Wilhelm Kaitel

[Rade]

Вилхелм Кајтел (нем. Wilhelm Bodewin Johann Gustav Keitel), немачки фелдмаршал, начелник немачке Врховне команде.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Кајтел је рођен 22. септембра 1882. године у селу Хелмшроде, као најстарији син Карла Кајтела, земљопоседника средње класе. Након завршетка гимназије, његов план да преузме имање наилази на очев отпор, те се млади Кајтел окреће војсци. Ступа у војну школу Пруске армије 1901. године. Прво место службовања, након завршетка школе, било му је у 46. артиљеријском пуку у Волфенбутелу. Годину дана након почетка професионалне каријере, Вилхелм се жени Лисом Фонтен, ћерком добростојећег земљопоседника. У браку са Лисом изродиће шесторо деце.

По избијању Првог светског рата, Кајтел с својим артиљеријским пуком бива послат на Западни фронт, бори се у Фландрији, где је шрапнелом рањен у подлактицу. По повратку у јединицу, у чину капетана, Кајтел 1915. добија постављење у штабу 19. пешадијске дивизије; касније ће учествовати у првој бици на Марни, бици за Верден и бици код Пашендала, за шта бива одликован Гвозденим крстом прве и друге класе.

Након рата, Кајтел остаје у новоформираној војсци Вајмарске Републике, Рајхсверу; учествује у организовању граничних јединица на граници са Пољском, након чега службује у штабу 6. пруског артиљеријског пука. Касније одлази на двогодишњу Коњичку школу у Хановеру. Крајем 1924, мајор Кајтел је премештен у Берлин, у Министарство рата. Након трогодишње службе у немачком Генералштабу, Кајтел се враћа у 6. прски артиљеријски пук, као начелник Другог одељења.

У Министарство рата се враћа 1929, сада у чину потпуковника, и ускоро постаје начелник Одељења за организацију и на том положају ће се задржати све до Хитлеровог доласка на власт 1933. године. Играјући важну улогу у немачком поновном наоружавању, путовао је у Совјетски Савез, где је вршио контролу тајних центара за обуку Рајхсвера. У јесен 1932. је доживео срчани удар и двоструку упалу плућа, што га је приморало на дужи боравак у санаторијуму. Убрзо по оздрављењу, октобра 1939, бива постављен за заменика команданта 3. пешадијске дивизије. Након смрти оца у пролеће 1934, Кајтел подноси оставку како би се могао посветити породичном имању, али га постављењем на дужност команданта 22. пешадијске дивизије у Бремену одвраћају од напуштања војске.

На препоруку генерала Вернера фон Фрича, Кајтел је 1935. унапређен у чин генерал мајора и постављен на дужност начелника Одељења за оружане снаге Министарства рата (Oberkommando der Wehrmacht). Након ступања на дужност Кајтел 1. јануара 1936. бива унапређен и у чин генерал потпуковника, да би непуне две године касније, тачније 1. августа 1937. био унапређен у чин генерала (General der Artillerie).

Јануара 1938. године Кајтел долази до доказа да је супруга његовог претпостављеног, министра рата Вернера фо Бломберга, бивша проститутка; постарао се да ти докази дођу до Хитлеровог заменика, Хермана Геринга, који их је користио у свом обрачуну са Бломбергом.

Након отпуштања Бломберга, Министарство рата је замењено Врховном командом оружаних снага (Oberkommando der Wehrmacht), а Кајтел је постао њен начелник. Као резултат овог постављења, Кајтел је преузео све дотадашње надлежности Министарства рата и сходно томе је добио и место у Хитлеровом кабинету. Убрзо је убедио Хитлера да на место команданта копнене војске постави Кајтеловог пријатеља, Валтера фон Браушица. Кајтел на кратко, од октобра 1938, обавља дужности војног гувернера Судета, али се фебруара наредне године враћа на свој претходни положај, где ће остати до краја рата.

Иако се налазио на дужности начелника врховне команде оружаних снага, Кајтел у суштини није имао пуно утицаја на војне операције, сем што је био Хитлеров курир до осталих чланова немачке врховне команде.

Док је Геринг у међувремену задржао команду над ратним ваздухопловством кроз министарство авијације, адмирал Ерих Редер није успео да убеди Хитлера да му да аутономију у командовању ратном морнарицом.

Током Другог светског рата, Кајтел је био један од планера свих операција немачких снага. Према мемоарима Алберта Шпера, скоро сви немачки генерали и фелдмаршали су презирали Кајтела због његове подложности Хитлеровом утицају и његове трнсформације из часног и поштованог генерала у немоћног климоглава, чија је једина дужност била да омогући Хитлеру контролу над немачком војском. Фелдмаршал Фон Клајст га је описивао као „глупог Хитлеровог следбеника“, а већина команданата је током времена развила способност да игнорише његова наређења. У војсци је стекао надимак произведен из његовог презимена, „Lakeitel“ („Lakei“ – лакеј).

