут Британске источноиндијске компаније, „државе-трговца“ (К. А. Фурсов), у којој су органски сједињени круна (династија и држава), аристократија, тајне службе, капиталисти, банкари и криминал. И сваки сегмент је имао своју функцију у целини.

А каква је у том случају будућност затворених наддржавних структура?

Ако нови тип властодржачко-економске структуре замени државу (state), онда наддржавне структуре, дизајниране да превазиђу државне границе, неће бити потребне у свом претходном облику: структуре дубоке моћи, попут Источноиндијске компаније, саме су наднационалне по дефиницији и органски су и отворене и затворене („принцип ајсберга“). У аналитичком смислу, овај процес ће избрисати границу између политичких наука и конспирологије – појавиће се нова дисциплина.

Рат ће одиграти значајну улогу како у убрзавању развоја новог облика власти (политичке и економске) организације моћи, тако и у очувању, већ у јединственој целини, значаја онога што је била држава у доба капитализма („сегмент моћи“). Хтели ми то или не, ушли смо у ратну епоху. Као прво, финале једног система и почетак, формирање другог увек се одвија у виду ратова или их, у најмању руку, прате. Као друго, „улазак“ и „излазак“ из система и епоха се, по правилу, огледају. „Улазак“ у капиталистичку еру био је Тридесетогодишњи рат (1618–1648) – четири локална, али ипак у простору и времену међусобно повезана сукоба. Чини се да свет напушта капитализам и улази у посткапитализам, кроз нешто слично Тридесетогодишњем рату. Прва два сукоба су Сирија и Украјина. Даље могу бити Закавказје, Арктик, Јужна и Источна Азија.

Шта о том питању говоре и пишу аналитичари у последњој деценији?

Последњих година објављено је више радова (Насема Талеб, Сирило Пасквале, Реј Далио, Бира Браунмилер, Арона Клаузета, Хуго Бардиа итд.; кратак осврт на њихов рад на занимљив начин је представио Сергеј Карелов), чији аутори убедљиво показују да се пауза између светских ратова завршава, да се губи управљивост света и да једини излаз може бити велики рат. Свет још није прешао тачку без повратка, али је близу ње. Додаћу: Велики рат у савременим условима највероватније неће бити тотално-глобални, већ серијско-локални и, могуће, тридесетогодишњи. У пракси, укључујући и свакодневни живот, ово, ако не потпуно брише, онда чини испрекиданом линију између мира и рата, између војних и мирнодопских аспеката и функција друштва. Конкретно, друштвене науке су у великој мери трансформисане у научни облик когнитивног ратовања. Когнитивни рат (појам Франсоа де Крозела) је скуп активних мера усмерених на промену људског понашања контролом његових когнитивних функција. Ово чак није ни рат у области информација већ блокирање једних његових токова и наметање других. Формирани начини размишљања, наративи и слике стварности чине информациони рат у строгом смислу речи непотребним, остављају га „у офсајду“. С обзиром на наведено, неопходно је реструктурирати читав комплекс друштвено-хуманистичких наука, пре свега историју – садржајно, дисциплински и организационо, али то је посебно питање. И мада је хитно, има хитнијих, пречих у садашњој ситуацији.

У Давосу је недавно завршен редовни састанак Светског економског форума. Можете ли да поделите своје утиске?

Моји утисци су оно што сам успео да пронађем тренутно (26. 1. 2023) у разним медијима, иако је и тога доста. Форум у Давосу још није почео, а у медијима су се већ појавила два извештаја, који на врло конкретан начин карактеришу и организаторе и учеснике. Постало је познато да претерано расте тежња да се учесницима (а њих је 2.700) обезбеди пратња или, ако ствари називате правим именом, проститутке. Толико претерано да су могућности Швајцарске исцрпљене, па је требало наручивати „девојке са смањеном друштвеном одговорношћу“ из Италије и Немачке. Истина, новинари су одмах открили да се, судећи по ценама, не ради о Немицама и Италијанкама већ о Румункама. Чињеница је да на СЕФ позване проститутке наплаћују 1.500 швајцарских франака (1,4 хиљаде евра) за четири сата, и 2.550 швајцарских франака (2.350 евра) за ноћ, док су западноевропске свештенице љубави много скупље – до девет хиљада евра. То јест, организатори су одлучили да уштеде на сексуалним услугама. Па, разумљиво – криза.

