Василиј Иванович Чујков

[Rade]

Василиј Чујков (Васи́лий Ива́нович Чуйко́в; 12. фебруар 1900 – 18. марта 1982), током Другог светског рата генерал потпуковник Црвене армије, командант 62. армије током Стаљинградске битке, двоструки Херој Совјетског Савеза, након рата Маршал Совјетског Савеза.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Чујков је рођен у породици земљорадника, као осмо од дванаесторо деце. Са дванаест година напушта школу и породични дом, како би зарађивао за живот у фабрици у Санкт Петербургу.

Током Руског грађанског рата 1917, Чујков остаје без посла. Касније, исте године, старији брат га доводи у редове Црвене гарде. Годину дана касније, 1918, Чујков се придружује Црвеној армији.

Октобра 1918, Чујков бива послат, као заменик командира чете, на Јужни фронт, где су се водиле борбе са снагама Белих. У пролеће 1919, постаје командант 40. пука (касније преименованог у 43. пук), који је био део 5. армије која се супротстављала Колчаковим снагама у Сибиру.

Досије Чујкова, током службе у Руском грађанском рату, био је беспрекоран. Из рата је изашао са два Ордена Црвене заставе. Рањаван је четири пута. Шрапнел који је зарадио у Пољској, а који није могао да се извади, изазвао му је делимичну парализу руке. Ова рана ће му касније доћи и главе.

Свој пук је напустио 1921, када се посветио учењу на Војној академији Фрунзе, коју завршава 1925. године.

У советском нападу на Пољску, 1939, Чујков командује 4. армијом. У Зимском рату 1940. предводи 9. армију. Његова армија је поражена у бици код Суомусалмија, након чега Чујков бива послат у Кину као саветник Чанг Кај Шека. У Кини остаје све до маја 1942.

По повратку у Москву бива постављен на место команданта 64. армије (касније 7. гардијска), на западној обали Дона. Пре него што је почела сама Стаљинградска битка, Чујков постаје командант 62. армије, која је имала задатак да брани сам Стаљинград, док је његова бивша јединица, 62. армија, била на јужном крилу.

Чујков у Стаљинграду развија посебну тактику борбе, где је своје јединице држао константно у блиском додиру са немачким јединицама, чиме је умањио супериорну ватрену подршку којом су располагале немачке снаге. Такође је био врло умешан у увлачењу немачких оклопних снага у град, где су постајали жртве сопствених бомби, али и лак плен за совјетске борце наоружане Молотовљевим коктелима. Ова тактика је умањила ефикасност немачког ваздухопловства, пошто нису могли да нападну совјетске положаје, а да не угрозе и сопствене снаге.

Након победе у Стаљинградској бици, 62. армија постаје 8. гардијска армија. Чујков командује 8. гардијском армијом у саставу 1. белоруског фронта и напредује кроз пољску територију, водећи совјетску офанзиву која је на крају освојила и Берлин. Чујков је био први савезнички официр који је сазнао за Хитлерову смрт, тако што му је ту вест саопштио немачки генерал Ханс Кребс, који је у Чујков штаб дошао у својству преговарача. Чујков је прихватио предају немачких снага у Берлину од генерала Хелмута Вајдлинга, команданта одбране Берлина.

Након рата, Чујков је остао у Берлину, као командант совјетских снага у Немачкој. Ову дужност је обављао од 1949. до 1953, када је постао командант Кијевског војног округа. Током обављања ове дужности, 11. марта 1955. је унапређен у чин Маршала Совјетског Савеза. Од 1960. до 1964. на месту је команданта копнене војске.

Чујков је био и главни консултант за пројект меморијалног комплекса „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајев Кургану, где је и сам сахрањен 1982. године.

Носилац је високих војних совјетских и иностраних одликовања, међу којима су најзначајнија два Ордена хероја Совјетског Савеза (1944. и 1945), девет Ордена Лењина (1943, 1944, 1945, 1950, 1960, 11970, 1975, 1978, 1980), Ордена Октобарске револуције (1968), четири Ордена црвене заставе (1920, 1925, 1944, 1948), три Ордена Суворова првог степена (1943, 1944, 1945), Ордена црвене звезде (1940).