Ипак, Кајтел је саветовао Хитлеру да не напада Француску; противио се и нападу на Совјетски Савез. Након неуспешног убеђивања Хитлера да одустане од похода, понудио је своју оставку коју Хитлер није прихватио. Шта више, Хитлер га 1940, након успешне инвазије Француске унапређује у чин фелдмаршала; добио је и Витешки крст за ангажовање око капитулације Француске.

Првобитни успеси у операцији Барбароса учинили су да Кајтелов ауторитет у Хитлеровим очима спласне, с обзиром да га је овај саветовао да не нападне на Совјетски Савез.

Након што је Група армија А заустављена у борбама за Кавказ 1942, Кајтел ступа у одбрану фелдмаршала Листа, али безуспешно – Хитлер је ипак уклонио Листа са дужности команданта Групе армија А. То ће бити и последње супротстављање Хитлеру; на даље, Кајтел ће слепо слушати сва Хитлерова наређења.

Кајтел је током свог бивствовања на месту начелника немачке врховне команде потписао бројна наређења која су била у супротности са ратним правом. Најпознатије је било „Комесарско наређење“ из јуна 1941, којим се немачким војницима наређује да заробљене совјетске политичке комесаре убијају на лицу места, као и наређење „Ноћ и магла“ из децембра 1941, којим се наређује „нестанак“ бораца покрета отпора и осталих политичких затвореника у окупираним територијама (између осталог, стрељање 50 до 100 становника за једног убијеног немачког војника). Такође, једно од таквих наређења се односило на стрељање припадника сквадрона Normandie-Niemen.

Генерал Лудвиг Бек се вајкао да је Кајтел неспособан да Хитлеру објасни реалност ситуације, те да је изузетно лош тактичар, чије су одлуке мотивисане више обезбеђењем сопственог преживљавања него јединица на терену. Кајтел је 1943. прихватио Хитлерово наређење за операцију Цитадела, упркос снажном противљењу неколико високих официра са терена који су тврдили да нису спремне ни јединице, нити нови тенкови.

Након атентата 20. јуна 1944, Хитлер одлучује да Кајтела постави за председавајућег суда части на суђењу учесницима завере, рачунајући да овај неће показати милости, с обзиром да је и он могао настрадати у атентату. Суд части је многе немачке официре изопштио из војске и као грађане их предао немачком Народном суду, којим је председавао озлоглашени нациста Роланд Фрејзлер.

Кајтел ускоро постаје заменик врховног команданта немачких оружаних снага, са широким овлашћењима у погледу наоружавања, опремања и дисциплиновања војника. У то време је под војском била и милицијска организација Volkssturm, те је самим тим Кајтел имао команду и над њима, иако је командант Фолксштурма био Хитлеров министар пропаганде Гебелс.

Априла и маја 1945, током битке за Берлин, Кајтел је позивао на противнапад којим ће се одбацити совјетске снаге и ослободити Берлин. Ипак, Немци више нису располагали снагама које би извеле тај противнапад. Након Хитлеровог самоубиства 30. априла, Кајтел остаје члан краткотрајне Фленсбуршке владе под адмиралом Деницом. Сам Дениц ће 8. маја 1945. овластити Кајтела да потпише безусловну предају Немачке. Иако се Немачка предала Савезницима дан раније, Стаљин је инсистирао на церемонији немачке предаје у Берлину.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Фелдмаршал Кајтел потписује немачку капитулацију.

Након предаје, Кајтел бива ухапшен заједно са осталим члановима Владе. Убрзо се суочио са Међународним војним судом који га је прогласио кривим по све четири тачке оптужнице: завера за чињење злочина против мира, планирање, покретање и вођење рата, ратни злочини и злочини против човечности. Највећи део доказног поступка вођен је на основу наређења које је сам Кајтел потписивао, а који су се односили на поступање са ратним заробљеницима и политичким затвореницима.

Током суђења, Кајтел је признао да је знао да су многа Хитлерова наређења у супротности са законима. Покушао је да се оправда тиме да је извршавао наређења старијег од себе, али је таква одбрана била одбијена.

Суд је осудио Кајтела на смрт; одбијен је његов захтев да смртна казна буде извршена стрељањем. Уместо тога, обешен је као и остали нацисти, а тело је касније кремирано у Минхену, а пепео просут у реку.