Друга вест је озбиљнија. Пилот сингапурске авио-компаније Алан Дан рекао је да су се организатори СЕФ-а обратили шефу US Freedom Flyers-а Џошу Јодеру са захтевом да осигурају да учесници форума лете с невакцинисаним пилотима. И то упркос чињеници да су чланови СЕФ-а хистерични заговорници тоталне вакцинације.

Па у чему је ствар?

На Западу се од јесени нагло повећао број изненадних смрти управо вакцинисаних особа. У Енглеској, на пример, до 1.000 недељно. Сад замислите да вакцинисани пилот изненада умре током лета. Шта ће бити с путницима? Себична размишљања ултраглобалиста, страх за своје животе, натерали су их да на неко време одступе од свог става о вакцинацији – желе да живе. То објашњава мере безбедности без преседана. На пример, на улазу у Давос – тотална провера, укључујући отиске прстију.
На давоском слету лешинара ултраглобализма учествовали су лидери највећих корпорација (укључујући Амазон, Фајзер), фондација (Гејтс, Сорош итд.), међународних организација (СЗО и сл.), просто веома богати људи – 116 милијардера. У исто време, међутим, прве личности Сједињених Држава нису дошле у Давос. Америку су представљали амерички секретар за рад Мартин Волш, директорка националне обавештајне службе Аврил Хејнс и шеф ФБИ Кристофер Реј. Није било представника НР Кине и Руске Федерације, председник Јужне Африке С. Рамофоса је одбио позив (под згодним изговором). Било је необично много представника из Азије, Африке и Латинске Америке. Позвани су специјално на обраду у антируском духу. Уопште, русофобија је била позадина овог састанка у Давосу.

Мада давосовске омиљене теме – декарбонизација, вештачка интелигенција, феминизам, ЛГБТ итд. – нигде нису нестале, тренутна ситуација у свету их је донекле покренула, јер је угрожен глобални поредак који стварају ТНК и наднационалне структуре моћи и финансија. Кључна претња је Русија, стога су готово сви главни говорници са Запада покренули агресивни информативни талас против Руске Федерације. Х. Кисинџер, који је раније заузимао релативно умерен став (иако је увек остајао непријатељ Русије – ту нема потребе за илузијама) и који се изјаснио против чланства Украјине у НАТО-у, почео је да говори о томе да њу треба прихватити у Савез, тј. заузео је позицију јастреба.
Поред антируске тематике, учеснике су забринуле и претње савременом свету – краткорочне (две године) и дугорочне (10 година). У свакој временској перспективи постоји 10 претњи. Ако се комбинују, онда ће у горњој половини доћи до неуспеха у борби против климатских промена, колапса еколошког система, кризе повезане са исцрпљивањем природних ресурса, раста друштвене неједнакости и конфронтације на геоекономској основи.

Односно, оно што је овако или онако повезано са „зеленом агендом“ остаје у првом плану?

Баш тако. Али не само то. Учесници форума су уверени да ће светску економију најмање две године покривати глобална рецесија. С тим у вези фиксирали су само оно о чему су писали економисти уочи Давоса. Тако је у објављеном „Глобал риск репорту“, који је сумирао мишљења 1,2 хиљаде водећих економиста света, констатовано да је ера глобализације и раста животног стандарда дошла до краја; да ће две хиљаде давдесете бити деценија друштвених и еколошких преокрета, с прехрамбеним кризама, политичком нестаби

Kolege sa foruma koji su imali strpljenja da pročitaju ovaj članak, mogu da dodaju po jednu kockicu u slagalice koje se zovu:

1. Zapad i demokratija;
2. Rusija, Kina i odnosi sa Zapadom;
3. NATO;
4. Zelena agenda - globalno zagrevanje;
5. SVO RF u Ukrajini;
...pa će jednom složiti i cele slike sa gornjim naslovima.

Ko nije imao strpljenja, propustio je da stekne još jedan uvid nesporno pametnog čoveka kuda mi to u stvari idemo: u bioskop, na SF film? ili u nešto drugo, možda u sumornu budućnost čovečanstva?